.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 25. јул 2010.

VII LETNJI KYOKUSHINKAI KAMP

Sensei Žarko Petković Irac, Sensei Emil Kostov, Sempai Gergana Kostov, Sempai Ivan Marušić

U sportskom centru “Djerdap”,  pored Kladova, u trajanju od 10. do 20. jula 2010. u organizaciji Kyokushinkai Saveza Srbije i uz podršku Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije održan je 7. Kyokushinkai kamp. Peti put za redom glavni instruktor kampa bio je Sensei Emil Kostov bugarski šampion sveta. Pored njega u instruktorskom timu su bili Sensei Žarko Petković Irac, Sempai Gergana Kostov svetski šampion u katama, Sempai Ivan Marušić, Sempai Dmitri Nikiforov i Sempai Milan Perić. Iz Kyokushinkai kluba Crveni zmaj na kampu su učestvovale takmičarke Lana Novković i Marija Petrović.






Zamolio sam Mariju Petrović da podeli sa nama utiske sa kampa.





S obzirom da mi se prošlogodišnji letnji kyokushinkai kamp svideo, odlučila sam se i ove godine da odem. Održan je u sportskom kompleksu blizu Kladova, u Karatašu. Smeštaj je bio u redu, ali ono čega prošle godine nije bilo, bio je bazen, i to skoro samo za nas, jer tokom nedelje ljudi van seminara nisu dolazili tako da smo bili vrlo radosni :) .

Došli smo u subotu, stigli za vreme ručka, jeli, raspakovali se, i održali lagan trening uveće na travi bosi, što je bio baš lep osećaj. Obavestili su nas da imamo trening ujutru u pola sedam, što će reči ,budjenje u pola šest. Nasmejali smo se jer smo mislili da će biti baš teško ustati. Ali nismo bili u pravu. Bilo je sunčano, i lako smo ustali. Trening je bio jak, trčanje, zatim kihon (vežbanje karate tehnika), što je bio razlog da dobro ogladnimo. Posle doručka je sledio bazen i sunčanje. Zatim na ručak, pa odmor do večernjeg treninga.

Prvih par dana posle uvodnog trčanja bili smo u mogucnosti da biramo da  li će mo uveće trenirati kik-boks, kyokushin ili boks. Ja sam birala kyokushin kod Sempai Dmitri Nikiforova. Jedan večernji trening držao nam je profesionalni bokser, ali je trening bio kondicioni, tako da smo svi 'riknuli'. Bilo je tu i ubačenih fudbalskih i košarkaških utakmica, svega po malo. Tako je to trajalo dok nije došao Sensei Emil Kostov sa Sempai Gerganom Kostov i bugarskim juniorima. Od tada smo isključivo radili kyokushin, što se meni i dopalo.

Na jutarnjem treningu akcenat je bio na kihonu. Za početak po 50 udaraca seiken jodan-tsuki, iz sanchin stava, zatim 50 mawashi jodan iz heiko-stava. Pa je usledio ido-geiko (tehnika u kretanju), izuzetno važan deo treninga, kako kaže Sensei Kostov. Ukoliko bi koncentracija opala, lako bi se pogrešilo. Na primer, dvostruki blok gyaku soto-uke, oi gedan-barai, morote chudan-tsuki, oi soto-uke, oi gedan-barai, sanbon-tsuki. I još par sličnih kombinacija. Prešlo bi se na kretanje sa nožnim udarcima, na primer - gyaku soto mawashi, ista noga gyaku uchi mawashi,  mae-keage , ushiro mawashi bez pomeranja prednje noge. To je po mojoj proceni trajalo oko 50 min, zatim smo radili sokugi taikyoku kate. Tada bismo se mi devojke izdvojile sa Sempai Gerganom, nosiocem drugog dana, i svetskom šampionkom u katama, da radimo majstorske kate, poput sushiho, tsuki-no (njene omiljenje, kako kaže), seienchin (moje omiljene), i eliminacione kate na takmičenjima - gekisai-sho. Obratili smo pažnju na detalje, kod pripremnog položaja, na stavove, pokazala nam je kako radi ibuki-vežbu glasnog disanja, rekavši nam pritom da prvo ibuki moramo da razumemo, da osetimo, i na kraju tek smo u mogućnosti da ga izvedemo u potpunosti, i da baš on daje specifičnost kyokushinkai katama, jer nije nimalo lako izvesti ga pravilno. Podsetila nas je da ne treba kate da učimo "prazno", tj.da ih učimo ponavljajući pokrete besmisleno, nego da treba da se potrudimo da svakom pokretu saznamo značenje, da li je u pitanju povlačenje, udarac, blok, poluga itd. Ispravila nas je u nekim pokretima, za koje smo smatrali da su ispravni, a nisu bili. Za kate smo izdvojili dva treninga.

U večernjim terminima je bio borbeni trening, na kojima nam je Sensei Kostov pokazao niz sparing kombinacija. Često smo menjali partnere, što je po meni izuzetno dobro, jer se svakom prilazi na drugačiji način, i drugačije se postupa, a samim tim i raznovrsnije radi. Vežbali smo klasične kombinacije udaraca nogu (mawashi geri gedan, jodan, chudan, ushiro mawashi), ruku (shita-tsuki, oroshi-tsuki itd.).
Svaki trening se završavao sa po 50-100 mawashi gerija, 50-100 udaraca rukom, sklekovima, skokovima, i naravno dojo kunom - zakletvom kyokushin karatea za koju nam je Sensei rekao da je za njega izuzetno važna.

Moj utisak je da je tehinka Sensei Kostova skoro savršena, i on sam kaže, a ja se slažem sa njim, da mi pre svega treniramo borilačku veštinu-karate, a ne udaranje u džak, i da ukoliko želimo rezultate, moramo imati besprekornu tehinku, a to se postiže samo napornim i istrajnim vežbanjem. Sensei smatra da kada se završi sa takmičarskom karijerom, ono što nam ostane, to je karate. To se vidi na njegovom primeru.

Jedno jutro su nam bili u radnoj poseti ljudi iz  Republičkog zavoda za sport i omladinu. Uradili su na nama testove izdržljivosti, opterečenja, brzine itd. Bili su vrlo naporni. Pola sata nakon završenih testova, imali smo trening kod Sensei Kostova, tako da nam je ostalo vremena samo da se istuširamo, pa na trening u dvanaest sati. Sledeći je bio u sedam, tako da je taj dan bio naporniji od ostalih, ali samim tim i draži.  I tako deset dana.

Za sve vreme trajanja kampa nisam imala nikakvih zamerki. Otišla sam izuzetno zadovoljna, i to ne samo zbog treninga, već i zbog lepog druženja, upoznavanja novih ljudi, zbližavanja sa klupskom drugaricom Lanom, i lepom atmosferom. I sledeće godine idem obavezno. Nikako neću propustiti ovako nešto :)
Volela bih da moji drugovi iz kluba sledeće godine budu istrajniji i uporniji, pa da odemo u većem broju, da bismo se družili, i prošli zajedno kroz to iskustvo, jer, po mom mišljenju, ono je neprocenjivo. Primetila sam da i prošle, a pogotovu ove godine, tamo ide i po desetak ljudi iz jednog kluba, tako da mi je stvarno bilo žao kada sam videla (i osetila) da smo iz mog kluba išle samo Lana i ja. Pomalo sam bila i zavidna kada sam videla kako se lepo svi druže. Stvarno se nadam da će se sledeće godine to ispraviti, jer jedan od ciljeva kyokushin karatea je i stvaranje novih prijteljstava, a ne samo puko treniranje.
OSU!




петак, 16. јул 2010.

CRVENA JAGODA

.

Hodajući preko polja čovek nabasa na tigra. Uplašen dade se u trk, ali tigar mu je neprestano bio za petama. Trčeći tako kao bez glave nađe se na ivici provalije gde ne razmišljajući dohvati granu divlje loze koja je tu rasla i baci se u ponor. Loza je bila dovoljno jaka i on ostade da visi čvrsto se držeći za nju. Tigar ga je sa visine gledao razočaran što mu je ulov za malo izmakao, ali nije odlazio. Prestravljen situacijom u kojoj se našao čovek pogleda prema dole i ugleda drugog tigra na dnu provalije kako čeka njegov pad otvorenih čeljusti. Kada je podigao pogled prema gore shvatio je da njegovoj lošoj sreći nema kraja. Dva mala miša, jedan beli i drugi crni, grickala su granu o kojoj je visio. Tada primeti pored sebe plod zrele crvene jagode. Čvrsto se držeći jednom rukom, drugom ubra jagodu. Kako je samo bila slatka!

.

недеља, 11. јул 2010.

UCHI DESHI SRBIJA 2010.

.
  U periodu od 01. do 08. jula 2010. u organizaciji Kyokushinkai Saveza Srbije u nacionalnom memorijalnom Kyokushinkai centru “Branislav Branko Vasiljevic”, Zdravka Čelara 12 Beograd, održan je Uchi deshi program. Za one koji ne znaju to je celodnevni boravak u Dojou sa spavanjem. Raspored je napravljen tako da obuhvata najmanje dva treninga dnevno, teoretsku nastavu i brigu o higijeni prostora u kome se boravi. Polaznici su članovi više klubova koji se međusobno upoznaju tako da kada se kasnije sretnu na takmičarskom borilištu nisu samo sportski rivali već i dobri drugovi. Treninzi su organizovani tako da ih drži više trenera kako bi se polaznici upoznali sa različitim načinima pristupa vežbanju. Velika pažnja se poklanja tome da polaznici ponesu što više praktičnog i teoretskog znanja kako bi svojim primerom i stečenim znanjem uticali u svojim klubovima da drugi pored njih brže napreduju. Sve vreme boravka su ne samo na treninzima i predavanjima već i u slobodnom vremenu u kontaktu sa starijim takmičarima koji imaju zapažene rezultate na velikim međunarodnim takmičenjima. Sadašnji šampioni tako utiču pričama o svom Kyokushin putu da se mlađi ugledaju na njih i izbore za svoje mesto među najboljima.
.

Članovi Kyokushinkai kluba Crveni zmaj koji su učestvovali na Uchi dashi programu sa Sempai Dmitri Nikiforovim u sredini. Stoje Rajko Pačarek, Stefan Briševac, Stefani Spasić koja zbog bolesti nije mogla da završi program, Marija Petrović, Lana Novković, Petar Babić, Stefan Spasić i Andreja Marković

.

Petar Babić daje izjavu za SOS kanal. U tekstu ispod pročitajte njegove utiske.

   Zovem se Petar Babić, imam 13 godina i braon pojas (1. Kyu). Kyokushin sam počeo da treniram od svoje 7. godine u Vrčinu po nagovoru svojih roditelja. Da zavolim Kyokushin zaslužan je moj trener Velimir Velja Matijević sa kojim se družim od prvog dana od kako sam obukao kimono. Moji takmičarski rezultati su :  Prvak Beograda, drugo mesto na internacionlanom takmičenju za pionire, drugo mesto na prvenstvu Srbije 2009., treće mesto na turniru “Branislav Branko Vasiljević”, drugo mesto na IX Večeri borilačkih veština.

   Za odluku da odem na Uchi deshi seminar bila je odlučujuća preporuka mog trenera. Rekao nam je da će mo  steći nova iskustva, ovladati bolje tehnikom, ojačati svoje psihofizičke sposobnosti i upoznati neke nove drugove, a možda i prijatelje za ceo život.

   Prvog dana smo imali samo večernji trening koji je vodio Sensei Žarko Petković Irac. Ostalih dana smo imali po dva treninga dnevno od kojih je većinu održao Sempai Dmitriy Nikiforov. Pored njega po jedan trening su nam održali Sempai Miloš Stanković, Sempai Ivan Marušić, Sempai Milan Perić i Marina Vuković. Treninzi su bili veoma naporni, trajali su 1,5 – 2 sata. Dan je počinjao trčanjem u  7,30 od oko 3 kilometra. Na jutarnjim treninzima od 8 časova kod Sempai Dmitriya Nikiforova, rađena je osnovna tehnika (kihon). Na večernjim treninzima od 19 časova radila se borbena tehnika, vežbe snage i sparinzi. Posle jutarnjih treninga imali smo uobičajene dnevne aktivnosti na sređivanju Dojoa, a zatim kratak odmor. Svakog dana u 12 časova imali smo razgovore sa našim šampionima i trenerima ili teoretska predavanja. Daniel Milićević, Marina Vuković, Duško Basrak kao i  Sempai Dmitriy Nikiforov pričali su nam kako su počeli da treniraju Kyokushin, o svojim trenerima, treninzima i koje su uspehe postigli. Svako od njih je ljubazno odgovarao na sva pitanja koja smo imali da im postavimo. Moj trener Velimir Velja Matijević nam je održao dva teoretska predavanja na kojima nam je pričao o zvanjima i hijerarhiji u Kyokushinu, udarnim površinama i životu Masutacu Oyame. Posle ručka sve do 19 časova imali smo slobodne aktivnosti. Vreme između predavanja i treninga koristili smo na različite načine: odmor (spavanje), igrice Play Station, lako sparingovanje, vežbanje u teretani u okviru Dojoa itd. Ja lično, sam slobodno vreme koristio za vežbanje tehnike koju nisam dobro savladao na prethodnim treninzima i za opuštanje, na već pomenutim igricama.

Na kraju mogu da kažem da je za mene ovo bilo jedno veliko iskustvo koje ću pamtiti ceo život, pre svega zato što je prvo ovakve vrste i što je bilo neponovljivo. Želeo bih da se zahvalim svom treneru što je uticao na mene da učestvujem na Uchi deshiu. Mogu reći da sam naučio puno toga u smislu tehnike, izdržljivosti i kondicije i da je ovo samo jedan korak dalje u mojoj karijeri.

Osu!

.


Andreja Marković daje izjavu za SOS kanal. U tekstu ispod pročitajte njegove utiske.

.

Zovem se Andreja Marković i imam 16 godina. Kyokushin treniram godinu dana, a nedavno sam položio za 8. Kyu. Kao i prošle godine i ove je Kyokushinkai Savez Srbije organizovao Uchi deshi program - život u Dojo-u. Trener mi je preporučio da idem i steknem nova znanja i iskustva. Pogledao sam na blogu kluba utiske klupske drugarice Marije Petrović sa prošlogodišnjeg Uchi deshija, zainteresovalo me je, i bez mnogo razmišljanja odlučio sam da idem.

Program se sastojao iz treninga i teoretskih predavanja, a učenici su bili dužni i da održavaju higijenu u Dojo-u. Mesto za spavanje je bio tatami, što je ponekad znalo da bude jako teško, ali ipak sam izdržao tih sedam dana. Prvi trening je održao Sensei Žarko Petković uz asistenciju Sempai Dmitriy Nikiforova koji nam je održao najviše treninga, uglavnom jutarnjih. Na njima smo trčali 20 minuta, a zatim radili Kihon i dosta vežbi snage. Treninzi su bili naporni, trajali su po sat i po, nekad i dva. Nakon jutarnjih treninga, održavana su teoretska predavanja, za koja sam mislio da će biti veoma dosadna. Ali, tu sam naučio mnogo stvari vezanih za Karate, borilačke veštine uopšte, a bilo je i predavanja o pravilima ponašanja i ishrani. Predavanja su održali Danijel Milićević, Velimir Matijević, Duško Basrak, Marina Vuković, i drugi. Pored Dmitriya Nikoforova, koji je držao Kihon trening i dosta kondicionih vežbi, bilo je i borbenih treninga, koje su održali Miloš Stanković, Ivan Marušić, Aleksandar Dončić i Milan Perić. Jedan Kihon trening nam je držala i Marina Vuković. Svi treneri su bili dobri, ali nekako bih izdvojio Ivana Marušića i njegov trening.

Stekao sam nova i različita iskustva koja ću moći da primenjujem kasnije u svom klubu. Trudio sam se koliko god mogu da održavam higijenu, što u suštini i nije bilo toliko teško. Imali smo tri obroka dnevno koji su bili na zavidnom nivou. Druženje je bilo u redu i meni se Uchi deshi svideo jer sam stekao nova iskustva i prijateljstva. Nadam se da ću i sledeće godine biti u mogućnosti da idem, jer mi je ovo iskustvo jako prijalo, i mislim da ću ga uvek pamtiti.

Osu!

.

Video klip napravljen od inserata sa prvog treninga.


.

Na ovom video klipu možete videti sve učesnike prilikom uručenja priznanja o završenom programu.


.

Članovi Kyokushinkai kluba Crveni zmaj sa priznanjima o završenom programu. Stoje : Marija Petrović, Velimir Velja Matijević, Rajko Pačarek koji drži i priznanje Lane Novković koja je bila opravdano odsutna. Kleče : Stefan Spasić, Petar Babić, Andreja Marković i Stefan Briševac.

.
Najmlađi su za ovakav podvig imali podršku roditelja.

.
Za kraj zajednička slika svih učesnika. U sredini je Sensei Žarko Petković Irac i moja malenkost.

.