.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



среда, 28. октобар 2015.

DA LI SE OJAMA BORIO SA BIKOVIMA?



…Moj plan je bio da zgrabim bika za rogove, da ga oborim na zemlju, a onda da mu šuto udarcem prebijem rog u korenu pre nego što ponovo ustane. Moje iskustvo u vezi bikova govorilo mi je da je to jedini ispravan način.

Sensei Mas Oyama jedno od najvećih imena svetskog karatea, predstavljao je i predstavlja kost u grlu mnogim karate učiteljima i federacijama u Japanu od samih početaka svoje životne misije. To je bila posledica njegovog originalnog i neortodoksnog pristupa karate veštini, a kao što znamo iz iskustva, u prirodi je tradicionalista, u ma kojoj sferi ljudskog delovanja da se često i bez vidljivog razloga opiru svemu onom što je novo i neistraženo. Bio je jedan od retkih koji je imao snage da bez ikakve sentimentalnosti raskine sa tradicionalnim okinavljanskim pristupom “praznoj ruci”. Odvažno je koračao svojim putem u vidu surovog atletskog vežbanja, prolazeći pri tome kroz brojna životna iskušenja i krize, da bi na kraju stigao do onoga što se danas u celom svetu prepoznaje i poštuje kao izuzetno efikasni sistem golorule borbe zvani “Kjokušin put” ili “Ojama rju”.
   Ojama se u Japanu u procesu afirmacije svog stila borbe vrlo često susretao sa tričavom ljubomorom i podmuklim podmetanjima nekih vodećih ljudi japanskog karatea. Ogorčen, u maniru pravog ratnika kojem su strane bapske zakulisne radnje, još početkom ranih pedesetih javno je bacio rukavicu izazova svim tadašnjim školama i učiteljima karatea u Japanu. Njegovom pozivu na megdan, koji je do danas ostao bez odgovora, ne treba dodatni komentar. Svakako, u pozadini tog poverenja u sopstvene snage stajalo je jedno iskustvo kojim nije mogao da se pohvali nijedan tadašnji učitelj karatea: s jedne strane imao je iza sebe dugovremenski boravak u divljini, a s druge jednu turneju po Americi održanu 1952. godine tokom koje je kroz više od 200 javnih demonstracija – što tamašivarija, što borbi sa nekim od najpoznatijih profesionalnih boksera i rvača u SAD – demonstrirao moć svoje veštine.
   Ne našavši dostojnog protivnika u svetu ljudi, rukovođen željom stalnog preispitivanja efikasnosti karate tehnika i sopstvenih duhovnih moći, kao i dodatnog širenja slave karatea u svetu, on 1953. godine na predlog jedne japanske filmske kompanije pristaje na egzibicionu borbu sa pravim bikom. Taj predlog se savršeno uklopio u Ojamine najimtimnije planove. Kako sam priznajeu knjizi “Šta je karate?”, goloruka borba sa bikom, a u kasnijoj fazi sa medvedom, te tigrom kao najopasnijim protivnikom, odavno je golicala njegovu maštu.
   Dakle, Ojama je prihvatio taj predlog i počeo sa intenzivnim pripremama koje su trajale oko godinu dana. Vredno je pomenuti da je tokom tog pripremnog perioda pažljivo izučio čud i navike tih ogomnih životinja. Pored ostalog, morao je da smanji svoju težinu na nekih 80 kg kako bi dobio u brzini i pokretljivosti.
   Dan obračuna se brzo primakao. Oktobar 1954. godine malo ribarsko mesto Tatejama u okrugu Čiba vrvelo je od novinara iz svih japanskih časopisa i magazina. Kišilo je, pa je duel koji su neki od njih krstili “dvobojem stoleća”, bio odložen za izvesno vreme. Prigodom jednog od tih ponovljenih odlaganja jedan od prisutnih novinara je dobacio u šali: “Dakle, Ojama, još jedan dan života!”. Međutim, njemu nije bilo do šale, jer je primio telegram svoje ćerkice koji je rečito iskazala svu dramatičnost situacije: “Tatice, molim se za dobru sreću”.
   Sledećeg dana vreme se poboljšalo, na veliku radost uskomešanih gledalaca. Dok su policajci zavodili red u publici, u borilište je uveden petogodišnji bik težak 445 kg čiji je presek rogova iznosio oko 12 cm.
   Pošto je meč trebao da se snimi, Ojama je sačekao znak režisera, a onda krenuo prema biku. Ovaj je u početku nezainteresovano pasao travu, ali kad je primetio Ojamu kako mu se primiče prilično se ozlovoljio. Zatresao je glavom koju je krasio par opasnih rogova i pogledao uljeza. Ne čekajući ni trenutka, Ojama ga je hitro ščepao za rogove i počeo da gura unazad. Ovaj je, sa svoje strane, raširio noge da ne bi bio odgurnut i istovremeno pokušao da ga odozdo poduhvati rogovima.
   Ojama je bio potpuno svestan snage te životinje koja je od njega bila teža više od pet puta i u tom smislu je rekao:
   “U samom početku nisam upotrebio karate, jer sam bio svestan besa koji ispoljavaju te životinje u slučaju ako ne steknete nad njima apsolutnu kontrolu. Kad se jednom odlučite za primenu karatea, vremenski razmak od početka do završetka akcije mora da bude izuzetno kratak jer vam se u protivnom i obično tele izmigolji iz ruku ako je napad traljavo izveden.
   Moj plan bio je da zgrabim bika za rogove, da ga oborim na zemlju, a onda da mu šuto udarcem prebijem rog u korenu pre nego što ponovo ustane. Moje iskustvo u vezi bikova govorilo mi je da je to jedini ispravan način.”
   Međutim, bik nije hteo tek tako da polegne i Ojamine ruke naglo dobiše u težini, kao da su od olova. Vreme je za njega prestalo da postoji, a pedantni posmatrači kažu da je to natezanje trajalo oko pet minuta. U jednom trenu snaga bika kao da se udvostručila. nasrnuo je. Ojamine ruke skliznuše sa rogova i noge mu se sapletoše. Osetio je ogromnu njušku kako ga gura i video crnu glavu kako se nadvija nad njim. Nepodnošljiv bol mu je prostrujao stomakom, ali je ipak uspeo da se izmakne pred tom crnom senkom koja je označavala neizbežnu smrt.
   Bik je uspeo da ga ubode i krv je počela da teče iz rane. Sve oko – nebo, pesak i sunce – učinilo mu se blistavo belim. Ali, u tom kritičnom trenutku osetio je i neku čudesnu snagu do tada duboko skrivenu u njegovom telu. Bol i zamor nestadoše kao rukom odnešeni.


   Pri blistavoj svetlosti sunčevih zraka koje su se reflektovale od mirne morske površine, Ojama je postao svestan da je došlo vreme za akciju, a ne za razmišljanje o mračnoj senci koja je pretskazivala smrt. Obuzdao je bikov napad, zgrabio ga za rogove, a onda pokušao da mu saplete prednje noge. Životinja je posrnula i mogao je da oseti kako ga njena masa pritiska. Osetivši njegovo otežano disanje i ubrzane otkucaje srca, postao je svestan da je bik umoran koliko i on sam. Zamahnuo je desnicom i četiri puta za redom udario po rogu, ali bez ikakvih rezultata. Nije imao vremena da se pita kako je to moguće da pred jednim rogom zataji ona ista ruka kojom je kao od šale lomio po trideset naslaganih crepova, jer je razjareni bik naveliko rikao i huktao. Shvatio je da mu se skoro neće pružiti prilika da ponovi taj napad. Narednih trideset minuta bio je prisiljen da izmiče jurišima sve dok se bik nije dobro umorio. Onda se opet bacio na njega. Ovog puta mu je prišao sa strane i obuhvatio ga oko vrata. Saplevši mu noge, uspeo je da ga obori na zemlju, a onda dok je ovaj pokušavao da ustane, strahovitim udarcem ruke odvojio rog od njegove baze, Podigao ga je u vazduh i pokazao gomili koja je urlikala u zanosu oduševljenja.


   Prethodno prepričani događaj zabeležen je i fotografijama potkrepljen u ranije pomenutoj knjizi velikog majstora, “Šta je to karate?”.



   Ojama je bio prvi čovek za kojeg se pouzdano zna da je goloruk izbio biku rog. Uspeo je da pobedi zato što je u taj meč uložio celog sebe.



Priredio: Z. Baretić

KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1991., br. 43, strana 28-29



Нема коментара:

Постави коментар