Tražio sam Masa (izgovara se
između Mas i Mos) Ojamu kod kuće van Tokija, izgubio sam se u lavirintu ulica i
bezbrojnih kuća bez broja. Tek kad sam se obratio lokalnom policajcu, on me je
odveo direktno do njegove kuće jer su svi sledbenici karatea registrovani u
policiji kao nosioci oružja (sopstvene ruke). Tamo sam vođen kroz sobe sa
pokretnim panoima, sve do dvorišta, gde sam ugledao nekoliko čudnih stubova
obmotanih jastucima od kože i slame. Izgledali su kao parking satovi. Mas Ojama
je bio obučen u jednu komotnu majicu jer
je očigledno u tom trenutku vežbao. Nije bilo druge opreme osim stubova. Prišao
mi je pozdravljajući me grubo sa jednim "Zdravo". Pročitao je pismo.
Kako je pismo bilo napisano na korejskom, počeo je da mi se obraća na jedan
mnogo pevljiviji, zviždukasti način, koji me je podsetio na beli luk koji sam
malo pre toga jeo. Pošto nije izazvao nikakvu reakciju kod mene, promenio je
govor i počeo da mi se obraća na jedan malo familijarniji način pokušavajući da
po neki put ubaci i po koju rečenicu na engleskom. Govorio sam mu o mojoj
zainteresovanosti i ispitivao sam ga u vezi karatea, čak sam mu zatražio i da
mi nešto pokaže. Ja sam samo znao za priču o biku iz filma koji sam gledao i
čuo sam tek po neku priču o ljudima koji razbijaju golim rukama daske, cigle i
kamenje. Dok je pripremao i slagao diskove na postolju od cigala, prićao mi je
o jednom skupu budističkih monaha u blizini Kantona u Kini oko 525. godine.
Rekao mi je da je sastanak monaha organizovao indijski sveštenik Daruma i tada
mi je bilo lakše jer sam se sada nalazio na poznatom terenu. Ja sam znao za
istorijske činjenice vezane za Darumu, odnosno patrijarha Bodidarmu iliti onog
koji razume znakove života. Sve ove informacije znao sam zbog mog rada na
studijama o zen - budizmu. Bodidarma je osnovao sektu meditativnog zena, koji
je u Kini dominirao vekovima i bio je bitan faktor u formiranju temelja
japanske civilizacije. Njegove filozofske i naučne teorije dalje su prožele
mačevanje, slikarstvo, ceremoniju čaja, pa čak i japansku atletiku. Kada je
Bodidarma emigrirao u Kinu, zemlja je bila podeljena na kraljevstva koja su
bila u međusobnom ratu. Šef kantonske vojske razoružao je civilno stanovništvo
kako bi sprečio otpor. Dok mi je Mas Ojama pričao o ovoj staroj tradiciji,
postavio se naspram dve cigle, koje su bile jedna pored druge.
"Tako da kada je ovaj kineski gospodin rata razoružao civilno
stanovništvo, on ih nije zaštitio od bandita i feudalaca"... na cigle je
postavio kamene ploče vrlo pažljivo, jednu na drugu. Doterao ih je da budu
složene u nizu.
..."budistički monah
Bodidarma sazvao je svoje učenike i rekao im: Ratovati i ubijati je loše",
stavio je svoju levu ruku obmotanu sa krpom oko zglobova na postolje.
"ali takođe je greška i ne biti spreman da se braniš. Tako treba da
bude"... stavio je u svoj levi dlan težak kamen koji je imao oblik
spljoštenog jajeta crne boje.
..."moguće je da nemamo
noževe, ali ćemo zato od svojih prstiju napraviti oružje". Mas je zatvorio
prste oko kamena i pritisnuo je zglobove na krpu kako bi bili još čvršći.
..."naše toljage su
konfiskovane zato napravite po jednu od svake svoje pesnice". Dok je ovo
govorio izbacio je vazduh iz svojih pluća zabacujući ramena unazad i na dole.
Rastuća tenzija njegovih mišića i kontrakcija tela iznudila je osmeh na
njegovom licu.
..."I bez koplja svaka ruka
mora da postane koplje". Dok je udisao, podigao je ruku horizontalno. Glas
mu je zvučao grubo dok je govorio i dok je kompletno izdisao.
..."I svaku otvorenu ruku
pretvarate u"... u tom momentu podlaktica je pala kao most koji se
otkačio. Ivicom otvorene ruke udario je u kamen.
..."u jedan mač!"
šapnuo je.
"Onda ih je Bodidarma naučio
jednom novom načinu borbe. Go-šin-đucu karateu, borilačkoj veštini sa otvorenom
rukom. Ovo se dogodilo pre oko četrnaest vekova
u Kini i ja Mas Togo iz Koreje i Japana nastavljam sa tradicijom
otvorene ruke". Pokupio sam polovine kamena, koje su bile savršeno prepolovljene,
i sastavio ih. Bile su čvrste. Pogledao sam mu ruku. Izuzev jednog plika koji
nije bio baš u sredini, ruka je bila potpuno normalna i nepovređena.
"Ne bojite se da polomite
ruku?" upitao sam.
"Nikada je ne povredim ako
uradim to kako treba, a uradim dobro, samo ako se ne bojim. Vi možete isto da
uradite bilo šta ako se ne bojite".
"Jedino čega treba da se
plašite je samog straha", citirao sam.
"Ah", uzviknuo je,
"čitate naše zen mudrace".
Jedan pomočnik je doneo dve
šoljice gorkog zelenog čaja kako nalaže istočnjačka tradicija. Mas Ojama me je
pratio. Bacio sam pogled na delove koje sam imao u rukama i rekao sam da je i
sa strahom, ili bez njega potrbna velika snaga da se slome cigle i kamenje
golim rukama. Dodao sam mu i da je tehnika borbe zastrašujuća. Mas se nije
slagao, rekao je da je to trik koji se sastoji u tome da upoznate sebe same i
svog neprijatelja.
Preuzeto iz knjige:
MASUTACU OJAMA
čovek podviga
uz odobrenje autora
Nenada Simića
Slika preuzeta sa
adrese:
-->
Nenad Simić rođen je 1970. godine u Beogradu. Karateom je počeo da se bavi početkom osamdesetih godina, u karate klubu Sportskog društva “Radnički” iz Beograda. Majstorsko zvanje stekao je 1989. godine. Pored Šotokan karatea, vežbao je Kjokušinkai, rvanje i boks. Kao član juniorske i seniorske karate reprezentacije Jugoslavije, nastupao je na domaćim i međunarodnim šampionatima. U tom periodu napravio je niz značajnih rezultata. Osvajač je medalja sa šampionata Srbije, Jugoslavije i Evrope (kumite) i pobednik je izbornog turnira za seniorsku reprezentaciju SFRJ. Godine 1989, na apsolutnom prvenstvu SFRJ, proglašen je za najatraktivnijeg borca. Nosilac je majstorskog zvanja 5. Dan (godan, Hidetaka Nišijama – ITKF) i autor je knjiga:
tel. 063 77 27 401
Klikom na preview možete besplatno pregledati prve 42. stranice.
Нема коментара:
Постави коментар