OČI U OČI SA STRAŠNIM TIGROM

.

Događaj o kome ćemo ovde govoriti dogodio se u nivembra 13. godine perioda Kan'ei tj. 1636. godine kada je jedan korejski službenik (danas bi ga zvali diplomatom ili možda veleposlanikom) posetio tadašnji Tokugava šogunat. Tom je prilikom darovao šoguna i njegov dvor mnoštvom darova. Od svih tih darova najzanimljiviji je bio tigar u kavezu kojeg su smestili u jedan od mnogobrojnih vrtova šogunova dvorca u Edou (današnjemTokiju). Šogun Iemitsu poželeo je videti tog tigra i zaputio se prema kavezu sa velikom pratnjom u kojoj su bili i Yagyu Munenori i Takuan Soho kao i korejski poslanik. Kada je svita stigla do kaveza, počeli su glasno komentarisati veličanstvenost i gracioznost divlje životinje koja je šetala kavezom. I sam šogun je bio oduševljen poklonjenim tigrom. Zapitao se pred svima postoji li neko tako hrabar ko bi se usudio suočiti sa tigrom u kavezu. Kako nije bilo dobrovoljaca, šogun je mogućnost ulaska u kavez kod opasne životinje predložio svome učitelju mača Yagyu Munenoriju. Mumenori je znao da je šogunov predlog u stvari naredba, te je šogunovu zamisao prokomentarisao rečima, da bi on to mogao uraditi, ali da u tome ne vidi nekakav naručiti smisao. Objasnio je svoj stav:

"Kažu da čovek može ukrotiti svaku divlju životinju ako je drži dugo u kavezu i da ona neće povrediti onoga ko je hrani. Ipak, bilo bi opasno i nepažljivo dodirnuti tigra koji dolazi izdaleka i još nije ukroćen."

Čuvši objašnjenje svoga učitelja mača Munenorija šogun ipak nije bio zadovoljan te ga je nastavio nagovarati rečima da ako bi Munenori ušao u kavez sa tigrom taj čin bi proneo glas o njemu i njegovom umeću čak i izvan Japana. Videvši šogunovu upornost, koji je bio i sam spreman ući u kavez ako se ne nađe neki hrabar pojedinac, učitelj Munenori pristane da uđe u kavez u kojem se nalazio strašni tigar. Tada se Munenori pokloni šogunu i celoj sviti koja je pratila šoguna i zaputi se prema kavezu. Obučen u tradicionalni kimono Yagyu Munenori krene prema kavezu sa tigrom noseći samo jednu železnu lepezu koja je bila neka vrsta ratnikova oružja kada bi se raširila. Kada se Munenori sasvim približio kavezu tigar se uznemirio i počeo glasno da riče što je izazvalo jezu i strah među prisutnom svitom. Krećući se gore-dole po kavezu, uznemiren ljudima koji su opkolili njegov kavez delovao je još strašnije. Učitelja Munenorija kao da to nije pokolebalo ni malo. Dostojanstveno je i mirno zakoračio u unutrašnjost kaveza, kojeg su odmah zaključali čim je on ušao. Sada su Munenori i tigar, koji se spremao za skok bili oči u oči. Promatrali su jedan drugoga dok su svi ostali stajali oko kaveza gledajući šta će se dogoditi. Munenori je u trenutku analizirao situaciju, smirenim pokretom podigao lepezu i usmerio je u pravcu tigrova oka. Prateći ritam tigrova disanja, Munenori se  usredsredio na njegove uzdahe i izdahe i istovremeno pomerio lepezu prema tigrovu čelu. Dok je to izvodio, Munenori ispusti prodoran krik čime je manifestovao vlastitu energiju (ki ili chi). Ovaj uzvik dolazi iz predela donjeg trbuha (hara-tanden), a u japanskim borilačkim veštinama poznat je kao kiai. Prema izjavama svjedoka smatra se da su poznavaoci borilačkih veština koji su poznavali tehniku izvođenja tog uzvika mogli paralizovati protivnika ili oboriti pticu u zraku. Postoje priče i o rušenju mostova krikom kiai. Poznato je, takođe da su ih osim ratnika koristili i zen majstori koji su ih i počeli prvi upotrebljavati. Na Munenorijev krik tigar je reagovao tako što je umesto skoka zamahnuo šapom, a zatim se povukao u nazad. Uvidevši njegovu reakciju Munenori ispusti još jedan snažan krik nakon čega se tigar skroz povukao spustivši glavu na pod. Prisutni, koji su bez daha prosmatrali ovu neverovatnu scenu, bili su fascinirani Munenorijevim poznavanjem "unutrašnjih aspekata" ratičke veštine. Učitelj Munenori, mirno i staloženo zadovoljan ishodom izađe iz kaveza. Šogun Iemitsu, zadovoljan demonstracijom Munenorijeve veštine, stade ga hvaliti ne štedeći reči poštovanja za velikog učitelja. Na to skromni Munenori samo kratko reče da ga je sram zbog ovog postupka, jer on ne priliči čoveku njegovih godina.Tada mu je, naime, bilo 65 godina. Od svih pristutnih, najviše oduševljenja pokazao je korejski poslanik. I dok je šogun razdragano i dalje  hvalio Munenorija ističući kako će njegov podvig podići ugled japanskim borilačkim  vještinama u svetu, Munenori se tiho povuče i pridruži svome učitelju Takuanu, koji je takođe bio zadovoljan ishodom ove demonstracije. Tada se šogun približi  Munenoriju i Takuanu i upita Takuana o odnosu Budinog Puta i situacije u kojoj se našao Munenori. Takuan odgovori šogunu:

"Uzvišeni šogune, ništa vas više ne raduje nego da vidite veličanstvenu demonstraciju borilačkih veština. Ali, morate znati, to je poslednja stvar kojoj teži budistička vrlina."

Iemitsu, zbunjen ovakvim odgovorom zatraži da mu ga Takuan rastumači. Tada mu Takuan objasni da se najviše vrline Budinog učenja ostvaruju upravo kada su izvan dosega upotrebe borilačih veština. Iako je Munenori bio posvećen meditativnoj praksi (tj. zazenu), razjarenog tigra savladao je tehnikom ratnika jer je on tome najviše posvećen. Iako to može imati smisla, ipak se ne može očekivati od suštine izvorne budističke misli. Svi ljudi i sve životinje, objašnjavao je Takuan, imaju prirodu Bude, pa prema tome svi mogu biti spašeni pomoću neograničene budističke mudrosti. Ali, ipak, treba znati da postoji razlika između načina da se oni slome i spase. Ljubopitljivi šogun, zaintrigiran onim što je čuo, zapitao je Takuana da li bi možda mogao da spasi tigra umesto da ga porazi slomivši ga. Takuan na to odgovori, da on ne poseduje beskrajnu budističku vrlinu i da on ne može spasiti tigra, ali da bi ga svakako mogao pripitomiti. Šogun zahvali Takuanu na odgovoru i ponudi mu da se i sam okuša sa tigrom u kavezu. Takuan prihvati šogunov izazov i uputi se, opušteno, kao i njegov učenik Munenori prema kavezu sa tigrom. Bez imalo premišljanja, uđe u kavez i zatvori vrata za sobom. Tigar je instiktivno i nagonski reagovao slično i pri Munenorijevom ulasku u kavez. Takuan, goloruk i naoružan samo osmijehom stane ispred njega zasučenih rukava svoje redovničke haljine. Okupljena gomila daimjoa i visokodostojnika šogunova dvora sa strepnjom je posmatrala ovaj prizor. Sve je delovalo čudno i nestvarno, a rikanje uznemirene životinje vraćalo ih je u stvarnost. Činilo se kao da će ogromni tigar svakog trena skočiti na redovnika... ali se ništa od toga nije dogodilo. Strašni tigar se povuče nazad i bespomoćno sklupča, razoružan Takuanovim stavom punim ljubavi. Očito je tigar osetio da mu ne preti nikakva opasnost od zen majstora te je nestao njegov strah koji ga je terao da napada. Takuan se približi tigru i ispruži svoju ruku ispred njegove njuške. Iznenađeni tigar se na to razneži i počne, mljackajući ogromnim čeljustima lizati Takuanovu ruku. Od snažne i goropadne životinje pretvorio se u umiljato mače željno pažnje. Plemenitost i ljubav kojim je ovaj prizor zračio izgradili su intuitivne spoznaje između čoveka i životinje. Šogun i njegova svita bili su opčinjeni ovim prizorom kome su prvi put u životu prisustvovali. Takuan nastavi maziti tigra te sede na njega. Tigar je na to samo zadovoljno frktao i micao svojim tankim brcima. Šogun Iemitsu, čovek od vlasti i velikog iskustva, od tog je trenutka još prisnije prihvatio Takuana, s poštovanjem koje je ukazivao retko kome. Ali, ipak, njemu nije bilo jasno kako je "nasmešeni  monah" uspeo pripitomiti zver koja je inače poznata po tome da se teško pokorava bilo kome. Upitao je svog učitelja od mača, Yagyu Munenorija kako bi on to objasnio. Munenori mu je objasnio da se najdublje postignuće u mačevanju poklapa sa spoznajnim postignućem tipičnim za duhovne koncepte zen učenja. Munenori je dalje nastavio:

"U oružanim sukobima, ratniku nikada ne sme popustiti pažnja jer bi to njegov protivnik primetio i iskoristio. U trenutku dekoncentracije javlja se "pukotina" u svesti, a to je prilika da protivnik zada odlučujući udarac. Međutim, onaj ko je uspeo ovladati tajnama zen meditacije i putem njih razvio duh do savršenstva, ostaće netaknut čak i ako se desetine mačeva usmere prema njemu. Za takvog se čoveka kaže da ni božanstva ne mogu naći prostora kako bi ga sprečili u njegovoj nameri."

Redovnik Takuan je očito bio primer takve ličnosti. Njegov duh, čist i satkan od ljubavi, nežnosti i u isto vreme neustrašivosti, predstavljao je fluid koji je ispunjavao celo njegovo biće. On je bio njegov štit i bitni smisao njegove obuke. Takuanova dobrota koju ljudi nisu znali uvek prepoznati bila je tako velika da ju je jedan divlji  tigar prepoznao. Učitelj Munenori savladao je tigra uz pomoć ratničkih tehnika koristeći borilačke principe mačevanja. Ali redovnik Takuan tigra je razoružao najiskrenijom ljubavi, bez trunke agresije ili straha. Prosvećenost Takuana obeležila je taj događaj utisnuvši u njega višu dimenziju mudrosti. Zbog toga je  učitelj Munenori bio "postiđen", jer je njegov stav prema tigru bio na nižem stepenu duhovnog razvoja od Takuanovog. Od svoga je učitelja dobio još jednu lekciju.

Da bi pokazao poštovanje prema Takuan Sohou, šogun Iemitsu podigao je za njega hram Tokai-ji u Tokiju u kvartu Shinagawa 1638. godine, a Takuan je postao glavni poglavar tog hrama. Umro je sedam godina kasnije 1645. godine u 72. godini života. Yagyu Munenori, njegov učenik umro je godinu dana kasnije 1646. godine u sedamdeset petoj godini života. Tokugawa Iemitsu umro je 1651. godine.

Izvor :

Nenad Simić

SAMURAJI, ODJECI RATNIČKOG SNA

knjiga druga : FILOZOFIJA RATNIČKE KLASE

Beograd, 2008.

Slika preuzeta sa :

http://tigerworldnews.wordpress.com/2010/03/21/farming-the-tiger-to-extinction/