ZEN je škola ili ogranak budizma čiji je cilj da se tehnikama meditacije postigne prosvetljenje. Za one koji su se odlučili da krenu "Putem – DO" ima suštinsku važnost.
Enso – simbol Zena
Kanjuro Shibata (kaligrafija)
Kanjuro Shibata (kaligrafija)
Sve religije tragaju za istinom koju izražavaju na različite načine. Istina je jedna, ali do nje se može doći različitim putevima od kojih su dva izrazito dominantna. Na prvom su religije srca u koje spadaju hrišćanstvo, judaizam, islam i hinduizam. Njihov put vodi kroz srce koje je puno ljubavi prema Božestvu. Sredstvo kojim se služe da bi postigli cilj je molitva koja je način izražavanja ljubavi usmerene prema Bogu. Javlja se kao posledica osećanja izliva Božje ljubavi prema nama. Ta opijenost njome čini da se ego rastopi i potpuno izgubi u njoj. Gubitak ega omogućava da se spozna istina. Na drugom putu su religije uma u koje spadaju budizam, đainizam i taoizam. One veruju da put doseže do istine kada se ostane bez misli, kada se ne razmišlja, to jest kada se odbaci um i dođe do čiste svesnosti. Sredstvo kojim se služe da bi dosegli cilj je meditacija. Ne shvatajući filozofiju Dalekog Istoka, Zapad je indijsku reč Dhyana čije je značenje stanje svesti bez ikakvih misli, preveo kao meditacija. Međutim reč meditacija ima koren u Grčkoj reči medonai što znači razmišljati i tako predstavlja njenu suprotnost. Bez obzira na tu činjenicu opšte je prihvaćena.
Zen je sistem budističke meditacije, odnosno način shvatanja budizma. On je ljudski napor da se kroz meditiranje dosegnu one oblasti mišljenja koje su izvan govornog izraza. Metod koji koristi je postepeno prekidanje saradnje sa umom. Kada se to postigne dolazi do njegovog odbacivanja. Sa odbacivanjem uma odbacuje se i celokupno iskustvo koje se stekne tokom života - svi strahovi, neuspesi, želje, snovi, nadanja, brige, predrasude... Vraća se na nivo deteta koje nema prošlost i zbog toga nije opterećeno iskustvom koje kvari sliku sadašnjosti. Postoji samo potpuna budnost usmerena na sadašnjost. Cilj je da se dođe do saznanja principa koji je osnov svih pojava. Kada dođemo do njega postižemo stanje harmonije sa svime što nas okružuje - Apsolutnim. Saznanje - prosvetljenje se naziva "Satori" – trenutni čin kome prethode godine meditativnog napora u rešavanju nerešivog putem formalne logike i intelekta. On je iracionalni individualni doživljaj koji oslobađa od tereta koje je stvaralo nerešivo. Satori nije moguće opisati, izraziti rečima. To je moguće samo pokušati pesničkim ili slikarskim sredstvima i to ekspresionistički i apstraktno.
Sidarta Gotama takođe poznat kao Sakyamuni (563-483 g.p.n.e.), osnivač budizma, prvi se prema sopstvenim mislima postavio kao posmatrač ne dozvolivši da se poistoveti sa njima. Postavši svestan svoga uma prekinuo je uticaj koji je ovaj imao na njega. Tako je posle napornih i dugih meditacija uspeo da dostigne stanje ne – uma i prvi postigne prosvetljenje. Najpoznatiji među njegovim učenicima bio je Mahakashyapa koji je postao prvi patrijarh budizma u Indiji. Dvadeset osmi patrijarh budizma bio je Bodhidharma (470-543 g.n.e.) treće dete kralja Sugandha iz južne Indije. Pripadao je vojnoj kasti i kao kraljevsko dete imao je privilegiju da postane dobar poznavalac budizma, joge i borilačkih veština. Od malena je osetio naklonost prema budizmu tako da se još u ranoj mladosti pročuo kao njen veliki poznavalac. Ime je dobio od svog Učitelja Penjate zbog izuzetno dobrog poznavanja filozofskih zakona – Daruma i istine – Bodi što je osnova budističkog učenja (Bodhidharma na kineskom Ta Mo, na japanskom Daruma Taeshi). Oko 520 god. u želji da širi budizam odlazi u Kinu da podučava monarha iz dinastije Ling. Na kineskom dvoru nailazi na nerazumevanje svoga učenja tako da odlazi 525 god. (po nekim izvorima 527 god) u planine Hao San u manastir Shaolin ( na japanskom Shorin). Budističko učenje je dopunio konfučijanizmom i taoizmom i tako stvorio novu školu budizma – kineski Chan budizam i postao njen prvi patrijarh pod imenom Ta Mo. U svom učenju umesto religije je ponudio mudrost, molitvu zamenio meditacijom, verske dogme samousavršavanjem kroz praksu, a spasenje prosvetljenjem.
Posle smrti Hung-Jena (601-674) petog patrijarha Zena, dolazi do razmimoilaženja kod njegovih učenika Šen-Hsiu-a (605-706) i Hui-Neng-a (638- 713) u metodi dostizanja prosvetljenja. Šen-Hsiu i Severna škola su smatrali da do prosvetljenja treba doći postepeno. Hui-Neng i Južna škola je smatrala da prosvetljenje treba doći iznenada. Dolazi do stvaranja ogranaka od kojih vremenom nastaje pet škola. Od osmog veka u manastirima se uvode dvorane za meditaciju, a pod uticajem budističkih sveštenika Kinezi Chan meditaciju upražnjavaju u svojim domovima. Chan budizam se širi po celoj teritoriji Kine odakle se prenosi u Vijetnam, Koreju i Japan.
Kineski Chan budizam prenet je u Japan krajem XII veka pod imenom Zen budizam. Smatra se da zaslugu za to ima budistički sveštenik Eisai (1141-1215). Njegova aktivnost u širenju Zena je bila ograničena zbog velikog uticaja starijih škola budizma u gradu Kjoto u kome je živeo. Najpoznatiji Zen Učitelj toga vremena bio je Dogen Zenji (1200-1253). Boravio je u Kini u periodu od 1223 do 1227 god. gde je izučavao Chan budizm i doživeo prosvetljenje vođen Učiteljem Ju Čingom. Po povratku u Japan pod njegovim rukovodstvom je podignut prvi potpuno nezavisni Zen manastir. Njegovo učenje je privuklo veliki broj sledbenika i to ne samo muškaraca već i žena. Škola Zena kojoj je pripadao i u kojoj je on prvi Patrijarh nosi ime Soto. Hakuin Ekaku (1686–1769 ili po drugom izvoru 1685–1768) je utemeljivač modernog Zena u Japanu. Škola Zen budizma koju je on osnovao nosi naziv Rinzai. Između 16 i 18 veka Zen doseže vrhunac razvoja u krugovima vojnog plemstva – Samurajima i postaje jedna od vodećih škola budizma u Japanu.
Zen nije imao uticaja na seljake i druge niže staleže, ali je odigrao značajnu ulogu na stvaranju Bušida – kodeksa ponašanja ratničkog staleža. Da bi prišli učenju Zena ratnici nisu morali da poseduju veliko znanje o teško shvatljivoj filozofiji budizma. Učenje im je govorilo da se oslanjaju na same sebe i da rešenje svakog problema leži u samom čoveku. Učenje nije dovodilo u pitanje ispravnost učinjenoga jer je smatrano da se ne treba osvrtati u nazad na putu koji se izabere što je vodilo jačanju morala. Zen im je rešavao i najvažniji problem : strah od smrti - strepnju za životom. Za ratnika je to izuzetno važno jer je postojanje tog problema u velikoj meri ugrožavalo pozitivan ishod borbe. Samo oslobođen ratnik od pomisli na smrt i straha za svoj život je mogao iskoristiti sve svoje ratničke potencijale. Naklonjenost Zena jednostavnosti i asketizmu je jačala borbeni duh ratnika ne opterećujući ga ni fizički, ni emotivno, niti intelektualno. Sve je bilo usmereno samo u jednom pravcu : kako pobediti. Zen ih je dovodio do takvog stanja duha da nikakvi uticaji sa strane niti sopstveni ego nije mogao da ih skrene sa puta ka ostvarenju cilja. Zen i bušido su imali neposredni uticaj na duhovni i moralni život ratnika stvarajući norme ponašanja. Međutim važan je bio i njihov posredni uticaj na tehnike i ponašanje tokom same borbe.
Evropski narodi su od meditacije očekivali konkretan rezultat. To je bilo razmišljanje koje će rešiti neki konkretan problem u nekoj konkretnoj oblasti, izmisliti neku napravu ili mašinu, stvoriti novu teoriju ili zakon, doprineti boljem životu ili zdravlju ljudi i slično. Rezultat je uvek bio spoljašnja promena tuđih života. Istočnjačka meditacija je okrenuta promeni unutarnjeg bića. Kroz individualnu unutrašnju akciju pojedinac se dovodi u takvo stanje da mu na najidealniji način funkcionišu um, srce i drugi unutrašnji organi kao i udovi. Značaj uticaja meditacije na ostvarivanje sklada psihofizičkih potencijala priznala je savremena medicina. Do skora je nudila izlečenje samo putem spoljašnjeg delovanja u obliku hiruških zahvata, terapije raznim medikamentima, dijetom i slično. Sada je potpuno jasno da samoanaliza i meditacija utiču na unutarnje organe i njihovo funkcionisanje dovodeći ih u sklad sa psihom. Tako se ostvaruju idealni uslovi za njihov rad i oporavak.
Učenje zena zahteva Učitelja. Razlog za to je neophodnost njegovog ličnog uticaja na učenika. Njegov zadatak nije da prenosi znanja već da probudi potrebu kod učenika za traženjem individualne istine. Istina je sama po sebi potpuno jasna i očigledna tako da bi je svako objašnjenje samo prikrilo. Svaka pomoć učeniku na Putu bila bi u stvari samo smetnja pa iz tog razloga Učitelj postavlja zamke i prepreke. Način "treniranja" učenika je postavljanje zagonetki - Koana čije rešenje zahteva isključenje logičnog razmišljanja. "Kakav je zvuk pljeska jedne ruke?" i "Kakvo je bilo tvoje lice pre tvog rođenja?" su primeri koji se često pominju. Sistem koana koji je danas u praksi u mnogome je zasluga Učitelja Hakuina koji je napravio sistematizaciju u školi Rinzai podelivši izučavanje Zena na šest stupnjeva koje prati pet grupa koana. Vreme za završetak ovako osmišljenog treninga je oko trideset godina. Samo mali broj učenika završi celu obuku i postanu Roshi – Majstori kojima Učitelj dodeli Inku – pečat priznanja da mogu druge podučavati Zenu.
Dva su najpoznatija načina za postizanje satorija. Prvi je "sedeći Zen - Zazen" koji se zasniva na mirovanju tela. Drugi je "stojeći Zen - Ritsu zen" koji se zasniva na akciji tela. Pristalice ovog drugog načina smatraju da samo aktivnošću celokupnog bića čovek može da ostvari odnos sa konkretnom stvarnošću. Iz tog razloga mnoge aktivnosti mogu predstavljati plodno tlo za Zen praktikovanje među kojima su različiti oblici umetnosti i veština kao poezija, slikanje, kaligrafija, vrtlarstvo, aranžiranje cveća, ceremonijalno pripremanje čaja, arhitektura, razni oblici zanatstva, borilačke veštine i slično.
Zen za razliku od drugih škola budizma (drugih religija) nema svete knjige jer se u svom delovanju oslanja na živu usmenu tradiciju. Ono što se može susresti kao pisani zapis su zbirke Koana i Zen priča. One nemaju nikakav zvaničan status već predstavljaju samo zabeleške onih koji izučavaju Zen. Danas postoji mnogo takvih zbirki sa različitim verzijama istih Koan-a i priča jer je veliki broj ljudi koji ih sakuplja i objavljuje.
Vratićemo se na Bodidarmu kako bi povezali Karate i Zen. Naime počeci Karatea i nekih drugih borilačkih veština istoka se vezuju za njega i manastir Shaolin. Došavši u njega zatekao je monahe koji svojom fizičkom spremom nisu bili u stanju da isprate naporne zahteve meditacije kojom ih je on pokušao naučiti. Razočaran odlazi u pećinu u blizini manastira gde provodi u meditaciji devet godina. Prema legendi zid pred kojim je meditirao poprimio je njegov lik. Po povratku u manastir uspostavlja novi sistem učenja koji sadrži fizičke pokrete sinhronizovane sa disanjem i dubokom koncentracijom koju prati vizuelizacija. Pokreti su angažovali celo telo i imali borilačku svrhu što je uticalo na povećanje fizičke sposobnosti monaha i podiglo njihov moral. Iz njih su nastale kate koje se zbog ostvarenja harmonije tela i duha nazivaju meditacijom u pokretu.
"Ken zen itchi - Pesnica i zen su jedno" je japanska poslovica koja govori o uzajamnoj povezanosti i uticaju Zena na Karate. U Karateu Zen zahteva odricanje od stvarnog života, stalno samoposmatranje kroz dugotrajne meditacije i druge mentalne vežbe. Zahteva svo vreme, svu mentalnu i fizičku snagu pojedinca, ceo njegov život. Na "Putu" Učitelj ne troši previše reči na objašnjavanje onoga čemu želi da nauči učenika. Uzastopnim i neprekidnim ponavljanjem tehnika se dovodi do savršenstva. Beskrajno ponavljanje dovodi učenika do uvida u značenje, a time i do postepenog samostalnog - samoiskustvenog razumevanja. Princip Zena da treba iskusiti kako bi se potpuno razumelo, našao je primenu u Karate veštini.
Neosporna korist od praktikovanja Zena i Karatea jeste ta što bledi, suštinski se menja ili potpuno gubi osećaj za vreme. Ono što je bilo juče ili što treba da se dogodi sutra postaje manje važno od onoga što se događa sada. Pažnja usmerena na to što se trenutno događa isključuje nas iz savremenog brzog tempa života koji nameće neprestanu jurnjavu za nekim ili nečim što onemogućava prepuštanje uživanju u sadašnjem trenutku.
"Koliko godina moram da praktikujem zazen?" upitao je učenik Učitelja Desimaru.
"Dok ne umreš."
Zen je sistem budističke meditacije, odnosno način shvatanja budizma. On je ljudski napor da se kroz meditiranje dosegnu one oblasti mišljenja koje su izvan govornog izraza. Metod koji koristi je postepeno prekidanje saradnje sa umom. Kada se to postigne dolazi do njegovog odbacivanja. Sa odbacivanjem uma odbacuje se i celokupno iskustvo koje se stekne tokom života - svi strahovi, neuspesi, želje, snovi, nadanja, brige, predrasude... Vraća se na nivo deteta koje nema prošlost i zbog toga nije opterećeno iskustvom koje kvari sliku sadašnjosti. Postoji samo potpuna budnost usmerena na sadašnjost. Cilj je da se dođe do saznanja principa koji je osnov svih pojava. Kada dođemo do njega postižemo stanje harmonije sa svime što nas okružuje - Apsolutnim. Saznanje - prosvetljenje se naziva "Satori" – trenutni čin kome prethode godine meditativnog napora u rešavanju nerešivog putem formalne logike i intelekta. On je iracionalni individualni doživljaj koji oslobađa od tereta koje je stvaralo nerešivo. Satori nije moguće opisati, izraziti rečima. To je moguće samo pokušati pesničkim ili slikarskim sredstvima i to ekspresionistički i apstraktno.
Sidarta Gotama takođe poznat kao Sakyamuni (563-483 g.p.n.e.), osnivač budizma, prvi se prema sopstvenim mislima postavio kao posmatrač ne dozvolivši da se poistoveti sa njima. Postavši svestan svoga uma prekinuo je uticaj koji je ovaj imao na njega. Tako je posle napornih i dugih meditacija uspeo da dostigne stanje ne – uma i prvi postigne prosvetljenje. Najpoznatiji među njegovim učenicima bio je Mahakashyapa koji je postao prvi patrijarh budizma u Indiji. Dvadeset osmi patrijarh budizma bio je Bodhidharma (470-543 g.n.e.) treće dete kralja Sugandha iz južne Indije. Pripadao je vojnoj kasti i kao kraljevsko dete imao je privilegiju da postane dobar poznavalac budizma, joge i borilačkih veština. Od malena je osetio naklonost prema budizmu tako da se još u ranoj mladosti pročuo kao njen veliki poznavalac. Ime je dobio od svog Učitelja Penjate zbog izuzetno dobrog poznavanja filozofskih zakona – Daruma i istine – Bodi što je osnova budističkog učenja (Bodhidharma na kineskom Ta Mo, na japanskom Daruma Taeshi). Oko 520 god. u želji da širi budizam odlazi u Kinu da podučava monarha iz dinastije Ling. Na kineskom dvoru nailazi na nerazumevanje svoga učenja tako da odlazi 525 god. (po nekim izvorima 527 god) u planine Hao San u manastir Shaolin ( na japanskom Shorin). Budističko učenje je dopunio konfučijanizmom i taoizmom i tako stvorio novu školu budizma – kineski Chan budizam i postao njen prvi patrijarh pod imenom Ta Mo. U svom učenju umesto religije je ponudio mudrost, molitvu zamenio meditacijom, verske dogme samousavršavanjem kroz praksu, a spasenje prosvetljenjem.
Posle smrti Hung-Jena (601-674) petog patrijarha Zena, dolazi do razmimoilaženja kod njegovih učenika Šen-Hsiu-a (605-706) i Hui-Neng-a (638- 713) u metodi dostizanja prosvetljenja. Šen-Hsiu i Severna škola su smatrali da do prosvetljenja treba doći postepeno. Hui-Neng i Južna škola je smatrala da prosvetljenje treba doći iznenada. Dolazi do stvaranja ogranaka od kojih vremenom nastaje pet škola. Od osmog veka u manastirima se uvode dvorane za meditaciju, a pod uticajem budističkih sveštenika Kinezi Chan meditaciju upražnjavaju u svojim domovima. Chan budizam se širi po celoj teritoriji Kine odakle se prenosi u Vijetnam, Koreju i Japan.
Kineski Chan budizam prenet je u Japan krajem XII veka pod imenom Zen budizam. Smatra se da zaslugu za to ima budistički sveštenik Eisai (1141-1215). Njegova aktivnost u širenju Zena je bila ograničena zbog velikog uticaja starijih škola budizma u gradu Kjoto u kome je živeo. Najpoznatiji Zen Učitelj toga vremena bio je Dogen Zenji (1200-1253). Boravio je u Kini u periodu od 1223 do 1227 god. gde je izučavao Chan budizm i doživeo prosvetljenje vođen Učiteljem Ju Čingom. Po povratku u Japan pod njegovim rukovodstvom je podignut prvi potpuno nezavisni Zen manastir. Njegovo učenje je privuklo veliki broj sledbenika i to ne samo muškaraca već i žena. Škola Zena kojoj je pripadao i u kojoj je on prvi Patrijarh nosi ime Soto. Hakuin Ekaku (1686–1769 ili po drugom izvoru 1685–1768) je utemeljivač modernog Zena u Japanu. Škola Zen budizma koju je on osnovao nosi naziv Rinzai. Između 16 i 18 veka Zen doseže vrhunac razvoja u krugovima vojnog plemstva – Samurajima i postaje jedna od vodećih škola budizma u Japanu.
Zen nije imao uticaja na seljake i druge niže staleže, ali je odigrao značajnu ulogu na stvaranju Bušida – kodeksa ponašanja ratničkog staleža. Da bi prišli učenju Zena ratnici nisu morali da poseduju veliko znanje o teško shvatljivoj filozofiji budizma. Učenje im je govorilo da se oslanjaju na same sebe i da rešenje svakog problema leži u samom čoveku. Učenje nije dovodilo u pitanje ispravnost učinjenoga jer je smatrano da se ne treba osvrtati u nazad na putu koji se izabere što je vodilo jačanju morala. Zen im je rešavao i najvažniji problem : strah od smrti - strepnju za životom. Za ratnika je to izuzetno važno jer je postojanje tog problema u velikoj meri ugrožavalo pozitivan ishod borbe. Samo oslobođen ratnik od pomisli na smrt i straha za svoj život je mogao iskoristiti sve svoje ratničke potencijale. Naklonjenost Zena jednostavnosti i asketizmu je jačala borbeni duh ratnika ne opterećujući ga ni fizički, ni emotivno, niti intelektualno. Sve je bilo usmereno samo u jednom pravcu : kako pobediti. Zen ih je dovodio do takvog stanja duha da nikakvi uticaji sa strane niti sopstveni ego nije mogao da ih skrene sa puta ka ostvarenju cilja. Zen i bušido su imali neposredni uticaj na duhovni i moralni život ratnika stvarajući norme ponašanja. Međutim važan je bio i njihov posredni uticaj na tehnike i ponašanje tokom same borbe.
Evropski narodi su od meditacije očekivali konkretan rezultat. To je bilo razmišljanje koje će rešiti neki konkretan problem u nekoj konkretnoj oblasti, izmisliti neku napravu ili mašinu, stvoriti novu teoriju ili zakon, doprineti boljem životu ili zdravlju ljudi i slično. Rezultat je uvek bio spoljašnja promena tuđih života. Istočnjačka meditacija je okrenuta promeni unutarnjeg bića. Kroz individualnu unutrašnju akciju pojedinac se dovodi u takvo stanje da mu na najidealniji način funkcionišu um, srce i drugi unutrašnji organi kao i udovi. Značaj uticaja meditacije na ostvarivanje sklada psihofizičkih potencijala priznala je savremena medicina. Do skora je nudila izlečenje samo putem spoljašnjeg delovanja u obliku hiruških zahvata, terapije raznim medikamentima, dijetom i slično. Sada je potpuno jasno da samoanaliza i meditacija utiču na unutarnje organe i njihovo funkcionisanje dovodeći ih u sklad sa psihom. Tako se ostvaruju idealni uslovi za njihov rad i oporavak.
Učenje zena zahteva Učitelja. Razlog za to je neophodnost njegovog ličnog uticaja na učenika. Njegov zadatak nije da prenosi znanja već da probudi potrebu kod učenika za traženjem individualne istine. Istina je sama po sebi potpuno jasna i očigledna tako da bi je svako objašnjenje samo prikrilo. Svaka pomoć učeniku na Putu bila bi u stvari samo smetnja pa iz tog razloga Učitelj postavlja zamke i prepreke. Način "treniranja" učenika je postavljanje zagonetki - Koana čije rešenje zahteva isključenje logičnog razmišljanja. "Kakav je zvuk pljeska jedne ruke?" i "Kakvo je bilo tvoje lice pre tvog rođenja?" su primeri koji se često pominju. Sistem koana koji je danas u praksi u mnogome je zasluga Učitelja Hakuina koji je napravio sistematizaciju u školi Rinzai podelivši izučavanje Zena na šest stupnjeva koje prati pet grupa koana. Vreme za završetak ovako osmišljenog treninga je oko trideset godina. Samo mali broj učenika završi celu obuku i postanu Roshi – Majstori kojima Učitelj dodeli Inku – pečat priznanja da mogu druge podučavati Zenu.
Dva su najpoznatija načina za postizanje satorija. Prvi je "sedeći Zen - Zazen" koji se zasniva na mirovanju tela. Drugi je "stojeći Zen - Ritsu zen" koji se zasniva na akciji tela. Pristalice ovog drugog načina smatraju da samo aktivnošću celokupnog bića čovek može da ostvari odnos sa konkretnom stvarnošću. Iz tog razloga mnoge aktivnosti mogu predstavljati plodno tlo za Zen praktikovanje među kojima su različiti oblici umetnosti i veština kao poezija, slikanje, kaligrafija, vrtlarstvo, aranžiranje cveća, ceremonijalno pripremanje čaja, arhitektura, razni oblici zanatstva, borilačke veštine i slično.
Zen za razliku od drugih škola budizma (drugih religija) nema svete knjige jer se u svom delovanju oslanja na živu usmenu tradiciju. Ono što se može susresti kao pisani zapis su zbirke Koana i Zen priča. One nemaju nikakav zvaničan status već predstavljaju samo zabeleške onih koji izučavaju Zen. Danas postoji mnogo takvih zbirki sa različitim verzijama istih Koan-a i priča jer je veliki broj ljudi koji ih sakuplja i objavljuje.
Vratićemo se na Bodidarmu kako bi povezali Karate i Zen. Naime počeci Karatea i nekih drugih borilačkih veština istoka se vezuju za njega i manastir Shaolin. Došavši u njega zatekao je monahe koji svojom fizičkom spremom nisu bili u stanju da isprate naporne zahteve meditacije kojom ih je on pokušao naučiti. Razočaran odlazi u pećinu u blizini manastira gde provodi u meditaciji devet godina. Prema legendi zid pred kojim je meditirao poprimio je njegov lik. Po povratku u manastir uspostavlja novi sistem učenja koji sadrži fizičke pokrete sinhronizovane sa disanjem i dubokom koncentracijom koju prati vizuelizacija. Pokreti su angažovali celo telo i imali borilačku svrhu što je uticalo na povećanje fizičke sposobnosti monaha i podiglo njihov moral. Iz njih su nastale kate koje se zbog ostvarenja harmonije tela i duha nazivaju meditacijom u pokretu.
"Ken zen itchi - Pesnica i zen su jedno" je japanska poslovica koja govori o uzajamnoj povezanosti i uticaju Zena na Karate. U Karateu Zen zahteva odricanje od stvarnog života, stalno samoposmatranje kroz dugotrajne meditacije i druge mentalne vežbe. Zahteva svo vreme, svu mentalnu i fizičku snagu pojedinca, ceo njegov život. Na "Putu" Učitelj ne troši previše reči na objašnjavanje onoga čemu želi da nauči učenika. Uzastopnim i neprekidnim ponavljanjem tehnika se dovodi do savršenstva. Beskrajno ponavljanje dovodi učenika do uvida u značenje, a time i do postepenog samostalnog - samoiskustvenog razumevanja. Princip Zena da treba iskusiti kako bi se potpuno razumelo, našao je primenu u Karate veštini.
Neosporna korist od praktikovanja Zena i Karatea jeste ta što bledi, suštinski se menja ili potpuno gubi osećaj za vreme. Ono što je bilo juče ili što treba da se dogodi sutra postaje manje važno od onoga što se događa sada. Pažnja usmerena na to što se trenutno događa isključuje nas iz savremenog brzog tempa života koji nameće neprestanu jurnjavu za nekim ili nečim što onemogućava prepuštanje uživanju u sadašnjem trenutku.
"Koliko godina moram da praktikujem zazen?" upitao je učenik Učitelja Desimaru.
"Dok ne umreš."
Постови
Samo pozitivni komentari, svaka cast za text i sve pohvale za trud u vezi bloga i svega ostalog, zaista nemam reci... Osu!
ОдговориИзбришиOdlican tekst... Osu!
ОдговориИзбришиIako ponavljavam isto sto je rekla Lana,upravo to i mislim!Izuzetno u svakom smislu!
ОдговориИзбришиHvala!
Osu!
Hvala mojim vernim čitaocima na lepim komentarima! Osu!
ОдговориИзбриши