.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



недеља, 08. новембар 2015.

VRATITE SE NA IZVOR

   U prošlim nastavcima pisao sam o izvanredno dinamičnom razvoju karatea u njegovom pionirskim dobu u Beogradu. Pisao sam dosta o svemu onom što ga je pratilo u smislu deformacija i raznih zastranjenja kod pojedinaca, a i uopšte…
   Međutim, malo sam pisao o divnim i prijatnim sećanjima kada smo svi mi pioniri tadašnjeg karatea bili skupa. Bili smo tada misionari nečeg novog. Sa ljubavlju i fanatizmom prilazili smo svemu što je bilo u vezi sa karateom. U tom prvom vremenu sve je imalo svoju poruku, pa makar to bile demonstracije razbijanja crepova, cigli, flaša…
   Nezaboravna su bila naša putovanja autobusima po malim varošicama u unutrašnjosti. Putovali smo zajedno sa humoristima i sa pevačima narodne muzike. Na plakatima po domovima kulture pisalo je “Veče sporta i muzike”. Prepune zadimljene sale, umorna lica radnika i radoznalaca u blatnjavim čizmama, koji su dolazili iz okoline. I onda u pauzama muzičkih tačaka: “Mi vam predstavljamo novi sport, karate”. I tada bi prskali crepovi, cigle, flaše, blokovi, da bi program ponovo nastavili humoristi. I onda opet mi, borba sa više protivnika, odbrana od noža, i na kraju poziv konferansijea da li ima neko ko bi nam se po svojoj hrabrosti suprotstavio. I često bi se dešavalo da tada izađe neki totalno pijan delija i jedva stojeći na bini pitao: “Koga treba da bijem?” Bez obzira koliko to danas izgledalo vašarijski, mi smo tada vršili svoju misiju. Svi smo se slagali i voleli u to vreme. Stvarno mi tada nije ni padalo na pamet da nekome zavidim ili da mrzim napredovanje i uspehe mojih karate prijatelja iz tog pionirskog doba. Naprotiv, lepo smo se slagali i nesebično delili ionako oskudno znanje u karateu.
   Da bi vam predočio malo tog vremena prisetiću se nekoliko značajnih događaja.
   Maj 1967. god. London. Prvo uopšte zvanično evropsko takmičenje do tada. “Evropski karate Kup Vado-Rjua”. Jedva skupivši novac za put, otputovali smo nas dvojica iz kluba “Student” za London. Nismo ni znali koliko smo bili hendikepirani time što nismo poznavali tadašnji Vado-način suđenja sportskih borbi, nismo znali kako dobiti poen. Do tada na našim takmičenjima bili smo navikli da svaki udarac, bilo u glavu ili telo, zadržimo deset centimetara ispred udarnog mesta, ali stvarno zadržimo sekund ili dva, da bi sudija video. Tako smo verovatno bili veoma smešni. U prvom kolu sam imao takmičara iz Austrije. Bez obzira na to što su moji poeni bili smešni i bezuspešni, dobio sam borbu na superiornosti jer je stalno bežao od mene. U sledećem kolu imao sam za protivnika iskusnog francuskog takmičara Souvena, koji je znao bolje od mene osvojiti poen. Izgubio sam na njegova dva vazarija. Moj kolega iz “Studenta” bio je eliminisan već u prvom kolu. I eto tako, mislili smo da je ovo prvo međunarodno takmičenje za nas jugoslovene završeno. Mežutim, nije bilo tako. Pozvali su me još jednom za borbu u repasažu i to sa Englezom Tiki Donovanom. Tek što smo počeli borbu, zakačio me mae gerijem nisko, ispod stomaka. Budući da tada nismo znali za suspenzore strahovita bol me je oborila na kolena, skoro da nisam mogao disati. Tada mi je prišao sudija (bio je to sensej T. Kono) i pitao me da li predajem borbu. Bio sam gotov da predam borbu, ali slučajni pogled prema Mr. Donovanu koji se kreveljio i gestikulirao prema svojim drugovima kako me je sredio, pobudio je u meni inat. Imao sam utisak da se cela Kristalna Palata, gde se takmičenje održavalo, smeje. Tako uvređen, odlučio sam se za nastavak borbe. Tačno sam predosećao da će Donovan pokušati isto. Tako je i bilo. Samo ovaj put sam mu se izmakao i postavio mu u sudaru moju pesnicu na nos. Ovaj put nisam zadržao udarac, a on uopšte nije ni branio glavu. Tako je naleteo i uskoro ležao na podu potpuno razbijenog nosa. U publici je ponovo nastao urnebes. Englezi su urlali i zviždali. Mene su diskvalifikovali. Donovana izneli sa ringa i time je bilo završeno naše prvo međunarodno takmičenje.
      Decembar 1968. god. Beograd. Meč protiv reprezentacije Francuske. Meni su tada namestili Valeru. On je tada bio nepobediv, kao i kasnije. Glavne tehnike su mu bile hvat za kimono i onda čišćenje i sve krunisano kratkim ručnim udarcima. Nije navikao da mu se “uskoči”. Posle mog bezbednog ulaska smestio sam mu uraken tačno u adamovu jabučicu, naravno kontrolisano. 


   Ali to nije ničemu vredelo kada to sudija Žarko Modrić “nije video” ili “nije hteo da vidi”. Po mojoj izvršenoj akciji, ja sam  stao očekujući znak sudije. Valera nije stao nego me je iznenadnim čišćenjem oborio na pod. To je sudija Modrić “video” i dosudio ipon Valeri i time je borba bila gotova.
   I tada kao i ranije, a i sad karate je bio nepotpun i neubedljiv kao sport. svi smo očekivali da će nekako sa nekim vanrednim pravilima karate ipak da “legne” punopravno kao sport. Na žalost, još uvek bez obzira što se pravila doteruju, a sam karate se deformiše, situacija je ista. Fama o nedodirljivosti i reči “smrtonosan” sve se manje čuje. savremeni karate sport podvija rep, prati Tae Kwon Do i pomišlja na ful kontakt. Ustvari, gubi se više i više sledbenik. Ovako, sve je već viđeno i za većinu neinteresantno. Takvo je moje viđenje stanja karatea u Zapadnoj Evropi. ZATO, VRATITE SE NA IZVOR, TAMO JOŠ UVEK TEČE ČISTA VODA!
   Još jednom želim vam puno uspeha u našoj zajedničkoj ljubavi zvanoj karate.

   Pozdravlja vas Vaš Vojislav Bilbija majstor karatea od 1967. god.


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
april 1990., br. 35, strana 22-23


Нема коментара:

Постави коментар