U prošlim nastavcima pisao sam o izvanredno dinamičnom
razvoju karatea u njegovom pionirskim dobu u Beogradu. Pisao sam dosta o svemu
onom što ga je pratilo u smislu deformacija i raznih zastranjenja kod
pojedinaca, a i uopšte…
Međutim, malo sam pisao o divnim i prijatnim sećanjima
kada smo svi mi pioniri tadašnjeg karatea bili skupa. Bili smo tada misionari
nečeg novog. Sa ljubavlju i fanatizmom prilazili smo svemu što je bilo u vezi
sa karateom. U tom prvom vremenu sve je imalo svoju poruku, pa makar to bile
demonstracije razbijanja crepova, cigli, flaša…
Nezaboravna su bila naša putovanja autobusima po malim
varošicama u unutrašnjosti. Putovali smo zajedno sa humoristima i sa pevačima
narodne muzike. Na plakatima po domovima kulture pisalo je “Veče sporta i
muzike”. Prepune zadimljene sale, umorna lica radnika i radoznalaca u
blatnjavim čizmama, koji su dolazili iz okoline. I onda u pauzama muzičkih tačaka:
“Mi vam predstavljamo novi sport, karate”. I tada bi prskali crepovi, cigle,
flaše, blokovi, da bi program ponovo nastavili humoristi. I onda opet mi, borba
sa više protivnika, odbrana od noža, i na kraju poziv konferansijea da li ima
neko ko bi nam se po svojoj hrabrosti suprotstavio. I često bi se dešavalo da
tada izađe neki totalno pijan delija i jedva stojeći na bini pitao: “Koga treba
da bijem?” Bez obzira koliko to danas izgledalo vašarijski, mi smo tada vršili
svoju misiju. Svi smo se slagali i voleli u to vreme. Stvarno mi tada nije ni
padalo na pamet da nekome zavidim ili da mrzim napredovanje i uspehe mojih
karate prijatelja iz tog pionirskog doba. Naprotiv, lepo smo se slagali i
nesebično delili ionako oskudno znanje u karateu.
Da bi vam predočio malo tog vremena prisetiću se
nekoliko značajnih događaja.
Maj 1967. god.
London. Prvo uopšte zvanično evropsko takmičenje do tada. “Evropski karate
Kup Vado-Rjua”. Jedva skupivši novac za put, otputovali smo nas dvojica iz
kluba “Student” za London. Nismo ni znali koliko smo bili hendikepirani time
što nismo poznavali tadašnji Vado-način suđenja sportskih borbi, nismo znali
kako dobiti poen. Do tada na našim takmičenjima bili smo navikli da svaki
udarac, bilo u glavu ili telo, zadržimo deset centimetara ispred udarnog mesta,
ali stvarno zadržimo sekund ili dva,
da bi sudija video. Tako smo verovatno bili veoma smešni. U prvom kolu sam imao
takmičara iz Austrije. Bez obzira na to što su moji poeni bili smešni i
bezuspešni, dobio sam borbu na superiornosti jer je stalno bežao od mene. U sledećem kolu imao sam za protivnika
iskusnog francuskog takmičara Souvena, koji je znao bolje od mene osvojiti
poen. Izgubio sam na njegova dva vazarija. Moj kolega iz “Studenta” bio je
eliminisan već u prvom kolu. I eto tako, mislili smo da je ovo prvo međunarodno
takmičenje za nas jugoslovene završeno. Mežutim, nije bilo tako. Pozvali su me
još jednom za borbu u repasažu i to sa Englezom Tiki Donovanom. Tek što smo
počeli borbu, zakačio me mae gerijem nisko,
ispod stomaka. Budući da tada nismo znali za suspenzore strahovita bol me je
oborila na kolena, skoro da nisam mogao disati. Tada mi je prišao sudija (bio
je to sensej T. Kono) i pitao me da li predajem borbu. Bio sam gotov da predam
borbu, ali slučajni pogled prema Mr. Donovanu koji se kreveljio i gestikulirao
prema svojim drugovima kako me je sredio, pobudio je u meni inat. Imao sam
utisak da se cela Kristalna Palata, gde se takmičenje održavalo, smeje. Tako
uvređen, odlučio sam se za nastavak borbe. Tačno sam predosećao da će Donovan
pokušati isto. Tako je i bilo. Samo ovaj put sam mu se izmakao i postavio mu u
sudaru moju pesnicu na nos. Ovaj put nisam zadržao udarac, a on uopšte nije ni
branio glavu. Tako je naleteo i uskoro ležao na podu potpuno razbijenog nosa. U
publici je ponovo nastao urnebes. Englezi su urlali i zviždali. Mene su
diskvalifikovali. Donovana izneli sa ringa i time je bilo završeno naše prvo
međunarodno takmičenje.
Decembar 1968. god. Beograd.
Meč protiv reprezentacije Francuske. Meni su tada namestili Valeru. On je tada
bio nepobediv, kao i kasnije. Glavne tehnike su mu bile hvat za kimono i onda
čišćenje i sve krunisano kratkim ručnim udarcima. Nije navikao da mu se
“uskoči”. Posle mog bezbednog ulaska smestio sam mu uraken tačno u adamovu
jabučicu, naravno kontrolisano.
Ali to nije ničemu vredelo kada to sudija Žarko
Modrić “nije video” ili “nije hteo da vidi”. Po mojoj izvršenoj akciji, ja
sam stao očekujući znak sudije.
Valera nije stao nego me je iznenadnim čišćenjem oborio na pod. To je sudija
Modrić “video” i dosudio ipon Valeri i time je borba bila gotova.
I tada kao i ranije, a i sad karate je bio nepotpun i
neubedljiv kao sport. svi smo očekivali da će nekako sa nekim vanrednim
pravilima karate ipak da “legne” punopravno kao sport. Na žalost, još uvek bez
obzira što se pravila doteruju, a sam karate se deformiše, situacija je ista.
Fama o nedodirljivosti i reči “smrtonosan” sve se manje čuje. savremeni karate
sport podvija rep, prati Tae Kwon Do i pomišlja na ful kontakt. Ustvari, gubi
se više i više sledbenik. Ovako, sve je već viđeno i za većinu neinteresantno.
Takvo je moje viđenje stanja karatea u Zapadnoj Evropi. ZATO, VRATITE SE NA
IZVOR, TAMO JOŠ UVEK TEČE ČISTA VODA!
Još jednom želim vam puno uspeha u našoj zajedničkoj
ljubavi zvanoj karate.
Pozdravlja vas
Vaš Vojislav Bilbija majstor karatea od 1967. god.
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
april 1990., br. 35,
strana 22-23
Постови
Нема коментара:
Постави коментар