I
Nebo koje su tog
dana gledali Musaši i Kođiro bilo je azurnoplavo. Okolne planine Nagato na
vrhovima su imale tanke pramenove snega koji su izgledali tanki kao papirne
trake koje se viju na vetru. Na planinskim padinama i obalama mora videle su se
velike grupe ljudi koji su neprekidno zurili prema ostrvima.
Musaši je sedeo u
sredini čamca koji se probijao kroz snažnu struju koju je stvorila plima u tom
morskom tesnacu. Sasuke, koji je veslao, izgledao je ponosan načinom na koji se
probijao kroz uzavrelu vodu.
- Sasuke mogu li da
uzmem ovo? – zapita iznenada Musaši pokazujući deo polomljenog vesla koji je
našao na podu čamca.
- Meni nije
potrebno, ostalo je tu tek tako – odgovori Sasuke.
- To je upravo ono
što meni treba – promrmlja Musaši i ispruži veslo ispred sebe kao da mu meri
dužinu. – Baš kao što treba – promrmlja i, položivši veslo preko kolena, poče
da ga delje kratkim mačem.
Sasuke se nekoliko
puta okrenuo prema Šimonosekiju da pogleda mesto na kome su stajali ljudi koji
su ih ispratili, ali Musaši se nijednom ne osvrte. Kao da tamo nikoga nije ni
bilo. Sasuke nije mogao da veruje. Za njega je taj način na koji samuraji idu u
smrt bio hladan i bez srca.
Kad je završio sa
deljanjem, Musaši zatraži od Sasukea nešto da se ogrne. Voda je pljuskala u
čamac i polivala ga. Kad mu ovaj dade ogrtač od slame on se dade na pravljenje tasukija – traka kojima su samuraji
povezivali rukave kimona kako im ne bi smetali u boju. Musaši je to radio brzo
i sa lakoćom, a Sasuke je grozničavo gledao jer građani nisu često imali
priliku da izbliza vide tako nešto. Tajna pravljenja tasukija prenosila se u
samurajskim porodicama sa kolena na koleno.
- Je li ono
Funašima? – zapita ga Musaši pokazujući na ostrvce u daljini.
- Ne, to je Hikođima,
Funašima je kilometar ili nešto više dalje. Lako se poznaje po tome što je ravna,
kao najobičniji peščani sprud. Tu između Hikođime i Izakija je moreuz Ondo, za
koga si sigurno čuo.
- Znam, sad mi je
jasno. To je mesto na kome je Jošicune vodio odlučnu borbu protiv klana Heike!
- Tačno.
Sasuke je poćeo da se znoji. Sa svakim
zaveslajem bio je sve nervozniji i nervozniji. Srce mu je lupalo. Nije mogao da
shvati da neko može tako mirno da ide u bitku na život i smrt. Nije mogao da
shvati da postoji neko tako hladnokrvan, dok je on, koji će sigurno ostati živ,
drhtao pred samom pomisli da će možda, kad se bude vraćao, umesto putnika
voziti obezglavljeni leš. «Ovaj je miran kao beli oblačić na nebu», pomisli.
Musaši, međutim,
nije uopšte skrivao osečanja. Uopšte se nije plašio onoga što ga čeka i samo
je, dok je rukom provlačio kroz vodu, pomišljao da u stvari život čovekov
počinje tek kad se oslobodi nepostojane forme kakva je bila njegovo telo.
Njegovo telo i njegov um već su bili toliko razdvojeni da se potpuno uzdigao
iznad onoga što je činilo život i smrt. Kao da je svaki deo njegovog tela
zaboravio na samog sebe i kao da je svaki njegov delić smatrao da sam ne
postoji, već da jedino čega ima na ovom svetu su voda i oblaci na nebu.
II
Musaši i Kođiro nisu
mogli da vide četrdesetak samuraja koji su se krili u malenoj uvali na ostrvu
Hikođima. Svi oni pripadali su kući Hosokava i bili pristalice Ganrjua. Uprkos
gospodarevom naređenju da ni jedan od njih ne sme da pomaže Ganrjuu, oni su dva
dana pre boja tajno prešli na Funašimu spremni da, ako Ganrju izgubi, svi skoče
na Musašija.
Tog jutra, Nagaoka
Sado, Ivama Kakubei i drugi koji su bili određeni da paze da dvoboj prođe kako
treba, otkrili su grupu mladih samuraja i naterali ih da pređu na Hikođimu.
Niko se nije brinuo šta će biti dalje sa njima i prošli su bez ikakve kazne.
- Jesi li siguran da
je to Musaši? – zapita jedan od njih dok je posmatrao čamac kako prolazi.
- Ko bi drugi mogao
da bude? – odgovori ovaj.
- Je li sam?
- Jeste, sa njim je
samo veslač. Ogrnuo je nešto, neki ogrtač.
- Možda ima neki
lakši oklop, ili makar pancir košulju koju želi da sakrije?
- Lezite svi, da nas
ne vidi! – viknu jedan i oni legoše u čamce čekajući svoj trenutak. Svi su bili
naoružani mačevima, a na dnu svakog čamca bilo je po jedno dugo koplje.
- Musaši dolazi! –
začu se iznenada i povik obiđe celo ostrvo Funašima. Iako je na njemu od ranog
jutra bilo dosta predstavnika vlasti koji su došli da prate dvoboj, malo ostrvo
izgledalo je nekako napušteno. Na severnom delu ostrva bilo je brdašce
prekriveno borovima, a dalje, na jug, ostrvo se spuštalo u terasama da bi se
najzad izjednačilo sa visinom mora.
Na jednom mestu,
između drveća, bio je razapet baldahin ispod koga su stajali predstavnici
vlasti i njihovi pratioci, ne želeći da pokažu Musašiju da bi trebalo da obraća
pažnju na njihovo prisustvo niti da pomisli da su na bilo koji način na
Kođirovoj strani.
Sada, pošto je već
bilo prošlo dva sata od zakazanog termina za dvoboj, oni su se već bili
uzmuvali pokazujući svoje nestrpljenje. Već dva puta do tada slali su lako brze
čamce u susret Musašiju da osmotre da li dolazi i sad, na uzvik osmatrača, kao
da im je pao kamen sa srca.
- Je li to stvarno
Musaši?! – uzviknu Kakubei koji je bio među predstavnicima lokalne vlasti i
naglo ustade. Ustavši sa svog mesta prekršio je ozbiljno jedno od glavnih
pravila etikete predviđenih za zvanične sekundante. Trebalo je da bude hladan i
neutralan i da nijednim gestom ne pokaže na čijoj je strani, ni on ni ljudi
koji su bili sa njim.
Shvativši koliko je
pogrešio, Kakubei pokaza ostalima, koji su takođe skočili na noge, da ponovo
sednu. On baci pogled prema mestu na kome je Kođiro čekao. Tamo, oko mesta,
bila je obešena neka vrsta zavese sa velikim grbom na sredini, koju je tamo
obesio Tacunosuke. Ispod nje, bila je drvena posuda sa vodom i kutlača kojom se
voda zahvatala. Kođiro je već nestrpljiv i nekoliko puta je ustajao da pije
vode i vraćao se u senku koju je zavesa pravila.
Sa druge strane
mesta ne kome je čekao Ganrju, sedela je druga grupa sekundanata koju je
predvodio Nagaoka Sado. Oko njega su bili pratioci i straža, a neposredno pored
njega Iori. Kad posmatrač uzviknu da Musaši dolazi, Iori poblede, a usne mu
poplaviše. Sado je sedeo nepomičan u pravilnom stavu, sa šlemom malo više
namaknutim na desnu stranu tako da je izgledalo kao da gleda u rukav svog
kimona. On tiho pozva Iorija.
- Da gospodine –
reče Iori poklonivši se do zemlje. Drhtao je toliko da se lepo videlo kako mu
se celo telo trese.
- Iori – reče Sado
gledajući dečaka pravo u oči – dobro posmatraj sve što se bude događalo. Nemoj
ništa da propustiš. Moraš da zapamtiš da Musaši stavlja na kocku sopstveni
život da bi ti naučio nešto što se nigde drugde ne može naučiti.
Iori klimnu glavom.
Shvatio je šta Sado želi da mu kaže. Iako su bili više od sto metara daleko od
mesta na kome će se odigrati borba a i odakle neće moći da vidi svaki pokret,
znao je da Sado misli na nešto potpuno drugo. Ono što je želeo da Iori zapamti
bio je trenutak u kome samuraj ulazi u borbu na život i smrt. To je morao da
zapamti i da to nosi u sebi čitavog života.
Talasi trave dizali
su se i spuštali. Zeleni, skoro providni skakavci skakali su tu i tamo. Mali
leptir je proleteo spuštajući se i dižući sa zemlje da bi opet nestao ko zna
gde.
- Evo ga – reče
Iori.
Musašijev čamac se
lagano približavao. Bilo je skoro već deset sati.
III
Ganrju ustade i
lagano ode tačno na sredinu između jedne i druge grupe sekundanata. On se
pokloni prvo na desno, pa na levo, i onda ćutke krete kroz travu prema obali.
Musašijev čamac je u
tom trenutku već ušao u neku vrstu lagune u kojoj skoro da više nije ni bilo
talasa. Sedeći u čamcu, Musaši je mogao da vidi dno kroz bistru plavu morsku
vodu.
- Gde da pristanem?
– zapita Sasuke koji je usporio veslanje i posmatrao obalu.
- Idi samo pravo
–reče Musaši i zbaci ogrtač sa ramena.
Čamac je lagano
klizio jer Sasuke nije mogao sebe da natera da zavesla svom snagom. Ruke su mu
se lagano micale, dok se sa obale čula pesma slavuja negde iz grana drveća.
- Sasuke – zaću se
iznenada Musašijev glas. – Ne treba da ideš dalje. Dovoljno je plitko da mogu
da iskočim. Nema smisla da nasučeš čamac na dno i oštetiš ga.
Sasuke najzad
zaustavi pogled na visokom boru, usamljenom na obali, ispod koga se vetar poigravao
sjajnim grimiznim ogrtačem. U tom trenutku veslač shvati da je Musaši već uočio
svog protivnika.
Musaši uze ubrus iza
pojasa i poveza njime svoju bujnu kosu koju je nosio vetar. Sve to vreme uporno
je gledao Ganrjua. Pomerivši kratki mač na sredinu pojasa, on izvadi drugi i
spusti ga na dno čamca, prekrivši ga tankom crvenom asurom. U desnoj ruci
ostade mu samo drveni mač koji je izdeljao od komada starog vesla.
- Dovoljno je – reče
Musaši Sasukeu koji zavesla snažno još nekoliko puta i pusti čamac da se nasuće
na peščanom dnu. Istovremeno, Musaši skoći tako lako da je izgledalo kao da je
nožem presekao mirnu površinu vode i, krupnim koracima, sekući vodu drvenim
mačem ispred sebe, krete ka obali.
Pet koraka, deset
koraka. Sasuke ostavi veslo. Zabrinuto je gledao za njim pitajući se da li će
stići na vreme do obale pre nego što ga protivnik iznenadi.
Kao crveni zrak
sunca, Ganrju se odbi od drveta, a njegove uglačane korice mača zasijaše.
Sasukeu se učini kao da je video rep brze lukave lisice.
- Brže! – pomisli
on, ali je Ganrju već bio na obali, tik uz vodu. Sasaki samo što ne zatvori
oči, siguran da Musaši neće moći da živ izađe na obalu. On se baci na dno čamca
drhteći kao da če on sam u sledećem trenutku biti raspolućen.
- Musaši! – viknu Ganrju,
stojeći čvrsto na obali i pokazujući da ne misli da ustupi ni koraka. Musaši se
zaustavi. Stajao je mirno u vodi izložen vetru. Na licu mu se pojavi nešto kao
smešak.
- Kođiro – reče on.
U njegovim očima bilo je neke divlje snage koja je pretila da Kođiroa
bespovratno odvuće u ništavilo. Talasići su se razbijali o njegov drveni mač.
I Ganrjuove oči su
bljuvale vatru. Plamen žedan krvi plamteo je u njegovim zenicama kao neke dve
duge snažnih boja, koje kao da pokušavaju da paralizuju protivnika i zastraše
ga do smrti.
- Musaši! – viknu
još jednom, ali ne bi odgovora. – Musaši, opet kasniš! Zar ne? Je li to neka
tvoja strategija. Šta je? Što se mene tiče, to je običan kukavički trik. Kasniš
tačno dva sata, a ja sa bio ovde u osam, kao što je dogovoreno. Čekao sam te!
Musaši nije
odgovarao.
- Uradio si to isto
na Ićiđođiju protiv Jošioka, isto to kod Rengeoina protiv Seiđuroa... Ti,
izgleda, misliš da uvek protivnika možeš da izbaciš iz ravnoteže ako ga nateraš
da te dugo čeka? Taj trik ne uspeva kod Ganrjua! Hajde, spremi se i kreni
hrabro napred da ti se buduće generacije ne bi podsmevale. Hajde, kreni i bori
se, Musaši!
On isuka svoju dugu motku za sušenje i korice mača baci
levom rukom u vodu.
- Izgubio si Kođiro
– reče iznenada Musaši mirnim glasom.
- Štaaa?! – dreknu
Ganrju zapanjeno.
- Bitka je već završena.
Samo kažem da si pobeđen.
- Šta je tebi, šta
pričaš?!
- Da si nameravao da
pobediš, ne bi odbacio korice mača. Odbacio si svoju budučnost i sopstveni
život!
- Ti samo nešto
brbljaš, to su gluposti!
- Žao mi je Kođiro.
Ti si već mrtav, a izgleda da si to želeo.
- Hajde, hajde... ne
pričaj mnogo, kopile..! – nije više mogao da se kontroliše Kođiro.
- Oooooaaaaaaa!!! –
Musašijev uzvik stopi se sa zvukom dolazećeg talasa. Počinjala je plima.
IV
Ganrju se zalete u
vodu digavši dugi mač visoko iznad glave, a Musaši polete ulevo pokušavajući da
se dokopa obale. Ganrju se okrete i pođe da ga preduhitri.
U istom trenutku kad
Muašijeva noga stupi na pesak, Ganrjuov mač, celo njegovo telo stušti se ka
njemu kao riba koja leti kroz vazduh. Kad je Ganrjuov mač poleteo prema
Musašiju, ovaj je bio ukočen u poziciji u kojoj se zatekao pokretom kojim se
izvukao iz vode.
Bio je lako nagnut
napred, a drveni mač držao je obema rukama okrenut lako u desno i skoro
sakriven od protivnika. Zadovoljan svojim stavom, on skoro požele sam sebi da
čestita, a Ganrju, čiji mač je već krenuo da ga iseče odozgo na dole, naglo
promeni položaj i odskoći lako u desno.
Dva čoveka su se
gledala. Musaši je sad stajao čvrsto na tlu sa morem iza leđa, a Ganrju stajaše
pravo prema njemu sa mačem i dalje visoko izdignutim. Obojica su potpuno
odbacili sve misli i prepustili se potpuno svojim instinktima.
Na obali kao da je
vladao potpuni vakum. Iako se borcima činilo kao da nema vazduha, oko njih su
treperele molitve onih koji su verovali u njih. Za Ganrjua molilo se desetine
njegovih pristalica, a za Musašija Sado i Iori na istom ostrvu, Ocu, Osugi i
Gonnosuke na obali Šimonosekija, Akemi i Matahaći na brdu Kokura. Svi su se oni
molili, ali na ostrvu molitve nisu pomagale.
Dvojica protivnika
razgovarali su ne izgovarajući reći. Celim telom svaki od njih osećao je
protivnika i svi delovi tela ujediniše se da savladaju neprijatelja koji je
predstavljao opasnost za njih. Samo njihov um nije bio napet i bio je stopljen
sa vasionom, sa prostorom oko njih, čist i neuznemiren, kao odraz meseca u
ribnjaku usred oluje.
Izgledalo je kao da
prolaze čitavi eoni, a u stvari talasi su udarali o obalu samo desetak puta.
Onda se začu krik koji razbi tišinu, krik Ganrjuov, a za njim i krik Musašijev.
Musaši izbaci levo
rame napred, privuče desnu nogu i vrati je pozadi iskrenuvši celo telo u bočnu
poziciju prema protivniku. Njegov drveni mač polete prema Ganrjuu u istom
trenutku kad je ovaj uputio mač prema njegovom licu. Mać prođe samo nekoliko
santimetara od Musašijevog nosa, a Ganrju odskoči u stranu.
Njihovo disanje sada
je nadjačavalo šum talasa. Drveni mač je stajao ispružen u visini Musašijevih
očiju, a motka za sušenje visoko iznad
Ganrjuove glave. Ganrju se u nekoliko skokova odmakao desetak koraka unatrag.
More je sada bilo sa njegove leve strane i služilo mu je kao zaštita. Iako nije
uspeo da rani ili ubije Musašija u prvom napadu, ipak je uspeo da se postavi u
bolju poziciju. Da je ostao tamo gde je napao Musašija, gde se sunce tako
presijavalo u vodi da ga je povremeno zaslepljivalo, uskoro ne bi više mogao da
se koncentriše kako treba i njegov duh bi ubrzo bio na milost i nemilost
Musašijevog.
Povrativši
samopouzdanje, Ganrju poče ponovo da se približava, santimetar po santimetar
tražeći oštrim okom nedostatak u Musašijevoj odbrani i osnažujući istovremeno
sopstveni duh za odlućujući napad.
Musaši, međutim,
učini nešto što niko nije očekivao. Umesto da i sam napreduje lagano i pažljivo
prema Ganrjuu, on naglo krenu prema protivniku odlučno držeći mač u istoj
poziciji, očigledno spreman, da ako se ovaj ne ukloni, udari njime pravo međi
Ganrjuove oči. Prirodnost kojom je Musaši napredovao zapanji i zaustavi Ganrjua
koji, sa drvenim Musašijevim mačem sve večim u svojim očima, u jednom trenutku
više nije uspeo da vidi protivnika.
U tom trenutku
drveni mač se izdiže visoko u vazduh, a Musaši, kao da poleće za njim, odskoči
visoko u vazduh što je mogao više, prikupljajući noge uz telo i smanjujući
svoje dugo telo za skoro pola njegove dužine.
- Jaaaaaaaa! –
dreknu Ganrju dok njegov mač polete mahnito prema prostoru iznad sebe u kome je
u tom trenutku bio Musaši. Udarac neuspe da pogodi Musašijevu glavu kojoj je
bio namenjen, već samo vrh opasnog oštrog sečiva preseče krpu kojom je Musaši
bio povezao kosu i krpa polete kroz vazduh.
Kad vide beličastu
masu kako, vrteći se, proleće kroz vazduh, Ganrju pomisli da je uspeo da jednim
udarcem Musašiju odseče glavu i preko lica mu prolete osmeh. Ali, samo delić
sekunde kasnije, lobanja mu se raspršte kao komad šljunka pod udarcem teškog
čekića. Razbio ju je, prosto smrvio jedan jedini udarac Musašijevog drvenog
mača.
V
Ganrju je ležao na
pesku na boku, lica upola okrenutog zemlji, baš na mestu gde je počinjala da
raste retka trava, a na licu mu beše izraz koji je govorio da ni taj kratki
tren pred smrt nije uspeo da shvati da je pobeđen. Krv mu je tekla iz usta, ali
na tim ustima beše pobednički osmeh.
- Ganrju! Ne! – začu
se uzvik sa strane na kojoj je sedeo Ivama Kakubei sa svojom pratnjom i on i
svi njegovi pratioci nesvesno skočiše na noge. U tom trenutku shvatiše šta su
učinili, jer im pogled pade na Nagaoka Sadoa koji je sa svojim ljudima sedeo
nepomično.
Posramljeni, Kakubei
i njegovi ljudi uspeše da se uzdrže i ne polete prema svom štičeniku. Oni se
ispraviše i pokušaše da zadrže dostojanstven izgled, koji međutim, nije mogao
da sakrije bol koji su osećali zbog poraza. Gutali su pljuvačku, a bleda,
potpuno bela lica, pokazivala su da nisu mogli da veruju svojim očima. Za tren,
kratak tren, celo ostrvo obiđe tišina, mir i tišina. Samo se šuštanje trave i
krckanje borovih grana rugalo slabašnosti i privremenosti ljudskog života.
Musaši je posmatrao
maleni oblak na nebu. Dok ga je gledao, duša mu se lagano vračala u telo i on
postepeno poče da uspeva da razdvoji sebe od tog oblaka, da odvoji svoje telo
od svemira.
Sasaki Kođiro,
Ganrju, nije se vratio u svet živih, ležao je još čvrsto stežući mač i još
napet, iako je duh već iščileo iz njega. Na licu mu beše laki izraz
samozadovoljstva što je uspeo da se dobro pokaže i u toj borbi, a njegovim
očima ne beše nimalo kajanja zato što je napustio svet.
Musašijev pogled
iznenada pade na svoj isečeni povez koji je ležao na pesku i hladnoća mu prođe
duž cele kičme. Nikada, pomisli on, nikada u životu neće ponovo naići na takvog
protivnika kao što je bio ovaj. Njegovo srce ispuni se divljenjem prema
Kođirovoj veštini i zahvalnošću prema onome što mu je taj čovek svojim
neprijateljstvom dao. Po snazi, po borbenoj volji, on je bio jači od Musašija i
to je ovome dalo povoda da prevaziđe samoga sebe.
Šta je to uopšte
omogućilo Musašija da pobedi Kođiroa? Veština, pomoć bogova? Iako je znao da te
dve stvari nisu, Musaši nije mogao da rečima tačno definiše šta je to bilo. U
svakom slučaju bio je svestan da je nešto mnogo važnije od čiste sile ili
božjeg proviđenja.
Kođiro je svoje
poverenje i samopouzdanje ulio u silu, snagu i veštinu, a Musaši je verovao u
mač duha. To je bila jedina razlika među njima.
Musaši priđe Kođirou
i kleknu pored njega. Oseti pod prstima da još malo vazduha izlazi iz njegovih
nozdrva. «Možda bi uz dobrog lekara i mogao da se izleči?» pomisli on, ali je
znao da se samo zavarava. Bitka je bila završena i bilo je vreme da krene.
- Zbogom – reče on
prvo okrenut ka Kođirou, pa onda prema sekundantima koji su sedeli na svojim
mestima. Poklonivši se još jednom duboko, do zemlje, on se okrete i u nekoliko
skokova stiže do čamca. Na njegovom drvenom maču ne beše ni kapi krvi.
Čamac se otisnu na
more i ništa ga ne uznemiri. U zapisima nigde ne stoji da su Kođirovi
prijatelji napali Musašija pokušavši da, kao što su to pre dvoboja nameravali,
osvete eventualnu smrt svoga ljubimca.
Ljudi nikada ne
odbacuju potpuno svoje ljubavi i mržnje, sve dok živo traje. Talasi osećaja
dolaze i odlaze celoga života, kako vreme prolazi. Celog Musašijevog kasnijeg
života bilo je ljudi koji su bili kivni na njega zbog pobede nad Kođirom i
kritikovali ga što je odmah otišao sa mesta dvoboja. Zamerali su mu čak što
nije dotukao protivnika još jednim udarcem i skratio mu muke. Govorili su da je
u stvari kukavica i da je pobegao bojeći se osvetnika. Govorili su da je bio
zbunjen od straha.
Svet je uvek pun
oprečnih mišljenja, kao što je more prepuno zvukova talasa koji se sudaraju.
Dok talasi divljaju,
ribice u vodi se prepuštaju talasima, igraju se i zabavljaju. To mi mislimo.
Ali ko poznaje srce mora, tamo gde leži stotinama metara ka dnu? Ko poznaje njegove dubine?
Tekst
preuzet iz serijala
Borilačke
veštine – MIJAMOTO MUSAŠI
Sveska
10 – SVETLOST
Autor
– Eiđi Jošikava
Prevog
sa japanskog – Dragan Milenković
Izdanje
– NIRO DEČIJE NOVINE, septembar 1984.
Slika
preuzeta sa
Постови
Нема коментара:
Постави коментар