Seo je na stenu iznad raskrsnice i kao kobac
osmatrao prolaznike.
Iznenada, neko ga pozva.
Odmah je prepoznao Gonnosukeov glas.
- Eno ga, eno ga tamo! – vikao je Gonnosuke. –
hajde, Musaši siđi odatle. Znam da si predosetio moje namere i da si zbog toga
otišao. Hajde, dolazi ovamo da još jedanput iskušamo svoje snage.
Musaši je stajao naslonjen između dve stene i ćutke
gledao u Gonnosukea. Shvativši da Musaši ne misli da siđe na put, Gonnosuke se
okrete majci koja je zadihana stizala i reče joj:
- Sačekaj me ovde, majko. Popeću se gore, kad već
neće da siđe. Skinuću ga ili baciti dole.
- Stani! – Zaustavi ga majka. – Eto kako ti
postupaš! Nestrpljiv si kao malo dete. Treba prvo da pročitaš misli svoga
protivnika. Šta češ da uradiš ako on zgrabi neki kamen i baci ga na tebe?
Musaši je lepo mogao da čuje šta oni govore, ali
mu se nije ni slušalo. Što se njega tiče, već je shvatio kako Gonnosuke drži
mač i bilo mu je jasno ko je pobednik. Ipak, smetala mu je gorčina kojom je
mladić želeo osvetu. On, Musaši, ni za šta nije kriv.
Posle obračuna sa ljudima iz kuće Jošioka, Musaši
je shvatio da bezrazložni dvoboji ne vode nićemu i samo donose nesreću. A u
ovom čoveku i njegovoj majci, koja je neobično podsečala na Matahačijevu majku
Osugi, bolesno zaljubljenu u svog sina, on je već video nesreću. Ako pobedi
Gonnosukea pred majkom koja tako razmišlja, osečaće se gore nego oni što gube.
On se okrenu od njih i poče da se penje uz strminu.
- Stani Musaši!
To je bio glas Gonnosukeove majke. On se okrenu i
vide kako starica kleči kao pri molitvi i obraća mu se.
Musaši se ukoči kad vide taj prizor. U svakoj
majci on je video sopstvenu.
- Dobro samuraju – viknu ona dovoljno glasno da bi
on mogao da je čuje – sramota me je što se ovako ponašam, ali moram da te molim
za nešto. Ja te ne mrzim i nemam ništa protiv tebe, ali te molim da se sažališ
na moga sina i prihvatiš borbu. Deset godina je on vežbao mačevanje, deset
godina sam, potpuno sam, bez ijednog učitelja, bez prijatelja, bez pravih
protivnika. Sad si ti naišao i dao mu lekciju koja može nečemu da ga nauči.
Ali, on ne želi da ostane na toj jednoj. Učini mu uslugu i još jedanput se bori
sa njim.
Musaši je ćutke slušao staricu. Nije znao šta da
joj kaže.
- Moj sin se loše borio pre dva dana – nastavi
starica. – Ako ne učini nešto što bi moglo da pokaže njegove sposobnosti, ni on
ni ja nećemo imati obraza da se jednog dana susretnemo sa našim precima. Ovakav
kakav je, on je običan seljak koji je izgubio boj! Pošto je imao sreću da naiđe
na čoveka tvoje veštine i snage, bilo bi šteta da još nešto ne nauči od tebe.
Zbog toga sam ga i dovela do tebe. Usliši moju molbu i prihvati njegov izazov!
Kada je završila, starica se opet duboko nakloni i
u tom položaju ostade toliko dugo dok Musaši ne siđe do nje i pruži joj ruku da
ustane.
- Boriću se sa tobom – reče on Gonnosukeu.
- Znači, spreman si – reče Gonnosuke osvrćući se
oko sebe, već spreman da zauzme pogodan položaj za borbu.
- Da li ste spremni na najgore? – upita Musaši
staricu ne gledajući njenog sina. – U ovakvim borbama sve je isto kao i u
dvobojima na život i smrt. Niko ne
može da obeća da će se kontrolisati toliko da sačuva život protivnika.
- To nije bilo potrebno da mi kažeš – nasmeja se
starica. – Kad je već moralo da dođe do ovoga, ne može da se uzmiče. Iako
izgledaš stariji, čini mi se da si mlađi od mog sina. Ako izgubi od mlađeg od
sebe, Znači da je sudbina tako htela. A to što je on moje jedino dete i
naslednik porodičnog imena, nemoj da zaustavi tvoju ruku. Bori se kao da ništa
ne znaš o njemu. Ako izgubi, on slobodno može da napusti mačevanje, a ako
ostavi mačevanje, to je isto kao da je izgubio život.
- Ako stvarno tako mislite, u redu – reče Musaši.
On uze konopac krave na kojoj je dojahala starica i upozori ih:
- Ako ostanemo na putu, okupiće se mnogo ljudi.
Bolje da se odmaknemo odavde. – On pokaza na mesto oko jednog velikog drveta
koje je bilo prilično ravno.
- Dobro, Gonnosuke – reče Musaši kad su
stigli na mesto – pripremi se!
Gonnosuke je već stajao ispred njega sa
drvenim mačem u ruci. Musaši je stajao ruku opuštenih niz telo.
- A ti, nećeš dase pripremiš? – upita ga
Gonnosuke.
- Zašto?
- Zar nećeš uzeti neko oružje? Čime ćeš se
boriti?
- Ja sam spreman.
- A čime se boriš?
- Moje oružje je ovde, za pojasom – reče
Musaši pokazujuži svoj dugi mač. Ne znam zašto se pravi razlika između drvenog
i čeličnog mača. Oba su smrtonosna ako se dobro upotrebe.
- Gonnosuke, ne pričaj mnogo, objavi svoje
ime! – viknu starica
Mladić se lako nakloni i ponosno izgovori:
- Potičem od Kakumjoa, velikog ratnika iz
Kisoa koji se borio pod zastavom Minamotoa Jošinake. Vekovima moji preci žive u
ovom kraju. Ali su u vreme mog oca, na način koji ne nameravam da objašnjavam,
izgubili svoju čast. Pred bogovima koji borave u svetilištu Ontake zakleo sam
se da ću povratiti čast porodičnom imenu idući Putem samuraja. Od istih bogova,
moleći se u hramu, primio sam i veštinu borenja mačem koju smatram sopstvenim
stilom i zovem je «stil vizije». Zato me ljudi ponekad zovu Muso Gonnosuke.
Musaši mu uzvrati naklon.
- Ja sam jedini sin Šinmena Musašija koji
je živeo u selu Mijamoto u Mimasaki. Uzeo sam ime Mijamoto Musaši. Nemam
bliskih rođaka i idem Putem mača. Ako padnem pod tvojim udarcima, ne morate
brinuti o mojim ostacima.
On se vrati korak, dva unazad i viknu:
- Brani se!
I Gonnosuke se odmače nekoliko koraka.
- Brani se! – viknu i on.
Jedini gledalac tog neobičnog dvoboja beše
Gonnosukeova majka koja je ćutke stajala po strani.
Gonnosukeva majka je sela na jedan ravan
kamen i posmatrala Musašija i sina kako stoje jedan prema drugom. Srce joj se
cepalo što je izgovorila onako nemilosrdne reči, ali na licu joj se ništa od
toga nije videlo. Bila je, spolja gledano, hladna kao kamen na kome je sedela.
Samo su joj oči sijale pomno prateći svaki detalj borbe.
Gledajući Musašija kako stoji pred njim,
Gonnosuke oseti trnce kako mu idu niz kičmu. Odjednom, on je pred sobom imao
potpuno drugačijeg čoveka od onog koga je napao ispred svoje kuće. Čovek sa
kojim se borio dva dana pre toga ličio je na crtež tušem na tankoj prozirnoj
hartiji, tek malo naglašen. Ovaj koji je sada stajao pred njim isukanog mača
bio je kao ideogram duboko urezan u ravnu i čvrstu stenu, sa veoma vidljivim
linijama koje nisu davale mesta nedoumicama o njihovom obliku.
Gonnosuke nije bio spreman da se suoči sa
takvim čovekom. Shvativši da ga je pogrešno procenio, on se ukoči, sa drvenim
mačem visoko dignutim u vazduh.
Dva borca su se kretala u savršenoj
koordinaciji, pomno posmatrajući jedan drugog i menjajući položaj tela i oružja
kako bi parirali protivniku. Te promene su bile veoma brze i za njih je trebalo
onoliko vremena koliko je trajao put te slike do mozga. Gonnosuke napade, ali
promaši, jer je Musaši korakom u stranu izbegao udarac i odmah uzvratio svojim
čuvenim udarcem koji je bio koban za sve njegove protivnike. Međutim, Gonnosuke
je bio vanserijski borac, jer je uspeo da uhvati svoj drveni mač obema rukama,
diže ga i zaustavi Musašijev čelični mač na nekoliko santimetara iznad svoje
glave.
Mač je naleteo na drvenu palicu pod kosim
uglom, tako da je silina udarca preneta na veću površinu drvenog mača. Da je
udarac pao pod pravim uglom, Gonnosukeov mač bi se prelomio na pola i sečivo bi
se zaustavilo u njegovoj glavi.
Zaustavljajući Musašijev udarac, Gonnosuke
je spustio levo, a visoko digao desno rame. Nameravao je da, čim blokira
udarac, vrhom drvenog mača udari Musašija u stomak. Ali, kad je Musašijev mač
bio zustavljen, on shvati da mu nedostaje nekoliko santimetara da to učini kako
treba.
Sa mačevima ukrštenim iznad Gonnosukeove
glave nijedan od njih dvojice nije mogao dalje da napreduje, a ni da se povuče.
Obojici je bilo jasno da svaki pogrešan pokret znači sigurnu smrt. Dok su tako
stajali, Musaši shvati razliku između drvenog i čeličnog mača. Mada nije imao
balčaka da štiti ruku, niti je mogao da seče, u rukama eksperta kao što je bio
Gonnosuke, drveni mač je mogao da bude veoma opasan i upotrebljen čak i kao
kratko koplje.
Musaši nije mogao da predvidi kakva će
biti Gonnosukeova reakcija ako se povuće, a Gonnosuke je osećao koliko je
njegov drveni mač koji samo blokira Musašijevo sečivo u pasivnoj ulozi. Ako bi
svojim mislima dozvolio da odlutaju za samo trenutak, mač njegovog protivnika
bi mu raspolutio glavu.
Gonnosukeovo lice poče da bledi, znoj mu
zasija u uglovima očiju. Počeo je teško da diše i grize donju usnu.
- Gonnosuke – viknu njegova majka – kukovi
ti stoje suviše visoko!
Samo to je uspela da kaže, a onda pade
licem na kamen. Nešto u grlu joj je krkljalo, i izgledalo je da pljuje krv.
Činilo se da će dva borca zauvek ostati
tako vezani sve dok se ne pretvore u kamen. Kad su čuli krik stare žene,
obojica upreše još većom snagom, sa željom da se sve što brže završi.
Onda Musaši odluči da pokuša nešto što je
često vežbao, ali nikada do sada nije primenio. On jako zari pete u zemlju i
naglo, kad Gonnosuke nije očekivao, odskoči unazad preko dva metra. Gonnosukeov
mač je pratio njegov pokret i to dovoljno brzo da raspoluti Musašijevu glavu,
ali ma koliko ispružen beše za dlaku kratak.
Pošto se sav uneo u taj udarac kojim je
mogao sve da reši, Gonnosuke nije razmišljao o tome kako će se izvući iz tog
položaja. Izgubivši ravnotežu posrnuoje napred, i izložio svoja leđa
Musašijevom maču. Musaši je reagovao kao kobac koji se obrušava na žrtvu. Mač
sevnu, i udaren odozgo Gonnosuke pade na zemlju.
Musaši sede na travu i držeći se rukom za
stomak viknu:
- Predajem se odustajem!
Gonnosuke nije davao ni glasa od sebe, a
njegova majka, ne usuđujući se da izgovori ni reči, ukočeno je gledala u
njegovo telo.
- Ne brinite, udario sam ga samo tupim
delom mača – reče joj Musaši, ali je izgledalo da ga ona ne čuje. – Dajte malo
vode, nije povređen, samo je u nesvesti.
- Štaa?! – viknu ona s nevericom u glasu,
ali približivši se, shvati da na telu njenog sina nema krvi. Ona donese vode i
poli ga po licu. Onda pade po njemu, tresući ga, milujući i pozivajući, sve dok
se nije osvestio.
Gonnosuke je jedno vreme tupo gledao u
Musašija, a onda lagano ustade i prišavši mu duboko se pokloni.
- Žao mi je – reče – suviše si dobar za
mene.
- Kako možeš tako nešto da kažeš! – viknu
Musaši. – Ti nisi izgubio, ova borba je tvoja, pobedio si! – On razdrlji
kimono. Na grudima beše jedan veliki crveni krug. – Vidi, da si imao samo malo
više prostora za udarac, ja bih sada, bio mrtav.
Glas mu je drhtao, jer dok je pokazivao
povredu Gonnosukeu, shvati da ne zna kako je dobio taj udarac.
Gonnosuke i njegova majka su zurili u
musašijeve grudi.
- Kaži mi sada, majko – reče Musaši
zatvarajući kimono na grudima – zašto ste sinu rekli da mu kukovi stoje suviše
visoko.
- Pa – reče starica – ja nisam baš neki
stručnjak. Samo mi se učinilo da je celu snagu usredsredio na blokiranje tvoga
mača. Učinilo mi se da će u tom trenutku, ako samo spusti kukove i ostavi ruke
u istom položaju, vrh njegovog drvenog mača da te pogodi pravo u grudi. Ipak,
sve se dogodilo u jednom trenutku. Posle toga više nisam znala za sebe.
Musaši se ćutke pokloni. Bio je srećan što
je dobio lekciju koju nije morao da plati životom. Gonnosuke je takođe slušao s
poštovanjem i izgledalo je kao da se u njemu rađaju nove ideje. I on je shvatio
da je baš proputovao onom tankom linijom između života i smrti, a jegova majka
ga je sad i za ubuduće naučila nečemu što će mu pomoći da preživi.
Mnogo godina kasnije, kad je Gonnosuke
stvorio svoj pravi stil, po kome je postao poznat širom Japana, zapisao je
tehniku koju je njegova majka otkrila za vreme njegovog dvoboja sa Musašijem.
Iako je sa divljenjem pisao o tome koliko se njegova majka unela u taj dvoboj,
nigde nije pomenuo da mu je Musaši priznao da je on, Gonnosuke, pobedik. I do
kraja života je pričao da je izgubio borbu od Musašija i da je to bila velika
lekcija za njega.
Tekst preuzet iz serijala
Borilačke veštine – MIJAMOTO MUSAŠI
Sveska 7 – NEBO
Autor – Eiđi Jošikava
Prevod sa japanskog – Dragan Milenković
Izdanje – NIRO DEČIJE NOVINE, juni 1984.
Slika preuzeta sa
Постови
Нема коментара:
Постави коментар