.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 22. септембар 2013.

OČI U OČI SA DIVOM




Odlomak iz autobiografije jedinog u svetu kyokushin karate majstora 10. dan


Tokom svojih putovanja Masutatsu Oyama je bio često izazivan na dvoboje, Ljudi su se želeli hvalisati time da su pobedili ovako snažnog čoveka. Neka o tome svedoči njegova priča o borbi koja se odigrala u jednom iranskom night-clubu.

“Moj prijatelj upitao me je da li bih se borio sa jednim čovekom koji je bio naoružan toljagom. Da li hoću? – čudio sam se pitanju moga vodiča. Ovo mora biti jezička greška prevodioca – rekao je gosp. Goldwin, i dodao, da ovaj igrač sa štapom veoma diskretno rukuje svojom toljagom, ali mi je skrenuo pažnju da su blaže povrede neizbežne.

Sećam se lica gosp. Goldwina, kako je bio razočaran, kada sam odbio da prihvatim izazov. Rekao sam turističkom vodiču, neka prenese izazivaču, da je svaki delić tela karatiste sam po sebi opasno oružje. Tada se završio program i poslednja devojka nestala je iza zavese. Goldwin je rekao konobaru da sklone stolove i inprovizuju arenu.

Tako je noćni klub bio prepun, nastala je nema tišina, kada sam stao oči u oči sa divom. Polako ali postepeno mi se približavao mašući toljagom kojom je šušteći sekao vazduh. Kako se on približavao ja sam se povlačio. Brzo sam morao odrediti rastojanje, dok je on zamahnuo toljagom, da bih ga mogao uhvatiti i odmah preći u napad. Nije bilo lako. Toljaga je opisaivao čas male, čas velike lukove u vazduhu. Kada sam se sa  određenog rastojanja povlačio toljaga se približavao, kada sam ja koraknuo napred, krugovi štapa su se smanjivali. Hladan znoj curio mi je po leđima. Lice protivnika nije otkrivalo nikakva osećanja. Osećao sam da je nemoguće izbiti mu ga iz ruku. Dalje sam se povlačio a džin mi se približavao. Ubrzo sam iza sebe osetio stolove. Na trenutak sam zastao… U sledečem trenutku zgrabio sam jednu stolicu. Jedan zamah štapom i stolica se razletela u param parčad, samo je noga i deo naslona ostao u mojim rukama. Stolica ni delić sekunde nije mogla da se odupre toljagi, a od sledećeg udarca spasio sam se samo zahvaljujući tome što san dohvatio drugu stolicu. Iako prva stolica nije imala gotovo nikakvu ulogu, pomogla mi je da utvrdim tempiranja protivnapada. Drugom stolicom zamahnuo sam prema mom protivniku, Toljaga je dohvatio stolicu i razbio je na komadiće. Ostala je samo noga stolice koju sam, ne ustuknuvši, bacio pravo u lice protivniku. U trenutku kada je toljaga poleteo da odbrani udarac, paralelno sa podom skočio sam na džina koji je za delić sekunde otkrio svoj bok. Noga mi je tačno pogodila cilj i time je borba trebala biti završena. Ovaj udarac bi prosečnog čoveka ubio ali i dobro izvežbanog, očeličenog morao bi teško povrediti. Kod njega je ovo ostalo bez ikakvog efekta. Šuštanje štapa zastalo je samo za trenutak, a ja sam se mogao spastiti jedino zahvaljujući tome što sam se otkotrljao dalje po podu. Čim je div zamahnuo, skočio sam vodoravno, uputio mu jedan uvrnut udarac nogom ponovo u bok, a on se ipak nije srušio. Bilo je neverovatno, ne postoji čovek koji bi mogao izdržati dva ovakva udarca. Otkotrljao sam se dalje i skočio na noge. Čovek je mirno stajao.

Div je podigao svoju ruku, zaustavio moj napad i zamolio vodiča da mu pristupi. Vodič mi je prišao i rekao: div bi za danas želeo da završi. Kaže – nastavio je prevodilac – neko bi se mogao jako ozlediti.

Upitao sam čoveka sa toljagom da li su ga povredili moji udarci. Rekao je: ovo do sada još nikom nije pošlo za rukom da mu učini.

Ovaj monstrum je bio jedino živo biće, koje se nije srušilo od ovog mog udarca nogom, i još nekoliko bikova koje sam sretao prilikom mojih demonstracija. Ali bikovi su snažno lučili pljuvačku mučeći se, a ovaj čovek je samo stajao i zadovoljno se smešio. Prišao sam mu i rukovali smo se. U night-clubu svi su aplaudirali i bučno nas pozdravljali.”


 Preuzeto iz časopisa “Crni pojas” broj 15, oktobar1987.
Priredio Zoltan Nađđerd


Slika preuzata sa :



SOSAI MASUTATSU OYAMA

Нема коментара:

Постави коментар