.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 03. новембар 2015.

KAKO SMO ŽELELI DA IMAMO KOSE OČI I SAMURAJSKI REP…




Moj početak je bio 1963-64 u podrumskoj, maloj sali DIF-a. Đorđe Đuričić je bio naš prvi učitelj i trener. Njemu svi mi iz tog vremena dugujemo duboku zahvalnost, ne samo kao prvom treneru, nego mnogo više…
   Sve što je znao, a još više što je osećao, prenosio je nama. Sa fantastičnom odanošću i gotovo fascinantnim osećajem  duboke energije koja je izbijala iz njega plenio je neke od nas i prenosio nam da karate i nije tako jednostavno skakutanje i lomljenje crepova, nego nešto dublje i više. Đorđe je kao Sloven u duši, sa neverovatnom dubinom i emotivnošću mogao u meni da probudi impulse nekog nepoznatog uz naslućivanje duboke mistike. Tada sam osećao da sam konačno našao ono što sam oduvek tražio, obećavajući sebi da ću biti uporan i da ću do kraja ići. Eto tako su ti počeci u memljivoj i tamnoj podrumskoj maloj sali DIF-a bili nezaboravni i divni, to je bilo tada jedino mesto u našoj zemlji de se učio KARATE.
   Zbog svega toga sam duboko blagodaran Đorđu Đuričiću. Žao mi je što mnogi iz tog vremena ne shvataju značaj njegovog dela uložen u nas.
   Sensej T. Murakami je bio naš stvarni prvi učitelj. Prvo Đ. Đuričića, pa onda naš. Teško  ga je bilo shvatiti u početku, kao i celu atmosferu u sali za vreme njegovog časa. Blistav bez emocija, oštar i perfektan u svemu što je radio. Nije mi smetalo što nas je tukao. Ponekad je to bio čak i izraz njegove naklonosti. Nosio je duh koji smo shvatali samo preko nekog našeg nabešenog ZEN-a i to vrlo površnog. Bio je za mene oličenje onog pravog, gotovo kultnog, božanskog, samurajskog. U to vreme karate je bio san. Jedna formula čudne emocije koja je moju, ničim neopterečenu duhovnu prazninu, fanatično punila i opijala i dovodila do spoznaje duhovnih stanja koja nisam ranije poznavao. I nisam u tome bio sam.
   Svesno ili nesvesno primali smo i upijali duh koji nam je iz karatea dolazio. U tom izvesnom košmaru pitao sam sensei Murakamija kako da nađem sebe u meditativnom mom iskustvu. On mi je jednostavno rekao da razmišljam o tome da: “Bjeli kamičak nije jedini kamičak” i da će mnogo toga otkriti. Sate i sate, ukrućen u ZAZENU, provodio sam gledajući gomilice šljunka gde sam nalazio taj beli kamičak. Pokušavao sam da u njemu vidim sebe id a se svedem i unizim na moju stvarnu individualnu i egzistencijalnu bazu. Još je, zauvek pokojni sensei Murakami, ostavio u meni težnju za perfektnim. Tada sam prihvatio zauvek da je karate umetnost duha i tela koje se nikad ne smije izveštačiti niti zloupotrebiti.
   Tako smo nas nekoliko produbljivali iskustva i tražili put i svvesnost u ZEN-u. Čitali smo ZEN filozofiju i sve što nam je dolazilo pod ruku. Oduševljavali smo se filmovima A. Kurosawe i gledali ih nebrojano puta. Divili smo se poeziji kratkih perfektnih stihova. Slikao sam tušem u jednom mahu, dok kičica ima boju. Iz toga periodaduboko smo se duhovno oduševljavali ZEN-ovskim odgovorima o nekima koji su ili moćni i slavni pa po smrti nestali. A ko je on? Gde je on?
   Čak i sada kada sam stekao i druga duhovna iskustva smatram to izvanrednom porukom o ništavosti prolaznih vrednosti i praznog duha u bezvrednosti života bez ljubavi. Eto to je bio početak u mom traženju individualnog meditativnog psiho-fizičkog puta uz aktivnu vežbu “pranja” mene samoga, od mog vlastitog postojanja i nekoordiniranih impulsa tela i duše. Životnu žižu osećao sam ispod pupka levo…(treperila je izvesna svetlost. Činilo mi se da sam na pragu velikih duhovnih gotovo nadčovečanskih mogućnosti. Na žalost ili možda radost, što sam kasnije otkrio, zbog moje lične slabosti, nestrpljenja i želje za dokazivanjem malo sam ohladnio u revnosti ZEN-a). Sensei Murakami nas nije puštao da se takmičimo. Sada razumem zašto, onda mi je to smetalo i izgledalo kao kočnica daljeg napredovanja. Treninzi razvučeni u nedogled, ispunjeni jednoličnim i kondicionim vežbama. Sve je to imalo svoj dugoročni značaj, no ja sam tada kipteo od želje za borbom.
   Tako je nastao moj novi period praćen više fizičkim nego unutrašnjim meditativnim napredovanjem. Pucale su cigle, crepovi, flaše, prolazio sam kroz zidove… zahvaljujući izvanrednoj telesnoj konstituciji sve je bilo moguće. Unutrašnje stanje mog prenapunjenog EGA bilo je nedirnuto. Osećao sam hladni zanos fizičke superiornosti i površnog mira koji lako udara. Ne udara nenapadno ii z čefa, nego ako se neko usudi da povredi moj integritet čak i nezgodnim pogledom. Zadovoljština je bila tek onda kada je protivnik bio pod nogama. Polovinom 60—tih godina karate je doživljavao vrhunac interesovanja. Naše sale (KK “Student”) su bile prepune. Malo po malo, jedan po jedan iz stare garde su ostavljali sensei Murakamija. I ja sam ga izdao, mada ne duhom, jednostavno morao sam dalje. Ostao mu je veran do kraja života jedino Duško Rakić – Brajan, sada pokojni, moj nikad neprežaljeni bliski prijatelj. Bio mu je odan kako po duhu i načinu vežbi pa do večnog “čuklja” NAKADA KEN-a i niskih stavova.
   Nicali su novi karate klubovi. Naš KK“Student” je u to vreme brojao i po nekoliko stotina članova. Izgleda da je večna tendencija i slabost ljudi da postaju drugačiji kada imaju bilo kakvu premoć nad drugim ljudima ili masu pa makar i kao treneri. Od sensei Murakamija smo preuzeli ne samo disciplinu nego i neku Sensei- slobodu da možeš učenike i oštrije da koriguješ. Udaraš ga, a on mora da šuti. Kako su samo to mnogi koristili da bi lečili svoje vlastite komplekse. Mnoge stvari iz tog vremena ne mogu sebi oprostiti, mada mi se činilo da to upravo tako i treba. Samom činjenicom da je karate bio prebrzo omasovljen, karate je gubio onu prvobitnu dubinu i iskrenost i naivnost svojih prvih sledbenika. Svi su brzo postajali ušitelji i još brže improvizovali i forsirali površno i bez iskustva stečeno karate znanje. Mnogi od tih koji su još uvek “veike zvezde”, nikakve šanse ne bi imali da se pojavili desetak godina kasnije, a pogotovu ne sada. U smislu nečeg novog, famoznog, za to doba, karate je imao neku formu imuniteta. Moglo se sve. Baš zbog toga je to vreme interesantno po slabostima i sukobima koji nikakve veze nisu imali sa sportom. O svemu tome rado ću pričati u nastavku moje “Karate priče”.
   
   Želim vam svima uspeha u našoj zajedničkoj ljubavi zvanoj Karate. Pozdravlja vas Vojislav Bilbija, majstor karatea od 1967.


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
oktobar 1989., br. 29, strana 6

Нема коментара:

Постави коментар