.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



петак, 27. септембар 2013.

OJAMA I BIK KOJI PLAČE




Kada je osnovao svoj kjokušinkai 1952. godine, borio se protiv bikova golim rukama kako bi dokazao efikasnost svog stila. Sposoban da razbije šest daski debljine po tri santimetara svaka jednim udarcem pesnice, Masutacu Ojama, prava sila ušao je za svoga života u legendu karatea.

Masutacu Ojama je rođen u Koreji 1923. godine. Roditelji su mu bili plemičkog porekla. Slabašne konstitucije, mladi Masutacu je učio kineski boks (kempo) već od svoje devete godine. Učeitelj mu je bio njegov stariji brat zabrinut za njegovo zdravlje. Ni malo zainteresovan za ovu borilačku veštinu, budući karatista priznaje da nije uopšte napredovao. Usledili su značajni politički događaji, pa potom i kinesko-japanski rat.

Ali da bi učio mladi Masutacu mora da ode na neki od japanskih univerziteta. Godine 1938. u samo predvečerje drugog svetskog rata, ukrcava se na brod kojim plovi u Japan. Tad mu je 15 godina. Mnogobrojne finansijske teškoće ukočiće njegove ambicije. Mladi Korejac uviđa koliko je život težak u inostranstvu. Niko ne želi strancu da izda sobu, a ne može ni da nađe posao. Ipak njegova odlučnost da uspe ne slabi. Ne pada mu na pamet da se vrati u Koreju. Mislio je: mora da postoji način da se uspe. Pošto je konačno uspeo da nađe neki sobičak u predgrađu Tokija, Ojama se upisuje na Univerzitet Takušoku i radi kao raznosač mleka da bi preživeo.

Moralna i fizilka usamljenost u tom ogromnom gradu tera mladog Korejca da nađe neku zabavu pomoću koje može bar za tren da izađe iz svakodnevnog sivila. Uposuje se na Kodokan – čuveni japanski centar borilačkih veština i počinje da vežba džudo. Zatim otkriva karate koji je skoro nepoznat u Japanu u to doba jer ga je Gičin Funakoši tek 1922. godine praktično “uveo” u japanski život. Masutacu Ojama, koji želi da uči kod najboljeg profesora, odlazi da se upiše u Funakošijevu školu-šotokan. Sin velikog učitelja Jošitaka Funakoši drži značajna predavanja.

DANI I NOĆI U “KODOKANU”

Masutacu Ojama vežba dan i noć i već posle godinu dana treninga, u 17. godini postaje nosilac crnog, majstorskog pojasa. Njegova fizička konstitucija se osetno poboljšala i razbijanje dasaka postaje jedna od omiljenih zabava mladog Ojame. Ni tehniku nije zapostavio jer, na kraju drugog svetskog rata, u 22. godini Ojama postaje nosilac crnog pojasa četvrti dan. Rat, sa svojim užasima očvrsnuo je mladog Korejca u izgnanstvu i primirja između SAD i Japana, jedna nova činjenica se javlja u njegovom životu: stvaranje Republike Koreje. Međutim stvari neće mirovati jer ubrzo sever i jug korejske zemlje zapadaju u sukob koji se okončava tragično, poznatim ratom. Zatim sledi intervencija SAD koja se okončava mirom potpisanim 1954. godine u Pal Mun Jomu. Tada se Koreja definitivno razdvaja na dva dela: Južnu Koreju i Severnu Koreju.

Za vreme tih događaja, Masutacu Ojama, kome je građanski rat razdirao srce, angažovao se u jednoj političkoj organizaciji koja je imala za cilj ujedinjenje Koreje. Ali ciljevi lidera ovog pokreta su više bili trgovačke prirode nego ideološke i lični profiti su ubrzo izbili na prvo mesto umesto želje za ujedinjenjem. Razočaran Masutacu Ojama se nalazio na ivici očaja. Više nije radio i ništa ga nije interesovalo. Tad je sreo čoveka iz svog rodnog kraja, So Nei Šua, učitelja karatea. So Nei Šu je bio pristalica sekte ni ći ren i za njega su vežbanje borilačkih veština i religija bili neodvojivi. Savetovao je Ojami da se povuče u samoću, u prirodu, najmanje tri godine, da bi odmorio uznemirenu dušu i očvrsnuo telo.

Nei Šu je imao veliki uticaj na Ojamu koji mu je kasnije odao priznanje rekavši da sve njemu duguje.

Pošto je dugo i trezveno razmislio o situaciji u kojoj se nalazi, Ojama je odlučio da se izoluje pri vrhu Kijozumi, u provinciji Šiba, na obali Pacifičkog okeana. U Japanu, naravno.

ŠUMSKI ČOVEK

Ovo mesto, duboko prožeto religijom postaće Ojamino sklonište kao i sklonište jednog od njegovih učenika, Jaširoa. Dva čoveka su sagradila kolibu u planini, bez ikakvih blagodeti savremenih civilizacijskih dostignuća. Na kraju perioda izolacije, usred divlje planine, karatisti su otpočeli sa treningom: ujutu trčanje, izvođenje udaraca na okolnom drveću, lomljenje grana. Njihova fizička kondicija postala je gotovo savršena. Uskoro je Joširo, koji nije više mogao da podnese takav način života, pobegao jedne noći iz kolibe. Masutacu ostade sam u planini.

Čuvši za nekog učitelja karatea koji je ubio bika udarcem pesnice, Masutacu Ojama je poželeo da ponovi taj poduhvat i nastavi da trenira još žešće. Seljaci bi se ponekad bojažljivo peli u planinu da vide to čudno biće, sa kosom koja mu je padala niz ramena, sa dugačkim brkovima koje je zadavalo udarce drveću, a zatim stajao nepokretan za vreme dugih seansi meditacije ili čitanja. Testament Mijamoto Musašija, poznatog samuraja, učitelja u korišćenju mača, je bio uvek pored kreveta Masutacu Ojame.

U punoj fizičkoj snazi, napustio je svoje sklonište posle godinu i po dana, umesto tek posle tri, kako je predviđao. Duha oslobođenog političkih smicalica karatista se vratio u civilizaciju.




Preuzeto iz teksta:
“Ojama i bik koji plače”
Priredio: Dejan Nedić
“Crni pojas” broj 56, april 1991.


Slika preuzeta sa:



SOSAI MASUTATSU OYAMA

Нема коментара:

Постави коментар