.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



четвртак, 23. мај 2013.

VAŽNA LEKCIJA


   Među okinavljanskim učiteljima pod čijim sam nadzorom učio s vremena na vreme, bio je i učitelj Macumura o kojem kruži čuvena priča o tome kako je pobedio drugog majstora u dvoboju u kojem nije zadao nijedan udarac. U stvari, to je toliko poznata priča da sada već predstavlja legendu : ipak voleo bih da je ovde iznova prepričam, jer na najbolji način odslikava pravi smisao karatea.
   Počnimo, dakle, od potpuno nevažne trgovine jednog stanovnika Nahe koji je zarađivao za život rezbareći šare na predmetima za svakodnevnu upotrebu. Iako je već imao četrdeset godina, još uvek je bio u naponu snage : imao je debeo i masivan vrat kao bik. Bio je punih obraza i lica bakarne boje, a ispod kratkih rukava njegova kimona su se nazirali nabrekli i izbočeni mišići. Očigledno, iako skroman zanatlija, bio je čovek na kojeg treba računati.
   U njegovu je radnju jednog dana došao čovek sasvim drugačijeg kova, ali je takođe, izvan svake sumnje, bio osoba izraženog borbenog duha. Bio je mlađi od gravera, tridesetih godina. U fizičkom pogledu, iako ne onako masivan kao graver, nije bio ništa manje impozantan. Bio je veoma visok, najmanje stoosamdeset santimetara, ali najizraženija crta su bile njegove oči, oštre i prodorne kao u orla. Pa ipak, kada je kročio u graverovu radnju, izgledao je bled i potišten.
   Prigušenim glasom se obratio graveru i zatražio da mu izgravira bronzanu glavu njegove lule.
   Preuzimajući lulu, graver se obratio veoma uljudnim tonom, jer je očigledno, bio na nižoj društvenoj lestvici od svog posetioca. "Izvinite gospodine, ali da niste vi Macumura, karate učitelj?"
   "Da", usledio je kratak odgovor. "Pa šta sa tim?"
   "E, znao sam da ne mogu da pogrešim. Već se dugo vremena nadam da ću moći s vama da učim karate."
   Ali, mladićev odgovor je bio kratak. "Žalim", rekao je, "više ne podučavam."
   Međutim, graver je ustrajao. "Vi podučavate samog starešinu klana, zar ne?", upitao je. "Svi kažu da ste vi najbolji učitelj karatea u zemlji."
   "Tačno je da ga podučavam", uzvratio je gorko mladi posetilac, "ali nemam običaj da podučavam druge. Tačnije, više ne podučavam ni starešinu klana. u stvari", provalio je, "sit sam karatea!"
   "Kako možete tako nešto da kažete!", uzviknuo je graver. "Kako može čovek vašeg kova da bude sit karatea? Hoćete li da budete tako ljubazni da mi objasnite zašto?"
   "Uopšte nisam mario", progunđao je mladić, "što karateu podučavam starešinu klana, u stvari, posao sam izgubio upravo zato što sam pokušavao da ga naučim karateu."
   "Ne razumem", rekao je graver. "Svako zna da ste vi najbolji živi instruktor i ako ga vi više ne podučavate, ko će drugi? Bez sumnje, niko ne može da zauzme vaše mesto."
   "U stvari", odgovorio je Macumura, "zbog moje reputacije mi je bilo dodeljeno mesto učitelja starešine klana. On je, međutim, bio nezainteresovan učenik. Zanemario je usavršavanje tehnika koje su, uprkos mojih napora, ostale krajnje sirove. Mogao sam vrlo lako da izvedem da izgubim od njega da sam hteo, ali to mu ne bi koristilo. Umesto toga, ukazao sam mu na neke njegove slabosti, a zatim dozvolio da me napadne punom snagom. Smesta me napao dvostrukim nožnim udarcem (nidan - geri). Moram da vam kažem da je to bilo veoma vešto, ali je suvišno da se napomene da bi samo početnik napao dvostrukim nožnim udarcem kad se suoči sa protivnikom za kojeg zna da je daleko sposobniji.
   Odlučio sam da iskoristim tu grešku da ga podučim jednoj mnogo potrebnijoj lekciji. Kao što morate da znate, jedan karate dvoboj je pitanje života ili smrti i kad jednom počinite ozbiljnu grešku, vi ste je uradili. Niste u mogučnosti da je ispravite. Sami znate sve to vrlo dobro, ali po svemu sudeći on to nije znao i tako, želeći da mu otvorim oči, smesta sam blokirao njegov dvostruki nožni udarac bridom dlana i oborio ga na pod. ali, dok se još nalazio u vazduhu, uleteo sam telom u njega. Na kraju se našao raskrečen na tlu, idaljen od mene nekih pet i po metara."
   "Da li je bio teško povređen?", upitao je graver.
   "Njegovo rame, njegova ruka i noga su pomodreli na mestu gde sam ih dotakao bridom dlana." Mladić je za trenutak učutao, a zatim nastavio. "Prilično dugo nije čak mogao ni da ustane s poda."
   "Strašno!", uzviknuo je graver. "Svakako, bili ste strogo ukoreni?"
   "Dabome, bilo mi je naređeno da smesta odem i da se ne pojavljujem do daljnjeg."
   "Shvatan", rekao je graver pun obzira, "ali sigurno će da vam oprosti."
   "Mislim da neće. Iako se taj nemio događaj zbio pre više od tri meseca, nije ni se javljao. Rečeno mi je da je još uvek veoma ljut na mene i da priča da sam više nego arogantan. Ne, čisto sumljam da će da mi oprosti. E", promrmljao je majstor, "bilo bi daleko bolje po mene da se nikad nisam odvažio da podučavam karateu starešinu klana. U suštini, mnogo bih se bolje osećao da nisam nikada naučio karate!"
   "Glupost!", rekao je graver. "U životu svakog čoveka postoje usponi i padovi, ali", nadodao je, "pošto više njega ne podučavate, zašto ne biste podučavali mene?"
   "Ne!", rekao je Macumura odlučno. "Prestao sam da podučavam. Nego, zašto jedan čovek poput vas sa reputacijom uglednog majstora, želi da ga ja podučavam?" Macumura je rekao istinu : graver je bio na glasu i u Nahi i u Šuriju.
   "Možda i nije neki naročit razlog", rekao je graver, "već, iskreno rečeno, samo znatiželja da vidim kako vi, lično, podučavate karate."
   Da li je bilo nečeg u graverovom glasu što je ozlovoljilo mladića? Nije li uzrok tome bila pretpostavka da bi učitelj starešine klana mogao da postane graverov učitelj? Sklon tome poput mnogih mladih ljudi, Macumura je ljutito uzviknuo : "Kako ste samo tvrdoglavi! Koliko puta moram da vam ponovim - ne želim da podučavam karate!"
   "Onda", rekao je graver tonom koji je bio manje uglađen nego što je bio na početku, "ako odbijete da me podučavate, hoćete li takođe odbiti da mi učinite čast da se borite sa mnom?"
   "Šta kažete?", s nevericom je pitao Macumura. "Želite borbu samnom? Samnom?"
   "Upravo tako! I zašto ne' U jednom dvoboju ne postoje klasne razlike. Šta više, pošto više ne podučavate karateu starešinu klana, nije vam potrebna njegova dozvola za dvoboj samnom. Ja vas s moje strane uveravam da ću bolje paziti na moje noge i ramena, nego što je on to radio." Od tog trenutka su se graverove reči, isto kao i boja glasa mogle smatrati samo kao uvreda.
   "Znam da se priča da ste veoma dobri u karateu", rekao je Macumura, "iako ne znam tačno koliko dobri. Ali, zar ne mislite da ste otišli malo predaleko? Ne radi se o tome povređen ili ne, u pitanju je život ili smrt. Zar ste toliko orni za umiranje?"
   "U potpunosti sam voljan da umrem!", odgovorio je graver.
   "Onda ću biti srećan da vam budem na usluzi", rekao je Macumura. "Svakako niko ne može da predvidi budućnost, ali postoji stara izreka : Kad se bore dva tigra, jednom je suđeno da bude ranjen, a drugom da umre. Stoga, bilo da pobedite ili izgubite, možete da budete sigurni da se kući nećete vratiti neozleđeni. Vreme i mesto našeg dvoboja", zaključio je Macumura, prepuštam vama da odaberete."
   "Graver je predložio da se nađu u pet sati sledećeg jutra, s čim se Macumura složio. Predloženo mesto je bilo groblje kod Kinbu palate koja leži iza Tama palate.
   Tačno u pet sati su dva čoveka stajala jedan prrema drugom na razdaljini od nekih osamnaest metara. Graver se prvi pomerio smanjivši razdaljinu za pola, isturivši pritom levu pesnicu u gedan ("donji") položaj, a desnu priljubivši uz desni bok. Macumura je, ustajući s kamena na kojem je sedao, zauzeo prirodan stav (šizn tai) prema protivniku. s bradom uz svoje levo rame.
   Zgranut stavom koji je protivnik zauzeo, graver se upitao da ovog nije napustila pamet. Bio je to borbeni gard koji kao da nije pružao nikakve šanse za odbranu i graver se spremio da jurne u napad. Upravo u tom momentu je Macumura otvorio oči i zagledao se duboko u zenice svoga protivnika. Graver je odstupio odbijen nekom silom koja je bila kao blesak munje. Macumura nije pomerio ni jedan mišić; stajao je na istom mestu gde i ranije, naizgled nezaštićen.
   Znoj je orosio graverovo čelo, a podno miški je već bio mokar : mogao je da oseti kako mu srce lupa neuobičajenom brzinom. Seo je na obližnji kamen. Macumura je učinio isto. "Šta se dogodilo?", mrmljajući se pitao graver. "Čemu sav taj znoj? Zašto moje srce kuca tako divlje? Još nismo izmenili ni jedan jedini udarac!"
   Onda je čuo Macumurin glas :"Hej! Dolazi! Sunce izlazi. Hajde da završimo stim!"
   Oba čoveka su ustala i Macumura je još jednom zauzeo isti prirodni stav kao i ranije. Graver je sa svoje strane čvrsto odlučio da ovog puta izvrši napad i uputio se prema protivniku - sa osamnaest metara na devet, sa devet na osam... šest... četiri i tu se zaustavio, nesposoban da produži dalje, zaustavljen neshvatljivom silom koja je izbijala iz Macumurinih očiju. Istovremeno je bio potpuno nesposoban da odvoji pogled od očiju svoga protivnika; u dubini duše je znao da bi moglo nešto strašno da se dogodi, ako to učini.
   Kako da se izvuče iz tog škripca? Iznenada je ispustio snažan krik, Kiai, otprilike kao "jeaaaa!", koji je odjeknuo preko groblja i vratio se nazad odbivši se od okolnih brda. Macumura je još uvek stajao nepomičan. Pri takvom prizoru je graver još jednom odskočio unazad, zaplašen i malodušan.
   Majstor Macumura se nasmejao, "Šta je bilo?", upitao je. "Zašto ne napadneš? Ne možeš da vodiš borbu samo pomoću galame!"
   "Ne razumem", odgovorio je graver. "Nikada ranije nisam izgubio ni jedan meč. A sada..." Posle kratke pauze je podigao glavu i tiho se obratio Macumuri :"Da, hajde da nastavimo! Krajnji ishod dvoboja je već odlučen, ja to znam, ali hajde da ga dovršimo. Ako tako ne uradimo, izgubiču obraz - a onda više volim da sam mrtav. Upozoravam vas da ću da se borim sutemi (misleći pri tome da će da se bori na život i smrt)."
   "Dobro!", uzvratio je Macumura. "Hajde!

   "Uzgred, oprostite mi ako ste voljni", rekao je graver u trenutku kad je jurnuo u napad, ali baš tada je iz Macumurinih grudiju izleteo snažan krik koji se graveru učinio kao grmljavina. Upravo onako kao što se ranije ukočio zbog bleska Macumurinih očiju, sada se to isto dogodilo usled grmljavine njegovog glas. Graver je ustanovio da ne može da se pomeri; izveo je poslednji jalov pokušaj da napadne, pre nego što se poražen našao na zemlji. Nekoliko koraka dalje stajao je Macumura čiju su glavu obasjavale zrake izlazečeg sunca : ispruženom graveru se činilo kao jedan od onih drevnih svetih kraljeva koji su pobili demone i aždaje.
   "Predajem se!", uzviknuo je jadni graver. "Predajem se!"
   "Šta!", uzviknuo je Macumura. "Tako ne sme da govori jedan majstor!"
   "Bio sam budala što sam vas izazvao", rekao je graver ustajući. "Ishod je bio jasan već u samom početku. Osećam se potpuno posramljenim. Moja i vaša veština ne mogu da se uporede."
   "Ne mari", odgovorio je ljubazno Macumura. "Posedujete besprekoran borilački duh i predpostavljam da posedujete veliku veštinu. Da smo se istinski borili, moguće je da bih bio poražen."
   "Laskate mi", rekao je graver. "Činjenica je da sam se osetio potpuno bespomoćnim kad sam vas pogledao. Bio sam zaplašen vašim pogledom da sam izgubio i ono malo borbenog duha koji sam posedovao."
   Macumurin glas je postao blag. "Možda", rekao je. "Ali ja znam ovo : vi ste bili čvrsto rešeni da pobedite, a ja sam bio isto tako rešen da umrem ako izgubim. U tome je razlika između nas."
   "Slušajte", nastavio je. "Kada sam jučer došao u vašu radnju, bio sam veoma nesrećan zbog strogog ukora od strane starešine klana. Kad ste me izazvali brinuo sam o tome, ali kad smo se jednom odlučili na dvoboj, sve moje brige su iznenada iščezle. Shvatio sam da sam bio opsednut relativno beznačajnim stvarima – sa usavršavanjem tehnike, načinom obučavanja, sa ulagivanjem starešini klana. Bio sam opsednut time kako da zadržim moj položaj.
   Danas sam mudriji čovek nego što sam bio juče. Ja sam ljudsko biće, a ljudsko biće je ranjivo stvorenje koje, verovatno, ne može da bude savršeno. Nakon što umre vraća se u elemente – u zemlju, vodu, vatru, vetar i vazduh. Materija je praznina. Sve je ništavilo. Mi smo nalik vlatima trave, drveću šume, proizvodi smo univerzuma, proizvodi duha univerzuma, a duh univerzuma niti živi niti umire. Samozadovoljstvo je jedina prepreka životu."
   Rekao je to i ućutao. Graver je takođe ćutao, duboko razmišljajući o neprocenjivoj lekciji koju je dobio. Narednih godina, kad god bi svojim prijateljima pričao o tom nemilom događaju, nijednom nije propustio priliku da prijašnjeg protivnika opiše u najlepšem svetlu – kao istinski velikog čoveka.
   A što se tiče Macumure, on je uskoro bio iznova postavljen na prijašnji položaj ličnog instruktora karatea starešine klana.




Odlomak iz autobiografske knjige Gičin Funakošija
KARATE-DO MOJ ŽIVOTNI PUT
Beograd, 1988


Slika preuzeta sa :

2 коментара:

  1. Osu! Divna prica o tome da uvek mozemo biti bolji, I da se treba vracati na pravi put iznova i iznova, na put borilacke vestine.(Marija rekla:-) )

    ОдговориИзбриши
  2. Poučno naravno,moja omiljena priča iz karatea,svaki put kad je ponovo pročitam zamišljam kao da ih gledam.
    Pozdrav!!!

    ОдговориИзбриши