.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 15. новембар 2015.

SVEST POBEDNIKA

(Ana Marić)


Od jedne hiljadama godina stare budističke doktrine stvoren je put ka pobedi.


   Da bi ga razumeli, karate možemo smatrati "oblikom nasilja" koji je predodređen da nam služi kao neka vrsta lične odbrane od spoljašnjih napada, a možemo ga tretirati i kao vrstu sporta, sličnu slobodnoj borbi, keču ili boksu.
   Ali karate možemo shvatiti i kao način ljudskog postojanja, način borilačke veštine, sredstvo da se obogati i dovede u ravnotežu sopstveno postojanje, metod kojim se obrazložava naš odnos sa samim sobom, našim pokretima i našim telom.
   U savremenom životu, složena i iskidana jednim ritmom koji je sve brži, svest o sebi je često samo u jednom malom deliću dana jasno primećena ili je uopšte odsutna. Da li možemo da budemo svesni sebe samih, u svakom pokretu, u toku našeg hoda, pri pokretima naših ruku, pri zvuku našeg glasa? Ne možemo da poričemo da ne postoji rastrojenost između našeg tela i naše svesti, odvajanje između tela i misli, a da ga i ne primećujemo ili smo ga samo neodređeno svesni.
   Dok se istočnjačka kultura suočila sa ovim problemom pružajući hiljadu mogućnosti, analizirajući ga i temeljno ga proučavajuči u svim njegovim vidovima, došavši na kraju do hiljadu kritičkih opažanja koja se komadaju i razvijaju u mnoštvo odgovora i rešenja, dotle je Zapadna kultura oduvek imala kao svrhu ljudskog života, postizanje harmonije sa celokupnim postojećim svetom, a postojanje samog sebe je shvaćeno i prihvaćeno samo kroz ovo opšte jedinstvo koje obuhvata i sebe i druge, telo i pokreti, priroda i čitav univerzum, prema ovom idealu kao delu celokupnosti su bili osnova svake filozofije i doktrine, kao i Zena.
   Zen je uticao i još danas utiče na narode krajnjeg istoka, posebno na Japance, i zajednički je za mnoge vidove savremenog života: tradicionalnim borilačkim veštinama, džudou, aikidu, karateu, kendu, kao i aranžiranju cveća (kado), ceremoniji uzimanja čaja, kaligrafiji (šodo), pa do različitih vidova umetnosti kao što su poezija, slikarstvo, arhitektura, keramika. Svaki od ovih vidova je sjedinjen u traženju "doa", putem koga se dostiže stanje duboke duhovne svesti o sebi samom i o ostalom svetu, puta koji je tako jedinstven i dubok koji oslobađa i ujedinjuje sve ljudske aktivnosti.
   Nije važno da se baš izabere "do" kao način, pod uslovom da se čovek permanentno zalaže i teži ka cilju. Učitelj mačevanja Mijamoto Musaši, koji je živeo u Japanu početkom XVII veka, je pripovedao: pošto je posle 50 godina istrajnog vežbanja mačevanja dostigao onaj pravi put, otkrio je da mu je u tom trenutku sve bilo dostupno, i nijedna veština mu nije bila nepoznata, postigao je posebno stanje svesti i otvorio mu se beskrajni horizont te nije više bilo tajni za njega, njegova slikarska i kaligrafska dela su to i dokazala.
   To je Zen koji objedinjuje u jedinstvo traganje za perfekcijom i harmonijom, duhovno i formalno, i karatiste i kaligrafe, aranžere cveća i one koji se bave kendom, one koji prisustvuju ceremonijama uzimanja čaja ili monahe koji meditiraju u tišini po Zen manastirima, rasutim svuda po Istoku.
   Nemoguće je ukratko definisati Zen: ništa nije jednostavnije i istovremeno komplikovanije od ove reči koja u sebi ujedinjuje doktrinu, model života koji nema pravila. "Zen je u svim istočnjačkim filozofijama - objasnio je maestro zena Daisetsu Suzuki - ali to nije logički i analitički sistem, on je van svake logike. Zen nije religija u uobičajenom smislu reči jer nema onoga koga slavi, nema nikakvih obreda za proučavanje, niti razmišlja o nekim budućim boravištima kojima su predodređeni vernici, niti se bavi dušama... Zen je put, način, jedno iskustvo, život, a istovremeno to i nije."
   To je mogućnost da se dostigne kroz meditaciju i vođenje jednog načina života, stanje jedne visoke svesti u kome čovek postiže da se sjedini sa stvarnošću - univerzumom, da osvoji mesto u naručju sveta, i tako mu potpuno pripadne i da za njega više nema tajni jer sve je u njemu i on je u svemu.
   Zen je u svakom pogledu uticao i na borilačke veštine, bušido, nadahnjivao rigorozne etičke zakone i postao osnova za sve vrste borbi, od onih najstarijih i tradicionalnih do ovih modernijih.
   Kada je učitelj Gičin Funakoši modifikovao stari termin tode (ruka Kine) u kara-te (prazna šaka) da bi odredio borilačke veštine koje je podučavao, odlučio je da potraži onu tačku povezanosti sa Zenom koga je definisao u duhovnom smislu starih borilačkih veština, stvarajući isti način vežbanja tehnike. Prazna (kara) je, iznad svega bila shvaćena kao traganje za duhovnim stanjem tipičnim za Zen koji je postao glavna osnova karatea kao što je bio i za druge veštine i umetnosti, pored bušida koga je Zen oblikovao i na koji je imao uticaja. "Kao uglačana površina ogledala koje odbija bilo koju stvar ispred sebe - objašnjava Funakoši - i kao što mala dolina odjekuje zbog najmanjeg zvuka, tako isto karatista mora da iz svog razima odstrani slabosti i egoizam da se napregne da bi odgovarajuće reagovao na sve uslove."
   Zenov ključ karate je u instiktivnoj reakciji, kao i kod ostalih borilačkih veština i drugih vidova umetnosti u savremenom životu, koji su svi nadahnuti njim.
   Karatista koji sledi put Zenovog učenja, ne razrađuje zbog logike svoje sopstvene kretnje, njegov organizam deluje bez prave svrsishodne progamiranosti i u prednosti je pred protivnikom koji mora da razmišlja o svojim kretnjama i reakciji. Ovom se događa i potpuna indetifikacija borca sa sopstvenim oružjem i tehnikom: smisao dualizma čovek-oružje ili čovek-pesnica je isključen, ruka, telo, pesnica, sve postaje jedno. Zen primenjen, kod karate treninga, oslobađa karatistu svih slabosti uma, lišava ga straha ili pretenzije prema pobedi, i sve su one podjednako štetne. Misli su iznutra, ali nesvesno, koncentrisane na protivnika, na njegovu odsutnost, i kad se ukaže prilika za udarac, nema potrebe za razmišljanjem, organizam-telo deluje automatski jer su dostigli dimenziju "uma"  (duhovne praznine) u kojoj je sve moguće i kretnja teče glatko, prirodno, bez prividnog izbora ili odluke.
   I u toj praznini se energija, ki potpuno otkriva: napad udarcem iz sve snage prema vitalnoj tački protivnika, kontrolisan na milimetre od cilja dok celo telo, mišići i nervi, i ceo um se sjedinjuje u jedno te je pokret izuzetno harmoničan, precizan i poguban.
   Prazan um, nula, je uobičajen u karateu kao i u drugim vidovima Zena; takvo stanje uma Zen monasi dostižu kroz meditaciju u tišini, postižu oslobođenje uma od svih strasti, tako da su usmereni na same sebe, a da to i ne žele, nesvesno. Spoljni uticaji su odstranjeni, iako su prisutni tako da je harmonija u nama samima i u svetu koji nas okružuje, u našim sposobnostima, u našem znanju, u našem telu i našem umu. U ovom stanju duše u kome čovek pokazuje ono najbolje od sebe, i u ovim uslovima gde umetnik Zena, slobodan, relaksiran, lišen i briga oko svoje tehničke pokretljivosti, i oko posla koji treba da usledi, ostavlja da ga "kovitlac vetra uzme za ruku", i gde karatista odgovara na napad pokretom koji ga vodi ka pobedi, preciznim napadom koga skoro nije ni svestan, kao što majstor mačevanja kako nam se čini, čudom, izbegava opasan ubod oštrice protivnika.
   Svi osnovni principi karatea, stabilnost, koncentracija i harmonija čitavog tela, širenje energije , kontrolisano disanje koje stvara i razvija ki energiju potiču iz Zena, i da bi se došlo do pobede, to traganje za savršenom efikasnošću u borbi će dobiti smisla samo ukoliko je teorizovano i vođeno na ovaj način, koga je ovaj princip inspirisao i stvorio. Odvojen od Zena, karate se često svodi na jednostavnu sportsku formu, po tehnici i metodima slićnu drugim oblicima borbe koji su već prisutni, i čije su osnovne karakteristike snaga, fizička pokretljivost, ali tako ne može da bude. Karate je nešto više od običnog oblika borbe gde se pobeda smeši jačem ili pokretljivijem protivniku; kada bi bilo tako ne bi videli i starije majstore kako se bore, bez trunke napora, sa mlađim ili fizički jačim i istreniranijim protivnicima. Karate, sa drge strane pored sportskog i fizičkog aspekta, je i način , metod za upoznavanje svoga sopstvenog Ja da bi se postigla, u harmoniji sa ostalim ljudima i sa celim univerzumom ukupna savršenost ličnosti, ravnoteža između duha i tela, između svesnog i nesvesnog, kao svrha vežbe koja je u isto vreme i fizička i duhovna.
   Mada nećemo moći da dostignemo tačku koju su dostigli stari borci, ali možemo, uz pomoč fizičkog treninga, i pre svega uz onaj duhovni, da dostignemo stanje svesti o nama samima, koje će nam pomoći da postignemo, u karateu a i na drugim poljima, najbolje rezultate; stanje koje nam dopušta da pre svega i iznad svega pobedimo nas same.


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 29, januar 1989., strana 16-17

Нема коментара:

Постави коментар