Odlomak iz
autobiografije Masutacu Ojame (10. dan)
osnivača kjokušinkai
karatea
“Godine 1947. kao karate šampion
Japana, odlučio sam, da pokušam, sam da stvorim novu formu samoodbrane,
uspešniju od dosadašnjih. Spremao sam se na jednogodišnje progonstvo,
svojevoljno, na planinu Kijosumi. Tada, svi su me smatrali ludim.
Dakle, odselio sam se na planinu.
Poneo sam mačeve, koplje, nešto posuđa i knjigu čuvenog majstora mačevanja Eiđi
Jošikavare.
Ustajao sam u četiri sata, u samu
zoru. Prvo, kupao bih se u obližnjem potoku (voda je bila ledena), a potom
radio intenzivne vežbe. Doručkovao bih rižu, pasulj i sir, pa čitao do podne.
Popodne mi je bilo vreme za karate treninge, vežbao sam seikenom, ili šutoom
ili nukiteom, izvedenim udarcima, kao i različite udarce nogom. I tako svaki
dan.
Veče je bilo vreme za potpunu
koncentraciju, kao i za vežbe fizičkog i duhovnog opuštanja. Noč mi je najteže
padala. Osećao sam se užasno usamljen.
Da bih ostao dosledan sam sebi i
sprečio da se vratim među ljude, odlučio sam se na surovu i jednostavnu stvar:
odsekao sam jednu obrvu. Izgledao sam kao čudovište kad sam se ogledao u
potoku. Sa takvim licem ne bih mogao nazad među ljude čak i kada bih to hteo.
Iako zastrašujući, moj metod se pokazao efikasnim. Ponavljao sam ga svaka dva,
tri meseca. Uprkos svemu, nisam se mogao izolovati od ljudi.
Pročulo se da neki divljak živi
na planini (taj divljak sam bio ja). Uskoro su se pojavili brojni znatiželjci
oko moje kolibe. U početku su se plašili moje užasne pojave, a kasnije su se
ipak sprijateljili samnom, i stalno se muvali okolo i posmatrali moje treninge.
Posadio sam lan sa ciljem da mi
služi isključivo za vežbanje. Naime, lan veoma brzo raste, i svaki dan sam po
tristotine puta preskakao posađenu površinu, koja je se stalno uvećavala.
Skokovi su bili iz mesta, jer se time postiže izuzetna elastičnost tela.
Jedan od posebnih izazova bila mi
je jedna stena, koju sam pokušao da polomim jednim šuto udarcem. Jedne noći,
posle dugotrajne koncentracije osetio sam da bih mogao da je polomim. Prvo sam
je dugo posmatrao. Osećaj da mogu da je pobedim celog me ispunio. Bio sam u
sasvim novom duhovnom stanju kada sam izveo šuto udarac. Razlomila se. Uspeo
sam! Moja radost je bila ogromna …”
Preuzeto iz časopisa:
“Crni pojas” broj 22,
jun 1988
potpisao Zoltan
Nađđerđ
Slika preuzata sa :
Постови
Нема коментара:
Постави коментар