IZAZOV

Jednog dana gladni starac je ušao u malo selo i primetio tablu sa imenom lokalne iaido škole (škole mača). Znajući da je uobičajeno da dojo-sensei (učitelj) prihvati sve izazove, starac se odluči na vrlo opasan plana: ako bi mogao da navede senseia na dvoboj i bude poražen, ali ne i ubijen, po tradiciji bi mu bilo ponuđeno jelo i piće, kao i prenoćište.

Prikupivši svu svoju hrabrost starac je pristupio u dvoranu za vežbanje, a zatim hodajući smelo objavio svoju nameru da izazove senseia na dvoboj. Odgovor je dobio od starijeg učenika koji je istupio, predstavio se i rekao da je njegov sensei kod kuće i da se odmara ali da bi on rado prihvatio izazov umesto njega. Starac je odbio i umesto toga zatražio da neko od učenika bude poslat senseievoj kući da mu prenese izazov.

Nakon što je saslušao izveštaj svog učenika o događajima koji su se upravo dogodili, sensei je odmah stavio mačeve za pojas i požurio u dvoranu. Kada je stigao u dojo, on i starac su se uljudno nakloni jedan drugom i predstavili. Nakon toga starac je ponovio svoj izazov, ali je objasnio da nije bila njegova namera da se bori za vlasništvom nad dojoom kao što se to u nekim slučajevima dešavalo u Japanu toga doba, već da je ovaj dvoboj samo test da se utvrdi ko je veštiji u rukovanju mačem. Sensei je prihvatio, a zbog prirode izazova su se dogovorili da se bore koristeći samo bokken (drveni mač za vežbanje), tako da prilikom fatalnog reza neće biti smrtnih posledica po učesnike dvoboja.

Starac ustvari nije posedovao uopšte veštinu rukovanja mačem. Jednostavno, on je bio u potrazi za jelom i mestom za odmor, a ovaj plan mu se činio da nudi najbolje izglede za uspeh. I tako je sada stajao na tatamiju preko puta dojo senseia držeći vrlo ležerno drveni mač. Sensei nakon što je primetio kako je starac otvoren za napad i kako je neverovatno glup njegov odbrambeni stav, iznenada je počeo verovati da ovaj dvoboj ipak nije bila tako dobra ideja. Polako je počeo u svojim mislima da se pita o starčevoj veštini i ujedno da sumnja u sebe i svoje šanse za pobedom.

Znao je, međutim, da je njegov vlastiti ugled i ugled njegovog dojoa u pitanju što ga je navelo da zauzme agresivan stav. Dugo vremena su njih dvojica samo stajali okrenuti jedan prema drugom, a da ni jedan od njih nije napravio čak ni najmanji pokret. Starac sa svoje strane nije mogao shvatiti zašto protivniku treba tako mnogo vremena, ali je znao da nema izbora. Sve što je mogao da učini bilo je da čeka senseiv napad i njegovu pobedu. Sa druge strane sensei je bio uveren da se suočio licem u lice sa pravim majstorom iaidoa, ali da i pored tog saznanja mora vrlo brzo učiniti nešto. I tako je  krenuo prema starom čoveku, odlučan u nameri da ga napadne koristeći svu svoju veštinu, iako nije bio siguran da ima šanse za pobedu.

Kada je starac video izraz senseievog lica, osetio je da će biti napadnut punom snagom, brzo je ispustio mač i pao na kolena. Klečeći je priznao da on zapravo uopšte ne poseduje veštinu rukovanja mačem, objašnjavajući da nije jeo danima i da se nadao da će preživeti izazov, a zatim biti ponuđen jelom i prenoćištem. Nakon što je čuo ovo senseia je naglo preplavilo saznanje da je dopuštajući da njegov um ispune sumnje u vlastite sposobnosti i misli o protivnikovim sposobnostima skoro sam sebe pobedio.

Sliku i tekst koji sam preveo i prilagodio

preuzeo sam sa:

http://canadasbestkarate.wordpress.com/2012/07/