.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 17. јул 2012.

SELJAK KOJI JE SPASAO GRAD CEC ZU



Pre mnogo, mnogo godina, legenda kaže pre više od hiljadu godina, osvojiše Japanci korejski grad Cec Zu. Kada su se dobro utvrdili, stali su se hvaliti na sva usta :
 - Ovde ćemo doveka ostati. Nikada više neće Korejci preoteti Cec Zu!
 Tada je korejski kralj pozvao svoje vojskovođe i naredio im da kako znaju i umeju isteraju neprijatelja iz zemlje. "Ako ne isterate Japance, načiniću od vas dobru metu za svoje strelce", zapretio im je na kraju.
 Vojskovođe su se poklonile kralju do zemlje i otišle iz dvorca. Danima su razbijali glavu kako da doskoče neprijatelju, ali ništa mudro nisu mogli smisliti. Japanci su grad učinili potpuno nepristupačnim: sa svih strana okružili su ga bili palisadom od debelih čvrstih balvana i nije bilo čoveka koji bi mogao prodreti u tvrđavu.
 Najpoznatiji i najčuveniji od svih kraljevih vojskovođa bio je Te Jon Cil. Iako je imao silno vojničko iskustvo, nikako nije mogao smisliti kako da oslobodi Cec Zu. Jednoga dana pođe tako Te Jon Cil do jednog brežuljka sa koga je lepo mogao osmatrati tvrđavu. Pažljivo je gledao ne samo raspored neprijateljske vojske, već i visoku palisadu, trudeći se da u njoj pronađe neko slabo mesto, neki prolaz.
 Nedaleko od tog mesta, neki stari seljak orao je zemlju ralom koje je vukao crni mršavi bik. Te Jon Cil nije ni primetio seljaka, jer je svu svoju pažnju bio usredsredio na osmatranje, kad začu kako neko govori:
 - Dokle ćeš, lenštino, tapkati na jednom mestu! Ti si kao Te Jon Cil, koji sedi skrštenih ruku onda kada bi morao najviše da radi!
 Vojskovođa se silno razljuti kad ču te reči od običnog, prostog seljaka, i srdito viknu :
 - Ko si ti da se smeš rugati jednom Te Jon Cilu, najumnijem i najhrabrijem kraljevom vojskovođi?
 - Ako je on uman i hrabar - odgovori seljak - zašto nije isterao neprijatelja i oslobodio grad?
 - Ti kao da si slep - razjari se Te Jom Cil - pa zar ne vidiš da je grad utvrđen visokom neprobojnom palisadom, kroz koju se ni miš ne može provući?
 - A ko brani hrabrom vojskovođi da uništi prepreku? - opet će seljak.
 - Budalo! - pomami se Te Jon Cil. - Utvrđenje je čuvano i danju i noću i nema tog majčinog sina koji bi mu mogao prići.
 - Ako čovek istinski voli svoju zemlju - neumoljivo će seljak - onda je mora znati zaštititi od neprijatelja.
 - Znači, ti bi umeo nadvladati Japance i osloboditi Cec Zu? - upita vojskovođa.
 - Umeo bih - mirno odgovori seljak. - Ako kroz petnaest meseci pošalješ četu od stotinu valjanih vojnika, Cec Zu će biti slobodan!
 - Ti si, stari, smetnuo s uma da ćeš lakše vratiti odapetu strelu no poreći datu reč. Ja ću ti poslati u određenom roku stotinu dobrih vojnika, ali upamti: ako ne održiš zadatu reč i ne isteraš Japance iz Cec Zea, narediću da se od tvoje kože načini doboš!
 I rekavši to, Te Jon Cil ostavi seljaka bez zbogom, pa iz tih stopa ode kralju na dvor. Kada je čuo priču o hvalisavom seljaku, kralj se nasmeja od sveg srca i reče :
  - Treba motriti na tog hvališu, jer može nekažnjen umaći, pa od doboša - ništa!
Već idućeg jutra kraljeve uhode šunjale su se oko bedne krovinjare rodoljubivog seljaka, motreći na svaki njegov korak. Kad je pala noć, odoše kralju i rekoše :
 - Svetli kralju, pazili smo na seljaka od jutra do mraka, taj hvalisavac nije ništa drugo radio, samo je lepio neke kesice od hartije.
 Idućeg dana isto: uhode su javile da starčić samo sedi, pevuši i pravi kesice.
 I tako deset dana uzastopce uhode su donosile iste vesti: seljak sve sedi i pravi kesice. Igra se.
 Jedanaestog dana uhode se vratiše i doneše vest da je starac prestao da pravi kesice, ali da sada pravi zmajeve od hartije, dečije zmajeve od hartije!
 - On je poludeo! - uzviknu kralj. - Sišao je, jadnik, s uma od silnog straha pred smrtnom kaznom.
 Uskoro je kralj dobio vest o novim budalaštinama šenulog seljaka: bio je sakupio svu seosku decu i od jutra do mraka puštao sa njima one papirne zmajeve. Ovo do te mere razljuti kralja da on naredi da se starčiću odmah odrubi glava. No Te Jon Cil pohita u dvor, pokloni se kralju i reče :
 - Gospodaru, dozvoli mi da održim zadatu reč. Ja sam tom hvalisavcu obećao da će živeti petnaest meseci, a njegova glava nam nikud ne može pobeći.
  - Dobro, neka bude po tvome - saglasi se kralj.

*   *   *

 Prošlo je leto i došla jesen. Izgledalo je kao da je seljak potpuno zaboravio šta je rekao Te Jon Cilu. Po ceo dan se bavio običnim seljačkim poslovima: zbirao letinu, opravljao krovinjaru, pripremao drva za zimu.
Neprimetno je došla zima, a za njom i proleće. Bližio se rok kada je seljak obećao da će osloboditi Cec Zu, i sve češće i češće obilazile su kraljeve uhode seljakovu kućicu. No on se pravio kao da ih ne primećuje i mirno je radio svoje poslove.
 U maju mesecu starčić je otišao do onog brežuljka na kome je sreo Te Jon Cila i pažljivo osmatrao utvrdjenje. Uveče se vratio u selo vrlo zadovoljan. U svojoj izbi zatekao je kraljeve uhode. Nasmejao se i rekao im :
 - Poručite Te Jon Cilu da devete noći od danas očekujem njegove vojnike.
 Devete noći sto snažnih hrabrih vojnika, dobro naoružanih jakim lukovima, oštrim strelama i teškim mačevima, nečujno dođose u selo. Sa njima je došao i dželat. Kralj mu je bio naredio da u dvor donese seljakovu glavu ako poduhvat ne uspe..
  Seljak priđe vojnicima i reče :
  - Puzite za mnom tako tiho da ni poljski miš ne čuje šušanj.
 I vojnici su puzili tako tiho da nijedna grančica nije krcnula niti listić šušnuo. Kad su stigli u blizinu utvrdjenja, seljak im dade znak da se zaustave ali ne ustaju, pa odabra deset najlukavijih ljudi, nešto im kaza i oni otpuzaše dalje.
 Nije prošlo mnogo vremena, kada ispred korejskih vojnika na deset metara izbi vatra. Vetar ju je rasplamsavao i nosio prema tvrđavi. Kada je vatra uhvatila drvenu palisadu, crveni plameni jezici liznuše visoko u nebo i od jake neosvojive utvrde napravi se ogromna baklja.
  - Juriš! Juriš! - povika seljak i povede neustrašive Korejce na Cec Zu.
 Borba nije dugo trajala. Japanci su bili hrabri samo dok su sedeli iza jakog utvrđenja. Čim je njega nestalo, nestalo je i njihove hrabrosti, pa su bez otpora predali grad.
 Još ni vatra nije bila ugašena, kad u Cec Zu dojaha kralj sa svojim vojskovođama. Pozva seljaka i kaza mu:
 - Reci nam kako si potpalio utvrđenje kada mu se ni sa koje strane nije moglo prići.
- Naredio sam tvojim vojnicima da potpale travu a vetar je vatru nagnao na utvrđenje - odgovori seljak.
 - Lažeš! - dreknu kralj. - Oko utvrđenja nije bilo trave, jer bih se i sam dosetio tom lukavstvu.
  - Ne, nije bilo trave ali te niko nije sprečavao da je poseješ - opet mirno odgovori seljak.
 Ovo još više razbesni kralja i on viknu :
  - Da sejem travu? Mislis li ti da me možeš tako besramno lagati, kada ja znam da su Japanci ubijali svakog ko bi se približio utvrđenju na manje od dva rija?
 Seljak odgovori :
 - Da bi ratovao, dovoljan ti je luk i mač, ali da bi pobedio, moraš biti mudriji i lukaviji od neprijatelja. Ispričaću vam kako sam pobedio neprijatelja: deset dana pravio sam kesice od hartije, a jos deset dana pravio sam papirne zmajeve koji služe deci za igru i veselje. Kesice sam napunio odabranim semenom trave, pa ih privezao za zmajeve, dečije igračke. Onda sam otišao sa decom u polje i pri pogodnom vetru, puštao zmajeve da lete, na dečiju radost, našu korist, a neprijateljsku propast. Zmajevi, nošeni vetrom, zaplitali su se u visoko kolje palisade, papirne kesice cepale, a spasonosno seme padalo na zemlju oko utvrđenja. U proleće trava je izbila, a do leta baš dobro nabujala. I eto, zapalio sam travu i isterao neprijatelja.
 Kad su ovo čuli, i kralj i njegovi ljudi se oneraspoložiše i nezadovoljni uzviknuše :
 - I to nam je neka mudrost! Mi smo isto to mogli smisliti!
 - Lako je poseći srušeno drvo, lako je smisliti ono što je već drugi smislio - reče starac i duboko se pokloni.
 Niko mu ni reči ne odgovori i seljak mirno, bez nagrade, napusti dvor i ode u svoje selo da se i dalje bavi običnim svakodnevnim poslovima i živi u bedi.


Korejska narodna priča preuzeta sa :


Slika preuzeta sa :


Нема коментара:

Постави коментар