RAZORNA SNAGA KEIKOKENA

Pripremio: Dejan DANILOVIĆ

   Slavni borac Ćoki Motobu (Choki Motobu) izazivao je na duele i takve veličine kakav je bio Gičin Funakoši. Kažu da se tom prilikom slavni Funakoši našao na podu.

   Ćoki Motbu, izgleda, kao da je bio predodređen da uđe u anale karatea. Mnogi mitovi i legende koji su vezani za njegovo ime samo su posledicanjegove kontradiktorne individualnosti i neponovljivosti. Glasine i neverica u njegove borilačke sposobnosti stvarali su ponekad gotovo neverovatne priče u koje je teško bilo verovati bez ostatka. Ipak pored svega treba reči da je Ćoki Motobu bio i vrhunski majstor karatea. I to poglavlje iz života ove legende počećemo jednom pričom.

   Po tom mitu Ćoki Motobu znao je samo jednu katu. Ali to je daleko od prave istine. Znao je, takođe pasai i gođušiho, kao i šuri-te, naha-te i tomari-te, premda ih je retko primenjivao. Motobu je najviše voleo naijanćin, a što se tiče priča da u ovoj kati nije bio tako dobar, treba reći da su neki dobri poznavaoci karatea tvrdili da Motobu to radi isto tako dobro kao i Gičin Funakoši.

Majstor Motobu izvodi udarac laktom na Nakati,

džudoki 4.dan

MOTOBUOVA "ŠKOLA" KARATEA

   Ćoki Motobu nije bio protivnik kata, ali je istina da ih nije smatrao nužne za borbu. Na primer, kada je predavao svojim učenicima naijanćin govorio je da obrate pažnju na razne tehničke forme. Izgleda da je nami-aši (pokret talasastog vraćanja noge) u naijanćinu prvobitno tumačen kao udarac nogom o tle, sa namerom da bi se napala noga napadača. Ovaj pokret se danas uči kao blokada udarca nogom. Motobu je, međutim, uvek dobro održavao ravnotežu i lagano spuštao nogu, mada je ovu tehniku izvodio snažno, uz kjai. Dokaz da njegova tehnika nije bila slaba jeste podatak da je Motobu jednom prilikom slomio nogu protivniku baš ovakvom spuštajućom vaza-tehnikom.

   Svojim učenicima je objasnio da se ova tehnika izvodi teško, ali se pri tome noga naglo spušta, pa može biti otežano zauzimanje odbrambenog položaja. Prema mišljenju Jusuhiro Konišija Motobu je tako razmišljao o svim detaljima u izvođenju kata.

   Međutim, ono po čemu se Motobu zaista razlikovao od majstora poput Funakošija, Mabunija ili Mijagija, bilo je zasnivanje njegove "škole" na učenju kumitea. Kata je za njega bila od drugorazrednog značaja. Karakteristike Mutobuovog Karatea su budnost, oštrina i praktičnost. Iskustvo stečeno u kavgama i uličnim tučama, prenosilo se i na njegove tehnike. Neke od kumite vaza prikazao je u svojoj knjizi "Rjukju kempo karate đucu", u kojoj je sam Motobu demonstrirao svoju veštinu. Sudeći prema knjizi Motobu je koristio prirodan položaj. Može se zapaziti i to da on prilikom blokiranja ili udaraca nije privlačio drugu ruku do kuka, već je držao kao štit preko celog tela, što mu je omogučavalo da spremnije krene u kontra-akciju. Veliki Motobu je isto tako isticao potrebu za uvežbavanjem i jačanjem slabijeg dela tela. Pri udaranju makivare koristio je levu ruku koja je prirodno slabija ako ste dešnjak. 

   Motobu je prvi koji je uveo punu upotrebu vodeće ruke za vreme akcije, što je za njegovo vreme, bio jako napredan stav. Do tad je primenjivan ortodoksni metod koji se sastojao u blokiranju prednjom rukom, dok je zadnja ruka bila spremna za kontra-napad. Motobu je smatrao da je prednja ruka brža i efikasnija u akciji, s obzirom da je bliže protivniku.

Majstor Jasuhiro Koniši (levo)trenira sa majstorom Motobuom

RAZORNA SNAGA KEIKOKENA

   Ćoki Motobu se uglavnom oslanjao na tehnike ruku, dok je stopala i kolena koristio samo kao pomoćna sredstva za udarce u stomak, prepone i cevanice. Voleo je da ščepa protivnika koristeći pri tom osnovne tehnike pokrivanja rivalovih šaka i ruku. Njegovi napadi nisu usmereni samo na lice, već i na prepone i kolena. Prednja i zadnja pesnica, pesnica sa jednim zglobom i lakat bili su njegovo omiljeno oružje. Prema Nagomineu, Motobu je pridavao veliku važnost pesnici sa jednim zglobom - keikoken, i ovu tehniku je vežbao na makivari, udaranjem iz sve snage. Tokom godina uvideo je da u tesnom postoru stari udarac pesnicom može biti ublažen ili nedovoljno efikasan. U takvim situacijama je keikoken daleko povoljniji. Nagamine je zapisao:

   - Nijedan karatista i istoriji okinavljanskog borenja nije uspeo da pobedi Motobua i destruktivnu silu njegovog keikokena.

   Motobu je prvi majstor karatea sa Okinave koji se preselio u Japan, pretekavši u tome Funakošija za oko godinu dana. Došao je u Osaku 1921. godine, ali ne sa namerom da predaje karate. Posle dve godine sreo je izvesnog učitelja džudoa po imenu Doi koji je ohrabrio Motobua da počne da predaje karate. Konačno počeo je da daje časove i izvodi demonstracije na području oko Kobea i Osake, da bi se, nedugo potom preselio u Tokio. Kada je stigao u Tokio morao je da se sretne sa Funakošijem sa kojim, i pored ranijeg poznanstva, nije imao najbolje odnose. Sukob se svodio na borbu za liderstvo u karateu. Funakoši je smatrao da Motobu uopšte ne razume pravu prirodu karatea.

   Sa svoje strane Motobu je govorio da je Funakošijeva veština samo imitacija karatea i ništa više. Jedan japanski učitelj karatea, Fuđivara, isticao je da u strogom klasnom sistemu na Okinavi Motobu sigurno stoji dve stepenice iznad Funakošija. Pričalo se da je Motobu izazvao Funakošija na dvoboj u kome je Ćoki Motobu poslao Funakošija na pod jednim udarcem u lice, tek da bi pokazao ko je pravi "gazda". Međutim, niko nije u stanju da potvrdi tačnost ove priče.

   Svejedno, tokom godina vođstvo u karateu prešlo je u Funakošijevu školu. Motobuov stil, čini se, danas ne postoji kao sistematizovana celina. I dok je Funakoši imao uz sebe veliki broj zaštitnika i uglednih prijatelja, Motobu je živeo izolovano. Ovo se slaže i sa mišljenjem Konišija koji je neko vreme bio njegov blizak prijatelj i koji ga nikad nije video u nekoj pravoj borbi. Kao da se, nekada plahi i agresivni Motobu, primirio pod naletom godina. Mnogi podaci govore da je Motobu bio pošten i prilično jednostavan čovek kome je nedostajalo obrazovanje i inteligencija jednog Funakošija. Motobu nije dobro govorio japanski (na Okinavi se govori sasvim različitim dijalektom), pa je, dok je živeo u Tokiju, Jasuhiro Koniši bio njegov najbliži prijatelj i tumać.

   Tako je Ćoki Motobu ušao u duboku starost. Jedan od najvećih legendi karatea, ali istovremeno i jedna od najkontradiktornijih ličnosti kimono veštine, bio je između hvalospeva i osporavanja. Malo informacija za koje se može tvrditi da su tačne uvek će podgrevati priče o slavnom borcu.

   Ćoki Motobu je poslednjih devetnaest godina proživeo u Japanu, uglavnom predavajući karate, a 1940. godine se vratio na Okinavu gde je  i umro 1944.godine.

CRNI POJAS

časopis za karate,

borilačke veštine i

kulture istoka

br. 29, januar 1989., strana 14-15

OTAC MODERNOG KARATEA GICHIN FUNAKOSHI

GICHIN FUNAKOSHI

RODONAČELNIK KARATEA

ZAOSTAVŠTINA GICHIN FUNAKOSHI-a

NAKAYAMA O FUNAKOSHI-ju
PROTIV TAJFUNA

NIJU KUN

ONI SU STVARALI ISTORIJU KARATEA

CHOJUN MIYAGI 1

CHOJUN MIYAGI 2

CHOJUN MIYAGI 3

GOGEN YAMAGUCHI 1

GOGEN YAMAGUCHI 2

CHOKI MOTOBU 1

CHOKI MOTOBU 2

TERUO HAYASHI 1

HIRONORI OTSUKA 1

MASATOSHI NAKAYAMA 1
HIDETAKA NISHIYAMA 1
TETSUJI MURAKAMI 1
TETSUJI MURAKAMI 2
SEIKICHI TOGUCHI 1
CHOTOKU KYAN 1
KANBUN UECHI 1
HIROKAZU KANAZAWA 1