_____________________________

_____________________________

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



субота, 22. октобар 2011.

BODIDARMA


Bodidarmin poster koji je štampala firma Shureido sa japanskog ostrva Okinava.

Na posteru piše : KARATE DO


Istoriju karatea teoretičari tumače na osnovu malobrojnih materijalnih dokaza, legendi i priča koje su nastale u narodu, a koje je neko u kasnijem periodu od nastanka zapisao. Za nedostatak izvora proučavanja sigurno je zaslužna tajnovitost onih koji su ovladali veštinom i njihov trud da znanje koje su stekli ne padne u pogrešne ruke. Iz tog razloga Učitelji su celokupno znanje prenosili samo izabranom učeniku. Pisani dokumenti vezani za veštinu čuvani su u najstrožoj tajnosti, a pošto su bili unikatni često su nepovratno nestajali u nemirnim vemenima. Većina teoretičara se slaže da istorija karatea počinje početkom šestog veka naše ere u kineskom manastiru Šaolin (Shaolin na mandarinskom, Sil Lum na kantonskom, Shorin na japanskom) sistemom borenja koji je osmislio monah Bodidarma (Bodhidharma na sanskritu, Ta Mo na kineskom, Daruma Taeshi na japanskom, Bodhidharmottāra ili Dharmottāra na tibetanskom). To je prvi potpuno zaokruženi sistem golorukog borenja jer je posedovao karakteristični sadržaj tehnike, borilačke forme, specifični metod praktikovanja i svojstveni borilački princip. Kasnije generacije su sistem dopunjavale i razvijale tako da se Šaolin pročuo po borilačkom umeću njegovih monaha pa su iz svih krajeva Kine dolazili borci kako bi ovladali veštinom. Pored toga i sami monasi su putovali ili naseljavali druge krajeve tako da je Šaolin Čuan Fa (Shaolin Chuan Fa) – Borbeni metod manastira Šaolin postao rasprostranjen. 1372. godine Kina uspostavlja zvanične odnose sa Okinavom. Time su stvoreni uslovi za razvoj trgovine i međusobnu kulturnu razmenu. Tako je otvoren i put za nesmetani uticaj kineskih borilačkih veština na lokalne sisteme golorukog borenja. Vremenom nastaje veština golorukog borenja koja krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka prelazi u Japan i menja naziv Kineska ruka u Prazna ruka - Karate. Ali da se vratimo na Bodidarmu.

Moderna saznanja o Bodidarmi raspolažu sa malo istorijskih činjenica. Pisani dokumenti iz Južne Indije u periodu između 3. i 6. veka koje obuhvata vreme njegovog rođenja ne postoje. Taj period u njihovoj istoriji u kome su se desile velike prirodne nepogode i međusobni ratovi u kojima su uništeni pisani dokumenti naziva se “Duga noć”. Pisana dokumenata o njemu su nastala u različitim vremenskim periodima posle njegove smrti. Uglavnom su to legende koje imaju dva izvorišta : Kinu i Japan. Kineske legende se oslanjaju na religiju dok je u japanskim mašti pušteno na volju. Oslanjaju se na bogatu mitologiju, sujeverje i lokalne folklorne motive Japana. Između ostalog predstavljen je u liku žene, kao zaštitnik dece od malih boginja, simbol seksualnosti, zaštitnik odgajivača svilene bube. U mnogim parodijama poslužio je da izazove smeh. Za Japance Bodidarma nije mrtva osoba već živa ikona. Najraniji pisani dokument u kome se pominje jeste zapis o hramovima u kineskom gradu Luoyang pisan 547. god. U njemu se pominje vrlo stari monah Bodidarma koji je došao iz Centralne Azije. Učitelj Dao Xuan (596-667) napisao je knjigu Xu gaoseng zhuan – Nastavak biografija poznatih monaha, u kojoj je opisao biografije pet stotina uglednih monaha u razdoblju od 502. do 645. god. Za Bodidarmu je napisao da je došao iz Južne Indije kako bi preneo budističko Mahajana učenje. Privukao je samo nekoliko učenika za meditaciju nazvanu “Gledanje zida” koja je teško razumljiva i mnogo se razlikuje od do tada poznate indijske meditacije (dhyana) koja je bila rasprostranjena. Takođe pominje i njegovog učenika Huikea koji je postao njegov naslednik. Na istoričarima je težak zadatak da iz mnogobrojnog materijala koji je nastajao vekovima odstrane ono što je dodavano kako bi se priče ulepšale i da prepoznaju činjenice. Ono što je neosporno tačno jeste saznanje do kojeg su došli i kineski i japanski naučnici da je Bodidarma stvarno boravio u Kini u periodu od 520. do 535. godine. Iz izabranih izvora meni dostupnih koji se bave Bodidarmom ili ga samo pominju napravio sam izbor i pokušao da njegov život i delo približim današnjim praktičarima karatea (prvenstveno mojim učenicima) kako bi došli do saznanja kako je sve počelo i da je duhovnost suštinski deo karatea sa presudnim uticajem na njegov razvoj, pogotovu po pitanju etike.

Smatra se da je Bodidarma rođen između 420. i 440. god. (po nekim izvorima između 440. i 470. god.) u glavnom gradu južnoindijske pokrajine Palava Kanchipuram, kao treći sin Hsiang Chiha, kralja Sugandha iz plemena Poluomen. Ne postoji dokaz o tačnom datumu njegovog rodjenja ali se ipak peti dan desetog meseca lunarnog kalendara slavi kao njegov rodjendan. Međutim izvesnije je da je to datum kada je umro. To može da se objasni činjenicom da je za budiste njegova smrt njegovo ponovno rađanje kao Bodisatva (Bodhisattva) ili Budistički svetac. Izvorno ime mu je Bodhitara, a prezime Chadili. Pripadao je kasti Kshatriya – ratničkoj kasti pa je vaspitavan strogo po vojničkim pravilima. Kao kraljevsko dete imao je privilegiju da postane izuzetno obrazovan, nauči Raja i Hatha Yogu kao i tradicionalnu Sidhha medicinu. Naučio je borilačku veštinu Indije Kalaripayat koja obuhvata tehnike sa i bez oružja. Još kao mladić bio je poznat kao veliki stručnjak za borbu sa motkom. Njegov otac, kralj Hsiang Chih bio je posvećeni budista tako da je državne poslove obavljao u skladu sa Budinim učenjem. Svoju posvećenost budizmu iskazao je gradnjom hramova, prepisivanjem budističkih tekstova i podsticanjem naroda na budističku praksu. Njegova majka, kraljica stalno je poklanjala siromašnima hranu i odeću. Ovakva dela vladajućeg para uspostavila su u državi kojom su vladali mir i harmoniju. Okruženje u kojem je odrastao uticalo je na formiranje ličnosti mladog Bodidarme. Budući da je bio natprosečno inteligentan starija braća su se plašila da ga otac ne proglasi za naslednika s obzirom da mu je bio ljubimac. U svojoj ljubomori stalno su u razgovoru sa ocem omalovažavali Bodidarmu. Međutim i pored statusa miljenika on nije bio zainteresovan za državničke poslove. Upoznavši se sa budističkim učenjem odlučio je da se oko svoje dvadestpete godine odrekne privilegija koje mu je pružao prinčevski položaj i postane budistički monah. Mnogo godina kasnije kada je postao kralj posle najstarijeg brata, srednji brat želeći da okaje grehe učinjene prema Bodidarmi zove ga da živi blizu glavnog grada kako bi mogao da ga zaštiti i da se brine o njemu što ovaj odbija.



Prajnatara, Dvadesetsedmi Patrijarh budizma po mahajanskoj tradiciji. Veliki deo mahajanskog učenja usmeren je ka rešavanju praktičnih psiholoških problema koje čovek sreće na Budinom putu.



Legenda koja govori o tome kako je Bodidarma postao učenik, kasnije naslednik, Patrijarha Prajnatare :

U to vreme Patrijarh Prajnatara je putovao Indijom propovedajući budizam. Jednoga dana stigao je u Palavu. Kralj ga je toplo dočekao i pozvao u palatu gde je u njegovu čast priredio prekrasan banket. Nakon obroka Prajnatari je darivao veći broj dragog kamenja i zamolio da im se obrati.
Prajnatara je pokazao dragulje koje je upravo dobio i pitao prisutne : Da li neko od vas zna da postoji nešto vrednije od ovih dragulja?
Kraljev najstariji sin je prvi odgovorio : Dragi Učitelju Prajnatara, moj predak je draguljima kupio deset dvoraca. Vjerujem da oni moraju biti najvrednija stvar.
Kraljev drugi sin je tada rekao : Mnogi su donosili dragulje iz daleka i za njih su im nuđene kuće tako da smatram da su vrlo vredni.
Mnogi kraljevi ministri su se složili sa mišljenjem dva princa.
Tada je najmlađi kraljev sin zatražio reč : Najvrednija stvar je budino učenje. Dragulji su vredni jer su retki pa je teško doći do njih, ali kada umremo mi ih više ne posedujemo. Budino učenje sa druge strane pomaže nam u životu, a posle smrti nas može preporoditi u Budisatvu (budističkog sveca).
Svi prisutni su bili zapanjeni rečima Bodidarme. Prajnatara je u njemu prepoznao osobu koja svojim kvalitetima zaslužuje da postane sledeći Patrijarh. Pitao je kralja za dozvolu da ga uzme za svog učenika na šta je ovaj radosno pristao.

Od tog trenutka, Bodidarma je učio pod nadzorom Prajnatare i putovao sa svojim mentorom po Indiji propovedajući Budino učenje. Tokom godina provedenih u manastirima njegova odlučnost, upornost i izdržljivost pomogli su mu da stekne ugled izuzetnog poznavaoca budističke doktrine i meditacije. To je bio razlog zbog kojeg mu je njegov Učitelj dao ime Bodidarma, “ Prosvetljena istina” (Boddhi – prosvetljen, Dharma – istina, istinska doktrina). Pre nego što će umreti Prajnatara predaje Bodidrmi “Pečat svesti”, celokupno tadašnje znanje vezano za iskustvo, teoriju i praksu budizma, i tako ga proglašava za svog naslednika.
Njegov karakter i temperament nisu se lako uklopili u pravila manastirskog života. Teško je uspeo da savlada osnovne tehnike meditacije. Često je bio prekoravan od svojih učitelja i omalovažavan od ostalih monaha. Čak i u kasnijem periodu kada je stekao reputaciju vrsnog budističkog filozofa nije se odrekao karakternih crta pa je na sačuvanim portretima prikazan kao osoba snažne fizičke građe, mračnog namrštenog lica zaraslog u kosu i bradu, koja više podseća na ratnika nego na budističkog monaha. Prikazi njegovog lika očigledno odudaraju od likova drugih Budinih sledbenika koji su prikazivani po ugledu na samog Budu sa izrazom dobrote, blagosti i smirenosti sa pogledom koji je zadubljen u tajnovite mudrosti.



Bodidarma



Društvene okolnosti u Indiji tog perioda budističko učenje su marginalizovale tako da se ono svelo na male grupe nepoznatih monaha bez ikakvog uticaja. Sigurno je da Indija tog vremena nije bila zemlja pogodna za očuvanje i širenje učenja Bude Gautame. Neposredno pre smrti Prajnatara je rekao Bodidarmi da ode propovedati budizam u Zhen Dan (tadašnje ime za Kinu), gde je predosetio da će budizam postati velika religija.

Postoji više verzija objašnjenja razloga odlaska Bodidarme u Kinu. Pored navedene da ga je njegov Učitelj Prajnatara kao izabranog poslao da širi budizam prisutna je i verzija da je pozvan od strane vladara južnog kraljevstva Lijang, cara Vu Di (Wu Di) koji je vladao od 502. do 550. god. i u tom periodu bio najveći pokrovitelj budizma. Ovu priču potkrepljuje običaj tadašnjih vladara da oko sebe okupljaju mudre i učene ljude. Sledeća verzija je legenda iz samog Šaolina. Govori o tome kako je glavni iguman južnoindijskog budističkog manastira u kome je boravio Bodidarma postavio na manastirska vrata oglas kojim poziva ugledne monahe da se dobrovoljno prijave za odlazak u Kinu kako bi tamo svoj život posvetili širenju Budinog učenja. Vreme je prolazilo ali niko se nije prijavio. Razlog tome moglo je biti tadašnje vreme opterećeno teškoćama i opasnostima, kao i samo dugo putovanje od Indije do Kine preko kopna i mora koje je zahtevalo visoku fizičku i duhovnu čvrstinu. Jednoga dana Bodidarma je prišao oglasu i strgao ga sa vrata. Tako je svima dao do znanja da je on jedini pravi kandidat za izvršenje zadate misije. Iguman je ovakav gest protumačio izrazom izuzetne odlučnosti i hrabrosti tako da mu je dopustio odlazak u Kinu dajući mu svoj blagoslov. Njegova misija nazvana je “Prenošenje svetiljke”.
Mnogobrojno stanovništvo Kine sa bogatom kulturnom tradicijom bilo je naklonjeno učenju budizma i ono je bilo vrlo rasprostranjeno. Kineski budisti dobro razumeju učenje i sa velikim oduševljenjem ga podržavaju. Od samog početka kineski budizam se izrazitije formira kao religija nego kao filozofija. Prva budistička misija stigla je u Kinu 217. god.p.n.e. sa dolaskom dinastije Han. Budizam je počeo da učvrščuje svoju poziciju u Kini početkom naše ere. Kašyapa Matanga i Bharana, misionari iz Indije, polovinom prvog veka n.e. donose u Kinu prvi budistički spis : ”Sutra od 42 odlomka”. Polovinom drugog veka dolaskom novih misionara iz Indije cveta prevodilačka delatnost. Centar iz koga se širi Budina misao iz Indije seli se u Kinu. Dolaskom Bodidarme Kina i formalno postaje centar budističkog učenja jer je kao Dvadesetosmi Patrijarh bio nosilac “Pečata svesti” koji je od Bude Gautame prenošen sa Patrijarha na Patrijarha. Svrha njegovog dolaska bila je korekcija budističkog učenja koja je kroz nekoliko generacija indijskih monaha misionara u Kini dovelo do toga da se budistički filozofski sistem pretvori u banalnu religiju. Kineskom duhu je prilagodio budizam oslobodivši ga formalnih indijskih tradicija. Poruka koju je uputio kineskom narodu, u kojoj je sažeo celokupnu budističku filozofiju, glasi :

“Naročita tradicija prenošenja
izvan svetih spisa;
Bez ikakve zavisnosti od
reči i znakova;
Neposredno ukazivanje na
čovekovu dušu;
Sagledavanje sopstvene prirode i
dostizanje budinstva.”

(Za ove i druge misli koje je izrekao Bodidarma kaže :
“Ovo pripada prosvetljenima, drevnim prosvetljenima. Ja sam samo glasnik. Ništa nije moje jer ja ne postojim. Ja sam samo šuplji bambus koga su izabrali prosvetljeni da bude njihova flauta. Oni pevaju, ja samo dopuštam da sviraju kroz mene.”)

U prva dva stiha iskazao je različitost svog učenja u odnosu na shvatanja škola budizma gde je jedini put ka mudrosti vodio preko proučavanja filozofsko-religijskih spisa. Njegov stav je da put do razumevanja Budinog učenja nije proučavanje, več lično iskustvo. Smatra da sveti spisi pretstavljaju samo putokaz koji od trenutka kada se cilj uoči više nije potreban. Pravi paralelu sa “prstom koji pokazuje mesec” i koji postaje nepotreban od trenutka kada se mesec uoči. Ko jednom spozna pravac mora napustiti svete spise pa čak i Budine reči kako bi sam iskusio istinu. Druga dva stiha upućuju da se do prosvetljenja (chieh wu na kineskom, satori na japanskom) stiže meditacijom čiji je cilj spoznaja unutrašnjeg bića, spoznaja suštine koja se ne može izraziti rečima već samo doživeti iskustveno. Preduslov je odbacivanje prethodno stečenog znanja, tradicije i autoriteta. Time je odbacio metod religioznog obožavanja ili molitvi nekom natprirodnom biću.
Bodidarmino učenje se zasnivalo na mešavini mahajanske i hinajanske tradicije. U početnoj fazi učenja veliki značaj imaju Učitelj i uputstva iz svetih spisa što je karakteristično za učenje mahajane. Dostizanje prosvetljenja je u osnovi individualistički čin i u skladu je sa učenjem Hinajane (Hinayana, učenje koje se zasniva isključivo na naj ranije zabeleženim Budinim govorima). I pre dolaska Bodidarme u Kinu postojali su budistički filozofi koji su zastupali neke njegove ideje. Seng Čao je zastupao neophodnost sopstvenog iskustva dok je Tao Šeng bio pionir ideje o neposrednom trenutnom prosvetljenju. Iako su kineski visoko obrazovani budisti bili naklonjeni Bodidarminom učenju vladajuća elita je bila naklonjena religioznom odnosu prema budističkom učenju.






Po većini izvora Bodidarma posle putovanja koje je trajalo dve ipo do tri godine, 520. godine (po nekim izvorima 527.) stiže u politički podeljenu Kinu. Politička podela je dovela i do razlike u vrsti budizma koji se praktikovao na severu i jugu zemlje. Više vojno orjentisani severnjaci su bili naklonjeni meditaciji i magiji dok su više intelektualni južnjaci prednost davali filozofskim raspravama i intuitivnom shvatanju principa. Na severu od reke Jang Ce budizam se širio među običnim ljudima, dok ga je na jugu prihvatila obrazovana elita što je ograničilo broj poklonika. Prema popisu iz 477. god. na jugu zemlje je bilo 2.000 budističkih hramova i 36.000 sveštenika dok je na severu bilo 6.500 hramova i skoro 80.000 sveštenika. Nepunih pedeset godina kasnije na popisu u severnom delu zemlje hramovi su dostigli broj od 30.000 dok je sveštenstva bilo 2.000.000 što je činilo oko 5% stanovništva. Pored isključivo verskih razloga ovoliki porast je i rezultat pokušaja da se izbegne plaćanje poreza ili služenje vojnog roka. Takođe je jedan broj tražio zaštitu i skrovište u okrilju religije i iz drugih razloga koji nisu imali dodira sa verom. Da bi ste stvorili bolju sliku o Kini tog vremena evo podatka koji govori o tome da je Loyang glavni grad kraljevine Severni Vei brojao preko pola miliona stanovnika. Impozantan hram Yong-ning izgrađen u tom gradu imao je pagodu 400 stopa visoku. Njen vrh se mogao videti na razdaljini od 30 milja. Zlatno zvono koje je visilo ispod nastrešnice hrama moglo se čuti tri milje unaokolo.



Prizor iz drevnog kineskog grada.



Ni u jednom izvoru se ne pominje da je Bodidarma putovao sa nekim. Prema nekim izvorima tada je bio u šezdesetim godinama života. Bila je to duga i opasna šetnja koja je vodila preko kopna i mora uz stalnu opasnost od razbojnika i divljih zveri. Kao budistički sveštenik hranu i prenoćište je isključivo dobijao dobrotom ljudi koje je sretao na putu. Njegova činija za hranu (patra - činija u koju su budistički monasi dobijali hranu kao milostinju) koju je navodno poneo sa sobom iz Indije u Kinu, čuva se u manastiru Kuang-hsiao. Prema predanjima naroda jugoistiočne Azije sa juga Indije morem je prešao do Indonežanskog ostrva Sumatra, zatim otišao severno u današnju Maleziju, Kambođu i Tajland, da bi preko Vietnama ušao u južnu Kinu. U gradu Kwang Chou (današnji Guangzhou) najvećoj jugoistočnoj kineskoj luci, svečano su ga dočekali uz velike počasti Guverner Xiao Ang i lokalni vojni zvaničnik po imenu Shao Yang. Tri godine je boravi u hramu Hualin gde je držao propovedi. Takođe je propovedao i u hramu Guangxie koji se nalazio u blizini. Glas o Bodidarmi i njegovom učenju se širio i tako stigao do cara Vu Dia, vladara južno kineskog kraljevstva Lijang. Car šalje izaslanika sa pozivom da se sretnu u glavnom gradu njegovog carstva Nanjingu. U to vreme bio je najveći pokrovitelj budizma i sledbenik religiozne mahajanske tradicije. Njegova odanost budizmu je bila tolika da se još za vreme svoje vladavine zamonašio i povukao u manastir. Naredio je da se sa carske trpeze izbaci meso i vino, a prema sprovođenju krivičnog zakona, naročito smrtne kazne, bio je tako slab da ga kritičari zbog blage naravi optužuju za porast korupcije i bezakonja. Zbog velikih zasluga u širenju budizma car Vu Di je posle smrti proglašen za Bodisatvu. Njegova zasluga za širenje budizma na jugu Kine ravna je onoj koju je imao car Konstantin za širenje hrišćanstva.
Oduševljen dolaskom indijskog Budinog sledbenika najvišeg ranga koji je pri tome još i kraljevskog porekla, car poziva Bodidarmu da se sretnu. Dočekao ga je uz sve dvorske počasti, međutim tokom razgovora koji je vođen došlo je do ispoljavanja razlika u shvatanju učenja budizma. Vođen svojim karakterom Bodidarma se caru suprotstavio na sebi svojstven prek i direktan način.

Jedan od opisa njihovog susreta :
Dajući ovom susretu izuzetan značaj vladar Vu Di je gosta sačekao na granici svoga carstva sa celokupnom dvorskom svitom. Očekivao je osobu koja je blaga, otmena i ljubazna, nekoga ko svojim ponašanjem i likom odgovara liku Gautama Bude. Kada se pojavio Bodidarma njegovom zaprepašćenju nije bilo kraja. Ne samo da je bio grubog i primitivnog izgleda već je i jednu cipelu nosio na nozi, a drugu na glavi. Zbunjeni car iz pristojnosti nije hteo da pita ništa ali Bodidarma je insistirao da car ne skreće pogled sa njega i da ga otvoreno pita za cipelu na glavi jer on vidi da to pitanje postoji u njegovom umu. Doveden u nepriliku, nemajući kud car je priznao da ga to interesuje i upitao : “Zašto nosiš cipelu na glavi?” Bodidarma je odgovorio : “Zato da stavim stvari na pravo mesto od samog početka. Ja sam apsurdan čovek! Moraš to odmah shvatiti. Ne želim kasnije stvarati nikakve probleme. Ili me prihvati onakvog kakav jesam, ili jednostavno reci da me ne prihvataš pa ću napustiti tvoje kraljevstvo. Otići ću u planine i tamo ću čekati svoje ljude. To je samo zbog toga da ti pokažem kako sam nelogičan. Mogu biti toliko nemoguć da to teško možeš i zamisliti. To je moj način delovanja. To je moj način na koji uništavam tvoj um. Ako tvoj um ne bude uništen, ti nećeš doznati ko si zapravo ti.”



Car Vu Di



Prema drugoj legendi razgovor se odvijao ovako :
- Car Vu se obratio Bodidarmi : Tokom svoje vladavine sagradio sam hiljade hramova i manastira, dao sam da se prepišu i prevedu mnoge svete knjige i izdržavao sam veliki broj budističkih monaha. Šta misliš, kolike bi mogle biti moje zasluge?
- Uopšte ih nemaš, gospodaru! – bez oklevanja odgovori Bodidarma.
- Zašto? – Upitao je iznenađeni car.
- Zato što su to manje vredna dela. Ona još nose tragove svetovnosti i nalik su senkama koje prate predmete. Mada se čini da od istinski postoje, nisu ništa drugo do puki privid. Istinski zasluženo delo puno je uzvišene mudrosti, savršeno je i tajanstveno, a njegova prava priroda premašuje ljudsko poimanje. Tako nešto se ne traži i ne postiže pomoću svetovnih dostignuća! – odgovorio je Bodidarma.
- Šta je onda prvo načelo svete doktrine budizma? – upita zbunjeni car, prisećajući se verovatno poduka svojih brojnih duhovnih učitelja koji su mu objašnjavali teoriju o uzročno-posledičnoj povezanosti dobrih dela i karme.
- Nepregledna praznina, o gospodaru, u kojoj ničega nema da bude svetim nazvano! Odgovori Bodidarma.
- Taj odgovor se nikako nije svideo caru, pa je, sada već ljut i uvređen, postavio još jedno pitanje : Znači tvrdiš da prema budizmu ni jedna stvar nema suštinu i da je sve – ništa. Pa ko si onda ti što si došao da mi to poručiš?
- Ne znam, gospodaru! – odsečno odgovori Bodidarma, drsko prekidajući svaki razgovor.

Razočaran činjenicom da car samo traži priznavanje zasluga, a da ne razume duboki smisao njegovih reči, da ne razume suštinu budizma, Bodidarma odlazi na sever preko reke Jangce u glavni grad kraljevine Severni Vei, Loyang. Pošto su mu učeni budisti iz njegovog okruženja kasnije objasnili ko je čovek sa kojim se sastao, car šalje glasnika za Bodidarmom kako bi ga privoleo da se vrati nazad, ali ovaj to odbija. Pošto je ostatak života osećao kajanje kada je Bodidarma preminuo car ga je oplakao i napisao stihove za njegov spomenik :

Avaj!
Video sam ga, a da ga nisam video;
upoznao sam ga, a da se nismo upoznali;
sreli smo se bez da smo se sreli;
sada, kao i ranije duboko žalim.

Obilazeći hramove i manastire iz razgovora koje je vodio sa sveštenim licima i monasima zaključuje da postoji veliki otpor prihvatanju njegovog načina učenja budizma. Ovo je jedna od verzija legende koja to potvrđuje :

Na putu prema severu stigao je u grad Nanjing. U njemu je u paviljonu Kišni cvet zatekao mnoštvo ljudi kako sluša predavanje budističkog monaha po imenu Shen Kuang (u nekim izvorima Shen Guang). Shen Kuang je pre nego što je postao monah bio poznati general koji je mnogo ljudi ubio u bitkama. Jednoga dana je shvatio da ljudi koje je ubio imaju rođake i prijatelje i da će neko od njih možda ubiti njega. To ga je u trenutku promenilo i tada je odlučio da se obuči da postane monah. Vremenom je postao veliki glasnogovornik budizma. Bodidarma je prišao ljudima koji su slušali Shen Kuangovo predavanje. Slušajući predavanje klimanjem glave je odobravao kada se slagao. Međutim klimanjem glave je pokazivao i kada se nije slagao sa govornikom. Besan što se nepoznati monah usudio pred toliko ljudi da pokaže svoje ne slaganje, Shen Kuang je skinuo budističke perle koje su mu bile oko vrata i njima snažno zamahnu prema Bodidarmi. Uz obilno krvarenje izbio mu je dva prednja zuba. Očekivao je da se Bodidarma suprotstavi međutim ovaj se nasmešio, okrenuo i otišao dalje svojim putem.

Odmah posle ovog događaja Shen Kuangu se prikazao duh prolaznosti sa visokom kapom na glavi i rekao : Tvoj život se danas završava!
Iznenađen Shen Kuang je rekao : Šta? Zašto moram da umrem? Hmm, reci mi da li postoji neka osoba koja može smrti stati na put?
Duh je odgovorio : Ima! To je monah prosjak kome si ti izbio dva zuba.
Oh, on mi može pomoći? Molim vas, dajte mi još vremena.
Duh se sažalio : U redu. pristajem zbog tvoje iskrenosti.
Shen Kuang što je brže mogao požuri za Bodidarmom. Toliko je požurio da je zaboravio da zahvali duhu. Čak je i sandale zaboravi da obuje. Trčao je sve dok nije stigao papigu koja se uz Bodidarmin mudri savet oslobodila ropstva u kavezu.
Tada je iznenada spoznao : Izvorno, postoji samo jedan način. Potrebno je da umrem. Potrebno je da budem živa mrtva osoba.

Kada je Bodidarma stigao do reke Jangce sreo je staricu koja je sedela na obali. Pored nje je na zemlji ležao veliki snop isečene trske. Prišao joj je i upitao da li bi mu dala trsku. Starica je odgovorila da hoće, a on je uzeo samo jednu granu iz snopa. Spustio ju je na površinu reke, stao na nju i nošen svojom unutrašnjom energijom (Chi na kineskom, Ki na japanskom) prešao na drugu stranu reke. Videvši šta se dogodilo, Shen Kuang koji je pratio Bodidarmu dotrča do starice i bez pitanja istrgao nekoliko grana trske iz njezinoga snopa. Bacio ih je u reku i stao na njih, međutim one su potonule i on je počeo da se davi. Starica videvši u kakvu nepriliku je zapao iz sažaljenja ga izvadi iz vode. Dok je ležao na zemlji i izbacivao rečnu vodu iz sebe starica mu je rekla da je nepoštovanjem prema njoj iskazanim gestom uzimanja trske bez pitanja, iskazao nepoštovanje prema samom sebi. Zatim mu je rekla da je on neko ko traži Učitelja, a da je Bodidarma, čovek koga je pratio, taj Učitelj. Kada je čuo reči starice Shen Kuangu se dogodila promena. Uz odobrenje starice ponovo je bacio trske u reku i na njima prešao na drugu obalu. Nastavio je da prati Bodidarmu.






Druga legenda o Bodidarminom prelasku reke Jangce :

Stigavši na obalu reke Jangce Bodidarma je zaključio da ne postoji način da pređe na drugu obalu jer nigde u blizini nije video neki čamac ili splav. Gledajući niz obalu levo i desno spazio je oronulu staricu kako sedi blizu obale. Pored nje je bila hrpa grana od trske uvezana u snop. Bodidarma joj je prišao i upitao ljubazno : “Poštovana gospođo, da li postoji nešto što mogu da uradim za vas?” Starica se nasmejala i odgovorila : “Pravo pitanje je šta ja mogu da uradim za tebe?” Bodidarma se u trenutku zbunio. Šta to oronula starica može da učini za njega? Kao da mu čita misli, Starica je izvadila jednu granu trske iz snopa i pružila mu. “Želiš da pređeš reku, a ne znaš kako to da uradiš. Evo, uzmi ovu granu trske, spusti je u vodu i stani na nju. Ona će te bezbedno odvesti na drugu obalu.” Bodidarma učini kako mu je rečeno bez trunke sumnje. Kada je granu trske spustio u vodu ona se uvećala. Stao je na nju, a ona ga je kao brzi brod prenela na drugu obalu. Kada je sa trske zakoračio na obalu trska se pretvorila u vilinog konjica i odletela nazad kod starice, a Bodidarma je nastavio svoj put. Sa udaljenosti ceo ovaj događaj je posmatrao Shen Kuang. Prišao je starici i bez i jedne reči uzeo granu trske. Spustio ju je na površinu vode i stao na nju. Kako je to uradio, upao je u vodu i skoro da se udavio. Ključajući od besa došao je do starice i rekao : “Šta je smisao svega ovoga? Video sam svojim očima da si onom drugom monahu dala magičnu granu trske na kojoj je prešao reku. Zašto moja grana ne funkcioniše?” Stara dama mu je odgovorila : “Taj monah je došao do mene, rekao mi je lepe reči i iskazao poštovanje. Ti, sa druge strane, nisi ni hteo da pitaš da li možeš pozajmiti moju trsku. Jednostavno si je ukrao. Nisi naučio Budin način poniznosti. Ti treba meni da se izviniš.” Shen Kuang tada ugleda “svetlost” i iskreno se izvini. Od sramote spustio je glavu dole. Kada je opet hteo da je pogleda ona više nije bila tu. Nestala je. To nije bio niko drugi nego Bodisatva, inkarnacija samoga Bude.



Bodidarma prelazi na grani trske reku Jangce.

Autor : Shō-ami Katsuyoshi (1832-1908).


Na putu je Bodidarma naišao na papigu u kavezu od pruća. Nadprirodnom inteligencijom papiga je u njemu prepoznala Patrijarha. Obratila mu se sledećim rečima :
Um sa zapada. Um sa zapada.
Učini mi uslugu i nauči me kako da pobegnem iz kaveza.

Bodidarma je tiho šapnuo ptici tajnu kako da se oslobodi patnji ropstva. Rekao je :

Ispruži obe noge. Zatvori oba oka.
To je način da pobegneš iz kaveza.

Papiga je saslušala i rekla da razume. Legla je ispruženih nogu i zatvorenih očuju na dno kaveza i tako nepomična čekala da joj se gospodar vrati. Kasnije kada se njen vlasnik vratio sa rada ugledao ju je kako nepomično leži. Otvorio je vrata kaveza i uzeo je u šaku. Pošto je bila potpuno mirna i opuštena pomislio je da je mrtva. Polako je otvorio šaku. Kada je osetila da nije više u zagrljaju prstiju ptica je iznenada odletela u slobodu.






Bodidarma je doneo odluku da odustane do daljeg tek započetu patrijarhsku misiju i da se povuče na neko sveto mesto i posveti meditaciji. 525 g. odlazi (po nekim izvorima 527 g.) u manastir Šaolin u pokrajini Dženg Džou (Zheng Zhou), provincija Honan. Dva su moguća razloga zbog kojih je izabrao baš ovaj manastir na južnoj strani planinskog masiva Songšan, a ne neki drugi od nekoliko desetina hiljada manastira u Kini. Prvi je velika udaljenost od vladajućih centara moći čime je vlastima poručio da ne želi da ugrožava njene zvanične stavove prema religiji. Istovremeno ta velika udaljenost i nepristupačnost predela pružala je mogućnost Bodidarmi da propoveda svoje učenje bez mogućih sukoba sa vlastima jer se ona nije interesovala za dešavanja u udaljenoj provinciji. Drugi razlog, ili možda prvi, mogao bi biti njegovo prethodno saznanje da u Šaolinu žive isključivo monasi koji su pre stupanja u manastir bili oprobani ratnici. Poreklom iz kaste ratnika smatrao je da će ga oni bolje razumeti i da će biti bolje prihvaćen.



Ulaz u hram Šaolin koji je tokom svoje petnaestovekovne istorije više puta bio rušen i ponovo izgrađen. Prvo pustošenje manastira dogodilo se 574. god. U novijoj istoriji 1928. god. je zapaljen, a vatra koja je gorela četrdeset dana uništila je skoro 90% manastira.




Mapa manastira Šaolin

Manastir je poslednji put napadnut 1966. god. u Kulturnoj revoluciji u obračunu komunista sa religijom. Tada je budistički materijal uklonjen, a vezani monasi su bili primorani da nose transparente sa izjavama priznanja svog “zločina” dok je narod na njih bacao đubre.



Detalj unutrašnjosti hrama manastira Šaolin



Šaolin je tada bio budistički centar poznat po razvijenoj meditaciji i prevođenju svetih budističkih pisanih dela. Osnovao ga je Indijski monah Ba Tuo (Buddhabhadra na indijskom – “Čovek koji poseduje svest”) koji je 495. god. došao u Kinu na poziv cara dinastije Severni Vei, Hsiao Ven Dia, velikog pokrovitelja budizma koji je vladao od 471. do 499. god. Pošto su za vreme progona budista uništeni prevodi svetih spisa careva namera je bila da se u prestonici Luojang osnuje prevodilačka škola kojom bi rukovodio Ba Tuo. Međutim ovaj to odbija navodeći da mu je želja da se povuče na neko “sveto mesto” koje bi bilo prikladnije za njegov rad. Zadivljen iskazanom skromnošću car mu dozvoljava da postupi po svom nahođenju. Prolazeći kroz Šaolinsku šumu (značenje reči Shaolin je “mlada šuma”), na Ba Tua snažan utisak ostavlja zadivljujuća lepota krajolika i mistično smirujući uticaj ambijenta tako da odlučuje da se tu zadrži. Stanovnici tog kraja su bili ratnici koji su odlučili da prekinu sa ratovanjem ili su tu bili da izleče rane ili da se oporave za nove bitke. Pored toga što su samostalno vežbali svoje borilačke veštine, međusobno su razmenjivali iskustva i vodili filozofske rasprave. Njihove teoretske rasprave su interesovale Ba Tua i on je u njima učestvovao zastupajući budističke stavove o filozofskim temama koje su bile bitne za ratnike. Pokazao im je i tehnike disanja iz joge što im je unapredilo fizički i mentalni odmor posle napornih treninga čime je indirektno pomogao napretku njhovog borilačkog umeća. Među njegovim prvim sledbenicima bila su dva najveća majstora borilačkih veština toga vremena Seng Čou i Huej Guang što je doprinelo da i mnogi drugi krenu za njhovim primerom. Videvši da je Ba Tuo izabrao mesto za život i stvaranje car mu poklanja zemljište na kome je izgrađen manastir Šaolin koji je promovisan 497. god. Nalazio se između dva kraljevstva čija su oba vladara bila veliki pokrovitelji budizma tako da je materijalno dobro stajao. Imao je veći broj objekata, posede, službenike i mnogobrojnu poslugu. Povremeno je bio na meti hordama razbojnika tako da su monasi zbog izolovane lokacije bili prepušteni sami sebi. Kako bi mogli da zaštite svoje živote i sačuvaju manastirski posed vežbali su borilačke veštine po čemu su već tada bili na daleko poznati.
Pre Bodidarme u manastir je stigao glas o njegovom učenju koje je bilo u suprotnosti sa tada važećim tradicionalnim shvatanjima kao i o uvredi koju je naneo caru Vu Duu koji je među budistima važio za velikog dobročinitelja. Iz tog razloga tadašnji iguman Fang Čang odlučuje da mu zabrani pristup manastirskom bratstvu. Čvrsto odlučen da svoju sudbinu veže za manastir Šaolin on pronalazi u blizini za mesto boravka pećinu ispod jednog od vrhova planine Šaošan, na dva sata hoda od manstira, sedam metara duboku i tri metara visoku.



1151. god. lokalni Bodidarmini sledbenici su izgradili put do pećine. 1604. god. u periodu dinastije Ming ispred pećine je podignut kameni slavoluk visok 4m i širok 2,2 m. Sa njegove prednje strane uklesano je “Mesto zadubljenog ćutanja”, a sa zadnje “Ovde je sve počelo”.



U prvo vreme preko dana meditira u samoći dok uveče silazi u manastir i vodi rasprave sa monasima. Kako je vreme prolazilo prestao je da napušta pećinu i sve vreme provodi u dubokoj meditaciji okrenut licem prema zidu. Hranu su mu povremeno donosili monasi. Prolazili su dani, meseci i godine, a on je ne obazirući se na zimsku hladnoću i letnje insekte nepomično sedeo sa prekrštenim nogama i gledao u zid. U trenucima kada bi mu telo potpuno utrnulo od ukočenosti ustajao je i na malom prostoru ispred pećine radio specifične vežbe disanja, opuštanja i istezanja kako bi povratio snagu. Vremenom je osmislio vežbe zasnovane na praksi indijske joge koje su budile unutarašnju energiju dajući duhu i telu neslućenu snagu. Neki smatraju da je u vežbe uneo elemente pokreta životinja i ptica koje je posmatrao u okolini pećine.
Legenda kaže da su ptice na njegovim nepokretnim ramenima svijale gnezda. Druga govori da je svojim intezivnim pogledom na zidu pećine napravio rupu. Sledeća legenda govori da mu je u jednom trenutku posle tri godine provedenih u pećini koncentracija opala i da je zaspao za vreme meditacije. Kada se probudio toliko je bio besan na sebe da je nožem isekao očne kapke kako više nikada ne bi zaspao za vreme meditacije i bacio ih ispred pećine. Na mestu gde ih je bacio iz njih su iznikle biljke zelenog čaja. Lišče sa biljke čaja koje je kasnije žvakao održavalo ga je bez problema budnog. Priča se da monasi i dan danas prave čaj koji ih održava budne za vreme meditacije. Širenje Čan budizma, na japanskom Zen budizma, doprinelo je širenju kulta čaja koji je za budiste postao važan deo meditacije.



Bodidarma bez očnih kapaka



Interesantna je legenda vezana za meditaciju u pećini nastala u Japanu. Prema njoj su Bodidarmi zbog dugogodišnjeg sedenja u zazenu noge i ruke atrofirale i otpale. Ova legenda živi i danas u japanskom narodu kroz instituciju Daruma lutki čija tradicija pravljenja datira od sedamnaestog veka (u izvorima se pominje i XVIII. vek). U Edo periodu (1615-1868) često su se upotrebljavale kao talisman za zaštitu od malih boginja, bolesti od koje su stradale oči (vid). Možda je to razlog što su na njima oči vrlo izražene. To su šuplje lutke loptastog oblika najčešće crvene boje zbog svešteničke odore ali se mogu naći i obojene u žuto, zeleno ili belo. Prave se u različitim veličinama, od onih minijaturnih do onih koje su veće od košarkaške lopte. Nemaju ruke i noge, a lice im je sa brkovima i bradom tako vešto naslikano da liče na Bodidarmu. Njihovo težište je jako nisko tako da kada pokušate da ih oborite one se same vrate u uspravan položaj. Ova osobina je za japance simbol brzog oporavka posle bolesti, optimizma, upornosti, neustrašivog duha, odlučnosti da se savladaju nedaće i da se posle neuspeha stane na zdrave noge. Popularna japanska pesmica kaže :

Tinsei nana korobi ya oki.

Takav je život –
Sedam puta dole,
Osam puta gore!

Oči na lutkama su samo beli krug bez trepavica što nas upućuje na prethodnu legendu u kojoj je Bodidarma sebi odsekao očne kapke. Prema tradiciji kada se kupe ili dobiju pomisli se na želju koja treba da se ostvari u narednih godinu dana i crnom bojom se oslika desno oko. Tada se stave na kućni oltar ili na policu za knjige. Tek kada se ostvari želja oslika se i levo oko. Običaj oslikavanja očiju potiče iz perioda kada su lutke korišćene kao zaštita od malih boginja. Naime kada bi bolest nastupila naslikano bi bilo jedno oko. Tek kada bi se bolest savladala oslikavano je i drugo oko. Razlog korišćenja Doli lutki u ovu svrhu nestao je onog trenutka kada se u Japanu pojavila vakcina protiv malih boginja. Tada je njihova namena promenjena i one su počele da se primenjuju kao talisman za sreću i u drugim oblastima života. Svake godine određenog dana donesu se “stare” Daruma lutke u hram i spale na zajedničkoj lomači sa hiljadama drugih. Ova ceremonija se naziva Daruma Kuyo. Običaj je da se na ovom događaju kupe nove lutke za sledeći period od godinu dana. Najveći daruma Doll Festival održava se u gradu Takasaki u Shōrinzan Daruma-ji hramu. Tu se okupi preko 400.000. ljudi šestog i sedmog januara svake godine. Inateresantan je podatak da se 80% ovih japanskih lutaka proizvede baš u ovom hramu. U nekim delovima Japana pravi se ženska verzija Daruma lutki čiji je naziv Hime Daruma – Princeza Daruma. Ova legenda je u suprotnosti sa legendama koje Bodidarmu označavaju kao začetnika borilačkih veština kao što je karate i njemu sličnih iz potpuno razumljivog razloga.



Daruma lutke



Postoji i legenda koja govori o tome da se na kamenom zidu pećine ispred koga je meditirao devet godina ucrtao odraz njegove senke. Monasi koji su ga obilazili proneli su glas da se na zidu pećine vidi obris čoveka koji sedi prekrštenih nogu i sklopljenih ruku u dubokoj meditaciji. Od tada je Bodidarma na daleko postao poznat kao mudrac koji zuri u zid – Pi Kuan, a pećina je prozvana Pi Kuanovom pećinom. Posle njegove smrti monasi su isklesali stenu sa njegovim likom i preneli u manastir. I dan danas izaziva osećaj divljenja i poštovanja vernika i mnogobrojnih turista.



“Kamen Bodidarmine senke” izložen u manastiru Šaolin



Možda je najvažnija legenda vezana za Bodidarmino meditiranje u pećini ona koja govori o tome na koji način je Dazu Huike (487–593) postao njegov učenik, kasnije i njegov naslednik.

Pošto se pročulo za njega i njegovu meditaciju u pećini ljudi su počeli dolaziti iz daleka da ga vide. Pitali bi ga: “Zašto nas ne pogledaš? Zašto gledaš i dalje samo u zid?”
A Bodidarma bi odgovarao: “Čekam pravog čoveka. Kad on dođe, pogledaću ga. Inače je posve svejedno, gledam li u taj zid ili u vaša lica. Zidu se može oprostiti jer je on zid – ali vama se ne može oprostiti. Zato je za mene bolje da gledam u zid, a ne u vas. Vi ste dospeli u takvo stanje bez svesti da bih vas voleo prodrmati. Ali tada biste se naljutili, osećali biste se povređeni. Ja vas ne želim uznemiriti. Okrenuću se samo onom čoveku koji bude imao sposobnosti i hrabrosti da bude sa mnom, da bude moj učenik.” Tek nakon mnogih godina pojavio se jedan čovek, penzonisani general Shen Kuang. On je stajao iza Bodidarme dvadeset četiri sata na snežnoj oluji ne izustivši ni jednu reč. Naposletku Bodidarma ga je pitao : “Zašto stoiš iza mene?” Čovek je odgovorio: Ti si sve započeo. Došao sam se ubiti ako se ne okreneš prema meni.” Odsekao je svoju ruku mačem, pokazao je Bodidarmi i rekao: “Uzmi je kao zalog inače ću odseći svoju glavu. Okreni se odmah k meni.” Bodidarma se morao okrenuti. Pogledao je čoveka nasmejavši se : “Ti si dakle moj učenik! Došao je čovek kojeg sam čekao.”



Huike u snegu ispred Bodidarmine pećine

Iz knjige “Chan Heart, Chan Art”, umetnici Gao Ertai i Pu Xiaoyu


Evo još jedne legende koja govori o istom događaju :

Godinama je Shen Kuang stajao ispred pećine u nadi da će ga Bodidarma primiti za učenika. Međutim kada god bi mu se obratio sa molbom ovaj ga je odbio bez obrazloženja. Navršila se četvrta godina, bila je zima i padao je sneg. Shen Kuang je stajao u snegu do kolena ispred pećine. Bilo mu je hladno i jako ljut napravio je grudvu od leda i snega koju je bacio Bodidarmi u pećinu. To je trgnulo Bodidarmu iz meditacije i nateralo da pogleda u pravcu Shen Kuanga koji je zahtevao da sazna kada će ga ovaj početi učiti. Odgovor je bio da će se to desiti kada crveni sneg počne da pada sa neba. Čuvši to Shen Kuangu se nešto prelomi u srcu, izvadi mač iz pojasa i odseče sebi levu ruku. Desnom rukom je uzeo levu odsečenu i njome vitlao iznad glave. Krv iz ruke se zamrzla od hladnoće u vazduhu i pala kao crveni sneg. Kada je to Bodidarma video pristao je da uči Shen Kuanga.

Svetovno ime Shen Kuangu Bodidarma je promenio 528. god. u Huike – “Mudrost i Sposobnost”. Prema izvorima proveli su zajedno od četiri do devet godina.



Iz poštovanja prema žrtvi koju je Huike učinio učenici i monasi u manastiru Šaolin se pozdravljaju samo desnom rukom.



I ova legenda govori o njihovom susretu :
Huike : Moj um je veoma nemiran, veoma uznemiren. Ti si veliki mudrac reci mi šta treba da uradim da smirim um.
Bodidarma : Ne čini ništa. Prvo mi donesi svoj um.
Huike nije mogao da prati. Reče mu : Šta misliš?
Bodidarma : Dodji ujutru u 4 sata kada niko nije ovde. Dodji sam, i ne zaboravi da poneseš svoj um sa sobom.
Huike nije mogao da spava cele noći. Mnogo puta je hteo da otkaže celu ideju : Ovaj čovek je izgleda lud. Šta on misli? Dodji sa svojim umom, nemoj da ga zaboraviš.
Huike je bio tako opčinjen, tako šarmiran, da nije mogao da otkaže sastanak. Kao da ga je magnet vukao, u četiri sata je skočio iz kreveta i rekao : Šta god da se desi, ja moram da idem. Taj čovek mora da ima nešto; njegove oči govore da on ima nešto u sebi. Izgleda malo lud, ali ipak moram da idem i vidim šta će se desiti.
Tako je stigao kod Bodidarme koji je sedeo sa svojim velikim štapom.
Bodidarma : Tako došao si? Gde je tvoj um? Jesi li ga doneo ili nisi?
Huike : Pričaš gluposti. Kada sam ja tu, tu je i moj um, i on nije nešto što mogu negde da izgubim. On je u meni.
Bodidarma : U redu. Znači prva stvar je rešena - um je u tebi.
Huike : Dobro um je u meni.
Bodidarma : Sada zatvori svoje oči i pronadji gde je um. I ako možeš pronaći gde je, odmah mi nagovesti. Smiriću ti um.
Huike je zatvorio oči, pokušavao i pokušavao, gledao i gledao. Što je više gledao, postajao je svesniji da nema uma. Um je aktivnost. To nije nešto tu, tako da možeš odrediti njegov tačan položaj. U trenutku kada je shvatio da to nije nešto, eksplodirala je u njemu apsurdnost njegovog traženja. Ako to nije nešto, s njim se ništa ne može učiniti. Ako je to aktivnost, tada nemoj da budeš aktivan. To je sve. Ako je um kao šetnja, ne šetaj. Otvorio je svoje oči.
Huike se poklonio Bodidarmi i rekao : Um se ne može naći.
Bodidarma : Onda sam ti smirio um. I kad god osetiš da si nespokojan, samo pogledaj unutra, gde je to nespokojstvo.
Tog trenutka Huike je doživeo buđenje.



Bodidarma, Tsukioka Yoshitoshi (1839-1892), slika na drvetu 1887.



Nepokolebljivom istrajnošću i upornom izdržljivošću Bodidarma je osvojio sve monahe Šaolina. Kada je odlučio da posle devet godina napusti pećinu koja se danas smatra za jedno od najsvetijih mesta u Kini, dočekan je kao svetac čije su učenje budizma bili spremni da prihvate bez ikakvih rezervi. Iguman manastira postavio ga je za učitelja meditacije. Sa sobom je u manastir doneo dva sveta spisa koja su rezultat njegove neposredne iskustvene spoznaje. Ta dela spadaju među najveća dostignuća budističkog učenja. Prvi Ši Suej Čing je filozofsko-religijska studija o misaonoposmatračkim metodama koje su se pokazale kao najpogodnije za postizanje duhovnog prosvetljenja. Drugi tekst Ji Đin Čing koji objašnjava načine sprovođenja meditativnog procesa i sadrži zbirku Či Kung vežbi koje za cilj imaju da osposobe telo i duh kako bi izdržali dugotrajne meditativne vežbe. U narednim godinama Bodidarma zaokružuje svoje učenje koje potpuno prilagođava kineskom duhu. Prilagodio ga je već postojećim kineskim filozofskim pravcima taoizmu, čiji je osnovni princip spontanost, i konfučijanizmu, a oslobodio ga je formi indijske tradicije. U indijskoj filozofiji krajnji cilj postojanja je oslobođenje od večnog kruga zbivanja - samsare, taoizam teži ka uravnoteženju dveju suprotnih sila Jin-Janga (Yin-Yang) i povratku iskonskoj prirodi. Učenje je nazvano Čan budizam (Chan na kineskom, Zen na japanskom, Seon na korejanskom) što je izvedeno iz indijske reči Dhyana što znači ne-um. U Kini reč Dhyana postaje Jhan i vrenemom se transformiše u Chan. Učenje se zasniva na tome da se prosvetljenje pre može postići u tišini vežbama mentalne koncentracije nego izučavajući budističke svete spise i molitvom ispred Budinog lika. Oslanja se na spontano individualno meditativno sazrevanje unutrašnjeg doživljaja stvarnosti koje vodi ka izvornoj mudrosti čoveka. Prepreka tome su nametnuti uobičajeni modeli mišljenja i shvatanja koji stvaraju intelektualnu blokadu. Osećanja i čulni osećaji se ne isključuju, svest nije ispražnjena od sadržaja i ideja, kao što biva u samadhiju (hindu i budistički pojam koji označava visok stepen meditativne zadubljenosti), već se um pušta da spontano sledi svoju prirodu. Kada meditirate ako sebi govorite : “Neću da mislim! Prestani da misliš!” vi ustvari aktivirate svoj um, pomažete mu da bude aktivan, dajete mu energiju za delanje. Rešenje je da se um pusti da čini šta god, a vi se postavite u ulogu posmatrača. Postavite se kao da vaš um ne pripada vama, budite samo nezainteresovani svedok. To šta se sa njme dešava ne sme da bude vaša briga. Učitelj Tao-a je to opisao ovako : “Savršen čovek svoj um koristi kao ogledalo. Ono nedokučuje ništa, ono ne odbija ništa, ono prima, ali ne zadržava.”
Proces meditacije vodi ka višem stanju svesti što za krajnji ishod treba da ostvari blisko jedinstvo sa stvarnošću. Cilj Čan budizma je sagledavanje suštine svog bića koje se može ostvariti prosvetljenjem. Dok je za prosvetljenje u indijskom prilazu potreban dugotrajan i strpljiv rad koji može da traje i više života (reinkarnacija), prosvetljenje u Čanu dolazi sasvim prirodno i može nastupiti svakog trenutka. To je momentalni blesak, iznenadno buđenje bez prethodne pripreme, trenutna spoznaja svoje prirode koja osobu dovodi u sklad sa univezumom. Stvarni sadržaj ovoga iskustva nije moguće izraziti rečima. Ipak neki učitelji su svoja iskustva trenutka kada su doživeli prosvetljenje pokušali da opišu u formi kratkih pesama. U njima je iskazana različitost što ukazuje da je doživljaj individualan, jedinstven, kod svakoga različit.

“Pre prosvetljenja čovek svako jutro ustaje, odlazi na posao, vraća se kući i večera, odlazi u postelju, vodi ljubav sa svojom ženom i zaspi. Kad je dostigao prosvetljenje, tad čovek svako jutro ustaje, odlazi na posao, vraća se kući i večera, odlazi u postelju, vodi ljubav sa svojom ženom i zaspi. U stvari, život i svakodnevica su ostali isti, univerzum je ostao isti, samo je čovekova svest izmenjena i stvarnost je dobila jednu dimenziju više.”

Bodidarma je proglašen za Prvog Patrijarha Čan budizma pod imenom Ta Mo. Njegovo učenje se brzo razvijalo nadmašivši sve ostale pravce tako da je kroz nekoliko vekova postao najrasprostranjenija ideologija u Kini. Čan učenje je nemoguće definisati jer je ogoljena, potpuno razotkrivena životna mudrost. Ovako ga opisuje stara kineska pesma :

Motrimo li ga,
ne možemo ga videti;
Oslušnemo li ga,
ne možemo ga čuti;
Ali ako se njime služimo,
neiscrpan je.

Život sledbenika Čan učenja je bio dosta liberalan za razliku od budista u drugim manastirima koji su živeli kao askete. Nisu izučavali budističke svete spise niti su se lišavali nekih blagodeti pa im je bilo dozvoljeno umereno konzumiranje mesa, vina, čaja i nekih drugih pogodnosti svetovnog života. Budistička služba im je bila svedena pretežno na meditaciju. Organizovali su se tako da su podsećali na vojsku monaha-ratnika koji su ujedno bili i osposobljeni misionari čiji je zadatak bio širenje Čan učenja. U šestom veku njihov broj prelazi brojku dvesta, dok je broj njihovih svetovnih sledbenika nekoliko hiljada. Tokom vremena postali su vojna sila ne samo lokalnog karaktera već i šire. Poštovanje su stekli političkom neutralnošču, visokim moralnim normama i gvozdenom disciplinom u treningu borilačkih veština koje je dovelo do njihovog borilačkog savršenstva.



Čan ispisan kineskim pismom



Metode učenja i disciplina koje je Bodidarma doneo sa sobom kada je sišao iz pećine u manastir monahe su u početku potpuno iscrple. Mnogi su bili lošeg zdravstvenog stanja što je još više pogoršavalo njhove sposobnosti. Dešavalo se da za vreme dugotrajnih meditacija zadremaju ili da budu prinuđeni da zbog neizdrživih bolova u mišićima i zglobovima prekinu meditaciju. Mišljenja da su duša i telo nerazdvojivi on uvodi obavezu izvođenja psihofizičkih vežbi disanja i opuštanja radi povećanja unutrašnje vitalne energije Či (Chi na kineskom, Ki na japanskom). Kao dobar poznavalac joge iskoristio je njene fizičke i mentalne elemente. Osmislio je 49 vežbi za razvoj snage, elastičnosti, ravnoteže i mentalnu koncentraciju poznate kao I Ching Ching (Tečaj menjanja tetiva). Mnoge od njih su izometrijske vežbe (konstantno opterećenje mišića u mirovanju), lake za gledanje, teške za izvođenje. U okviru ovih vežbi naročita pažnja je poklanjana treningu čvrstine šake.

Poreklom iz kaste ratnika sa reputacijom dobrog stručnjaka za borbu sa motkom, sa lakoćom prihvata tradiciju vežbanja borilačkih veština u manastiru. U vežbe za jačanje duha i tela unosi elemente samoodbrane jer su za njega borilačke veštine praktična aktivnost pogodna za individualni razvoj ličnosti na putu ka prosvetljenju. Osmislio je formu vežbanja koja se naziva “Osamnaest formi pesnice Lohana” (Ekkienkyo na japanskom) u nekim izvorima “Osamnaest pokreta Lohana”, nama poznatu kao Sanchin kata. Sanchin kata se i danas vežba u nekim tradicionalnim školama Karatea u ne izmenjenom obliku gde su šake otvorene. Isti pokreti u vežbama su se ponavljali višestruko, sinhrono sa disanjem i dubokom mentalnom usmerenošču uz vizualizaciju energetskih centara tela. Koncentrisana energija se sakuplja u stomaku (hara na japanskom), u tački koja se nalazi tri santimetra ispod pupka (tanden na japanskom), tako da čovek postane stabilan i čvrst kao stena. Učestvovalo je celokupno telo, pogled je bio usmeren netremice prema napred, dijafragma se prilikom disanja pritiska prema dole, jezik gura prema nepcima, pri izdisaju pluća proizvode specifičan zvuk, itd. Sticala se sposobnost prevazilaženja fizičkog ograničenja ljudskog organizma.

Pomoću vežbi koje im je Bodidarma pokazao monasi su vrlo brzo uspeli da otklone fizičke probleme koji su dovodili do ometanja sprovođenja ispravne metode meditiranja. Joga disanje kojim ih je naučio budi kod njih unutrašnju energiju Či čiju vrednost upotrebno realizuju u borilačkim veštinama. Istovremeno metoda meditiranja koju im je otkrio podiže njhove mentalne sposobnosti na nivo intuitivnosti. Sve ovo pridodato tradicionalnim borilačkim veštinama koje su već bile dovedene u manastiru do nivoa velemajstorstva, učinilo je da se zaokruži metodologija Shaolin Wu Shu-a (Borbene veštine Šaolina) koja se i dan danas svrstava među najbolje. Neki istoričari borilačkih veština smatraju da je Bodidarma izmislio borilačke veštine nastale u manastiru Šaolin. Mnogo je bliže istini da su one postojale i pre njega, a da je njegova ogromna zasluga u tome što ih je unapredio uvođenjem Či Kung (Chi Kung) metode vežbanja kao obaveznog dela borilačkog usavršavanja. Vrlo brzo manastir stiče reputaciju glavnog centra Kine za izučavanje tradicionalnih borilačkih veština. Učenici dolaze iz svih krajeva zemlje da nauče ali i već formirani majstori kako bi dopunili i usavršili svoja znanja. Istovremeno se odvija proces dovođenja poznatih majstora od strane monaha u cilju osvajanja novih znanja i unapređenja obuke. Oko 1522. god. jedan od najpoznatijih šaolinskih majstora borenja Jue Juan dovodi u manastir najčuvenije majstore borilačkih veština toga doba, Bai Ju Fenga i starca Li Šana. Uz njihovu saradnju kroz razmenu iskustava reformiše Bodidarmov metod “Osamnaest formi pesnice Lohana” u složeniji borbeni sistem od 72 forme koje kasnije generacije transformišu u 173 forme koje su se u neizmenjenom obliku zadržale do danas. Sistem vežbanja koji je stvorio Jue Juan poznat je pod imenom Šaolinska borilačka veština “Srca i uma”. Bila je podeljena na pet taktičko- tehničkih grupa (stilova) koji su nosili naziv po karakteristikama pet životinja iz kineske mitologije. Svaka od njih simbolizuje različite borilačke sposobnosti koje može svaki čovek da razvije odgovarajućim upornim treningom. Stil Tigra (Hu Chuan) karakteriše mudrost, snaga, ofanzivnost i izdržljivost. Razvija čvrsto telo koje zadaje i podnosi snažne udarce. Koristi polu visoke stavove. Stil Leoparda (Pao Chuan) karakteriše snaga mišića i munjevita pokretljivost u napadu i odbrani. Prisutni su iznenadni skokovi koji su uvod u udarce. Stil Ždrala (Ho Chuan) karakteriše kontrola distance i izbegavanje direktnog napada kružnim kretanjem i sklanjanjem u stranu. Pokreti su elegantni sa razvijenim osećajem za ravnotežu. Vežbanjem se postiže fleksibilnost jer su tetive i ligamenti maksimalno razgibani. Stav je visok. Stil Zmije (She Chuan) karakteriše vijugavo nepredvidivo kretanje i “meki” blokovi. Udarci se izvode vrhovima prstiju u meke delove tela i akupunkturne tačke. Kretanje i gibanje tela bez kretanja nogu zahteva elastičnu kičmu. Koristi i niske i visoke stavove u zavisnosti od škole. Stil Zmaja (Long Chuan, u nekim izvorima Ling Chuan) karakteriše kontrola unutrašnje energije uz čiju pomoć se postiže neverovatna kondicija i izdržljivost koja se koristi za fluidno kretanje kojim se izbegava protivnikov napad sve dok se sasvim ne izmori. Tokom vremena iz ovih pet osnovnih stilova borenja razvijeno je i usavršeno mnoštvo drugih stilova koji su se međusobno dopunjavali tako da su majstori Šaolina da bi bili kompletni borci obavezno znali više njih.



Šaolin monasi



Vremenom kako je brojnost šaolinskih ratnika rasla, a sa njom vojni i politički uticaj u zemlji, neminovno je došlo do toga da se akcenat sa golorukog borenja prenese na druge vidove borenja. Monasi postaju eksperti za upotrebu oružja obrazovani u oblasti taktike i strategije ratovanja. Prvi priručnik o šaolinskim borilačkim veštinama obuhvata 280 formi borenja bez i sa upotrebom oružja.
Umetnost golorukog borenja se širila prostranstvima Kine stvarajući varijetete čije su se osobenosti gajile i razvijale u okvirima mnogobrojnih škola. Prema karakteristikama sve škole se okvirno dele na severne i južne. Severne karakterišu duboki stavovi iz kojih se izvode snažni i duboki udarci rukama, visoki nožni udarci i udarci u skoku. Južne pak karakterišu visoki stavovi što određuje kratku distancu vođenja borbe gde su u uptrebi snažni blokovi, kratki udarci ruku i niski nožni udarci. Uspostavljanje zvaničnih odnosa Kine i Okinave 1372. godine otvara se put uticaju kineskog golorukog borenja na lokalni sistem golorukog borenja koji će se vremenom transformisati u Karate.

Budističko učenje je protiv nasilja i svakog oblika uništavanja života. Bodidarma je službeno vežbanje borilačkih veština na mestu prvenstveno stvorenom za upražnjavanje budističkog učenja i negovanje budističke tradicije opravdao filozofsko etičkim kompromisom. Borilačke veštine je okarakterisao kao praktičnu aktivnost koja dovodi do individualnog razvoja ličnosti na putu ka prosvetljenju. Zaključio je da njihovo proučavanje vodi ka boljem razumevanju uzroka nastanka nasilja i pronalaženju načina kako da se ono izbegne. Monaha koji je ekspert borilačkih veština ne tretira kao osobu koja čini zlo, već kao osobu koja odbija zlo od sebe.

Pominju se 529. i 535. godina kao godine Bodidarmine smrti. Smatra se da je 535. god. verovatno tačniji podatak. Većina istoričara se slaže da je umro u starosti od oko 150 godina. Njegova smrt je takođe predmet mnogih legendi. Neke govore o tome da je dva puta (negde u izvorima pet puta) izbegao da bude otrovan od strane suparnika, a da je treći put svesno uzeo otrov i umro. Druge govore da je pred kraj života preko Koreje otišao u Japan gde je upoznao Princa Shotoku Taishia (574 – 622), prvog velikog pokrovitelja budizma u Japanu. Ovu verziju propagira Tendai škola iz Japana. Interesantno za legende iz Japana je to da se Daruma (njegovo japansko ime) pojavljuje kao reinkarnacija u različitim oblicima.

Treći pak smatraju da se vratio u Indiju. Evo legende koja govori o tome na koji način je pre odlaska u Indiju izabrao svog naslednika, drugog Patrijarha Čan budizma :

“Rekao je svojim učenicima : Došlo je vreme. Da li možete da izrazite svoje razumevanje?
Daofu, jedan od učenika je rekao : Moj stav je da ne treba da se vezujemo za pisane reči već da dozvolimo da Put slobodno funkcioniše.
Bodidarma je rekao : Dodirnuo si moju kožu.
Monahinja Zongchi je rekla : Moj stav je da je to kao radost viđenja Budističkog Raja samo jednom i nikada više.
Bodidarma je rekao : Dodirnula si moje meso.
Daoyu je rekao : Četiri prvobitna elementa su izvorno prazna, a pet elemenata Skandhas (Rupa – materija, Vedana - osećaj, Sanjna - osmišljavanje, Samskara – snaga, Vijnana – svesnost, pet delova ličnosti koje čine pojedinca po klasifikaciji iz ranog budizma) ne postoje. Prema tome ja nevidim ništa što bi trebalo da se dostigne.
Bodidarma je rekao : Dodirnuo si moje kosti.
Došao je red na Huikea. Istupio je prema napred, napravio duboki naklon, ispravio se i u tišini vratio na svoje mesto.
Bodidarma je rekao : Dodirnuo si moju srž.
Bodidarma je Huikeu preko ramena prebacio svoj ogrtač, dao mu svoju činiju za hranu, prepis Lankavatara Sutra (budistički sveti spis) i tako ga simbolično označio za svog naslednika.”



“Huike razmišlja”, slikar Shi Ke, nastala oko desetog veka



Ukupno je bilo šest Patrijarha Čan budizma. Treći Patrijarh je bio Sengcan ( umro 606.), Četvrti Daoxin (580-651), Peti Hongren (601-674) i Šesti Huineng (638-713). Još za života poslednjeg Šestog Patrijarha dolazi do raskola u okviru Čan učenja i do podele. Severna škola je smatrala da do prosvetljenja treba doći postepeno. Južna škola sa Patrijarhom Huinengom smatrala je da prosvetljenje treba doći iznenada. Stvaranju se ogranci među kojima Južna škola postaje dominantnija dok Severna škola vremenom nestaje. Od osmog veka u manastirima se uvode dvorane za meditaciju, a pod uticajem budističkih sveštenika Kinezi Čan meditaciju upražnjavaju u svojim domovima. Čan budizam se širi po celoj teritoriji Kine odakle se prenosi u Vijetnam i Koreju. U Japan je prenet krajem XII veka pod imenom Zen budizam. Smatra se da zaslugu za to ima budistički sveštenik Eisai (1141-1215). Zen nije imao uticaja na seljake i druge niže staleže, ali je odigrao značajnu ulogu na stvaranju Bušida – kodeksa ponašanja ratničkog staleža. Da bi prišli učenju Zena ratnici nisu morali da poseduju veliko znanje o teško shvatljivoj filozofiji budizma. Učenje im je govorilo da se oslanjaju na same sebe i da rešenje svakog problema leži u samom čoveku. Učenje nije dovodilo u pitanje ispravnost učinjenoga jer je smatrano da se ne treba osvrtati u nazad na putu koji se izabere što je vodilo jačanju morala. Zen im je rešavao i najvažniji problem : strah od smrti - strepnju za životom. Za ratnika je to izuzetno važno jer je postojanje tog problema u velikoj meri ugrožavalo pozitivan ishod borbe. Samo oslobođen ratnik od pomisli na strah za svoj život mogao je iskoristiti sve svoje ratničke potencijale. Naklonjenost Zena jednostavnosti i asketizmu je jačala borbeni duh ratnika ne opterećujući ga ni fizički, ni emotivno, niti intelektualno. Sve je bilo usmereno samo u jednom pravcu : kako pobediti. Zen ih je dovodio do takvog stanja duha da nikakvi uticaji sa strane niti sopstveni ego nije mogao da ih skrene sa puta ka ostvarenju cilja. Zen i Bušido su imali neposredni uticaj na duhovni i moralni život ratnika stvarajući norme ponašanja. Međutim važan je bio i njihov posredni uticaj na tehnike i ponašanje tokom same borbe.



Zen ispisan japanskim pismom



Prema nekim istraživačima Bodidarma je sahranjen u Pao-kuang manastiru dve milje zapadno od Kantona u provinciji Kwangtung. Zbog nedostatka dokaza to je malo verovatno. Sa više činjenica je potkrepljena pretpostavka da su ga učenici sahranili na brdu Hsiungerh-shan (Medveđe uši) u provinciji Honan blizu manastira Šaolin. Legenda govori da ga je tri godine kasnije kineski diplomata Song Yun na povratku sa puta sa zapada u planinama Palmira sreo bosonogog kako u ruci drži jednu cipelu. Na pitanje kuda ide odgovorio je : “Idem u Zapadni raj (u Indiju)!”. Zatim je rekao da je car upravo umro. Po povratku u carsku palatu Song Yun zaista saznaje da je car umro. Izveštaj o susretu podnosi novom caru koji naređuje da se Bodidarmin grob otvori. Kada je grob otvoren u njemu se nalazila samo jedna cipela. Monasi iz hrama su tada rekli: “Učitelj se vratio kući!” i poklonili se tri puta. Noseći jednu cipelu u ruci vratio se kući tiho, bez ceremonije.

Bodidarmina sandala nađena u grobu čuvana je kao sveta relikvija u manastiru Šaolin sve do 727. godine kada je ukradena.



“Bodidarma sa jednom cipelom” - Hakuin Ekaku (1685-1768), mastilo na papiru



Jedan manji broj istoričara izražava sumlju da je Bodidarma ikada postojao. Oni smatraju da je njegov lik izmišljen mnogo kasnije od vremena njegovog navodnog života kao potreba da se već formiranom Čan učenju obezbedi poreklo i ustanove koreni. Njihovo mišljenje je da je Čan učenje toliko po duhu kinesko da isključuje bilo kakvu vezu sa Indijom. Ipak i pored toga što su postojali nebrojani monasi pre i posle njega, on je taj koga generacije u nazad slave kao oca Čan budizma i oca ratnika monaha Šaolin manastira koji je kolevka mnogih borilačkih veština među kojima je i karate. Mnogobrojne priče o Bodidarmi su kratke, tajanstvene, otvaraju mogućnost široke interpretacije. Predstavljaju nadahnuće za misaonu raspravu ali i za akciju.



Spomenik Bodidarmi visok petnaest metara izgrađen krajem dvadesetog veka na planinskom vrhu “Pet nedara” iznad njegove pećine koji “gleda” u dolinu u kojoj se nalazi manastir Šaolin. Simbolično izražava zahvalnost sadašnjih (najmlađih) generacija sledbenika Čan budizma.



Ovim tekstom nisam imao nameru da otkrivam “pravu” istinu o Bodidarmi, Čan budizmu i borilačkim veštinama. Namera mi je da čitaoca zainteresujem za igru u kojoj on sam treba svojim naporom da sakupi što više delova slagalice i tako stvori sopstvenu sliku stvarnosti sveta koji nas okružuje.

“Zadatak učitelja je da u svom učeniku probudi učitelja.”
Devondei




Izvori :

Alan W. Watts
PUT ZENA
NIRO “Knjževne novine”, Beograd, 1982.

Mr Dragan M. Filipović
BUDISTIČKI MANASTIR ŠAOLINSU
Narodna knjig i IGP Štamparija Zagorac, Beograd 2002. god.

Dragan M. Filipović
KYOKUSHINJUTSU – metoda samoodbrane
ALFA / NARODNA KNJIGA, Beograd, 1999. godina

Slavko Truntić - Trunta / doc dr Branko Kuleš
KUNG-FU WU-SHU kineska vještina smoobrane
VIII izdanje, Zagreb 1983.

Thomas Hoover
ZEN EXPERIENCE
Copyright ©1980 by Thomas Hoover

Dr. William C.C. Hu and Fred Bleicher
THE SHADOW OF BODHIDHARMA
Magazin Black Belt, maj 1965.

http://www.onmarkproductions.com/html/daruma.shtml
http://wikitranslate.org/wiki/Osho_Book_%22Yoga:_The_Alpha_and_the_Omega,_Vol1%22/sh:_Serbocroatian
http://www.mro.org/zmm/teachings/daido/teisho18.php
http://www.purifymind.com/BodhiDharmaChan.htm
http://www.butthan.net/history.html
http://www.buddhism.org/board/read.cgi?board=Dharma_Talks&y_number=2
http://www.girija.info/index.php/bodhidharma/
http://shaolinwugulun.wordpress.com/bodhidharma-the-greatest-zen-master/
http://www.kungfusupply.nl/songshan%20shaolin/complete_history_of_the_sh.htm
http://www.shaolin.org.cn/templates/EN_T_newS_list/index.aspx?nodeid=316&page=ContentPage&contentid=2123
http://en.wikipedia.org/wiki/Bodhidharma
http://www.newworldencyclopedia.org/entry/Bodhidharma
http://en.wikipedia.org/wiki/Daruma_doll
http://tea-china.biz/legends-about-tea/
http://www.budizam.info/staze-budizma/budizam-u-kini-i-japanu/kineski-budizam?p=1
http://www.nolashaolin.com/iching.htm
http://www.buddhismgrove.com/history/the-shadow-of-bodhidharma-the-founder-of-zen/
http://taipei.tzuchi.org.tw/tzquart/99winter/qw17.htm
http://www.usashaolintemple.org/chanbuddhism-history/
http://dreamheron.blogspot.com/
http://www.ctzen.org/sunnyvale/enChineseZenMasterLec2.htm
http://www.mojlekar.com/07/03/07030038.htm
http://www.tamilheritage.org/kidangku/bodhidharma/bodhi3_1.pdf

Нема коментара:

Постави коментар