Kenđi Kurosaki (Kenji
Kurosaki) je rođen u samurajskoj porodici 15. marta 1930. godine, u jednom selu
nedaleko od Tokija. Još kao dete bio je zainteresovan za borilačke veštine. Trenirao
je jiu-jitsu, kendo i goju-ryu karate. Kao mlad bio je vrlo nagao tako da je
učestvovao u mnogim tučama. Početkom 1951. godine Kurosaki počinje sa
treninzima u Asakusa Dojo-u Gogen Jamagučia (Gogen Yamaguchi), vodećeg čoveka godžu-rju
(goju-ryu) karatea u Japanu. U tom dođou (dojo-sala za vežbanje) upoznao je
Masutacu Ojamu (Masutastu Oyama) koji je u to vreme takođe bio učenik majstora
Jamagučia. Poznanstvo sa Ojamom sudbonosno je uticalo na njegov dalji život.
Njih dvoje su delili istu strast prema borbi sa punim kontaktom. Zbog te
strasti više puta su naljutili majstora Jamagučia.
Godine 1953. Masutacu
Ojama je odlučio da napraviti svoj vlastiti stil karatea. Nazvao ga je Kjokušin
(Kyokushin) što u prevodu znači "Konačna istina". U početku su se
treninzi održavali na otvorenom da bi u junu 1956. godine otvorio prvi pravi
dođo za kjokušin u bivšem baletskom studiju Rikjo (Rikkyo) univerziteta. Bio je
udaljen samo 500 metara od kasnijeg Honbu Dođoa (centralna sala za vežbanje
određene škole borenja). Ojama je stekao svetsku slavu, a njegov stil je postao
poznat širom sveta. Danas na Zapadu malo ko zna da je Kenđi Kurosaki bio njegov
asistent (Sihandai), njegova desna ruka prilikom stvaranja i popularisanja
kjokušina. Za širenje stila u tim prvim godinama zaslužni su podvizi Masutacu
Ojame ali i promotivne demonstracije kao i mečevi koji su organizovani između
boraca kjokušina i drugih japanskih škola borenja. Kenđi Kurosaki je učestvovao
u tim demonstracijama i mečevima i nijednom nije propustio priliku da pobedi.
Pratio ga je glas da spada u najhrabrije i najsmelije borce Japana. I pored
značajnih uspeha i podviga u tim prvim godinama kjokušina Kenđi Kurosaki nije
voleo i izbegavao je publicitet.
Iako je bio u senci Masutacu Ojame, Kenđi Kurosaki ostao je zapamčen kao
žestok borac i dobar instruktor. Naročito su bile zapažene njegove nožne
tehnike. I danas ljudi u Japanu zadrhte kada čuju njegovo ime. Jednom prilikom
ubio je čoveka koji ga je vređao, a zatim i napao s leđa kratkim japanskim
mačem (wakizashi). U trenutku napada Kurosaki se brzo izmakao u stranu.
Istovremeno sa blokom izveo je snažan udarac pesnicom u lice napadača koji je
napravio udubljenje dubine 3 cm. Nesrećni čovek je na licu mesta preminuo. Nakon
istrage koja je sprovedena Kenđi Kurosaki je oslobođen jer je tužilac ovaj slučaj
okvalifikovao kao nužnu samoodbranu.
Početkom 1960-tih u
Japan po prvi put dolaze muaj tai (muay thai) borci sa Tajlanda. Za Japance to
je tada bila nepoznata borilačka veština Jugoistočne Azije. Japanski karatisti
su bili u uverenju da vladaju superiornom veštinom u odnosu na druge veštine
borenja. Mislili su da je njihov stil borenja savršen, a udarci bez premca u
smislu snage, tehnike i sposobnosti da uzrokuju štetu protivniku. Vrhunski
karatisti u belim kimonima opasani crnim pojasevima, poznati po razbijanju
cigli i dasaka golim rukama i nogama, dobili su priliku da se dokažu u
bokserskom ringu protiv boraca u šorcevima sa Tajlanda koji nose rukavice i
koriste u borbi kolena i laktove.
Godine 1962 u Oyama Dođo
(kasnije Kyokushinkaikan Organization) stigao je zvaničan poziv sa Tajlanda. To
je bio svojevrstan izazov da se najbolji borci kjokušina suprotstave najboljim
muaj tai borcima u ringu. Masutacu Ojama je prihvatio poziv. Odredio je da
Kenđi Kurosaki kao instruktor pripremi borce koji su izabrani da brane čast
kjokušina. Posle priprema otputovali su u Bangkok. Međutim desilo se da jedan
kjokušin boraca nije bio u mogučnosti da se bori. U takvoj situaciji odlučeno
je da se Kenđi Kurosaki bori.
Meč je održan
17.02.1963-te godine (neki izvori navode da se meč održao godinu dana kasnije).
Lumpinee Boxing Stadium je bio prepun. Borbe su počele uz burno navijanje
domaće publike za muaj tai borce. Kjokušin borci Tadaši Nakamura (Tadashi
Nakamura) i Akio Tohei pobedili su nokautom svoje protivnike. Kenđi Kurosaki,
koji je tada imao 33 godine borio se protiv Tajlandskog muaj tai prvaka Rawee
Dechachai-a. Nažalost, borba je završena tako što je Kurosaki nokautiran
udarcem lakta u glavu. Kasnije je priznao da je pogrešio što je bio toliko
arogantan da bez prave pripreme prihvati borbu. Izjavio je da je bilo teško
pogoditi udarcem protivnika koji se brzo kreće. Iznenadile su ga i brzina i
preciznost protivnikovih udaraca. I pored poraza u Bangkoku nastavio je da
naporno trenira sa ciljem da na temelju tog iskustva unapredi svoju veštinu
borenja.
Nakon ovog meča održano
je mnogo borbi između karatista i tai boraca pod različitim pravilima, sa i bez
rukavica, u ringu i van njega, sa bacanjem i bez, sa i bez vremenskog
ograničenja i sl. Borbe su održavane pred prepunim stadionima i uz prenos
japanskih TV stanica. U to vreme se prvi put pojavljuje i termin kik-boks (kick-box).
Uticaj koji su izvršili borci sa Tajlanda bio je veliki. Doveo je do promene u
stavu japanaca prema borbi i izmenio način treniranja. Japanski borci i treneri
su odlazili na Tajland baš kao što su i tajlandski borci i treneri dolazili u
Japan.
Godinu dana nakon
meča u Tajlandu, 1965. godine, Kenđi Kurosaki odlazi na poziv Džona Bluminga (Jon
Bluming) u Holandiju radi širenja Kjokušina. U to vreme Džon Bluming je bio
Predsednik Evropske Kjokušin Karate Federacije (European Kyokushin Karate
Federation) i treči čovek u hijerarhiji iza Masutacu Ojame. Prilikom ispraćaja
na aerodromu Masutacu Ojama je primetio među prtljagom Kenđi Kurosakija kratki
japanski mač vakizaši (wakizashi). To mu je bilo neobično jer su majstori
borilačkih veština Japana na takva putovanja uglavnom nosili sa sobom veliki
mač (katana). Kada je Ojama pitao zašto je poneo vakizaši dobio je iznenađujući
odgovor. Kurosaki je bio čvrsto rešen da u Holandiji ne izgubi ni jednu borbu i
da tako demonstrira pravu vrednost japanskog karatea. Međutim, ako se ipak
dogodi da bude poražen zavetovao se da će izvršiti ritualno samoubistvo
(seppuku/harakiri) u skladu sa samurajskom tradicijom. Ojama ga je savetovao da
ne zaboravi da je japanski karateka i da se tako i ponaša. Posle izvesnog
vremena u telefonskom razgovoru Kurosaki je obavestio Ojamu da je izašao kao
pobednik u svim borbama koje je imao u Holandiji.
Kenđi Kurosaki je izvršio veliki uticaj na širenju i jačanju
kjokušina u Holandiji i šire. Holandski učenici ga opisuju i pored problema sa
jezičkom barijerom kao velikog učitelja. Držao im je intenzivne treninge
prenoseći na njih sve što je znao. Poštovali su ga kao velikog borca ali i kao
prijatelja koji ume posle treninga da se dobro zabavlja. Posle osam meseci
vratio se u Japan novembra 1966. godine.
Posle povratka iz
Holandije Kenđi Kurosaki ponovo odlazi na Tajland kako bi savladao stil borenja
od čijeg borca je bio poražen. Treneri su bili zadivljeni njegovom predanošću u
trenigu. Zajedno sa majstorom Naront Siri-em radi na razvoju borilačke veštine
zasnovane na mešavini kjokušina i muaj tai tehnike. Po povratku u Japan
pridružio im se promoter boksa Osamu Noguči (Osamu Noguchi) kome se svideo
njihov projekat. Zajedno učestvuju u osnivanju Japanske Kik-boks Asocijacije (Japanese
Kick Boxing Association). Prema uspostavljenim pravilima u početku su bila
dozvoljena bacanja ali kasnije su ukinuta u želji da se kik-boks promoviše
isključivo kao udarački borilački sport.
Godine 1976. Kenji
Kurosaki je napustio Kjokušinkaikan Organizaciju. Razlog je bilo neslaganje sa
politikom Masutacu Ojame da se kjokušin još više komercijalizuje, kao i
neslaganja u vezi vođstva Organizacije. Iste godine otvara sopstveni dojo u
prefekturi Mejiro u Tokiju. Prema mestu na kome je nastao dojo dobija ime
Mejiro Gym da bi kasnije bilo promenjeno u Kurosaki Dojo. Vrlo brzo je postao i
još uvek jeste vodeći kik-boks dođo u Japanu zahvaljujući novom stilu borenja
Shin-Kakuto-Jutsu (Nove-Borbene-Tehnike) za koji je zaslužan Kenđi Kurosaki.
Odbacivši tradicionalan
pristup treningu karatea, stvorio je stil borenja koji se oslanjao na osnovne
principe kjokušina ali ojačanog metodama treninga muaj taia. Neverovatno brzo
ovakav stil borenja je postao popularan tako da je Kenđi Kurosaki imao puno
učenika. Zahvaljujući njegovom instruktorskom radu Japan je dobio legendarne
kik-boks borce kao što su Susumu Jaguči (Susumu Yaguchi), Mitsuru Macuiši (Mitsuru
Matsuishi), Kunumicu Okao (Kunumitsu Okao), Ju Kimura (Yu Kimura), Akira
Fuđihira (Akira Fujihira), Macuo Šima (Mitsuo Shima) i največeg od svih Tošio
Fuđivaru (Toshio Fujiwara).
Godine 1969-te Tošio
Fuđivara se u dvadesetprvoj godini života priključio dođou koji vodi Kenđi
Kurosaki. Pre toga trenirao je Šito-rju (Shito-ryu) karate stil. Njegova
početna namera bila je da trenira rekreativno. Ipak, posle izvesnog vremena
odlučio je da želi da se takmiči. Pitao je Kenđi Kurosakija da ga priprema za
takmičenja. Odgovor je bio negativan, a razlog je bila njegova krhka građa tela
za napore tako surovog sporta. Uporan u svom nastojanju Fuđivara je uspeo da
promeni instruktorovo mišljenje i započeli su sa pripremama. Nakon 6 meseci napornog
treninga sa Kurosakijem, Fuđivara je ušao u ring. U prvoj i drugoj takmičarskoj
borbi teško je pretučen. Međutim to ga nije demoralisalo. Neustrašivo je
udvostručio napore u treningu i pobede su počele da se ređaju. Za petnaest
godina takmičarskog staža borio se 141 put. Preko pedeset borbi odigralo se u
Bangkoku. Pobedio je 126 puta, i to u 97 borbi nokautom. 13 puta je bio
poražen, a samo dve borbe su završene nerešenim rezultatom. Godine 1978-me na
stadionu Rajadamnern u Bangkoku osvojio je titulu svetskog prvaka i tako postao
prvi ne Tajlanđanin kome je to uspelo. Sa 35 godina života Tošio Fuđivara se
povukao iz takmičenja.
Od stranih učenika koje
je trenirao Kenđi Kurosakiji posebno mesto zauzima Holanđanin Jan Plas (1945-2010).
On je uz podršku Kenđija Kurosakija 1978 godine u Amsterdamu otvorio vežbaonicu
koja je bila replika Mejiro Gym-a iz Tokija i nosila je isto ime. Preko te
vežbaonice kick-box je ušao na velika vrata u Holandiju, a njegova popularnost
se vrlo brzo proširila na zemlje Zapadne Evrope. Danas je jedan od najpopularnijih
kontaktnih sportova u svetu.
Učenik Kenđi
Kurosakija, već pomenuti Džon Bluming, jedini je ne Japanac koji je u Japanu
dobio titulu 10. Dan. Postao je prvi čovek Kjokušin Budo Kai Organiacije (Kyokushin
Budo Kai Organization) koja je Kenđiju Kurosakiju 1992 godine dodelila zvanje
10. dan za zasluge u oblasti karatea i drugih stilova borenja, kao i titulu
počasnog predsednika.
Kenđi Kurosaki u
starosti cene kao važna i uticajna ličnost Tokija. Ostao je zaljubljenik
borilačkih veština. Još uvek vodi Kurosaki dojo u kome su treninzi žestoki kako
bi učenici spoznali pravi duh Budo-a. Osnovao je i Japansku školu jačanja volje
(Nihon Ishi Kyoka Tanren Yoku). Borilački svet Japana uzburkao je izjavom da su
danas samo kendo (japansko mačevanje) i kjudo (kyudo-japansko streličarstvo)
zadržali iskreni duh Budo-a, a da danas mnoge škole borenja propagiraju lažne
ideale. Mnoge je ova izjava uvredila, ali vremenom je shvačen njen smisao: u
kendou i kjudou postoji samo jedan cilj, ne postoji dualnost.
Kenđi Kurosaki je
napisao knjigu Kakuto Shin jutsu (Nova metoda borilačke veštine). Kako sam kaže
nije želeo ovom knjigom da sebe reklamira, več da nesebično podeli svoja znanja
sa drugima.
Literatura:
http://www.mixedmartialarts.com/forums/UnderGround/KB-vs-MT-The-fight-that-changed-history:2322572-6
Slike:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар