.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



понедељак, 12. октобар 2015.

MILOŠ STOJIĆEVIĆ POCERAC






Rođen je 1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana, koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio Mostar i u tim borbama poginuo.

Ostavši bez imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj.

U detinjstvu, Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića, uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića, odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti dočekao je Prvi srpski ustanak.

Po izbijanju ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana, krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini.

Za pocerskog vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto 1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao iz svog logora u Beljinu.

U budućim borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću. Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju, pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu.

Posle Mišarske bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana, zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije. Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška, ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke. Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja ostala kod Miloša.

Narednih godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva, Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne. U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića, čija je smrt pokolebala turske redove.

Istakao se i u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije stigao u pomoć.

Miloš je poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine.

U to vreme, u Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim, Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod.

Početkom avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca.

Miloš je bio srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu.



Tekst Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić" Šabac, 1998.
  
Preuzet sa adrese:


Slika preuzeta sa adrese:

Нема коментара:

Постави коментар