PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


недеља, 11. јануар 2015.

GEIKO OSAME 29.12.2014.

Објавио у Нема коментара:

среда, 7. јануар 2015.

GAJDŽIN SAMURAJ



Japan, leto 1614. godine

„Hej, stranče, sediš na mom mestu!“, zarežao je samurajski ratnik.
Džek je prestao da srče supu s rezancima. U neuglednoj krčmi u Šonou, poštanskoj stanici na putu za Tokaido, bilo je puno praznih klupa. Odlučio je da se ne protivi samuraju. Kliznuo je na drugi sto, ne dižući glavu, pokrivenu širokim slamnatim šeširom. Nastavio je da jede, pogleda uprtog u činiju vrele supe.
„Rekao sam da sediš na mom mestu“, ponovio je samuraj. Ruka mu je preteći počivala na balčaku mača. Iza njega su se pojavila još dva para sandala.
Džek se upinjao da očuva prisebnost. Stigao je do ovog drumskog svratišta bez ozbiljnijih problema. Nadao se da će tako i ostati.
Znao je da će to biti teško u ratom opustošenom Japanu. Samurajski gospodar, daimjo Kamakura nakon pobede u građanskom ratu proglasio se šogunom, vladarem Japana. Zemlja je bila puna ratobornih samuraja, pod njegovim zapovedništvom. Maltretirali su stanovništvo, a pogotovo pripadnike nižih slojeva, pijani od pobede, sakea i novostečene moći.
Džek je na prvi pogled izgledao kao skromni zemljoradnik ili lutajući hodočasnik. Nosio je neupadljivi plavi kimono, sandale i kupasti, slamnati šešir - prepoznatljivo obeležje seljaka i budističkih sveštenika. Široki obod skrivao je crte lica stranca.
„Seo si na mesto mog prijatelja.“
Saborci krupnog nasilnika su se zakikotali. Džek je shvatio da se našao u veoma nezgodnoj situaciji, iz koje se neće tako lako izvući. Biće najbolje da što pre napusti krčmu. Naći će se u velikoj nevolji, ako otkriju ko je. Kao stranac, gajdžin, bio je potencijalna meta odmazde. Šogunov prvi proglas po stupanju na vlast bio je zabrana prisustva stranaca i hrišćana na teritoriji čitave zemlje. Naređeno im je da smesta napuste Japan ili da se suoče s kaznom. Nekim preterano revnosnim samurajima činilo se da stranci ne napuštaju Japan dovoljno brzo. Na kratkom putovanju od Tobe do puta za Tokaido prošao je pored izmrcvarenog tela zlosrećnog hrišćanskog sveštenika. Visilo je s drveta i lagano trulilo na suncu.
„Brzo ću pojesti supu i odmah nastaviti put“, odvratio je Džek na besprekornom japanskom.
Bio je isuviše gladan da bi ostavio polupraznu zdelu. Štapićima je punio usta rezancima. Četiri dana od rastanka s prijateljima nije pojeo ništa toplo.
„NE MOŽEŠ! Ostavi tu supu i tornjaj se odavde!“, naredio mu je samuraj. Tresnuo je pesnicom o sto.
Činija se zakotrljala po podu. Njena sadržina se prosula po tvrdo nabijenoj zemlji. Malobrojni putnici-namernici zaždili su ka vratima. Kelnerica se svila iza šanka, pored uplašenog oca.
Džek je po prvi put podigao glavu. Bio je prinuđen da se suoči s napadačem.
Zdepasti samuraj s pacovskim brčićima i žbunastim crnim obrvama zapanjeno je zurio u dečakove plave oči i plavu kosu.
„Gajdžin!“, procedio je.
Džek je ustao. Bio je viši od velikog broja japanskih muškaraca, iako je imao samo petnaest godina.
„Odlazim, kao što sam rekao.“
Samuraj se hitro pribrao. Preprečio mu je put. „Nećeš ti nikuda. Ti si begunac i neprijatelj Japana.“
Dva ratnika su stajala iza njega. Jedan je bio mršav, uskog prćastog nosa i sitnih očiju. Drugi je bio mali i debeo kao žaba. Nosili su po dva samurajska mača - standardnu katanu i kraći vakizaši.
„Ne tražim nevolje“, odvratio je Džek i podigao ranac. Bio je spreman da se da u bekstvo. „U prolazu sam na putu do Nagasakija. Napuštam zemlju, u skladu sa šogunovim naređenjem.“
„Nije ni trebalo da dolaziš ovamo“, zarežao je mršavi. Pljunuo je pred Džekove noge. „Uhapšen si...“
Džek mu je bacio štapiće za jelo u lice, da bi mu skrenuo pažnju. Jurnuo je ka vratima.
„Drž' ga!“, naredio je njihov vođa.
Žaboliki ratnik ga je uhvatio za zglob. Napadač se začas našao na kolenima. Jaukao je od bola, posle delotvornog zahvata. Zglobni obuhvat je bio prva lekcija iz tajdžicua koju je Džek naučio u Niten Iči Rjuu, samurajskoj školi u Kjotu, u kojoj je proveo poslednje tri godine.
„Upomoć!“, zajecao je samuraj.
Vođa je isukao mač i jurnuo napred.
Džek je pustio debeljka, pre no što mu je slomio ruku. Bacio ga je pred samuraja u jurišu. Istovremeno je potegao katanu iz ranca. Čelični mač je sevnuo iz saje, dok je smrtonosno sečivo hitalo ka njegovom vratu.
Dve katane su se sudarile u vazduhu. Načas se niko nije pomerio. „Gajdžin samuraj!“, preneraženo će vođa. Oči su mu bile krupne kao tacne.
„To je taj!“, ciknuo je žaboliki ratnik, podižući se na noge. „To je gajdžin za kim šogun traga!“
„Raspisao je lepu nagradu za njegovu glavu“, dodade mršavi samuraj. I on je potegnuo mač.
Tri samuraja su okružila Džeka. Stajali su između njega i vrata. Nije imao izbora. Moraće da se izbori za slobodu.
Kelnerica, sićušno devojče s kratkom gustom crnom kosom, uplašeno je izvirila iza šanka. Ugledala je Džeka, sateranog u ćošak.
Drumska krčma za niže slojeve bila je skromno, drveno zdanje, načinjeno uglavnom od bambusa, sa zidovima od kremkastog pirinčanog papira. Oslanjala se na nekoliko drvenih stubova. Stolovi behu stari i iskrzani. Iza šanka je bilo veliko bure sakea i nekoliko kamenih posuda za služenje pirinčanog vina. Džek je načas ugledao devojčinog oca. Krčmar je užurbano sklanjao nekoliko dragocenih porculanskih činija. Klizeća vrata, najočigledniji put za bekstvo, bila su na drugom kraju prostorije, iza tri samuraja. Pitao se da li krčma ima i zadnji izlaz.
„Da li moramo da ga uhvatimo živog?“, pitao je mršavko.
„Ne moramo, šogun će se zadovoljiti njegovom glavom“, odgovorio je vođa.
Shvatio je da ih ne može pobediti jednim mačem. Isukao je vakizaši. Podigao je oba oružja u odbrambeni stav. Akiko, najbolja i najdraža prijateljica, darovala mu je dva veličanstvena mača s tamnocrvenim balčacima. Pripadali su njenom pokojnom ocu.
Dragocene mačeve je iskovao Šizu, najveći majstor za izradu mačeva koji je ikada živeo. Prvi put će ih upotrebiti u borbi. Lepo su mu ležali u ruci. Oštrice su bile savršeno uravnotežene.
Vođa je oklevao da napadne. Iznenadio ga je Džekov neobični borbeni stav. Većina samuraja je u dvobojima koristila samo katanu.
„Zna tehniku dva neba!“, kriknu žaboliki ratnik.
„Pa šta?“, prezrivo će vođa. „Nas je troje!“
Džeku nije promaklo da vrh vođine katane blago drhti, uprkos razmetljivim rečima. Tehnika dva neba je uživala strahovit ugled među samurajima. Svi su znali da samo najbolji polaznici Niten Iči Rjua dobijaju priliku da je nauče. Pričalo se da je gotovo nemoguće ovladati njome i da su retki samuraji kojima je to uspelo nepobedivi u boju. Masamoto, osnivač samurajske škole i Džekov pokrovitelj, borio se i pobedio u šezdeset dvoboja.
„Ne budi naivan, klinac samo blefira. Nijedan gajdžin ne može da ovlada tom tehnikom", reče vođa i gurnu debelog samuraja napred. „Ubij ga!“
„A zašto baš ja?“
„Zato što sam ti ja naredio!“
Samuraj je oklevajući potegao mač. Džek je bacio pogled na oštricu. Bila je čista i neokrznuta. Zaključio je da se zdepasti ratnik nikad nije ogledao u pravom dvoboju.
„P-p-predaj se, gajdžine, ili...“, promucao je.
„Ili?“, izazivao ga je Džek. Trudio se da dobije u vremenu i zauzme položaj iza stola.
„Ili ću ti... odseći glavu", neubedljivo će debeljko.
„Šta će biti ako se predam?“
Samuraj nije znao šta da odgovori. Pogledao je vođu.
„U svakom slučaju, ostaćeš bez glave“, odgovorio je vođa sa sadističkim osmehom.
Klimnuo je. To je bio signal mršavom samuraju. „U NAPAD!“
Sva trojica su navalila na Džeka.
Prevrnuo je sto. Debeljko je pao na pod i ispustio mač. Mršavi je zamahnuo prema Džekovom vratu. Vođa je ciljao stomak. Sagnuo se ispod prvog sečiva i odbio drugi napad vakizašijem.
Udario je mršavog samuraja nogom u grudi, pre no što je stigao da ponovo napadne. Poleteo je i tresnuo u stub. Drvo nije izdržalo. Slomilo se. Neugledno zdanje je zadrhtalo. Džek se okrenuo i zamahnuo katanom prema vođinoj glavi. Oštrica je zviždeći sekla vazduh. Proletela je tik iznad samurajeve glave.
„Promašio si!“, povikao je.
„Jesam li?“, rekao je Džek, dok je nasilnikov perčin padao na pod.
Samuraj, preneražen gubitkom statusnog simbola, nije čuo krckanje greda, sve dok nije bilo kasno. Džek je presekao veze koji su držali deo krova od bambusa. Debela, tvrda stabljika udarila ga je u glavu. Nestao je pod poplavom bambusa.
Mršavi samuraj ga je napao s besnim krikom. Ciljao je srce. Naterao ga je na odstupanje ka šanku. Blokirao je kišu udaraca. Protivnik je bio munjevito brz. Došao je u poziciju da mu zada opasan udarac u stomak.
Džek je u poslednjem deliću sekunde skočio u stranu. Kao brijač oštro sečivo proseklo je bure sakea. Prepolovilo ga je. Pirinčano vino se prosulo. Alkoholni vodopad je preplavio debelog samuraja, koji je klečao na podu pipajući za mačem. Idiotski osmeh mu je osvanuo na licu, kad je progutao nekoliko gutljaja sakea.
Na licu mršavog samuraja ogledao se strašan bes. Ponovo je podigao mač, rešen da dokrajči gajdžina. Kelnerica se podigla iza šaltera. Tresnula ga je glinenim krčagom po potiljku. Blago se zanjihao i pao na pod.
Džek je zapanjeno zurio u devojku.
„Neki ljudi jednostavno ne mogu da podnesu piće“, rekla je. Nevino se osmehivala, dok se debeli samuraj klizao po mulju i pirinčanom vinu.
Uspeo je da ustane. Sake mu je kapao s lica. Pogledao je pale drugove i uzmakao od Džeka.
„Ovo nije ravnopravna borba" mucao je, dok mu je mač drhtao u rukama.
„Nikad nije ni bila“, odvratio je Džek. Izveo je udarac jesenjeg lista.
Dva puta je sečivom pogodio zadnji deo protivnikovog mača. Očas posla ga je razoružao.
Samuraj je podigao ruke u znak predaje. Mrmljao je: „Nemoj da me ubiješ!“
Džek je u treptaju oka zamahnuo ka zdepastom ratniku, s oba mača. Debeljko je vrisnuo. Prodorni pisak je ubrzo prerastao u žalobni jecaj.
„Ne želim nikoga da ubijem“, poručio mu je Džek, kad je vratio mačeve u korice. „Hoću samo jedno, da se vratim kući.“
Samuraj je začuđeno spustio pogled. Bio je neozleđen, ali mu je obi pao na pod, zajedno sa sajama, inro kutijicom i niskom novčića.
Pobegao je iz krčme, užasnut Džekovom mačevalačkom veštinom.



Tekst i slika preuzetl iz knjige Krisa Bredforda:

MLADI SAMURAJ
Krug zemlje

postavljene na adresi:

https://www.scribd.com/doc/230712759/Chris-Bradford-MLADI-SAMURAJ-04-Krug-Zemlje




Објавио у Нема коментара:

недеља, 14. децембар 2014.

SHIHAN KENJI MIDORI



Na japanskom ostrvu Amami Oshima sa bujnom vegetacijom i prelepim predelima, rođen je 18. aprila 1962. godine Kenji Midori. Pre njegovog rođenja njegov otac Gemba i majka Tetsuko imali su tri ćerke. Rođenje muškog deteta izazvalo je u porodici veliku radost. Njegov otac bio je ugledan i uticajan poslovan čovek u mestu Setonay i od malena ga je smatrao za svog jedinog naslednika. Mažen i pažen u porodici rastao je tvrdoglavo rešen da bude najbolji u svemu čime se bavio. Od početka školovanja trenirao je judo i postizao dobre rezultate na gradskim takmičenjima. Sa kyokushinom se upoznao čitajući crtane romane koji su opisivali život i veličali podvige Masutatsu Oyame. U nedostatku mogućnosti da trenira kyokushin u mestu stanovanja, jer nije postojao kyokushin klub, sa drugovima je pokušao sam da vežba. Posle mature ubedio je roditelje da je za njegovo obrazovanje najbolje da ode u Tokio kako bi nastavio sa školovanjem. Međutim, pravi razlog bio je želja da počne da trenira kyokushin. U oktobru 1978. godine krenuo je na treninge kod poznatog majstora, jednog od najtalentovanijih trenera kyokushina, Hiroshige Tsuyoshia. Pokazao se kao izuzetno talentovan i uporan učenik. Trenirao je svakodnevno. Učestvovao je na treninzima svih grupa provodeći bukvalno ceo dan u dojou. Samo 9 meseci mu je trebalo da osvoji najveće učeničko zvanje 1. kyu.

Aprila 1980-te Kenji Midori prvi put izlazi na takmičenje. Bilo je to apsolutno prvenstvo Chiba prefecture održano u gradu Nagareyama na kome je učestvovalo 54 takmičara. Kenji Midori je kao debitant osvojio četvrto mesto. Na putu ka prvom mestu sudbina je odredila da ga zaustavi Shokei Matsui. Borba je rešena odlukom sudaca. Oba takmičara su osvojila simpatije publike pokazanom atraktivnom nožnom tehnikom.

Kao učenik elitne privatne srednje škole Meguro iz istoimene četvrti Tokia bio je u obavezi da doprinese njenim sportskim uspesima u ragbiju tako da mu je malo vremena ostajalo za kyokushin. Do promene u njegovom životu došlo je kada je njegov dobar drug Nakazawa Yasushia smrtno stradao u saobraćajnoj nesreći. Ovaj događaj je tako duboko uticao na njega da je doneo sudbonosnu odluku da se potpuno posveti kyokushinu. Vredno trenira i 27. juna 1982. godine napokon uspešno polaže za crni pojas 1. Dan. Njegovoj sreći nije bilo kraja.

U avgustu 1983. godine Kenji Midori je na prvom prvenstvu Kyokushin karatea zapadnog Japana osvojio treće mesto. U polufinalu je izgubio od Koichi Kawabata, osvajaća 8. mesta 1979. godine na drugom Otvorenom prvenstvu sveta u karateu. Kawabata nije napravio nikakvu značajnu prednost ali je odluka sudija bila 3 prema 0 u njegovu korist. Nezadovoljan što mu nije “prošlo” nekoliko mawashija Kenji Midori je razlog za poraz pronašao u nezrelosti svoje veštine i nedovoljno iskazanoj volji za pobedom. Poraz u ovoj borbi motivisao ga je da u sali proliva više znoja kako bi poboljšao svoju veštinu borenja.

1984. godine Kenji Midori nastupa na borilištu 3. Otvorenog svetskog prvenstva u karateu. Međutim, ne nastupa kao takmičar, već samo kao demonstrator dozvoljene i zabranjene tehnike na ceremoniji otvaranja. Njegov prikaz udaraca, naročito udaraca nogom u skoku, oduševio je publiku. Ali nisu bili svi oduševljeni njegovom tehnikom. Neki su izrazili prezrenje izjavama da je njegov prikaz najobičniji šou koji nije primenjiv u realnoj borbi. Kenji Midori će dokazati već sledeće godine ovim kritičarima da nisu u pravu osvajanjem prvog mesta na 2. težinskom prvenstvu Japana u lakoj kategoriji pobedom nad Hiroyuki Miake.

Početkom 1991. godine Gemba Midori poziva sina da se vrati kući na ostrvo Amami Oshima i preuzme vođenje porodićnog posla. Kenji Midori se vraća iz Tokia u Setonay i počinje po želji oca da uči kako da vodi poslovanje najveće građevinske firme u tom delu Japana. Ispunjavanje očeve želje neminovno je dovelo do toga da trininge kyokushina potisne u drugi plan. Shvativši da se približava 5. Otvoreno prvenstvo sveta u karateu Masutaca Oyama nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Kenji Midori neće učestvovati na njemu. Odlučuje da ode u posetu ocu svog učenika gde je primljen sa najvećim počastima. U razgovoru je objasnio da Kenji Midori poseduje takve sposobnosti da on veruje kako može postati svetski prvak u karateu. Zamolio je oca da ga oslobodi obaveza prema porodičnom poslu kako bi svo svoje vreme i pažnju usmeri na fižičke i psihičke pripreme za taj podvig. Gemba Midori nije moga da odbije molbu počasnog gosta. Kenji Midori se vratio u Tokio i počeo sa pripremama pod nadzorom Masutatsu Oyame.

Novembra meseca 1991. godine vera Masutatsu Oyame da borac male težine, koji savršeno vlada tehnikom, može treningom usavršiti svoje sposobnosti i postati prvak sveta u karateu u konkurenciji mnogo težih protivnika se ostvaruje. Trećeg dana 5-og Otvorenog prvenstva sveta u karateu Kenji Midori se u finalnoj borbi sastao sa Akira Masudom, trečim sa prethodnog Svetskog prvenstva 1987. i prvim 1990. sa 22. prvenstva Japana u apsolutnoj kategoriji. Kenji Midori 29 godina star, visina 165cm, težina 72kg. Akira Masuda 29 godina star, visina 177cm, težina 87kg. Kada je zvuk udarca u bubaanj označio početak borbe Akira Masuda je krenuo u napad želeći da pobedu reši u svoju korist već u prvim trenucima borbe. Na prvi mah Kenji Midori deluje zbunjeno, odbija napade, ali ipak brzo izjednačava da bi drugu polovinu borbe preokrenuo u svoju korist. Sudije su se po isteku 3 minuta borbe izjasnile sa 1 prema 0 u korist Kenji Midorija. Pošto je za pobedu neophodna odluka većine sudija, znači 3 od 5, borba je proglašena nerešenom i nastavljena prvim produžetkom od 2 minuta. Kinji Midori primenjuje taktiku ulaska sa napadom, a zatim brzim izlaskom na bezbednu distancu. Sa obe strane Akira Masudine glave “sevaju” visoki mawashi geri udarci nogom. Tu je i udarac petom u okretu iz skoka u telo kao i snažni udarci rukom. Dva minuta je brzo prošlo ali sudije su ponovo donele odluku o nerešenom ishodu. Borba je nastavljena drugim produžetkom od 2 minuta. I ako svestan da samo održavanjem nerešenog rezultata pobeđuje razlikom u težini, Kenji Midori se upušta u bespoštednu borbu. Ipak ni posle drugog produžetka sudije nisu dale prednost ni jednom borcu, rezultat je po treči put nerešen. U skladu sa pravilima takmičenja boric su otišli na merenje gde se pokazalo da je Kenji Midori lakši za 15kg. Sudija u borilištu, Shihan Goda Yuzo, podiže ruku Kenji Midoriju i proglašava ga novim svetskim prvakom u karateu. Ovim podvigom dokazao je vrednost stila karatea čiji je tvorac Masutatsu Oyama smatrao da nisu bitne fizičke karakteristike kao snaga, visina ili težina već prvenstveno unutarnja snaga i snažan borbeni duh.

Posle ovog meča Akira Masuda je izjavio da se Kenji Midori pokazao kao izuzetno jak protivnik i da je njegov sledeći cilj da mu se revanšira za poraz. Prilika za to mu se nikada nije ukazala jer je Kenji Midori posle ovog sjajnog trijumfa odlučio da završi takmičarsku karijeru.

Nakon povlačenja iz takmičenja Kenji Midori je u rodnom gradu obučavao nove generacije poklonika kyokushina. Aktivno se uključio u organizacijske aktivnosti, tako da marta 2000-te postaje predsednik NPO (neprofitne) Kyokushin Kaikan Organizacije. U martu 2001 postao je predsednik NPO Internacionalne Karate Organizacije. Godine 2003. menja naziv organizacije u WKO – Svetska Karate Organizacija Shinkyokushinkai, poznata i kao IKO 2. Organizacija je prisutna u 88 zemalja sveta. Kancho (Predsednik) Kenji Midori zaslužan je za unapređenje, razvoj i širenje kyokushina u duhu budoa. Aktivan je u uključivanju full contact karatea u program Olimpijskih igara. Pored toga bavi se i društveno korisnim aktivnostima kao što su propagiranje dobrovoljnog davanja krvi i doniranje organa. Juna meseca 2010. godine promovisan je u zvanje 7. Dan od strane WKO Komiteta zaduženog za dodelu zvanja. Oženjen je i ima dva sina i ćerku.


SHIHAN KENJI MIDORI'S RECORD :

1980. april – 4. mesto na prvenstvu Chiba prefecture u apsolutnoj kategoriji (izgubio od Shokei Matsui)

1983. avgust – 3. mesto na prvom prvenstvu zapadnog Japana (izgubio od Koichi Kawabata)

1984. april – Ušao među prvih 8 na 1. težinskom prvenstvu Japana u lakoj kategoriji

1985. – 1. mesto u lakoj kategoriji na 2. težinskom prvenstvu Japana (pobedom nad Hiroyuki Miake)

1985. novembar – 5. mesto na 17. prvenstvu Japana u apsolutnoj kategoriji

1987. jun – 1. mesto na 4. težinskom prvenstvu Japana u lakoj kategoriji (pobedom nad Hiroyuki Miake)

1987. novembar – Ušao među prvih 16 na 4. Otvorenom prvenstvu sveta u karateu (poražen od Michael Thompson), dobio nagrada za najbolju tehniku

1988. septembar – 2. mesto Sursee Kup (poražen od Andy Hug)

1990. jun – 1. mesto u lakoj kategoriji na 7. težinskom prvenstvu Japana (pobedom nad Kensaku Yamamoto)

1990. decembar  – 2. mesto na 22. prvenstvu Japana u apsolutnoj kategoriji (izgubio od Akira Masuda)

1991. novembar – 1 mesto na 5. Otvorenom prvenstvu sveta u karateu (pobedom nad Akira Masuda)


. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .




LITERATURA :

http://wkoss.com/about/kenji-midori/
https://m2.facebook.com/notes/shinkyokushinkai-karate-malaysia/the-president-wko-shinkyokushinkai-kenji-midori/132967303501640/
http://karate.bartoszyce.info.pl/historiakarate/kenji-midori
http://www.shinkyokushin.at/midori.php
http://kyokushinkan-kaliningrad.ru/midory-kendjy
http://karate23.ru/blog/kyokushin_persons/279.html#cut
http://www.kyokushin4life.com/forum/general-discussion/fighter-profiles/retired/1607-kenji-midori-5th-world-champion
http://www.kyokushinresults.freeserve.co.uk/Pages/World/WTi.htm
http://www.kyokushin-kaikan.it/cms/kyokushinkai/kenji-midori.html



SLIKA PREUZETA SA ADRESE :
http://www.wko.cr/message-of-shihan-kenji-midori-wko-president-february/




KYOKUSHIN LEGENDE

KANCHO AKIYOSHI MATSUI

Објавио у Нема коментара:

понедељак, 1. децембар 2014.

KYOKUSHIN SHOW 28.11.2014.



U hali 2 Beogradskog sajma održan je od 27. do 29. novembra 2014. Treći međunarodni sajam sporta koji je ove godine imao naziv “Sportska strana Srbije”. Na sajmu je učestvovalo svih 85 granskih saveza domaćeg sporta. Održano je niz stručnih predavanja, a svaki od sportova je imao svoj štand. Štand Kyokushinkai saveza Srbije na kome su posetioci mogli da se upoznaju sa kyokushinom i aktivnostima Saveza i klubova nalazio se u donjem nivou hale. Na štandu su tokom sajma dežurali sportisti iz beogradskih klubova među kojima i članovi našeg kluba.


Svaki od granskih sportskih saveza je tokom trajanja Sajma sporta imao rezervisan termin da predstavi svoj sport. Kyokushinkai savez Srbije je 28. novembra održao svoju prezentaciju u kojoj su ućestvovali sportisti iz klubova “Crvena Zvezda”, “Beograd”, “Panter”, “Čačak”, “Kombat”, “Oyama”, “Horgoš” i “Crveni zmaj”. Publici su prikazane tehnike kyokushina, atraktivan rad na fokuserima, kate, lagani sparing. Prezentacija je završena borbom za trofej Sajma sporta koji je osvojio Vanja Konvalinka.







Zorana Rajačić i Nikola Kuzmanović




Објавио у Нема коментара:

недеља, 23. новембар 2014.

PRIČA O KYOKUSHINU



Kyokushinkai je stil karatea koji danas vežba preko 12 miliona registrovanih članova u preko 120 zemalja. Poznat je kao najjači stil karatea. Neki ga smatraju i najbrutalnijim stilom. Kyokushinkai borci su izuzetno čvrsti i snažni  tako da sa uspehom nastupaju na velikim svetskim turnirima kao što su K1 ili UFC.

Priča o Kyokushinu u velikoj meri je priča o njegovom tvorcu Masutatsu Oyami rođenom 1923 godine u Koreji. Još kao dečak izdvajao se od svojih vršnjaka izuzetnom snagom i hrabrošću. Sa 9 godina počeo je da  trenira Kempo. Sa 15 godina preselio se u Japan gde trenira karate kod Gichin Funakoshija. Sa sedamnaest godina imao je crni pojas 2. Dan, a sa dvadeset 4. Dan. Pored karatea trenira i druge borilačke veštine. U boksu je bio visoko rangiran takmičar u velter kategoriji. Judo je trenirao kod majstora  Masahiko Kimure i položio je za 4. Dan. Trenirao je i Daito-ryu Aiki-jujutsu kod majstora Yoshida Kotaroa koji mu je dodelio Menkyo kaiden – staru formu sertifikata o majstorstvu. Posle Drugog svetskog rata učio je Goju ryu karate kod So Nei Chua koji je vodio dojo zajedno sa čuvenim Gogen Yamaguchiem. Rezultat učenja je osvojeni 8. Dan.

U dvadesettrečoj godini života sebi postavlja cilj da postane najbolji karatista u Japanu. Doneo je odluku da 3 godine provede u izolaciji na planini Minobu kako bi usavršio svoj duh i telo. Život posvećuje karateu i u surovim uslovima divlje planine dane provodi u vežbanju i pručavanju zena i filozofskih knjiga. Moto mu je bio : “Treniraj više nego što spavaš i uspećeš”. Posle 14 meseci sponzor ga je obavestio da ne može više da ga snadbeva sa hranom zbog čega je bio prisiljen da se vrati u civilizaciju. Ubrzo zatim, 1947 godine, u Japanu se organizuje prvo takmičenje u borilačkim veštinama posle završetka drugog svetskog rata : Svestilsko nacionalno prvenstvo. Masutatsu Oyama sa lakoćom pobeđuje sve protivnike i osvaja titulu apsolutnog šampiona Japana.

Nezadovoljan što nije uspeo da provede pune 3 godine u izolaciji, ponovo odlazi u planinu. Ovoga puta na planinu Kiyozumi. Bio je još uporniji i još tvrdoglaviji u tome da uspe u svome usavršavanju. Trenirao je 12 sati dnevno, stajao pod hladnom vodom, lomio kamenje i udarao u stabla, preskakao preko potoka nebrojano puta. Proučavao je samurajsku tradiciju trudeći se da naučeno primeni u svojoj veštini. U želji da pokaže svetu napredak koji je postigao svojim metodama treninga uma i tela, 1950. godine počinje javno da demonstrira borilačku veštinu u borbama sa bikovima. Imao je 52 borbe. U tri je bika usmrtio samo jednim udarcem dok im je u ostalim shuto udarcem odsecao rogove. 1952. godine putuje u Ameriku gde na televiziji i pred publikom demonstrira karate. Na mnogobrojnim putovanjima širom sveta imao je 270 borbi sa ljudima iz borilačkog sveta koji su želeli da isprobaju njegovu veštinu i snagu. Nijedna od tih borbi nije trajala duže od tri minuta, a većina se završila samo posle nekoliko sekundi samo jednim Oyaminim udarcem. Snažni Oyama je imao jednostavno rešenje za protivnike : dobro ciljanje i kvalitetno izveden karate udarac. Slava koju je stekao pročula se na daleko. Postao je poznat po nadimku koji mu je savršeno pristajao – Božja ruka. Oyama je uputio izazov na borbu svim majstorima borilačkih veština u Japanu. Niko se nikada nije odazvao.

Masutatsu Oyama je bio uspešan u svakoj veštini borenja koju je trenirao. Međutim ni jedna od njih nije zadovoljila njegovu snažnu potrebu za dokazivanjem. Iz tog razloga stvara sopstvenu školu karatea čiji je cilj efikasnost u realnoj borbi. 1953. godine otvara svoju prvu dvoranu za trening u Tokiju. Do kraja 1957. godine imao je 700 učenika. Nije bilo kimona, nego je svako nosio šta je imao. Treninge su posećivali borci iz više karate stilova, a najviše iz Shoto kan i Goju ryu karatea. Pored njih dolazili su i boric iz drugih borilačkih veština kao što su Chinese & Korean Kempo, Judo, boks i još nekih. Oyama od njih preuzima ono što je u borbi primjenjivo i efikasno. Stvara nove tehnike, a akcenat stavlja na naporne fizičke vežbe za jačanje duha i tela u pripremi za borbu bez zaštite sa punim kontaktom do nokauta. Filozofska ideja vodilja bila mu je samurajska izreka “Ichi geki hissatsu” – “Jedan udarac, sigurna smrt”. Borbe su trajale sve dok jedan od boraca nije glasno izjavio da se predaje ili dok očigledno nije bio u mogućnosti da nastavi borbu. Borci su snažno udarali, ali i bili spremni da prime udarac. Bio je dozvoljen udarac u glavu dlanom ili umotanom pesnicom, hvatanja, bacanja i udarac u genitalije. Zbog zahtevnih i grubih treninga dešavale su se brojne povrede. Postotak odustajanja bio je visok, skoro 90 %. Vremenom Oyama je sistematizovao tehnike i osmislio pravila borenja stvarajući potpuno novi stil karatea zasnovan na Budo tradiciji Japana. Uspeo je da u pravoj meri spoji tradicionalno karate učenje koje se oslanja na zen filozofiju sa modernim sistemom takmičenja. Jasno je definisao da je cilj napornog vežbanja jačanje borbenog duha koji omogućava da se ne odustane u trenucima kada mislimo da smo došli do krajnjih granica, već nastavi dalje. Za Oyamu je svaki trening prilika da bolje upoznamo sami sebe što nam omogućava da postanemo bolji ljudi i živimo u harmoniji sa svetom koji nas okružuje.

Masutatsu Oyama

1964-te godine zvanično je registrovan  Kyokushin pod punim nazivom – KYOKUSHINKAI KAN. Iste godine počinje sa radom i INTERNATIONAL KARATE ORGANIZATION - IKO. Zadatak obe ove organizacije je promocija i popularizacija karate do-a. KYOKUSHIN se kod nas najčešće prevodi kao “Krajnja istina” ili “Apsolutna istina”. Mogu se sresti i literalni prevodi kao : “Traganje za konačnom istinom”, “Put konačne istine” ili “Susret sa konačnom istinom”. Skup moralnih i duhovnih načela koja se stiču vežbanjem kyokushina objedinjena su u zakletvi mestu na kome se vežba - Dojo kun. Svako ko trenira Kyokushin mora da zna Dojo kun napamet. Obaveza je svakog pojedinca da načela iz zakletve primenuje u svakodnevnom životu.


DOJO KUN

 Treniraćemo naša srca i tela radi postizanja čvrstog i smirenog duha.

Težićemo pravom značenju puta borilačkih veština, da bi vremenom naša čula mogla biti razvijena i na oprezu.

Sa pravom snagom, težićemo da razvijemo duh samoodricanja.

Pratićemo pravila ponašanja, poštovati starije, i uzdržavati se od nasilja.

Pratićemo naše religiozne principe, i nikada nećemo zaboraviti prave vrednosti skromnosti.

Poštovaćemo i težiti mudrosti i hrabrosti, ne tragajući za drugim željama.

Tokom čitavog našeg života, kroz disciplinu karatea, težićemo da ispunimo pravi cilj Kyokushinkai puta.


Kyokushin ima poseban status među pravim poznavaocima borilačkih veština. Kvalitet boraca ogleda se u činjenici da su takmičenja otvorena i za borce drugih borilačkih veština koji izuzetno retko učestvuju na njima i po pravilu loše prolaze. Od onih koji se odluće da krenu sa treninzima Kyokushina jedan broj vrlo brzo odustane. Ostaju oni koji su spremni da pomere svoje granice iskušavajući sebe kroz izazove treninga. Put do sticanja majstorskog zvanja je tačno definisan i težak. Mali je broj onih koji uspešno pređu taj put u odnosu na broj onih koji počnu sa vežbanjem. Borba sa 20 protivnika koji se smenjuju jedan za drugim u kontinuitetu, bez pauze između borbi, je deo ispitnog programa za sticanje majstorskog zvanja. Za sticanje viših zvanja broj protivnika se povečava do 50. Jedino u kyokushinu se beleži da su pojedinci u dokazivanju svoje borbene spremnosti radili 100 borbi za redom. Malom broju ljudi je uspelo da uspešno završi ovaj test jer je prosto neverovatno da pojedinac bude duhovno i fizički spreman da izdrži toliko uzastopnih borbi gde se u svakoj sledećoj borbi susreće sa odmornim protivnikom. Još je neverovatnije da beleži pobede ili nerešen rezultat. Sa ovakvim ekstremnim dokazivanjem prvi je krenuo sam Masutatsu Oyama. Kao i u mnogim drugim stvarima i u ovoj je ostvario podvig koji posle njega niko nije ni pokušao da ponovi. On je tri uzastopna dana radio po 100 borbi. Četvrtog dana iscrpljen i povređen jedva je uspeo da ustane iz kreveta uz pomoć supruge. Čvrsto rešen da nastavi sa borbama otišao je u dojo. Međutim, niko više nije hteo niti mogao da se bori sa njime jer su svi bili povređeni iz prethodnih borbi.

Takmičenja u Kyokushinu se održavaju za sve uzraste. Najmlađi takmičari su maksimalno zaštičeni štitnikom za ris stopala i potkolenicu, suspenzorom, oklopom za grudi i stomak, rukavicama i kacigom. Juniori nose štitnike za ris stopala i potkolenicu, suspensor, rukavice i kacigu. Odrasli od zaštitne opreme imaju samo suspensor. Seniori, stariji od 35 godina, nose istu zaštitnu opremu kao i juniori. Takmičarke su u obavezi da nose tvrdi štitnik za grudi. Pravila takmičenja su jednostavna. Pored opštih stvari zajedničkih za sve borilačke sportove zabranjeno je guranje, hvatanje, bacanje, udaranje glavom, udaranje protivnika na podu, udaranje u kičmu. Dozvoljeni su udarci nogama i rukama iz sve snage sa izuzetkom udarca rukom u glavu. Takmičaru koji  udarcem onesposobi protivnika da nastavi borbu u trajanju dužem od 3 sekunde sudije dodeljuju ceo poen – Ippon i pobedu. Ukoliko se protivnik posle 3 sekunde oporavi i u stanju je da nastavi borbu sudije mu dodeljuju pola poena – Wazari i borba se nastavlja do isteka vremena ili dok neko ne osvoji ceo poen. Dva Wazaria se sabiraju u Ippon i donose pobedu. Vreme trajanja borbe za najmlađi uzrast je 1 minut, za juniore 2 minuta, a za odrasle u zavisnosti od takmičenja 2 ili 3 minuta. U slučaju nerešenog rezultata kod borbe od 2 minuta radi se produžetak od 1 minuta, pa ako je opet nerešeno još jedan produžetak od 1minuta. Kod borbe od 3 minuta produžeci su u trajanju od 2 minuta. Ako je i posle produžetaka rezultat nerešen, takmičari idu na vagu. Pobedu slavi lakši takmičar. Specifičnost velikih takmičenja je takmičenje u lomljenju dasaka – Tameshiwari. Takmičari udarnim površinama : sokuto, seiken, shuto i hiji izvode 4 lomljenja. Broj dasaka koji će pokušati polomiti u svakom od 4 lomljenja svaki takmičar sam za sebe određuje. Uspešnim lomljenjem se smatra ono pri kome su polomljene sve daske. Takmičar koji ima najveći zbir polomljenih dasaka iz sva četiri lomljenja je pobednik u Tameshiwari-ju. Test lomljenja je demonstracija snage udarca takmičara u borbama. Prema pravilima takmičenja u borbama, u slučaju kada dva takmičara imaju nerešen rezultat i posle dva produžetka i posle vage, pobednik je onaj koji je prethodno polomio više dasaka. Najpoznatije karate takmičenje na svetu je takmičenje  u Kyokushinu koje se održava svake  4 godine u Tokiju. Pobednik ovog takmičenja automatski postaje slavan na svetskom nivou.

Posebna pažnja u Kyokushinu posvećena je deci čiji su treninzi prilagođeni njihovim sposobnostima uz maksimalnu zaštitu. Postepeno uče karate tehnike, jačaju telo i razvijaju borbeni duh tako da kada odrastu prelazak na borbu bez zaštite pretstavlja prirodan sled stvari. Deca koja treniraju karate:

- imaju bolju koncentraciju, jasnije razmišljaju, odlučnija su, postavljaju sebi ciljeve i imaju dovoljno hrabrosti da ih ostvare
- disciplinovana su, miroljubiva, kontrolisano agresivna, strpljiva, uporna, skromna, ljubazna, odgovorna, vredna, pravedna
- sigurna u sebe, samostalna, kreativna, poseduju samokontrolu, prilagođavaju se novonastaloj situaciji

Treniranje karatea:
- jača srce, kosti i mišiće, povećava elastičnost, telo čini otpornijim na povrede i bolesti, ubrzava razmenu materija u organizmu (poboljšava metabolizam), pospešuje eliminaciju nepotrebnih supstanci iz organizma
- efikasan je način u rešavanju lošeg držanja tela, ravnih tabana i gojaznosti
- poboljšava kvalitet života

Bavljenje Kyokushin karateom deci ne predstavlja smetnju u ispunjavanju školskih obaveza. Naprotiv. Treningom razvijaju sportsku inteligenciju koja pozitivno utiče na razvoj opšte inteligencije i kreativnost. Razvija se osećaj discipline i odgovornosti što pretstavlja veliku pomoć pri učenju i savladavanju školskih obaveza.

Na našim prostorima počeci Kyokushina su bili neorganizovani, a vežbalo se uglavnom u uslovima zatvorenog tipa bez učešća na takmičenjima. Zaslugom Sensei Žarka Petkovića Irca 1993. godine osniva se Kyokushinkai savez Jugoslavije. Osnivanjem Saveza počinje organizovano vežbanje Kyokushina i pripreme takmičara. Sensei Žarko Petković danas je Branch chief za Srbiju. Zaslužan je za organizaciju mnogih takmičenja u Srbiji među kojima se izdvajaju dva Evropska prvenstva. I danas priprema mnoge naše takmičare za velika međunarodna takmičenja gde sa njima postiže zapažene rezultate.



Literatura :
http://klubcrvenizmaj.blogspot.com/2009/07/dojo-kun.html
http://klubcrvenizmaj.blogspot.com/2012/01/kyokushin-symbol.html
http://klubcrvenizmaj.blogspot.com/2013/09/deca-i-karate.html
http://hr.wikipedia.org/wiki/Kyokushin

Slika preuzeta sa :
http://www.masutatsuoyama.com/view/photo_gallery/in/193283/photo/90967040-1/from/2011-10-21/masutatsu_oyama-178.htm




Објавио у Нема коментара:

уторак, 2. септембар 2014.

LETNJI KAMP 2014



   U periodu od 02. do 09. avgusta 2014. godine u Sportskom centru Karataš, pored Kladova, održan je Letnji kyokushinkai kamp u organizaciji Kyokushinkai Saveza Srbije. Kampom je već po ustaljenoj tradiciji rukovodio Shihan Emil Kostov uz pomoć Sensei Gergane Kostov, Sensei Žarka Petkovića i Sempai Milana Perića. I ove godine Shihan Emil Kostov je na Kamp doveo reprezentativce Zahari Damyanova, sada aktuelnog Evropskog prvaka, i Kirila Boeva. Treninzi su bili interesantni i naporni. Zasnivali su se na 4 stuba karatea: kihon, ido geiko, kata i kumite.





   Podeliću sa Vama nekoliko kombinacija tehnika u kretanju (ido geiko) koje smo radili na Kampu:

-       Hidari zekutsu dachi
Migi mae keage (stopalo noge udarca završi pored stopala noge oslonca ali tako da ne dodirije pod) + migi mae geri jodan (stopalo noge udarca završi pored stopala noge oslonca ali tako da ne dodirije pod) + migi mawashi geri jodan sa padom noge udarca prema napred (migi zenutsu dachi)
-       Hidari zekutsu dachi
Migi oi mae geri chudan + u mestu (migi zenkutsu dachi) migi gedan barai / hidari uchi uke + u mestu migi hiji uchi jodan + u mestu hidari gyaku tsuki chudan
-       Hidari zekutsu dachi
Migi oi mae geri jodan + u mestu (migi zenkutsu dachi) migi gedan barai + u mestu hidari gyaku tsuki chudan + u mestu prednja noga migi yoko geri chudan sa padom noge u kiba dachi + u mestu migi yoko tecui uchi jodan
-       Hidari sanchin dachi
Migi oi uchi uke + u mestu (migi sanchin dachi) hidari gyaku tsuki chudan + u mestu hidari migi tsuki chudan + u mestu migi uraken shomen uchi + u mestu migi hiji uchi jodan + u mestu migi mae yoko tecui uchi jodan

Nikola Kuzmanović, Ivana Racić, Velimir Velja Matijević,
Zorana Rajačić i Zdenko Lakušić




Više slika možete videti na adresama:
http://iko-bulgaria.org/gallery/main.php?g2_itemId=44645
https://www.facebook.com/media/set/?set=oa.10152504672166077&type=1







Објавио у Нема коментара:

KUMITE (BORBENA) KOMBINACIJA 24


Tori (onaj koji napada, ovde je to desni) je u borbenom stavu sa isturenom levom nogom, hidari kumite dachi. Uke (onaj koji se brani) je u borbenom stavu sa isturenom desnom nogom, migi kumite dachi. Tori izvodi direktan udarac prema napred desnom nogom u telo protivnika, migi mae geri chudan. Uke  telo rotira za 360º  u svoju levu stranu oslanjajući se na prednji deo desnog stopala. Nogu napada blokira gornjom stranom desne nadlaktice pokretom od sebe prema nazad.



Tokom okreta levu ruku isturi prema protivniku kao preventivnu zaštitu, a levo koleno podigne u pri premi za



kontra udarac gornjom stranom levog stopala u levu stranu protivnikove glave, hidari haisoku keage




KUMITE (BORBENA) KOMBINACIJA 1


KUMITE (BORBENA) KOMBINACIJA 21



Slike preuzete sa adrese:
http://www.shinkitaikarate.ca/Scona/Glossary/G/gyaku%20mawashi%20geri/gyaku%20mawashi%20geri.html












Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)