Džek
predoseti udarac, delić sekunde pre nego što ga je zahvatio po stomaku.
Ustuknuo je, boreći se za vazduh. Upinjao se da očuva ravnotežu. Čuo je pokret levo od sebe. Okrenuo se licem prema neprijatelju.
Problem
je u tome što ništa nije video. Tama ga je okružila sa svih strana. Čuo je
Kazukijev smeh u pozadini i zvuk užurbanih nogu. Na osnovu toga je procenjivao
pravac sledećeg napada.
Čuo
je da palica leti kroz vazduh. Odnekud se ustremila ka njegovoj glavi. Bacio se
u stranu i izbegao udarac, više zahvaljujući sreći nego veštini. Široko je
zamahnuo na nevidljivog napadača. Promašio ga je i zateturao se.
Dobio
je udarac po cevanicama, pre nego što je stigao da reaguje. Pokušao je da se
otkotrlja van domašaja palice, ali je izgubio svaku orijentaciju. Jauknuo je
kad je ramenom udario po kamenom tlu.
„Jame!“,
dreknuo je sensej Kano i zaustavio borbu.
Džek
skide povez sa očiju. Žmirkao je pod jarkim, podnevnim suncem. Kazuki je klečao
u vrsti s učenicama. Uživao je u Džekovom porazu.
„Izvini,
Džek“, reče Jamato. Skinuo je povez i pružio ruku palom prijatelju „Nisam hteo
da te udarim tako jako. Da sam mogao da vidim gde si…“
„Ne
brini, dobro sam“, mrštio se Džek, dok je ustajao.
„Dobro
ste se borili“, komentarisao je sensej Kano. Sedeo je na izlizanim stepenicama
hrama Kompon Ču-do.
Sensej
Kano ih je ponovo u zoru poveo na planinu Hijej, na čas boa. Smatrao je
da je duga šetnja dobra za kondiciju i da planinski vazduh pogoduje vežbanje.
„Čuo
sam da ste izbegli tri napada. Ti si, Jamato-kune, bio veoma svestan okoline.
Dva napada na metu su veliko postignuće za prvi pokušaj slepe kumite.
Molio bih te da sledeći put bolje kontrolišeš snagu. Čuo sam da je Džek-kun
dobio prilično jak udarac. Nek se spreme sledeća dva učenika.“
Džek
je s olakšanjem predao povez za oči drugom učeniku i kleknuo u vrstu između
Jorija i Akiko. Masirao je bolno rame. Zastenjao je kad je napipao modricu.
„Da
li si se ozbiljno povredio?“, pitala ga je Akiko. Nije joj promakao Džekov
bolni izraz.
„Nisam.
Dobro mi je… ali još nisam siguran zašto učimo da se borimo s povezom preko
očiju“, odgovori Džek tiho, „kad svi lepo vidimo.“
„Kao
što sam već objasnio, Džek-kune“, prekinuo ga je sensej Kano. Njegov istančani
sluh mu je dozvolio da čuje razgovor na drugom kraju dvorišta. „Videti samo
očima, znači ne videti. Na mojim časovima ćete naučiti da se pri odbrani ne
oslanjate samo na očinji vid. Čim otvorite oči, počinjete da grešite.“
„Ali,
zar neću činiti manje grešaka, ako mogu da vidim šta neprijatelj radi?“, pitao
je Džek.
„Nećeš,
mladi samuraju. Ne zaboravi da su oči prozori uma“, objasnio je sensej Kano.
„Dođi do ovih stepenica i stani ispred mene, pa ću ti pokazati šta sam imao na
umu.“
Džek
ustade i stiže do stepenica.
„Gledaj
u moja stopala“, naložio mu je sensej.
Džek
je gledao učiteljeve sandale s otvorenim prstima. Iznenada je dobio udarac po
glavi bo palicom.
„Izvini.
Slep sam, i ponekad nespretan“, reče sensej Kano. „Molim te, vodi računa o
mojoj palici.“
Džek
je pogledom pratio vrh bele palice da bi izbegao novi udarac.
Sensej
Kano ga je snažno šutnuo u cevanicu.
„Uhhh!“,
uzviknu Džek, i ustuknu.
Učenici
su se cerekali iza njega.
„Podučavanje
je gotovo“, reče sensej Kano. „Da li si me razumeo?“
„Ne
baš, senseju…“, reče Džek trljajući cevanicu.
„Razmisli
o tome! Ako gledaš protivnikova stopala, tvoja pažnja će biti usmerena na njih.
Ako posmatraš njegovo oružje, tvoja pažnja će biti usmerena na njega. Iz toga
sledi, da kad gledaš levo, zaboraviš na desno, i kad gledaš desno, zaboraviš na
levo.“
Sensej
Kano je sačekao da poruka stigne do cilja. Pokazao je na svoje slepe oči.
„Ne
smeš da dopustiš da se tvoje namere ogledaju u očima. Neprijatelj će znati da
to iskoristi. Da bi se borio bez odavanja sopstvenih namera, moraš da naučiš da
se boriš bez oslanjanja na očinji vid.“
Tekst i slika
preuzeti iz knjige Krisa Bredforda:
MLADI SAMURAJ
Put mača
postavljene na
adresi:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар