.

.

.

MI VOLIMO IZAZOVE!

SA NAMA ĆETE POMERITI

SVOJE GRANICE I CILJEVE.

OSU!

.

.

adresa : Beograd, SC Vračar, Sjenička 1 kontakt telefon : 064 / 319 78 79

mail adresa :
karatecrvenizmaj@gmail.com termini treninga : ponedeljak, sreda, petak od 21,30

operativni trener kjokušinkaia

Velimir Velja Matijević

PRIJATELJ KLUBA TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, 11077 Beograd, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo



уторак, 17. новембар 2015.

ROB UNUTRAŠNJEG ŠAPATA


   Već sam u prethodnim pričama govorio o nekim previranjima u mom shvatanju karatea, a i u životu uopšte. Ovaj put ću da pokušam da opišem vrhunac sukoba sa “strašnim neprijateljem”, sa samim sobom.

Vojislav Bilbija: U potrazi za većnom svetlosti

U MANASTIRU KRKA

   Posle moje “doživotne” diskvalifikacije imao sam potrebu da se udaljim iz beogradske sredine i utočište sam našao u manastiru Krka. Zahvaljujući prekrasnoj okolini manastira mogao sam neograničeno i u miru da treniram i meditiram. Pre podne obavljao sam svoje redovne dužnosti u ambulanti u Kistanjama kao zubni lekar stažer, dok bi posle podne provodio u manastiru slikajući ikone za novu crkvu u Kninu. Bio sam gord i ponosan svojim treninzima i seansama Zen meditacije. Biti savršen, biti nadmoćan, nepobediv, poseban… sve te zavodeće i lažne misli strujale su i bučale kao odjek neke prividne tišine u meni. Nisam mogao da se oduprem nekom svom unutrašnjem šaputanju koje me je neprekidno zavodilo i gonilo na podvig. “Sve je moguće, dodirnuti ćeš i one nadčovečanske i nadprirodne moći” strujalo mi je kroz glavu.
   U momentima tih razbijenih duhovnih stanja ograniči se um, pa sve svodi ka sebi i o sebi. Neka čudna koprena okuje pamet. Sve izgleda normalno ako je prilagođeno samom sebi. I neki moji prijatelji koji su se bavili istom vrstom meditacije, pričali su mi da osećaju isto. Neke od tih prijatelja sam prerano i tragično izgubio. Potpuno su se prepustili i poverovali zavodećoj obmani šaptača. U početku je išlo prekrasno, uspesi su se ređali, taština je rasla. Svi izgledahu sebi nadnormalni, genijalni, prizvani i svi redom su to konstantno dokazivali, sebi i drugima. Započinjali su sulude podvige i eksperimente. Bili su bezgranično sigurni u svoju”nadprirodnu” moć samokontrole i vlastite volje.
   U svim ovim slučajevima karate je bio samo sredstvo, samo izraz i to lažni, nekog samobožanstva, skoro demonskog, kojeg najpre maštom pa onda stvarno počesmo graditi i slediti.
   I ja sam dugo nosio jednu lažnu, zavodeću i iznad svega gordu ideju. Dugo sam je nosio u sebi tajno, a onda se nametnula tokom, mojih ponekad usiljenih Zen seansi. Jedan od razloga mog dolaska u manastir Krku bila je i ta ideja.
   Trebao sam izvesti duhovni podvig kojim bih dokazao samom sebi ili svom unutrašnjem šapatu snagu svoje koncentracije. To mi se tada činilo tako važnim.

U ISPOSNICI
   Malo dalje od manastira, uz reku Krku postoji pećina ISPOSNICA. To je mesto gde su u srednjem veku boravili monasi pustinjaci. U toj pećini sam trebao izvesti svoj podvig. Na jednoj izbočini na samoj ivici pećine na platou veličine jednog stola trebalo je da provedem u meditaciji bez ijednog pokreta, bez hrane i vode, prvo četiri, a zatim i sedam dana (a zatim možda i dvadeset i jedan). Površina platoa bila je ravna i zasvođena pećinom. Tu je bilo mesta samo za jednu osobu da kleči ili sedi. Sa obe strane platoa vrebalo je smrtonosna opasnost pada u ambis kanjona reke Krke dubokog oko 70 metara, a sa unutrašnje strane pećine strmi pad od oko 15 metara. Najveća opasnost bi došla u noć, jer ne bih smeo da se pomerim sa mesta. Kada sam zbog priprema tog mog duhovnog podviga obilazio ovo mesto i probao meditirati bio sam sav u groznici i magnovenju. Naravno, bio sam sam. Sa tog mesta pružao se prekrasan pogled na okolinu, a dole u dubini provlačila se Krka sa svojim zelenim virovima. U dubini pećine bili su nastanjeni divlji golubovi. Čula su se lepršanja krila i povremeno su izletali iznad moje glave, krešteći. Stojeći na tom platou, spremajući se za prvu meditaciju, osećao sam se kao da sanjam. “To je to mesto” govorio mi je glas iznutra. Odjednom mi je dolazila strahovita snaga. Osećao sam da je sva ta snaga i sila koja je tih momenata titrala u meni, produkt vlastite volje i koncentracije i da mi se u tim ekstaznim momentima nitko na svetu ne bi mogao suprotstaviti, bilo u sportskoj, blo u realnoj borbi. Razdrobih kao od šale kamenu ploču tešku oko dvadesetak kilograma. Klekoh i zagnjurih se u sebe meditativno. Obuhvati me hladni mir i ona lažna obmana “svetlošću”. “To je to”, tu si iznad sebe, bučalo je u meni. Egocentrična snaga nagona i užasne gordosti terala me je da već tada, tog momenta otpočnem svoj podvig. Otkidaju mi se misli, nešto u meni se protivi toj brzoj odluci obmane. Brinuće u manastiru. Košmar meditacije se razbija. Čujem i muziku. Ipak, otkidam se i obećavam da ću doći opet, tu, da se probam. Silazim niz litice, glava me boli.

IPAK, NEDOUMICA
   Usudih se upitati sebe: “Zašto mi je sve ovo potrebno?” Ponovo odgovor u meni: “Ti tražiš večnu svetlost”. Tada se primirih idejom da ipak treba da se bolje pripremim i dođem što pre. Moja pomračenost zbog svih tih strastvenih osećaja i strastvene želje za podvigom potpuno je potisla svest i realnost opasnosti kojoj bih se svesno i slobodnom voljom izložio. Bio sam siguran u svoju vlastitu prazninu zle gordosti smatrajući je punoćom i svetlošću. Ta praznina i žeđ za dokazivanjem lažnim vrednostima vezivale su svu moju pažnju za perfidnog unutrašnjeg šaptača. Primao sam lažne misli i utiske smatrajući ih svojim. Karate i moj nabuđeni Zen bili su moji idoli u čijoj sam vlasti bio potpuno, služeći im ispunjen požudom i samoubilačkom vernošću.
   Sada pomislih: Koliko li bezumlja, koliko tragične brzopletosti preti svima onima koji se otisnu u strane i neprijemčive meditacije? Neosetno se tone u nastranost i posebnost, smatrajući sve to normalnim.
   Tu sam se i ja nalazio, u takvom duhovnom stanju pri mom povratku, čamcem, u manastir. Odlučio sam čvrsto i samouvereno da svoj podvig započnem tri nedelje kasnije. Pri samoj pomisli šta sam sve doživeo tog dana hvatala me je čudna jeza.
   Međutim uskoro se desilo nešto neočekivano, što je promenilo moj plan do tada sačinjen. O tome ću da vam pričam u sledećem nastavku.


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1991., br. 43, strana 16




Нема коментара:

Постави коментар