PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


недеља, 22. децембар 2013.

DVOBOJ SA SASAKI KOJIROM


I

Nebo koje su tog dana gledali Musaši i Kođiro bilo je azurnoplavo. Okolne planine Nagato na vrhovima su imale tanke pramenove snega koji su izgledali tanki kao papirne trake koje se viju na vetru. Na planinskim padinama i obalama mora videle su se velike grupe ljudi koji su neprekidno zurili prema ostrvima.

Musaši je sedeo u sredini čamca koji se probijao kroz snažnu struju koju je stvorila plima u tom morskom tesnacu. Sasuke, koji je veslao, izgledao je ponosan načinom na koji se probijao kroz uzavrelu vodu.

- Sasuke mogu li da uzmem ovo? – zapita iznenada Musaši pokazujući deo polomljenog vesla koji je našao na podu čamca.

- Meni nije potrebno, ostalo je tu tek tako – odgovori Sasuke.

- To je upravo ono što meni treba – promrmlja Musaši i ispruži veslo ispred sebe kao da mu meri dužinu. – Baš kao što treba – promrmlja i, položivši veslo preko kolena, poče da ga delje kratkim mačem.

Sasuke se nekoliko puta okrenuo prema Šimonosekiju da pogleda mesto na kome su stajali ljudi koji su ih ispratili, ali Musaši se nijednom ne osvrte. Kao da tamo nikoga nije ni bilo. Sasuke nije mogao da veruje. Za njega je taj način na koji samuraji idu u smrt bio hladan i bez srca.

Kad je završio sa deljanjem, Musaši zatraži od Sasukea nešto da se ogrne. Voda je pljuskala u čamac i polivala ga. Kad mu ovaj dade ogrtač od slame on se dade na pravljenje tasukija – traka kojima su samuraji povezivali rukave kimona kako im ne bi smetali u boju. Musaši je to radio brzo i sa lakoćom, a Sasuke je grozničavo gledao jer građani nisu često imali priliku da izbliza vide tako nešto. Tajna pravljenja tasukija prenosila se u samurajskim porodicama sa kolena na koleno.

- Je li ono Funašima? – zapita ga Musaši pokazujući na ostrvce u daljini.

- Ne, to je Hikođima, Funašima je kilometar ili nešto više dalje. Lako se poznaje po tome što je ravna, kao najobičniji peščani sprud. Tu između Hikođime i Izakija je moreuz Ondo, za koga si sigurno čuo.

- Znam, sad mi je jasno. To je mesto na kome je Jošicune vodio odlučnu borbu protiv klana Heike!

- Tačno.

 Sasuke je poćeo da se znoji. Sa svakim zaveslajem bio je sve nervozniji i nervozniji. Srce mu je lupalo. Nije mogao da shvati da neko može tako mirno da ide u bitku na život i smrt. Nije mogao da shvati da postoji neko tako hladnokrvan, dok je on, koji će sigurno ostati živ, drhtao pred samom pomisli da će možda, kad se bude vraćao, umesto putnika voziti obezglavljeni leš. «Ovaj je miran kao beli oblačić na nebu», pomisli.

Musaši, međutim, nije uopšte skrivao osečanja. Uopšte se nije plašio onoga što ga čeka i samo je, dok je rukom provlačio kroz vodu, pomišljao da u stvari život čovekov počinje tek kad se oslobodi nepostojane forme kakva je bila njegovo telo. Njegovo telo i njegov um već su bili toliko razdvojeni da se potpuno uzdigao iznad onoga što je činilo život i smrt. Kao da je svaki deo njegovog tela zaboravio na samog sebe i kao da je svaki njegov delić smatrao da sam ne postoji, već da jedino čega ima na ovom svetu su voda i oblaci na nebu.


II

Musaši i Kođiro nisu mogli da vide četrdesetak samuraja koji su se krili u malenoj uvali na ostrvu Hikođima. Svi oni pripadali su kući Hosokava i bili pristalice Ganrjua. Uprkos gospodarevom naređenju da ni jedan od njih ne sme da pomaže Ganrjuu, oni su dva dana pre boja tajno prešli na Funašimu spremni da, ako Ganrju izgubi, svi skoče na Musašija.

Tog jutra, Nagaoka Sado, Ivama Kakubei i drugi koji su bili određeni da paze da dvoboj prođe kako treba, otkrili su grupu mladih samuraja i naterali ih da pređu na Hikođimu. Niko se nije brinuo šta će biti dalje sa njima i prošli su bez ikakve kazne.

- Jesi li siguran da je to Musaši? – zapita jedan od njih dok je posmatrao čamac kako prolazi.

- Ko bi drugi mogao da bude? – odgovori ovaj.

- Je li sam?

- Jeste, sa njim je samo veslač. Ogrnuo je nešto, neki ogrtač.

- Možda ima neki lakši oklop, ili makar pancir košulju koju želi da sakrije?

- Lezite svi, da nas ne vidi! – viknu jedan i oni legoše u čamce čekajući svoj trenutak. Svi su bili naoružani mačevima, a na dnu svakog čamca bilo je po jedno dugo koplje.

- Musaši dolazi! – začu se iznenada i povik obiđe celo ostrvo Funašima. Iako je na njemu od ranog jutra bilo dosta predstavnika vlasti koji su došli da prate dvoboj, malo ostrvo izgledalo je nekako napušteno. Na severnom delu ostrva bilo je brdašce prekriveno borovima, a dalje, na jug, ostrvo se spuštalo u terasama da bi se najzad izjednačilo sa visinom mora.

Na jednom mestu, između drveća, bio je razapet baldahin ispod koga su stajali predstavnici vlasti i njihovi pratioci, ne želeći da pokažu Musašiju da bi trebalo da obraća pažnju na njihovo prisustvo niti da pomisli da su na bilo koji način na Kođirovoj strani.

Sada, pošto je već bilo prošlo dva sata od zakazanog termina za dvoboj, oni su se već bili uzmuvali pokazujući svoje nestrpljenje. Već dva puta do tada slali su lako brze čamce u susret Musašiju da osmotre da li dolazi i sad, na uzvik osmatrača, kao da im je pao kamen sa srca.

- Je li to stvarno Musaši?! – uzviknu Kakubei koji je bio među predstavnicima lokalne vlasti i naglo ustade. Ustavši sa svog mesta prekršio je ozbiljno jedno od glavnih pravila etikete predviđenih za zvanične sekundante. Trebalo je da bude hladan i neutralan i da nijednim gestom ne pokaže na čijoj je strani, ni on ni ljudi koji su bili sa njim.

Shvativši koliko je pogrešio, Kakubei pokaza ostalima, koji su takođe skočili na noge, da ponovo sednu. On baci pogled prema mestu na kome je Kođiro čekao. Tamo, oko mesta, bila je obešena neka vrsta zavese sa velikim grbom na sredini, koju je tamo obesio Tacunosuke. Ispod nje, bila je drvena posuda sa vodom i kutlača kojom se voda zahvatala. Kođiro je već nestrpljiv i nekoliko puta je ustajao da pije vode i vraćao se u senku koju je zavesa pravila.

Sa druge strane mesta ne kome je čekao Ganrju, sedela je druga grupa sekundanata koju je predvodio Nagaoka Sado. Oko njega su bili pratioci i straža, a neposredno pored njega Iori. Kad posmatrač uzviknu da Musaši dolazi, Iori poblede, a usne mu poplaviše. Sado je sedeo nepomičan u pravilnom stavu, sa šlemom malo više namaknutim na desnu stranu tako da je izgledalo kao da gleda u rukav svog kimona. On tiho pozva Iorija.

- Da gospodine – reče Iori poklonivši se do zemlje. Drhtao je toliko da se lepo videlo kako mu se celo telo trese.

- Iori – reče Sado gledajući dečaka pravo u oči – dobro posmatraj sve što se bude događalo. Nemoj ništa da propustiš. Moraš da zapamtiš da Musaši stavlja na kocku sopstveni život da bi ti naučio nešto što se nigde drugde ne može naučiti.

Iori klimnu glavom. Shvatio je šta Sado želi da mu kaže. Iako su bili više od sto metara daleko od mesta na kome će se odigrati borba a i odakle neće moći da vidi svaki pokret, znao je da Sado misli na nešto potpuno drugo. Ono što je želeo da Iori zapamti bio je trenutak u kome samuraj ulazi u borbu na život i smrt. To je morao da zapamti i da to nosi u sebi čitavog života.

Talasi trave dizali su se i spuštali. Zeleni, skoro providni skakavci skakali su tu i tamo. Mali leptir je proleteo spuštajući se i dižući sa zemlje da bi opet nestao ko zna gde.

- Evo ga – reče Iori.

Musašijev čamac se lagano približavao. Bilo je skoro već deset sati.


III

Ganrju ustade i lagano ode tačno na sredinu između jedne i druge grupe sekundanata. On se pokloni prvo na desno, pa na levo, i onda ćutke krete kroz travu prema obali.

Musašijev čamac je u tom trenutku već ušao u neku vrstu lagune u kojoj skoro da više nije ni bilo talasa. Sedeći u čamcu, Musaši je mogao da vidi dno kroz bistru plavu morsku vodu.

- Gde da pristanem? – zapita Sasuke koji je usporio veslanje i posmatrao obalu.

- Idi samo pravo –reče Musaši i zbaci ogrtač sa ramena.

Čamac je lagano klizio jer Sasuke nije mogao sebe da natera da zavesla svom snagom. Ruke su mu se lagano micale, dok se sa obale čula pesma slavuja negde iz grana drveća.

- Sasuke – zaću se iznenada Musašijev glas. – Ne treba da ideš dalje. Dovoljno je plitko da mogu da iskočim. Nema smisla da nasučeš čamac na dno i oštetiš ga.

Sasuke najzad zaustavi pogled na visokom boru, usamljenom na obali, ispod koga se vetar poigravao sjajnim grimiznim ogrtačem. U tom trenutku veslač shvati da je Musaši već uočio svog protivnika.

Musaši uze ubrus iza pojasa i poveza njime svoju bujnu kosu koju je nosio vetar. Sve to vreme uporno je gledao Ganrjua. Pomerivši kratki mač na sredinu pojasa, on izvadi drugi i spusti ga na dno čamca, prekrivši ga tankom crvenom asurom. U desnoj ruci ostade mu samo drveni mač koji je izdeljao od komada starog vesla.

- Dovoljno je – reče Musaši Sasukeu koji zavesla snažno još nekoliko puta i pusti čamac da se nasuće na peščanom dnu. Istovremeno, Musaši skoći tako lako da je izgledalo kao da je nožem presekao mirnu površinu vode i, krupnim koracima, sekući vodu drvenim mačem ispred sebe, krete ka obali.

Pet koraka, deset koraka. Sasuke ostavi veslo. Zabrinuto je gledao za njim pitajući se da li će stići na vreme do obale pre nego što ga protivnik iznenadi.

Kao crveni zrak sunca, Ganrju se odbi od drveta, a njegove uglačane korice mača zasijaše. Sasukeu se učini kao da je video rep brze lukave lisice.

- Brže! – pomisli on, ali je Ganrju već bio na obali, tik uz vodu. Sasaki samo što ne zatvori oči, siguran da Musaši neće moći da živ izađe na obalu. On se baci na dno čamca drhteći kao da če on sam u sledećem trenutku biti raspolućen.

- Musaši! – viknu Ganrju, stojeći čvrsto na obali i pokazujući da ne misli da ustupi ni koraka. Musaši se zaustavi. Stajao je mirno u vodi izložen vetru. Na licu mu se pojavi nešto kao smešak.

- Kođiro – reče on. U njegovim očima bilo je neke divlje snage koja je pretila da Kođiroa bespovratno odvuće u ništavilo. Talasići su se razbijali o njegov drveni mač.

I Ganrjuove oči su bljuvale vatru. Plamen žedan krvi plamteo je u njegovim zenicama kao neke dve duge snažnih boja, koje kao da pokušavaju da paralizuju protivnika i zastraše ga do smrti.

- Musaši! – viknu još jednom, ali ne bi odgovora. – Musaši, opet kasniš! Zar ne? Je li to neka tvoja strategija. Šta je? Što se mene tiče, to je običan kukavički trik. Kasniš tačno dva sata, a ja sa bio ovde u osam, kao što je dogovoreno. Čekao sam te!

Musaši nije odgovarao.

- Uradio si to isto na Ićiđođiju protiv Jošioka, isto to kod Rengeoina protiv Seiđuroa... Ti, izgleda, misliš da uvek protivnika možeš da izbaciš iz ravnoteže ako ga nateraš da te dugo čeka? Taj trik ne uspeva kod Ganrjua! Hajde, spremi se i kreni hrabro napred da ti se buduće generacije ne bi podsmevale. Hajde, kreni i bori se, Musaši!

On isuka svoju dugu motku za sušenje i korice mača baci levom rukom u vodu.

- Izgubio si Kođiro – reče iznenada Musaši mirnim glasom.

- Štaaa?! – dreknu Ganrju zapanjeno.

- Bitka je već završena. Samo kažem da si pobeđen.

- Šta je tebi, šta pričaš?!

- Da si nameravao da pobediš, ne bi odbacio korice mača. Odbacio si svoju budučnost i sopstveni život!

- Ti samo nešto brbljaš, to su gluposti!

- Žao mi je Kođiro. Ti si već mrtav, a izgleda da si to želeo.

- Hajde, hajde... ne pričaj mnogo, kopile..! – nije više mogao da se kontroliše Kođiro.

- Oooooaaaaaaa!!! – Musašijev uzvik stopi se sa zvukom dolazećeg talasa. Počinjala je plima.


IV

Ganrju se zalete u vodu digavši dugi mač visoko iznad glave, a Musaši polete ulevo pokušavajući da se dokopa obale. Ganrju se okrete i pođe da ga preduhitri.

U istom trenutku kad Muašijeva noga stupi na pesak, Ganrjuov mač, celo njegovo telo stušti se ka njemu kao riba koja leti kroz vazduh. Kad je Ganrjuov mač poleteo prema Musašiju, ovaj je bio ukočen u poziciji u kojoj se zatekao pokretom kojim se izvukao iz vode.

Bio je lako nagnut napred, a drveni mač držao je obema rukama okrenut lako u desno i skoro sakriven od protivnika. Zadovoljan svojim stavom, on skoro požele sam sebi da čestita, a Ganrju, čiji mač je već krenuo da ga iseče odozgo na dole, naglo promeni položaj i odskoći lako u desno.

Dva čoveka su se gledala. Musaši je sad stajao čvrsto na tlu sa morem iza leđa, a Ganrju stajaše pravo prema njemu sa mačem i dalje visoko izdignutim. Obojica su potpuno odbacili sve misli i prepustili se potpuno svojim instinktima.

Na obali kao da je vladao potpuni vakum. Iako se borcima činilo kao da nema vazduha, oko njih su treperele molitve onih koji su verovali u njih. Za Ganrjua molilo se desetine njegovih pristalica, a za Musašija Sado i Iori na istom ostrvu, Ocu, Osugi i Gonnosuke na obali Šimonosekija, Akemi i Matahaći na brdu Kokura. Svi su se oni molili, ali na ostrvu molitve nisu pomagale.

Dvojica protivnika razgovarali su ne izgovarajući reći. Celim telom svaki od njih osećao je protivnika i svi delovi tela ujediniše se da savladaju neprijatelja koji je predstavljao opasnost za njih. Samo njihov um nije bio napet i bio je stopljen sa vasionom, sa prostorom oko njih, čist i neuznemiren, kao odraz meseca u ribnjaku usred oluje.

Izgledalo je kao da prolaze čitavi eoni, a u stvari talasi su udarali o obalu samo desetak puta. Onda se začu krik koji razbi tišinu, krik Ganrjuov, a za njim i krik Musašijev.

Musaši izbaci levo rame napred, privuče desnu nogu i vrati je pozadi iskrenuvši celo telo u bočnu poziciju prema protivniku. Njegov drveni mač polete prema Ganrjuu u istom trenutku kad je ovaj uputio mač prema njegovom licu. Mać prođe samo nekoliko santimetara od Musašijevog nosa, a Ganrju odskoči u stranu.

Njihovo disanje sada je nadjačavalo šum talasa. Drveni mač je stajao ispružen u visini Musašijevih očiju, a motka za sušenje visoko iznad Ganrjuove glave. Ganrju se u nekoliko skokova odmakao desetak koraka unatrag. More je sada bilo sa njegove leve strane i služilo mu je kao zaštita. Iako nije uspeo da rani ili ubije Musašija u prvom napadu, ipak je uspeo da se postavi u bolju poziciju. Da je ostao tamo gde je napao Musašija, gde se sunce tako presijavalo u vodi da ga je povremeno zaslepljivalo, uskoro ne bi više mogao da se koncentriše kako treba i njegov duh bi ubrzo bio na milost i nemilost Musašijevog.

Povrativši samopouzdanje, Ganrju poče ponovo da se približava, santimetar po santimetar tražeći oštrim okom nedostatak u Musašijevoj odbrani i osnažujući istovremeno sopstveni duh za odlućujući napad.

Musaši, međutim, učini nešto što niko nije očekivao. Umesto da i sam napreduje lagano i pažljivo prema Ganrjuu, on naglo krenu prema protivniku odlučno držeći mač u istoj poziciji, očigledno spreman, da ako se ovaj ne ukloni, udari njime pravo međi Ganrjuove oči. Prirodnost kojom je Musaši napredovao zapanji i zaustavi Ganrjua koji, sa drvenim Musašijevim mačem sve večim u svojim očima, u jednom trenutku više nije uspeo da vidi protivnika.


U tom trenutku drveni mač se izdiže visoko u vazduh, a Musaši, kao da poleće za njim, odskoči visoko u vazduh što je mogao više, prikupljajući noge uz telo i smanjujući svoje dugo telo za skoro pola njegove dužine.

- Jaaaaaaaa! – dreknu Ganrju dok njegov mač polete mahnito prema prostoru iznad sebe u kome je u tom trenutku bio Musaši. Udarac neuspe da pogodi Musašijevu glavu kojoj je bio namenjen, već samo vrh opasnog oštrog sečiva preseče krpu kojom je Musaši bio povezao kosu i krpa polete kroz vazduh.

Kad vide beličastu masu kako, vrteći se, proleće kroz vazduh, Ganrju pomisli da je uspeo da jednim udarcem Musašiju odseče glavu i preko lica mu prolete osmeh. Ali, samo delić sekunde kasnije, lobanja mu se raspršte kao komad šljunka pod udarcem teškog čekića. Razbio ju je, prosto smrvio jedan jedini udarac Musašijevog drvenog mača.


V

Ganrju je ležao na pesku na boku, lica upola okrenutog zemlji, baš na mestu gde je počinjala da raste retka trava, a na licu mu beše izraz koji je govorio da ni taj kratki tren pred smrt nije uspeo da shvati da je pobeđen. Krv mu je tekla iz usta, ali na tim ustima beše pobednički osmeh.

- Ganrju! Ne! – začu se uzvik sa strane na kojoj je sedeo Ivama Kakubei sa svojom pratnjom i on i svi njegovi pratioci nesvesno skočiše na noge. U tom trenutku shvatiše šta su učinili, jer im pogled pade na Nagaoka Sadoa koji je sa svojim ljudima sedeo nepomično.

Posramljeni, Kakubei i njegovi ljudi uspeše da se uzdrže i ne polete prema svom štičeniku. Oni se ispraviše i pokušaše da zadrže dostojanstven izgled, koji međutim, nije mogao da sakrije bol koji su osećali zbog poraza. Gutali su pljuvačku, a bleda, potpuno bela lica, pokazivala su da nisu mogli da veruju svojim očima. Za tren, kratak tren, celo ostrvo obiđe tišina, mir i tišina. Samo se šuštanje trave i krckanje borovih grana rugalo slabašnosti i privremenosti ljudskog života.

Musaši je posmatrao maleni oblak na nebu. Dok ga je gledao, duša mu se lagano vračala u telo i on postepeno poče da uspeva da razdvoji sebe od tog oblaka, da odvoji svoje telo od svemira.

Sasaki Kođiro, Ganrju, nije se vratio u svet živih, ležao je još čvrsto stežući mač i još napet, iako je duh već iščileo iz njega. Na licu mu beše laki izraz samozadovoljstva što je uspeo da se dobro pokaže i u toj borbi, a njegovim očima ne beše nimalo kajanja zato što je napustio svet.

Musašijev pogled iznenada pade na svoj isečeni povez koji je ležao na pesku i hladnoća mu prođe duž cele kičme. Nikada, pomisli on, nikada u životu neće ponovo naići na takvog protivnika kao što je bio ovaj. Njegovo srce ispuni se divljenjem prema Kođirovoj veštini i zahvalnošću prema onome što mu je taj čovek svojim neprijateljstvom dao. Po snazi, po borbenoj volji, on je bio jači od Musašija i to je ovome dalo povoda da prevaziđe samoga sebe.

Šta je to uopšte omogućilo Musašija da pobedi Kođiroa? Veština, pomoć bogova? Iako je znao da te dve stvari nisu, Musaši nije mogao da rečima tačno definiše šta je to bilo. U svakom slučaju bio je svestan da je nešto mnogo važnije od čiste sile ili božjeg proviđenja.

Kođiro je svoje poverenje i samopouzdanje ulio u silu, snagu i veštinu, a Musaši je verovao u mač duha. To je bila jedina razlika među njima.

Musaši priđe Kođirou i kleknu pored njega. Oseti pod prstima da još malo vazduha izlazi iz njegovih nozdrva. «Možda bi uz dobrog lekara i mogao da se izleči?» pomisli on, ali je znao da se samo zavarava. Bitka je bila završena i bilo je vreme da krene.

- Zbogom – reče on prvo okrenut ka Kođirou, pa onda prema sekundantima koji su sedeli na svojim mestima. Poklonivši se još jednom duboko, do zemlje, on se okrete i u nekoliko skokova stiže do čamca. Na njegovom drvenom maču ne beše ni kapi krvi.

Čamac se otisnu na more i ništa ga ne uznemiri. U zapisima nigde ne stoji da su Kođirovi prijatelji napali Musašija pokušavši da, kao što su to pre dvoboja nameravali, osvete eventualnu smrt svoga ljubimca.

Ljudi nikada ne odbacuju potpuno svoje ljubavi i mržnje, sve dok živo traje. Talasi osećaja dolaze i odlaze celoga života, kako vreme prolazi. Celog Musašijevog kasnijeg života bilo je ljudi koji su bili kivni na njega zbog pobede nad Kođirom i kritikovali ga što je odmah otišao sa mesta dvoboja. Zamerali su mu čak što nije dotukao protivnika još jednim udarcem i skratio mu muke. Govorili su da je u stvari kukavica i da je pobegao bojeći se osvetnika. Govorili su da je bio zbunjen od straha.

Svet je uvek pun oprečnih mišljenja, kao što je more prepuno zvukova talasa koji se sudaraju.

Dok talasi divljaju, ribice u vodi se prepuštaju talasima, igraju se i zabavljaju. To mi mislimo. Ali ko poznaje srce mora, tamo gde leži stotinama  metara ka dnu? Ko poznaje njegove dubine?



Tekst preuzet iz serijala
Borilačke veštine – MIJAMOTO MUSAŠI
Sveska 10 – SVETLOST
Autor – Eiđi Jošikava
Prevog sa japanskog – Dragan Milenković
Izdanje – NIRO DEČIJE NOVINE, septembar 1984.



Slika preuzeta sa





Нема коментара:

Постави коментар