Jedan učenik je upitao zen-učitelja : “Ako ništa u ovom životu nije trajno, ako je sve prolazno i podložno promeni i propadanju, ako je postojanje patnja, a rađamo se da bismo umrli, kako može postojati sreća?”
Učitelj je odgovorio podigavši dragocenu činijicu za čaj koju je nekad davno dobio na poklon. Rekao je : “ Uživam koristeći ovu činijicu, zato što je već napukla. Svakog dana pijem čaj iz nje. Uživam u njenom obliku i teksturi pod svojim prstima, a kad svetlost obasja njenu površinu, pokazuje se sva raskoš njenih boja. Međutim, kada bih je slučajno ispustio, ili udario njome o pod, razbila bi se u komadiće. Da. Naravno. Ali pošto znam da je već napukla, u svakom trenutku uživam u njenom prisustvu, u njenom životu. Isto je s ovim telom. Znam da je već mrtvo. Stoga, čemu strah? Proživljavam u potpunosti svaki trenutak, kao da je jedini.
Učitelj je odgovorio podigavši dragocenu činijicu za čaj koju je nekad davno dobio na poklon. Rekao je : “ Uživam koristeći ovu činijicu, zato što je već napukla. Svakog dana pijem čaj iz nje. Uživam u njenom obliku i teksturi pod svojim prstima, a kad svetlost obasja njenu površinu, pokazuje se sva raskoš njenih boja. Međutim, kada bih je slučajno ispustio, ili udario njome o pod, razbila bi se u komadiće. Da. Naravno. Ali pošto znam da je već napukla, u svakom trenutku uživam u njenom prisustvu, u njenom životu. Isto je s ovim telom. Znam da je već mrtvo. Stoga, čemu strah? Proživljavam u potpunosti svaki trenutak, kao da je jedini.
Iz knjige Alana Spensa “Najbolji način da odeš”
Samizdat B92, Beograd 2007. str. 126
Slika preuzeta sa adrese :
http://www.puerto-vallarta.com/zen-meditation-review/default.asp
Постови
Нема коментара:
Постави коментар