.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



среда, 11. новембар 2015.

KAKO SAM DOŽIVOTNO DISKVALIFIKOVAN

   Poštovani čitaoci Karate RINGA, u ovom nastavku moje karate priče želim da vam opišem kako sam i zašto bio DOŽIVOTNO disvalifikovan iz karate sporta.

   Sportisti zabraniti bavljenje voljenim sportom isto je kao nekom zabraniti da diše. Znači, sasvim ga ubiti…
   O pionirskom vremenu karate sporta sam već dosta pisao. Posle idiličnog početka počeli su sukobi i naši odnosi (među pionirima karatea) su se izmenili.
   Ja sam sa fanatizmom smatrao da je karate dovoljno vredan da se sačuva od bilo kakve zloupotebe, moralne ili materijalne. Čuvao sam karate čistim i od sebe i od drugih. Radio sam sve moguće poslove da bi se izdržavao (kao student), a karate je ostao nedirnut, jer već tada je on postao moj način života.
   Tada sam verovatno svima bio smešan na sastancima SOFK-e tvrdoglavo zagovarajući da se entuzijazam i ljubav prema sportu ne smeju materijalizovati. Na žalost, svi nisu tako mislili i baš u tome je bio koren rascepa.
   Uostalom, i vremena tih 60-ih su bila puna nepravdi, kako u sportu tako i u svakodnevnom životu. Laži i zloupotrebe su bili prisutni svuda. Njima su se mogli rešiti mnogi problem i obezbediti lagodan život. Verujte, meni nisu smetali tada već bivši karate prijatelji, nego nepravda kojom su se služili ne birajući sredstva pri ostvarenju svojih mutnih planova.
   Ja sam u to vreme još mislio po nekoj “epskoj”, dinarskoj tradiciji da se sve može postići smelošću srca i snagom pesnica. Smatrao sam da je čast na prvom mestu i da je najvažnija. Ali, neprijatno je bilo da baš oni kojima sam na ringu hteo dokazati svoju superiornost i ukrstiti pesnice, nisu to dozvolili.
   Odlično su znali da me “rade”. Bili su isuviše vešti da se pojave tamo gde treba i da ih nema tamo gde ih ne treba biti, gde je rizično za njihov ugled. U određenim momentima kada su njihove podlosti bile nepodnošljive, nisam znao kako da reagujem. Jednom sam čak i otišao na trening jednog od njih, i ispred svih njegovih učenika tražio borbu. Taj je bez mnogo uzbuđenja spakovao svoje stvari i sa njemu specifičnim smeškom otišao. I šta onda da radim? U tim početnim vremenima nismo imao svoj savez nego smo bili u Savezu za džudo i srodne sportove, U to vreme džudo je bio u opadanju, i mi smo se probijali pod njegovim okriljem. I oni su bili zasićeni svojim sitnim i krupnim intrigama. S obzirom na naše neiskustvo koristili su nas gde god su mogli. Na primer, tadašnji sekretar džudo saveza, kao u poverenju rekao mi je da izvesni K. takođe iz tog saveza, govori ružne stvari o meni i da trebam da ga prebijem. Ja opet tog čoveka nisam ni poznavao. Tako su preko nas pokušavali da reše neke svoje lične sukobe. Smučio mi se takav način njihovog obračunavanja ali neizvršavanje te želje mi nikad nisu zaboravili.
   Bilo je to u nedelju 23. februara 1969. g. u Hali sportova na Novom Beogradu, na “Karate kupu šampiona 1969”. Branio sam titulu šampiona. Moj izazivač je bio izvesni Žika Vukojčić koji mi je drsko razbio nos, i to posle znaka sudije, kada sam već stao i spustio ruke. I tada sudija (jedan od braće) umesto da disvalifikuje Žiku, prilazi meni i provokativno me pita da li idem dalje ili se predajem? Ja, besan nastavljam meč i ne mogavši da se suzdržim, udaram Žiku. Sudije tada pobesne i mene disvalifikuju, a Žika, ležeći na podu, pobeđuje. Odjednom sasvim drugačiji kriterijum od onog malopre i onda ja, onako ljut i krvav, priđem sudiji, jednom od braće, sa namerom da ga samo upitam – zašto? Međutim, sudija verovatno uplašen zauzima borilački gard. E, tu ja više nisam mogao da se uzdržim, jer to mi je isuviše ličilo na provokaciju, i htedoh da mu, jednu običnu šamarčinu zalepim. Sve mi se tada smućilo. I, eto tako se završila moja sportska karijera.


   Gospode Bože, u tim za mene pretužnim trenucima i strašnim momentima, bio sam stvarno podmuklom režijom nepravedno izazvan, osuđen i ostavljen od svih. Izgledalo je da sam svima smetao i da su svi jedva čekali da me uklone. Bila mi je izrečena najteža kazna koja se može izreći jednom sportisti, doživotna diskvalifikacija i zabrana bavljenja karate sportom. U svoj toj mojoj tragediji najteže mi je palo što su mom rođenom klubu “Student” odmah prosledili moju diskvalifikaciju, a oni su me izjurili iz kluba. Bilo mi je neshvatljivo da su baš oni, moji učenici koje sam najviše voleo i cenio, pokazali svoje drugo, podmuklo lice. Naši odnosi su bili čisti i nije mi  nikada bilo jasno zašto sam smetao Slobi, Đoki, Raji, Spiri, koji kao da su jedva doćekali moju nevolju.
   Teško je opisati osećaj sportiste na vrhuncu svoje fizičke (ne duhovne) snage, kada je kao nožem surovo presečen njegov razvoj i čitav jedan život.
   Jedinu utehu u toj situaciji činila mi je grupa vernih učenika, vedro nebo i Kalemegdan. Skupljali smo se i trenirali na Gornjem gradu. Bio je tu Filke, Ganga, Slobodan, Rajko i drugi. Neki od njih su mi ostali verni kao učenici sve do danas.


   Jedini klub gde sam mogao slobodno navraćati i trenirati bio je “RADNIČKI”. Moj nikada neprežaljeni drug, pokojni Brajan imao je razumevanje i utehe za mene.

   Da bih se ipak dokazao sebi i drugima uputio sam se na karate putovanje po Zapadnoj Evropi. Tamo sam osetio miris podzemlja, nisam birao ni klubove ni protivnike, dokazivao sam sebi sebe. Ne, to nisam bio ja. Sve je to bila nestvarna etiketa i želja za dokazivanjem, izlišna i bespotrebna. To nije bio karate koji sam očekivao. Čemu gladijatorstvo? Vratio sam se u zemlju i iskreno želeo MIR I RADOST u srcu. Sve je i svuda bilo lažno, izveštačeno i previše prolazno. Da, želeo sam da u moj karate uđe MIR – duboki MIR. 


   Imao sam unutrašnji poziv da pođem u neki MANASTIR.
   Dragi čitaoci Karate RINGA, nadam se da vam ova moja karate priča nije dosadna, ali želeo sam da vam prenesem malo duha i atmosfere onog našeg pionirskg doba. Verujte, nikakve druge namere nemam osim da ilustrujem sobom kako KARATE može postati način života samo ako ga sačuvamo čistim od sebe i drugih. Želim vam svima puno uspeha u našoj zajedničkoj ljubavi zvanoj KARATE.

Pozdravlja Vas Vaš V. Bilbija


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
maj 1990., br. 36, strana 8-9



Нема коментара:

Постави коментар