ĐAVOLI IZ PLANINE

Lori se vraćao iz hrama blizu sela gde je dobio vreću prosa od koga su on i Musaši kuvali kašu i koji im je bio glavna hrana. Ovoga puta, u nedrima je imao i nekoliko velikih pirinčanih kolača koje mu je dao neki samuraj u hramu. Taj čovek se zvao Nagaoka Sado i bio je ugledni vazal gospodara Hosokave Tadaokija od Buzena.

Sado je pokušao da razgovara s Lorijem, ali dečak nije bio raspoložen za razgovor. Došao je po vreću prosa po koju je dolazio u urednim razmacima i bez velikog zahvaljivanja odlazio natrag u kolibu koja je stajala usamljena u rečnoj dolini. Sado je od sveštenika u hramu čuo za neobičnog ronina koga svi već smatraju ludim, jer pokušava da od neplodne zemlje stvori  zelenu njivu. Interesantan je bio i dečak čiji su deda, došljak u tome kraju, pa i otac bili pravi osobenjaci.

Ali Lori je žurio, pa ostavi Sadoa da se smeje načinu na koji je dečak razgovarao sa sveštenicima. Noć je već bila pala i na pola puta do Hotengare dečak začu neki razgovor na mostu. U poslednjem trenutku uspe da se sakrije u žbunje.

«To mora da su oni», pomisli dečak i sledi se od straha. Kad je bio mali, majka mu je često govorila: «Ako ne  budeš dobar, doći će đavoli iz planine i odneće te».

A đavoli iz planine su stvarno postojali. Posle perioda građanskih ratova, gomila vagabunda, ronina i svih onih koji iz različitih razloga nisu mogli da opstanu u naseljima, okupila se u planini Hitaći i u redovnim razmacima terorisala okolna sela. Naoružani kopljima, mačevima i strelama, upadali su u sela, otimali, palili i rušili sve pred sobom odvodeći mlađe žene. To su radili svake dve-tri godine, ostavljajući seljake da poprave i nadoknade uništeno i ponovo im pripreme jelo za njihovu krvavu gozbu.

Na drumu se prvo pojaviše četvorica-petorica razbojnika, naoružani do zuba, a kasnije dolazeći sa svih strana, okupi se čitava četa od preko četrdeset ljudi. Govoreći poluglasno dogovarali su se kako da napadnu selo. Zadržavajući dah, Lori je sve slušao.

Razbojnici se rasturiše na sve strane i ostaviše stražu baš na strani na kojoj je bio hram i gde je Lori prvo nameravao da traži pomoć.  Ali, stražari se nisu micali, i on uskoro vide kako plamenovi sukljaju iz slamnatih krovova seoskih kuća. Više nije mogao da čeka. Potrča i baci se u reku dok su razbojnički stražari vikali za njim. Ali bilo je kasno. Dečak je vešto plivao i već bio na drugoj strani gde je počinjala dolina Hotengara.

Kao bez duše dečak dotrča do kolibe pred kojom je stajao Musaši. Gledao je prema nebu koje se zacrvenelo od vatre i mislio šta li se to dešava u selu.

- Požuri, đavoli sa planine su u selu! Ima ih bar četrdeset, pale kuće! Treba da spasavamo seljake! – vikao je dečak u jednom dahu.

- Đavoli? To mora da su banditi?!

- Jeste, požuri, pokazaću ti put!

- Nije potrebno – zaustavi ga Musaši. – Ti ostaješ ovde i čekaćeš me dok se ne vratim. Tamo je suviše opasno.

- Ali ja se ne plašim, a i ti ne znaš prečice – insistirao je dečak.

- Za to nemoj da brineš. Vatra će mi biti  putokaz. Rekao sam da ostaneš i tako će biti.

Razbojnici su velikim konopcem povezali sve žene koje su oteli u selu i u koloni ih terali putem prema mostu. Žene su vrištale, zvale u pomoć, stenjale od bolova, jer se vlažni konopac urezivao u kožu. Kad bi jedna od njih pala, povukla bi nekoliko drugih i kolona se kvarila, što je razbojnike dovodilo do besa Nemilosrdno su vukli konopac, šibali ih i vikali:

- Šta je, zar ne znate kako se hoda? Miči se! Zašto jaučete? Ovde u selu radite kao robinje. Kod nas ćete uživati i popuničete praznine koje imate između kože i kostiju. Dosadno nam je samima u planini. Zato vas vodimo!

- Stani, neko ima pred nama!

- Ko je to tamo?! – povika uplašenim glasom jedan bandit.

Svi zapanjeno pogledaše, jer se putem kretala samo jedna jedina senka koja je u ruci nosila mač. Osećao se miris krvi koja je kapala sa sečiva tog oružja. Čovek je očigledno posekao razbojnika koji je išao ispred kolone kao prethodnica.

Musaši je u trku procenio da pored zarobljenih seljanki nema više od dvanaest ljudi. Svi su bili snažni, grubog i opasnog izgleda i naoružani.

Jedan od najjačih razbojnika, sa velikom sekirom koju je držao obema rukama, zalete se na Musašija, dok ga je drugi pratio sa velikim lovačkim kopljem.

Aaaaaaa – kriknu čovek sa sekirom i pade, a Musaši u istom pokretu ote koplje drugom razbojniku i zavitla ga daleko od sebe.

- Šta je, bednici!? Zar me ne poznajete? Ja sam zaštitnik ovog sela, poslanik bogova koji su me poslali da čuvam seljake od takvih đavola kao što ste vi!

Njegov glas prenerazi razbojnike.

Musaši nije prestajao da se kreće. Iako iznenađeni razbojnici su bili veoma snažni. Morao je nekako da ih savlada.

Ali, njegova snaga je slabila svakim njegovim korakom, jer koji god se našao Musašiju na putu za tren je pretvoren u krvavu spodobu. Uskoro poče da ih hvata panika.

Musaši je bio borac koji je učio boreći se. U takvim borbama on je na licu mesta donosio zaključke o tome kako da se usamljeni pojedinac ili malobrojna grupa bori protiv mnogo veće sile. To je bila dragocena lekcija koja se nije mogla dobiti u borbi sa jednim mačevaocem.

Njegova dva mača i dalje su bila u koricama. Godinama je vežbao tehniku otimanja oružja iz protivnikovih ruku i rado ju je primenjivao u ovakvim slučajevima. Uzeo je mač od prvog čoveka sa kojim se susreo i sada je tim mačem sasekao njegove drugove.

Za to je bilo više razloga. Sopstveni mač je smatrao delom svoje duše i nije želeo da ga tek tako ošteti, niti da ga uprlja krvlju običnog razbojnika. U svakom slučaju mač u koricama je služio kao dobra rezerva ako se desi da mu mač koji je oteo protivniku bude izbijen iz ruke, polomi se ili se desi bilo šta nepredviđeno.

Kad od dvanaestorice ubi polovinu, Musaši se iznenada nađe bez protivnika. Preostali razbojnici jednostavno nisu smeli da ga čekaju i nadadoše se u bekstvo prema selu. Musaši najzad stade da odahne, a onda brzo poče da oslobađa žene. Dade im mačeve koje su odbacili razbojnici da njima iseku veze i svojim drugaricama.

- Moram sada da spašavam i vaše muževe, očeve i decu – reče on ženama koje se okupiše oko njega. – Ali u tome i vi možete da mi pomognete. Vi ste snaga koja ne zna svoje mogučnosti, a ja ću tu snagu iskoristiti. Uzmite oružje koje su odbacili razbojnici!

Žene obuze nedoumica, ali ipak polušaše tog neobičnog čoveka.

- One koje nemaju oružje, nek uzmu motku, bambusovu palicu ili bilo šta što nađu usput – reče on i krete na čelu čudne vojske sačinjene od ražčupanih ali i ohrabrenih žena.

Na putu do sela pridruživali su im se odbegli seljaci koji su se posakrivali u žbunju i on uskoro shvati da iza sebe ima pravu malu armiju od stotinak ljudi, žena i dece. Pričali su o Musašijevom podvigu i o onome što su pretrpeli.

Muškarci se još više začudiše kad u svom dobrotvoru prepoznaše ronina koga su smatrali ludim zato što je hteo da od puste doline Hotengahara stvori plodnu dolinu.

- Koliko ukupno ima bandita? – upita Musaši na ulazu u selo, dok su seljaci prikupljali sve što može da im posluži kao oružje.

- Oko pedeset – doviknu jedan seljak.

- A koliko ima kuća u selu?

- Sedamdeset – glasio je odgovor.

- Musaši izračuna da bi u selu mogao da skupi pravu malu vojsku iz koje bi na svakog razbojnika došlo bar po deset ljudi.

- Hoću da vam pokažem koliko su u stvari slabi ti razbojnici i, kolika je snaga u vama. Zauvek ćemo ih uništiti, a ako neko i ostane daleko će zaobilaziti ovo selo! – reče on seljacima koji srećno zagrajaše.

- Evo ih, dolaze! – viknu jedan koji je stajao napred.

Istog trenutka, seljaci izgubiše samopouzdanje i uskomešaše se.

- Nemate čega da se plašite! – viknu Musaši. – Odmah svi potražite zaklon u živicama pored puta. Ja ću navesti razbojnike da me napadnu i napraviću se kao da sam se uplašio i da bežim. Ma šta se desilo, nemojte za to vreme da izlazite iz zaklona. Posle izvesnog vremena, razbojnici će ponovo naići ovim putem, ali ovog puta biće sigurno u manjim grupama. Tada ih napadnite praveći veliku galamu. Ubijajte ih grupu po grupu i opet se sakrivajte dok ne naiđu sledeći.

Samo što su se seljaci posakrivali, naiđe gomila razbojnika. Na prvi pogled, Musaši shvati da se radi o običnoj bagri koja se okupila u planinama i da među njima nema bivših boraca. Išli su u neredu naoružani mačevima, kopljima i sekirama sa dugom drškom. Bilo ih je više od dvadeset i zaustaviše se na uzvik čoveka koji im je očigledno bio vođa:

- Eno ga, to je taj! – uzviknu jedan razbojnik pokazujući rukom na Musašija koji je stajao nasred puta.

Stajao je čvrsto, očigledno uveren u sopstvenu snagu. Za trenutak, cela gomila se nekako ukoči, ali na novi uzvik vođe, krete u napad. Nisu mogli da ga opkole, pošto su s jedne strane bila pirinčana polja sa dubokom vodom, a sa druge drvored sav obrastao živicom. Musaši napade nekolicinu koji su mu bili najbliži, a onda poće da beži.

- Gle, kopile, uplašio se! Beži! – povikaše razbojnici i potrčaše za njim.

Musaši potrča iz sve snage, toliko brzo da niko nije mogao da ga prati, a onda na jednom stade. Naviknut na te nagle promene u načinu kretanja, nije bio zadihan dok je sačekivao razbojnike koji su, zavisno od brzine kojom su trčali, stizali po jedan ili dvojica do njega. Sekao je mačem one koji su mu bili najbliži, a onda se ponovo davao u trk.

Razbojnici su sve manje i manje imali volje da trče i bore se, dok je Musaši sa svakim novim udarcem i svakim novim mrtvacem, bio još sigurniji. Bio je bitku sličnu onoj na planini Hiei, ali sada se nije osećao kao da je na  ivici između života i smrti, već se zadovoljan igrao njima kao mačka sa mišem.

Kada je malo odmakao, on poče da skreće u polja i šumarke i tako sve viže razbija razbojnike koji su se gubili u mraku i koji najzad, kad izgubiše svaku volju da jure neuhvatljivog čoveka koji je sejao smrt, počeše da se vračaju na put i kreću prema selu računajući da će tamo naći svoje drugove.

- Evo ih dolaze! – obavesti šapatom prvi seljak koji je osmatrao drum, i grupa seljaka iskoči pred dvojicu-trojicu iznenađenih razbojnika. Udarali su ih nemilosrdno, besno, i kada bi za nekoliko minuta sve bilo gotovo, vraćali su se u zasedu.

Napadi su se ponavljali, i seljaci uskoro prestadoše da se sakrivaju čekajući razbojnike nasred druma. Hrabriji su poskakivali od želje za borbom, a deca čak počeše da broje tela onih koji su već bili ubijeni i koje su odvlačili sa puta i uzimali im oružje.

- Slušaj, pa ova bagra uopšte nije jaka! – doviknu jedan srećnim glasom – Zašto smo ih se toliko plašili?

- Evo ga, ide još jedan Udri!

Tako su ubijali razbojnike sve dok se iz mraka ne pojavi i sam Musaši. Njegov mač je bio sav krvav, a odelo natopljeno lepljivom crvenom tečnošću.

- Izgleda da nisu svi pošli u poteru za mnom – reče Musaši seljacima koji su mu sa ponosom pokazivali ubijene razbojnike. – Moramo da poubijamo i ostale!

Seljaci krenuše za njim kao močna vojska za svojim vođom. Samo nekoliko kuća je gorelo, jer je selo bilo prilično raštrkano i razbojnike je očigledno mrzelo da sve pale. Uznemirene životinje su trčale tamo-vamo, a iz jedne napuštene kuće se čak začu glas ostavljene bebe. Bandita je nestalo.

- Čini mi se da osećam miris sakea – reče Musaši čija su čula bila razvijena kao u zveri.

- Onda mora da su u kmetovoj kući. On ima punu burad sakea! – obavesti ga jedan seljak.

Ubrzo su stajali pred velikom kućom oko koje je bio zid od naboja.

Musaši uđe u dvorište i ugleda razbojnike kako sede u najvećoj prostoriji. Prozori i vrata su bili širom otvoreni i videlo se kako na izdvojenom počasnom mestu sedi vođa bande sa velukim vrčem u ruci. Ostali su, rastureni po ogromnoj sobi, čerečili pečene piliče i nalivali se sakeom.

Ne oklevajući i uz krik koji je parao uši, odbacujući se velikim kopljem koje je oteo od nekog razbojnika, ulete u sobu baš iza razbojničkog vođe. Iznenađeni čovek ne uspe ni da se okrene kako treba, a Musaši ga probode kopljem.

Od najbližeg razbojnika koji ga napade, Musaši ote mač i iseče ga jednim udarcem. Drugi banditi, uplašeni od te prilike koja je sva krvava sejala smrt, zaglaviše na vrata, a Musaši, zavitla na njih mač i izvuče koplje iz leđa ubijenog vođe.

- Stoj, ne mići se! – dreknu zapovednički Musaši.

On poče da ih napada kopljem koje je držao u visini pojasa i razdvaja ih kao što čobanin razdvaja stoku. Uplašeni, razbojnici se uzmuvaše, neki uspeše da izađu u dvorište, ali tamo su ih dočekivali razjareni seljaci.

Musaši je uspevao da zadrži veliki deo razbojnika u uglovima sobe i dopuštao je da samo po jedan-dvojica izlaze iz sobe, kako bi seljacima olakšao posao. Mnogi su ostali bez oružja u panici koja je nastala kad je on upao u sobu, pa su bili još lakši plen. Neke su seljaci stizali na zidu oko kuće, preko koga su pokušavali da se prebace, i na kraju, samo nekoliko razbojnika uspe da pobegne razbesneloj seljačkoj vojsci. Ali i oni su bili sa povredama  i ranama.

Kad se Musaši sam pojavi na vratima, u kući ne bi nijednog razbojnika, a seljaci viknuše u glas u znak trijumfa. Začas opkoliše Musašija pokušavajući da ga dodirnu, dok su im oči bile ispunjene suzama.

Razbojnici vas više neće uznemiravati. – reče im Musaši, a graja utihnu u želji da ga saslušaju. - Ali, da znate, vaše pravo oružje su vaše motke. Ne uobražavajte da ste veliki ratnici. Borili ste se i pobedili, oružje ponovo uzmite tek kada se ponovo pojavi velika opasnosnost.

Sutradan, dok je na konju kretao iz hrama Tokugandi, Nagaoka Sado zapita šta se to događalo u selu.

- Seljaci su pobili razbojnike. Izgleda  da ni jedan nije ostao živ! – reče mu jedan pratilac.

- Ova tela mi ne izgledaju kao da ih je posekao neuki seljak. Ovde je radio samurajski mač – primeti Sado kad naiđe na prve leševe.

On posla jednog pratica da pozove nekog od seljaka koji su sakupljali leševe.

- Neke smo ubii mi, a neke ronin koji živi tu u blizini – reče seljak uplašen pojavom samuraja.

Seljaci nisu imali pravo da se služe oružjem, a čovek na konju je očigledno bio u službi feudalnog gospodara.

- Šta, Mijamoto Musaši? – začudi se Sado. – Kada sam video leševe pomislio sam da je on u pitanju.

- Seljaci su ga smatrali malo ludim zato što pokušava da obradi neplodno zemljište u dolini pored reke – objasni sveštenik koji je pošao da ih isprati.

U selu, na malom trgu, naiđoše na veliku dasku prikovanu za stub, na kojoj beše ispisan tekst:

«Vaš plug je istovremeno i vaš mač. Vaš mač je vaš plug. Dok radite u polju, mislite na mogučnost da vas neko napadne. Ali, dok mislite na napad, ne zapostavljajte svoja polja. Sve u životu mora da se dopunjava i da ne isključuje jedno drugo.»

- Ko je ovo ispisao? – upita Sado, mada je već znao odgovor.

- Mijamoto Musaši – reče kmet koji je izašao da pozdravi samuraja.

Tekst preuzet iz serijala

Borilačke veštine – MIJAMOTO MUSAŠI

Sveska 8 – SUNCE

Autor – Eiđi Jošikava

Prevog sa japanskog – Dragan Milenković

Izdanje – NIRO DEČIJE NOVINE, juli 1984.

Slika preuzeta sa

http://dudye.com/10-things-miyamoto-musashi-can-teach-you-about-creative-strategy