.
“Nebo iznad bejaše crno, a iz daljine je pristigao vetar koji je zavijao i
nosio sve što bi mu se našlo na putu. Velike grane su kidane poput grančica sa
ogromnog drveća, a prašina i šljunak su leteli kroz vazduh bolno udarajući u
lice jednog čoveka.
 |
| Funakoši Gičin |
Okinava je poznata kao ostrvo tajfuna, a žestina njenih tropskih oluja je
neopisiva. Kuće na Okinavi su niske i građene na najčvršći mogući način kako bi
odolele naletima vetrova koji redovno svake godine u vreme olujnih sezona
opustoše ostrvo : okružene su visokim kamenim zidovima, a krovovi su prekriveni
crepovima od škriljca učvršćenih malterom. Ali, vetrovi su toliko jaki (ponekad
dostižu brzinu blizu 160 kilometara na sat) da se kuće, uprkos svih mera sigurnosti,
tresu i podrhtavaju.
Sećam se da su se u vreme jednog tajfuna svi stanovnici Šurija uvukli u
svoje kuće moleći da tajfun prođe, a da ne izazove neku veću štetu. Ne,
pogrešio sam kada sam rekao da su se svi stanovnici Šurija uvukli u svoje
domove; na krovu svoje kuće u Jamakava-čo se nalazio jedan mladić koji je
čvrsto odlučio da se bori sa tajfunom.
Svaki onaj koji bi se osvrnuo na tu osamljenu pojavu bez sumlje bi
zaključio da je ovaj poludeo. Ogrnut samo oko slabina, stajao je na klizavim
crepovima krova držeći sa obe ruke tatami (slamnata asura) kao da želi da se
zaštiti od vetra koji je urlao. Mora da je pao s krova više puta, jer je
njegovo skoro nago telo svuda bilo umazano blatom.
Mladić je bio dvadesetih godina ili čak i mlađi. Bio je niskog rasta, jedva
nešto viši od 150 santimetara, ali njegova ramena su bila široka, a bicepsi
nabrekli. Kosa mu je bila očešljana kao u sumo rvača, sa perčinom i malom
srebrnom iglom, nedvosmislenim pokazateljima da pripada šizoku klasi.
Ali sve je to od male važnosti.Ono bitno je bio izraz njegovog lica : širom
otvorene oči koje su caklile čudnim sjajem, široko čelo i koža boje bakra.
Stežući zube pri naletima vetra, zračio je oko sebe fluid neizmerne snage. Neko
je mogao da pomisli da je on jedan od Deva – kraljeva zaštitnika.
Mladić na krovu je zauzeo nizak stav, držeći slamnatu asuru visoko
podignutu prema pobesnelom vetru. Stav koji je zauzeo je bilo nešto najimpresivnije, jer je stao u pozu kao da jaše na konju. U stvari, svako ko
poznaje karate je lako mogao da opazi da je mladić zauzeo jahači stav,
najstabilniji od svih karate stavova, koristeći urlajući tajfun kao sredstvo za
usavršavanje svoje tehnike i za dalje čeličenje svoga duha i tela. Vetar je
punom snagom udario u asuru i mladića, ali je on ostao na mestu ne pomerivši
se.”
Odlomak iz
autobiografske knjige Gičin Funakošija
KARATE-DO MOJ ŽIVOTNI
PUT
Beograd, 1988
Slika preuzeta sa :
Постови
