KYOKUSHINKAI: KANCHO JON BLUMING

Džon Bluming (Jon Bluming)

10. Dan Karate, 10. Dan Hapkido,

9. Dan Judo, 4. Dan Bo Jitsu, 4. Dan Jodo,

4. Dan Iai Jitsu, 2. Dan Kendo

Džon Bluming (Johannes Cornelius Bluming) je rođen 6. februara 1933. godine u Amsterdamu. Djetinjstvo je proveo u siromaštvu što je uticalo na njegovo formiranje. Ratne godine pod nemačkom okupacijom su bile teške. Pošto je stanovao u jevrejskom kvartu izgubio je prijatelje koje su Nemci deportovali u koncentracione logore. Naročito je bila teška zima 1944-e godine kada je blokadom zaustaviljena svaka pomoć Amsterdamu. Umrlo je od gladi i zime 18000 ljudi. Njegov otac je prisilno odveden na rad u nemačku. Kao jedanaestogodišnji dečak, zajedno sa sestrom, uspevao je svojom snalažljivošću da za porodicu nabavi hranu i drva. Odrastanje u takvim uslovima doprinelo je stvaranju karaktera koji odlikuje usmerenost na rešavanje problema posvećenim radom.

Sa trinaest godina pristupio je tada poznatoj školi boksa Cosman. Tu je Džon Bluming stekao prvo iskustvo u veštini borenja i prvu u kasnijem nizu povreda - polomljeni nos.

U želji da pobegne od siromaštva sa 16 godina podnosi molbu za prijem u mornaricu. Jula meseca 1949. godine odlazi u centar za obuku u mestu Dorn (Doorn). Kao dobrovoljac 1950-e godine odlazi u Koreju gde učestvuje u ratnim dejstvima.

Godine 1951. u pauzi rata u Koreji, dok je šest nedelja čekao na brod na koji je njegov bataljon trebao da se ukrca, Džon Bluming je trenirao neku vrstu tekvondoa (Taekwondo) kod instruktora Yong Dong Po-a i njegovog pomočnika po imenu Park. Nakon ratnih napora vežbe su bile vrlo opuštajuće.

Jon Bluming, 1951. godina

Tokom rata ranjen je tri puta, a za ispoljenu hrabrost više puta je odlikovan. Posle ranjavanja sa dva projektila u natkolenicu poslat je u Tokio na lečenje. Vojnike iz bolnice su organizovano izvodili u obilaske pri kojima su ih upoznavali sa kulturnim vrednostima Japana. Prilikom jednog od tih obilazaka Džon Bluming prisustvuje đudo prezentaciji majstora Kjuzo Mifunea (Kyuzo Mifune) u Kodokanu - centralnoj školi đudoa u Japanu. Kjuzo je bio niski starac slabašnog izgleda. Međutim, sa lakočom je pobacao mnogo krupnije protivnike po tatamiju. Oduševljen Džon odlučuje da kada se vrati u Holandiju počne sa treninzima đudoa.

1953. godine Džon Bluming započinje u Amsterdamu vežbanje u Tung Jen đudo klubu gde mu je trener bio "Deda" dr Šut ("Grandpa" dr Schutte). Kao rezultat izuzetne posvečenosti vežbanju usledio je njegov vrtoglavi napredak. Otkrio je da se smisao njegovog života nalazi u borilačkim veštinama.

1954. godine, samo u roku od godinu dana, osvaja crni pojas 1. Dan. U društvu takvih zvezda kao što je olimpijski šampion Chris Dolman i William Ruske otkriva tajne đudoa.

1956. godine postao je prvi Holanđanin član Kodokana. Od strane Šihana Ićiroa Abea (Shihan Ichiro Abe) dodeljen mu je crni pojas 2. Dan.

1957. godine u Amsterdamu kao kapiten klupskog tima Tung Jen osvaja evropsko prvenstvo. Iste godine na letnjem kampu u Holandiji pobedio je za 26 minuta 75 đudoka koji su imali zvanja od 4-og kyu-a do 4-og Dan-a. Tokom borbi polomljen mu je palac na levom stopalu, ali to za njega nije bio razlog da odustane. Tada je promovisan u 3. Dan od strane jednog od najpoznatijih učitelja Kodokana Tokio Hiranoa (Tokyo Hirano). Ubrzo zatim povredio je koleno zbog čega je morao na operaciju. Nekoliko dana posle operacije učestvovao je na takmičenju sa čvrsto uvezanim desnim kolenom i pobedio deset crnih pojaseva. Na poziv odlazi u Berlin da kao instruktor borenja obučava policiju.

Tokyo Hirano i Jon Bluming – 1957. godina

1958. godine boravi u Kanadi gde je odseo kod starog prijatelja uz čiju preporuku je na Delhous (Dalhousie) univerzitetu radio kao profesionalni predavač borenja. Bio je plačen 2 dolara po času. Osniva Maritime Judo Association i organizuje takmičenje na kome osvaja prvo mesto u super teškoj kategoriji i ako je tada imao samo 79kg. I pored osvajanja te titule nije mu dozvoljeno da učestvuje na kanadskom đudo prvenstvu. Novac koji je zaradio u Kanadi omogućio mu je da ispuniti san o povratku u Japan.

1959. godine u januaru mesecu krenuo je iz Kanade za Japan preko Amerike i Havaja. Putovao je kamionom kroz Ameriku i u svakom većem gradu odlazio u đudo sale da radi borbe sa onima koje tamo zatekne. Izgubio je samo od Micky Tchutchida u San Francisku. Kasnije je Mickey-a sreo u Tokiju. Ovoga puta Džon Bluming je obrisao tatami sa njime ali to nije zasmetalo da ostanu dobri prijatelji.

Dolaskom u Japan počeo je sa vežbanjem u Kodokanu. Pod nadzorom prijatelja i cimera Donn Draeger-a trenira sa tegovima i uspeva da svoju težinu sa 79kg podigne na 102kg, a da ne izgubi na brzini i fleksibilnosti. Novembra meseca dobija poziv od predsednika Kodokana na razgovor koji je prevodio Donn Draeger. Rečeno mu je da je izabran da vežba u dojo-u Kenshusei u grupi od 25 najboljih japanskih đudoka. Grupom je rukovodio majstor Kjuzo Mifune, isti onaj stari majstor čija je demonstracija učinila da se odluči za vežbanje đudoa. Vrlo brzo Džon se pozicionira kao treči najbolji đudoka posle Kaminaga san-a i Inokuma san-a.

1960. godine svojom specijalkom gušenja pobeđuje Kaminaga san-a. Iste godine na pripremama za Olimpijadu pobeđuje i Inokumu u iscrpljujućoj borbi koja je trajala sat vremena. Od strane Kodokana promovisan je u majstora đudoa 4. dan. Na svom vrhuncu Džon Bluming je u Japanu bio nepobediv u đudou. Na molbu svog holandskog trenera dr Šuta vraća se u Holandiju kao trener na ugovor od godinu dana u starom dođou Tung Jen. Postao je i trener Amaterske đudo asocijacije Holandije koju je pripremao za Svetsko prvenstvo u Parizu decembra meseca 1961. godine na kome je nameravao i sam da učestvuje.

1961. godine Džon Bluming je pozvan na test Gonin gake (borba protiv pet protivnika sa zvanjem 3. Dan ili više) umesto Inokume koji je bio u bolnici sa teškom povredom leđa. Prijatelj Draeger mu je savetovao da prihvati jer bi to bilo dobro za njegovu karijeru. I bilo je. U svih pet borbi pobedio je za manje od 4 sekunde.

1961. godine Džonu Blumingu nije dozvoljeno da se kao trener Holandske Amaterske đudo asocijacije i sam takmiči na Svetskom đudo prvenstvu u Parizu. Revoltiran zabranom učestvovanja, Džon organizuje borbu protiv 80 učesnika Svetskog prvenstva, nosioca od 1-og do 4-og Dana, i sve ih pojedinačno pobeđuje u vremenu od oko 4 sekunde. Prisutni su bili predstavnici štampe koji su izvestili o ovom događaju i zhtevali da mu se odobri učestvovanje što se nije dogodilo. Titulu prvaka sveta poneo je Anton Gesink (Anton Geesink) sa kojim je Džon Bluming bio u sukobu pa ga je čak i više puta izazivao da se sastanu na tatamiju što je ovaj uvek izbegao. Frustriran celim tim dešavanjima Džon Bluming odlučuje da se više ne takmiči već da se samo posveti podučavanju.

U želji da pronikne u suštinu japanskog borilačkog duha Džon Bluming, zajedno sa Donn Draeger-om, izučava pored đudoa i stare japanske borilačke veštine kod poznatih policijskih instruktora učitelja Takađi Šimicua (Takaji Shimitsu) i Ičitaro Kurode (Ichitaro Kuroda): kendo, iajutsu i bojitsu. Krajem avgusta 1961. godine Džon i Donn su pozvani da izvedu demonstraciju tokom Svejapanskog policijskog kendo šampionata koji je televizija prenosila uživo. Njihovo izvođenje doživelo je veliki uspeh. Ono što u trenutku izvođenja nisu znali jeste da je to za njih bio i ispit koji su uspešno položili. Posle demonstracije iz ruku svojih učitelja dobili su zvanja 3 Dan. Kasnije Džon Bluming je polagao i položio kod Ičitaro Korude za 3. Dan u iaijutsu.

Jon Bluming - Iaijutsu

Kada se 1959. godine zainteresovao za karate počeo je da trenira šotokan karate. Tada je bio nosilac 3. Dana u đudou. Treninzi šoto kan karatea su za njega bili suviše slabi tako da odlučuje da se prebaci na kjokušin karate kod samog Masutacu Ojame (Masutatsu Oyama). Bio je prvi Mas Ojamin gostujući učenik. U starom Dođou iza Rikju (Rikyu) univerziteta proveo je skoro tri godine u periodu od 1959. do 1962. godine. Kako sam kaže, sa Mas Ojamom je imao odnos oca i sina. Mas Ojama mu nikada nije dopustio da plati bilo šta i uvek mu je pomogao kada je imao novčanih problema. Imao je sposobnost da ga podigne u trenucima kada klone duhom. Takođe je znao da njemu i ostalim učenicima utera strah kada nisu trenirali na način na koji je on to zahtevao.

Jon Bluming vežba sa tegom

Prvi put kada je Džon Bluming udarao u makivaru (makiwara - tradicionalna sprava za udaranje) šake su mu natekle i pojavili su se plikovi. Kada je sledećeg dana pokazao ruke Mas Ojami ovaj mu je rekao: "Dobro, sada idi do makivare i udari još 200 puta!". Stisnuo je zube i krenuo da udara. Osetio je kako plikovi pucaju uz strašan bol. Dve nedelje kasnije lomio je cigle. Pesnice je ojačao do te mere da je mogao da udara u zid bez da oseti bol. Znao je da u slučaju opasnosti ima spremno oružje za odbranu.

Džon Bluming smatra da su to bile najbolje godine njegovog života. Bio je posvećen samo treningu i osećao se kao Bog. Mas Ojama ga je od samog početka pripremao za predvodnika evropske kjokušinkai organizacije. Iz tog razloga imao je najboju moguću obuku i podršku koju učenik može da zamisli.

Masutatsu Oyama i Jon Bluming

Tokom leta 1961. godine, znajući da će Džon Bluming uskoro napustiti Japan, Mas Ojama udvostručuje vreme koje provodi sa njim radeći na ispitnim programima. Džon nije imao vremena ni za šta drugo osim za pripremu i polaganje ispita. Te godine sprečen je da radi Hyakunin kumite (borba protiv 100 protivnika). Ovakvu odluku Mas Ojama je u štampi obrazložio time da Tokijo nema dovoljno vozila hitne pomoći za takav događaj. Interesantno je da je i pored napredovanja u zvanjima tokom boravka u Hombu Dojo-u Džon Bluming nosio beli pojas. Smatrao je to za svoju privatnu šalu. Početnici su smatrali da je on jedan od njih, međutim kada bi saznali ko je zaista sa poštovanjem bi ga zvali Sempai. Na kraju obuke bio je nosilac zvanja 2. Dan i niko nije hteo da se bori sa njime. Postao je naj poznatiji stranac u Japanu.

Po povratku u Holandiju Džon Bluming otvara prvi kjokušinkai dođo u Evropi - Dojo Budo Kaikan. Sa velikim entuzijazmom kreće da prenosi znanja koja je stekao boraveći na Istoku kroz obuku koju je obogatio savremenim zapadnim metodama treninga. Tada u Evropi niko nije znao šta je to kjokušin karate i on preuzima na sebe misiju popularizacije. Među borilačkim svetom bilo je onih koji nisu poverovali u efikasnost kjokušina smatrajući da je njihov stil borenja superiorniji. U želji da to i dokažu upućivali su mu izazove za borbu koje Džon Bluming nije nikada odbijao. Nijednom nije bio poražen. Interesantno je da su mnogi od tih boraca posle izgubljene borbe postajali posvećeni učenici kjokušina.

Već u januaru 1962. godine Džon Bluming osniva NKA (Nizozemska Karate Asociacia). Njegovom zaslugom kjokušin se širi i stiče sve veću popularnost. Prvi kjokušin turnir u Evropi održan je u Amsterdamu. Prvi međunarodni susret održan je 1967. godine između Holandije i Velike Britanije, između ekipa Džona Bluminga i Stiva Arnela (Steve Arneil). Holanđani su pobedili. Sledećih godina osvajao je sa svojim učenicima turnire, uključujući Svetske i evropske. Jon Bluming je osnovao Evropsku Kjokušinkai Organizaciju i postao njen prvi Predsednik.

Jon Bluming - Yoko geri

U januaru 1965. godine Mas Ojama dodeljuje Džonu Blumingu 6. Dan kao nagradu za postignuća u kjokušinu i za zasluge u širenju kjokušina u Evropi. Karate svet je bio šokiran. To je bilo prvi put da neko ko nije rođen u Japanu dobije tako visoko zvanje od jedne japanske budo organizacije. U javnosti su se pokrenule razne priče, tračevi i glasine. Revoltiran ovakvom reakcijom Mas Ojama je objavio u jednom borilačkom magazinu da će onome ko u realnoj borbi bez pravila pobedi Džona Bluminga isplatiti 100000 dolara. Pored toga je još obećao da će Džonu oduzeti zvanje i da on, Mas Ojama, više nikada neće podučavati karate. Džon Bluming nije bio zadovoljan ovakvim razvojem događaja jer je u to vreme bio prezauzet svojim školama i poslovima u Evropi. Izgleda da je očekivao navalu izazivaća, ali to se nije desilo. 1966. godine na vratima njegovog dođoa u Holandiji sa željom da se bori pojavio se samo Kwan Mo Gun 5. Dan, apsolutni šampion Koreje. Pre nego što se borio sa Džonom Blumingom borio se sa Jan Kalenbahom (Jan Kallenbach) i Kenđi Kurosakijem (Kenji Kurosaki) i od obojice izgubio. I ako je u obe borbe završio na podu nije odustao od želje da se bori i sa Džonom Blumingom. Ta borba je trajala kratko. Naravno, i nju je izgubio primivši šotei (shotei) udarac. Kada su kasnije pitali Džona zašto je prvo pustio učenike da se bore sa Kwan-om odgovorio je da su ga oni molili jer su se plašili da posle njega Kwan ne bi mogao da se bori sa njima. Tom prilikom je izjavio da se sa puno poštovanja divi Kwan-u i njegovom borbenom duhu jer je i pored prethodno dve izgubljene borbe zahtevao da se ipak bori i sa njime.

Jon Bluming, Masutatsu Oyama i Attila Meszaros

Holandija 1965. godina

Trenerska radionice Džona Bluminga stvorila je mnoge instruktore od kojih su neki krenuli svojim putem. Tako se desilo i sa Loek Hollander-om. Međutim prilikom njihovog razdvajanja došlo je do ne slaganja pa i do neprijateljstva koje se sa nivoa Evrope prenelo i na Japan. Japanska organizacija ipak se na kraju odlučila da se prikloni Loeku Hollander-u. Tome je sigurno doprinela Džon Blumingova narav zbog koje je uvek bio preterano iskren u svojim izjavama.

Džon Bluming dolazi do mišljenja da je Kjokušinkai organizacija postala institut za zgrtanje para od svojih članova. Smatrao je da borbena efikasnost postaje sve slabija u odnosu na raniji period. Upoređuje je sa slabijim oblikom kik-boksa ili jačim oblikom tekvondoa. Smatrao je da ograničenje kjokušina samo na udaračke tehnike umanjuje njegovu realnu primenu. Godine 1966. Džon Bluming sastaje se sa Mas Ojamom i izlaže svoju ideju da karate borba ne sme biti ograničena samo na udarce rukama i nogama na štetu stvarne borbene efikasnosti. Predlaže da se u cilju razvoja i poboljšanja kjokušina uvede rvanje, bacanja i borba u parteru. Ovakva ideja nije naišla na razumevanje kod Mas Ojame. Mas Ojama je smatrao da bi uvođenje novih tehnika dovelo do složenije obuke što bi neminovno dovelo do smanjenja masovnosti članstva. Kasnije je Džon Bluming izjavio da je ova ideja, od koje nije odustao, za ono vreme bila preuranjena.

Džon Bluming napušta Kjokušinkaikan organizaciju i nastavlja svojim putem. Kasnije kontaktirao ga je Akira Maeda iz Fighting Network Rings-a (profesionalna organizacija za rvanje i mešovite borilačke veštine) sa Mas Ojaminom ponudom da se vrati u Kjokušinkaikan organizaciju i da bude njen Predsednik kao i trener u Hombu Dođou. U Hombu Dođou bi pripremao karateke željne za profesionalne borbe na svim nivoima, a naročito u organizaciji Fighting Network Rings-a. Džon Bluming je svoj povratak uslovio ispunjavanjem dva zahteva. Prvi: da se Kjokušin vrati svojim korenima i realnoj borbi. Drugi: da Loek Hollander, u to vreme Predsednik Evropske Kjokušinkaikan Organizacije, mora da napusti Organizaciju. Mas Ojama nije pristao na ove zahteve.

U narednim godinama Džon Bluming se posvetio razvoju istinski realnog borbenog sistema koji se može primeniti na sportskom takmičenju. Odrednica za odabir tehnika bila je primenjivost i efikasnost bez obzira na stil iz kojeg ta tehnika potiče. Njegov središnji princip je kjokušin karate, poznat kao "najjači karate". Međutim, pored udaračkih tehnika kjokušina tu su i bacanja, čišćenja, poluge i gušenja. Upotreba udarca "otvorenom rukom" (shotei) čini ga pogodnim za odbranu na ulici kao i za kontrolisani sparing. Iz poštovanja prema karate tradiciji zadržao je kate, kako u procesu treniranja, tako i u ispitnom programu. Džon Bluming je smatrao da jedino obuka koja sadrži sve ove elemente može obezbediti najveći stepen pripremljenosti za realnu borbu. Sistem je kulminacija njegovog bogatog dugogodišnjeg praktičnog iskustva primenjivog na ulici.

1980. godine Džon Bluming osniva organizaciju Kyokushin Budo Kai što u prevodu znaći "Organizacija borilačke veštine najveće moguće realnosti". Prvim osnovanim Budokai Dođoom u Holandiji upravljali su njegovi učenici Shihan Tom Eikmans i Shihan Frans van Wijngaarden.

1989. godine učenici Džon Bluminga Chris Dolman i Dick Vry otputovali su u Japan kako bi predstavili novi borbeni sistem i njegova pravila. Kyokushin Budo Kai, koji je nastao u Europi, za kratko vreme postao je popularan i predmet mnogih publikacija u Japanu.

Jon Bluming na treningu

Kasnije, pošto se organizacija proširila i ojačala, uz saradnju sa Shihandai Dave Jonkersom, prerasta u International Kyokushin Budokai Kan. Organizacija koristi simbol Tsunami koji označava spremnost da se reaguje poput vode u svakoj situaciji. Praktikant Kyokushin Budo Kai-a prilagođava se i ustrajava u svim okolnostima i kada je potrebno uništava protivnika - baš kao i tsunami.

Logo

Autoritet koji je Džon Bluming stekao u svetu borilačkih veština preporučio ga je da postane savetnik nekoliko velikih japanskih Budo organizacija. U Japanu, koji je često posećivao, stekao je status žive legende. O njemu i njegovim aktivnostima često je pisano u štampi, a jedan Japanac je napisao i knjigu o njemu. Popularnost je uticala na to da glumi u više filmova, kako u japanskim, tako i u holandskim, belgijskim i američkim.

Jon Bluming i Anny de Lange

Film - De inbreker

Kao krunu na dugogodišnju karijeru 1994-e godine Džon Blumingu je od strane učitelja Kenđi Kurosakia i pet najuticajnijih japanskih Budo organizacija dodeljeno zvanje 10. Dan. Koliko je poznato, jedini je Evropljanin nosilac najvišeg zvanja u karateu dodeljenog od strane japanskih organizacija.

Join Bluming i Kenji Kurosaki

U kasnim sedamdesetim godinama života Džon Bluming je i dalje sa lakoćom izlazio na kraj sa svojim učenicima. To je zapanjujuće ne samo zbog godina starosti već i zbog niza povreda sa kojima se izborio: slomljeni vrat, dva slomljena kičmena pršljena u donjem delu leđa, slomljeno leva rame, ozbiljna povrda oba kolena. Takođe je tri puta lomio desnu ruku, dva puta nos i većinu prstiju.

Džon Bluming je svoj život posvetio borilačkim veštinama. Bogato znanje i iskustvo prenosio je na učenike koji su postizali odlične rezultate. Ovo je sažeta lista njegovih značajnijih učenika:

Hideyuki Ashihara (osnovao Ashihara Karate)

Azuma Takashi (karate i đudo majstor, osnovao Kudo Daido-Juku)

Chris Dolman (svetski prvak u sambou i osvajač srebrne medalje u đudou)

Willem Ruska (svetski prvak i osvajač zlatne olimpijske medalje u đudou)

Jan Plas (kickboxer i trener, osnovao Mejiro Gym)

Thom Harinck (kickboxer i trener, osnovao Chakuriki Gym)

Johan Vos (kickboxer i trener, član Mejiro Gym-a)

Otti Roethof (svetski prvak u đudou i karateu)

Semmy Schilt (osvajač titule u K-1, Daido-Juku Kudo i mixed martial arts)

Robert Kool (prvo mesto u teškoj kategoriji 1964-e, New York Cosmopolitan)

Jan H. Kallenbach (kickboxer i trener)

Gilbert Yvel (osvajač titule u mixed martial arts)