Odlomak iz
autobiografije jedinog u svetu kyokushin karate majstora 10. dan
Tokom svojih putovanja Masutatsu
Oyama je bio često izazivan na dvoboje, Ljudi su se želeli hvalisati time da su
pobedili ovako snažnog čoveka. Neka o tome svedoči njegova priča o borbi koja
se odigrala u jednom iranskom night-clubu.
“Moj prijatelj upitao me je da li
bih se borio sa jednim čovekom koji je bio naoružan toljagom. Da li hoću? –
čudio sam se pitanju moga vodiča. Ovo mora biti jezička greška prevodioca –
rekao je gosp. Goldwin, i dodao, da ovaj igrač sa štapom veoma diskretno rukuje
svojom toljagom, ali mi je skrenuo pažnju da su blaže povrede neizbežne.
Sećam se lica gosp. Goldwina,
kako je bio razočaran, kada sam odbio da prihvatim izazov. Rekao sam
turističkom vodiču, neka prenese izazivaču, da je svaki delić tela karatiste
sam po sebi opasno oružje. Tada se završio program i poslednja devojka nestala
je iza zavese. Goldwin je rekao konobaru da sklone stolove i inprovizuju arenu.
Tako je noćni klub bio prepun,
nastala je nema tišina, kada sam stao oči u oči sa divom. Polako ali postepeno
mi se približavao mašući toljagom kojom je šušteći sekao vazduh. Kako se on
približavao ja sam se povlačio. Brzo sam morao odrediti rastojanje, dok je on
zamahnuo toljagom, da bih ga mogao uhvatiti i odmah preći u napad. Nije bilo
lako. Toljaga je opisaivao čas male, čas velike lukove u vazduhu. Kada sam se
sa određenog rastojanja povlačio
toljaga se približavao, kada sam ja koraknuo napred, krugovi štapa su se smanjivali.
Hladan znoj curio mi je po leđima. Lice protivnika nije otkrivalo nikakva
osećanja. Osećao sam da je nemoguće izbiti mu ga iz ruku. Dalje sam se povlačio
a džin mi se približavao. Ubrzo sam iza sebe osetio stolove. Na trenutak sam
zastao… U sledečem trenutku zgrabio sam jednu stolicu. Jedan zamah štapom i
stolica se razletela u param parčad, samo je noga i deo naslona ostao u mojim
rukama. Stolica ni delić sekunde nije mogla da se odupre toljagi, a od sledećeg
udarca spasio sam se samo zahvaljujući tome što san dohvatio drugu stolicu.
Iako prva stolica nije imala gotovo nikakvu ulogu, pomogla mi je da utvrdim
tempiranja protivnapada. Drugom stolicom zamahnuo sam prema mom protivniku,
Toljaga je dohvatio stolicu i razbio je na komadiće. Ostala je samo noga
stolice koju sam, ne ustuknuvši, bacio pravo u lice protivniku. U trenutku kada
je toljaga poleteo da odbrani udarac, paralelno sa podom skočio sam na džina
koji je za delić sekunde otkrio svoj bok. Noga mi je tačno pogodila cilj i time
je borba trebala biti završena. Ovaj udarac bi prosečnog čoveka ubio ali i
dobro izvežbanog, očeličenog morao bi teško povrediti. Kod njega je ovo ostalo
bez ikakvog efekta. Šuštanje štapa zastalo je samo za trenutak, a ja sam se
mogao spastiti jedino zahvaljujući tome što sam se otkotrljao dalje po podu.
Čim je div zamahnuo, skočio sam vodoravno, uputio mu jedan uvrnut udarac nogom
ponovo u bok, a on se ipak nije srušio. Bilo je neverovatno, ne postoji čovek
koji bi mogao izdržati dva ovakva udarca. Otkotrljao sam se dalje i skočio na
noge. Čovek je mirno stajao.
Div je podigao svoju ruku,
zaustavio moj napad i zamolio vodiča da mu pristupi. Vodič mi je prišao i
rekao: div bi za danas želeo da završi. Kaže – nastavio je prevodilac – neko bi
se mogao jako ozlediti.
Upitao sam čoveka sa toljagom da
li su ga povredili moji udarci. Rekao je: ovo do sada još nikom nije pošlo za
rukom da mu učini.
Ovaj monstrum je bio jedino živo
biće, koje se nije srušilo od ovog mog udarca nogom, i još nekoliko bikova koje
sam sretao prilikom mojih demonstracija. Ali bikovi su snažno lučili pljuvačku
mučeći se, a ovaj čovek je samo stajao i zadovoljno se smešio. Prišao sam mu i
rukovali smo se. U night-clubu svi su aplaudirali i bučno nas pozdravljali.”
Preuzeto iz časopisa “Crni pojas” broj 15,
oktobar1987.
Priredio Zoltan
Nađđerd
Slika preuzata sa :
Постови
Нема коментара:
Постави коментар