TSUTOMU OHSHIMA:
"Idemo na
ostrvo, da ne može niko da pobegne sa treninga"
Suština karatea je stati u
zaštitu pravde. Zato, čovek treba da bude potpuno spreman. Ošima svoje
intenzivne i brutalne treninge nije preporučivao onima sa slabim srcem.
Misteriozna moć koncentracije ili prefinjen osećaj za šalu? Ratničke veštine su
lepe jer uz njihovu primenu razotkrivamo slabosti i prljavštine "našeg
malog ja". Smisao borbe je savladati protivnika ne fizički, već mentalno.
_________________
Zvonimir BARETIĆ
Kao učenik u srednjoj školi dolazio sam u situaciju da mi ljudi prete,
objašnjava Ošima. "U takvim slučajevima sam postajao svestan da mi
nedostaje hrabrosti za preduzimanje bilo kakve akcije bez obira koliko
razmišljao o tome i bez obzira koliko
teoretski i logički raščlanjivao takve situacije. Jednostavno nije išlo.
Na primer, jednog dana sam krenuo u Tokijo. Neka grupa mangupa je tukla
jednog tek pridošlog učenika samo zato što je bio tih i povučen dečak, ali je
imao tu nesreću da je slučajno zakačio laktom jednog od njih. Bio je to smešan
povod, ali to ih nije sprečilo da tuku dečaka koji je bio moj vršnjak tj. imao
je oko šesnajest godina. Poludeo sam načisto. Poludeo sam i zato što je jedna
osoba koja se našla pored mene rekla: "Nemoj da ideš i tebe će da prebiju".
Stideo sam se samog sebe. Znao sam da je to nepravda, ali šta me je
sprečilo da se ne umešam u sukob? Dobro, mogli su da me pretuku, ali je
činjenica i da sam mogao da podnesem te batine. Umesto toga, seo sam sa strane
i posmatrao. Tada sam zaključio u sebi: "Ošima ti si jedna bedna
kukavica". Znao sam da nekog tuku, a nisam imao snage da mu pomognem. Zbog
tog incidenta sam se kasnije, kad bih vežbao karate, uvek pitao: "Da li si
spreman da staneš u zaštitu nečeg što smatraš da je pravedno?"
Ošima kaže da ga je dugogodišnji trening konačno oslobodio te slabosti:
"Posle nekoliko godina mogao sam da kažem da sam spreman da rizikujem
svoje ime i svoj život radi odbrane nečeg što bih smatrao pravednim, bez obzira
na ono što bi drugi činili. Jednostavno bio sam spreman".
Nije to bilo naprosto samo nekoliko godina treninga kako je to Ošima
sažeo. Bile su to duge i mučne godine vežbanja ispunjenog znojem i krvlju. Na
njemu svojstven način Ošima sa puno zahvalnosti priča o načinu treninga kojem
je bio podvrgnut.
"Srećom, imao sam za učitelje velike ljude" kaže ispunjen
divljenjem. "Tukli su me i bacali u nesvest svakog dana. Dešavalo se da
budem povređen i da provodim dane savladan potpunim beznađem. Svakog dana kad
bih polazio u dodžo, bio sam ispunjen strahom. Prve tri godine sam mrzeo
trening zato što sam svakog dana bio dobro pretučen. Ali jednog dana tokom
treće ili četvrte godine, počeo sam da uživam u tome - čak i u nokautu! Možda
ovo zvući mazohistički, ali treba da napomenem da dugo vremena ne znam za
strah".
Ošima je bio jedan od onih koji je imao moralno i svako drugo pravo da
unovči svoj mučni tradicionalni trening, a njegovi učenici kažu da ne bi voleli
ni jedan drugi put osim onog koji im je on pokazao.
Kejlor Etkins, predsednik Američke Šoto-kan organizacije, predstavlja
jednog od prvih Amerikanaca koji je poceo da vežba pod Ošiminim nadzorom.
Prisečajuci se svog prvog druženja sa Ošimom, Etkins kaže: "Ono što me
posebno dojmilo je bila jačina ili intenzitet njegove pažnje. On je jednostavno
opsednut onim što radi, a dobrobit njegovih učenika je bila njegova glavna
briga. Drugim rečima, večina njegovih učenika nije plačala članarinu."
Sležuci ramenima i vrteči glavom, Etkins dalje kaže: "Taj čovek je imao
nekoliko nedostataka, a jedan od najgorih je bio njegov odnos prema novcu. Znao
sam da budem vrlo zabrinut za gospodina Ošimu. On jednostavno nije imao osečaj
za novac. U stvari, nikada ga nije imao mnogo, ali izgleda da on za to ne mari.
Ono malo što dobija pristiže od njegovog učiteljskog posla pri Kalifornijskom
institutu za tehnologiju gde radi kao profesor za telesno vaspitanje, a ostalo
dolazi od onog što mu dodeli ASK."
Medutim, Ošima smatra da je dobro zbrinut. "Učenici brinu o meni,
kaže Ošima sa osmehom. "Novac mi pada sa neba. Pogledaj samo kako su mi
doterali kuću. Moram da kažem da su izuzetno ljubazni i dobri prema jednom
ovako starom čoveku kao što sam ja."
Iako ima 44 godine, Ošima zraci vitalnošću i kreće se poput upola mlađeg
čoveka. "Vežbam svakog dana," kaže Ošima dok mu se oči smeju,
"ali zbog zauzetosti ne toliko kao ranije."
Iako više ne vežba kao što je imao običaj on, s druge strane, podstiće
svoje pomočnike i učenike na taj napor kojem je bio izložen kao jedan početnik
u Japanu. Istaknuto mesto u okviru takvog vežbanja zauzimaju seminari koje je
istitucionalizovao kao jednu obavezu za ameručku Šoto-kan oranizaciju.
BRUTALNI TRENINZI KAO OBAVEZA
Seminar je intenzivan i brutalan period treninga koji se ne preporučuje
onima sa slabim srcem. Zamišljen je da se prevazilaze granice izdržljivosti
koje su uspostavili svest i mišljenje. Ošima smatra da je to vid treninga koji
poučava čoveka kako da prevazilazi granice koje je sam sebi postavio. Kad se to
jednom ostvari, on počinje da proširuje to otkriče i na druge životne sfere.
Izdržljivost proistekla iz fizičkih zahteva povlači za sobom mentalnu
izdržljivost. Ošima rukovodi sa oko tri takva seminara tokom jedne godine i
podstiče sve svoje učenike da učestvuju.
Nesumljivo je da su ti seminari podstaknuti nekim od Ošiminih ranijih
iskustava u Japanu. Jedan od učitelja je poveo Ošimu i njegovu grupu na jedno
ostrvo zbog "specijalnog treninga". Dok su veslali prema ostrvu,
sensei je zaprepaštenim učenicima rekao sledeće: "Idemo na ostrvo samo
zato da niko ne može da pobegne sa treninga".
Neki misle da bi takva vrsta treninga mogla da pretvori čoveka u jednog
manijakalnog sadistu koji muči ljude zbog svog zadovoljstva. "Međutim,
nije tako", kaže Ošima. "Nisam ja tako gadan tip, ali ljudi stiču
takav dojam. Čak me i sami Japanci gledaju u lice i misle da sam lud ili
zao." Njegovo lice ima surov izgled, naročito njegove tamne, kao led hladne
oči.
MISTERIOZNA MOĆ UČITELJA OŠIME
Pol Morganm, jedan od Ošiminih crnih pojaseva, ispričao je jedno od
svojih iskustava sa učiteljem. "Jednom prilikom sam baš poželeo da ga
udarim. Morate da shvatite da svako do nas želi da ga udari", počeo je
svoju priču. Očigledno da Ošima uživa takvo strahopoštovanje kod svojih ućenika
da je glavno postignuće kad ga se
sustigne pesnicom. "Bio sam jedan šodan (1. dan), a suoćili smo se
za vreme seminara u Ojai. Pri sparingu sa učiteljem Ošimom već sam bio na
izmaku svojih snaga. Napao sam nekoliko puta, ali su to bili traljavi pokušaji,
pa je Ošima tražio da ponovo pokušam da ga napadnem ponavljaju ći pri tome,
"Ponovo, ponovo. Ne, tvoja svest još nije spremna. Ponovo, iz kuka, još
jače".
Prilikom jednog od mojih poslednjih napada zagledao sam se u njega i
pokušao da dam sve od sebe. Odjednom, njegove oči su postale tako velike i činilo
se kao da prekrivaju pola njegovog lica. Pamtim to vrlo dobro. Sav se pretvorio
u zenice. Bilo je na neki način stvarno veličanstveno jer njegove beonjače kao
da su odjednom u potpunosti pocrnele i kao da nije postojalo ništa više osim
očiju koje su buljile u mene, poput sove... To je meni izazvalo osećaj potpune
nesigurnosti. Ranije sam čuo od drugih da Ošima to može da izvede i dok sam ga
gledao pomislih u sebi, "Dakle, to je to".
Buljili smo jedno u drugo najmanje petnaest ili dvadeset sekundi. Bilo
je nečeg u njegovoj svesti što me u potpunosti prestravilo, bio je to jedan
ludački podvig. Znate kako izgleda, ili kako bi trebalo da izgleda jedan ludak
u trenutku kad hoće da ubije. Okružen je nekim ludačkim mirom... kao da nastoji
nekog da hipnotiše. U tom trenutku sam napao, poklonili smo se jedan drugom i
to je bio kraj treninga. Posle toga nisam znao šta ću sa sobom. Hteo sam da
podelim to iskustvo sa nekim, a jasno je da to nisam mogao sa Ošimom. Tako sam
otišao do Kejlor Etkinsa koji mi je rekao: "Svi smo mi to iskusili. To je
njegov čuveni prefinjeni osećaj za šalu".
Etkins kaže da je iskusio tu misterioznu moć učitelja Ošime više puta
tokom seminara. On smatra da je Ošimin nivo koncentracije daleko iznad
njegovog, a jedinstven u svetu vežbača karatea. "On je jednostavno sav tu
u takvim trenucima", njegov je lakonski zaključak u vezi tog iskustva.
Ošima smatra da je taj vid koncentracije posledica nekih nesvesnih
mehanizama svesti. Takođe smatra da čovek ne bi smeo da ima za cilj da
protivnika tuče fizički, već mentalno. Drugim rečima, trebalo bi da se
projektuje u protivniku. Ošima takođe misli da svojom kontrolom tih nesvesnih
mehanizama stiče prednost u odnosu na protivnika jer tako može da oseti šta će
napadač da uradi pre nego što je to stvarno i izveo.
"Kada se nađemo licem u lice ja stojim mirno i gledam vas
netremice", govori Ošima dok mu se šire zenice pri tom objašnjavanju.
"Vi, sa vaše strane, maksimalno koncentrisani u svojoj nameri da me
ubijete u jednom trenutku osetite poriv ili misao u stilu, "Sada želim da
te uništim".
Dakle, ako izroni izvesna emocija ili osećanje vi će te to pokušati da
prikrijete, a prikrićete tako što će te krenuti u napad. To može da bude vrlo
očigledno i dodatni komentar nije potreban. Uspostavili smo komunikaciju, a
razlikujemo se u tome što ja to znam."
RAZOTKRITI NAŠE "MALO JA"
Ono što govri Ošima vrlo je blisko jednoj skorašnjoj spoznaji u okviru
američke grupne terapije gde je cilj da se odbace zaštitne barijere našeg malog
"ja". Ideja vodilja je da se u potpunosti otvorimo i u tom
oslobađajućem činu osetimo veliko olakšanje. A kad jednom stvarno postanemo
svesni da se sagledamo kakvim odista jesmo, naš život poprima novo značenje. U
isto vreme postajemo sposobni da prepoznamo te barijere kod drugih i počinjemo
da shvatamo zašto ljudi naginju psihološkim zavesama.
Za Ošimu karate znači daleko više od proste činjenice da si vešt u
zadavanju ručnih i nožnih udaraca. Za njega je karate sredstvo za razotkrivanje
sebičnosti i straha koji su pohranjeni duboko u nama, a koji telegrafski
razotkrivaju naše kretnje pre nego što smo ih izveli.
Nastavljajući svoje objašnjavanje, on kaže: "Vi to ne želite da
prihvatite dok je za mene to tako očigledno jer sam već odbacio tu vrstu
osećanja. Zato što sam već pripremio moju svest da funkcioniše u
najoptimalnijoj ravni, a ona je u takvom vidu veoma velika i moćna, ja sam
jednostavno sposoban da se poistovetim sa vama. To znači biti otvoren, jak i
izravan, a pretpostavljam da bi i vi želeli da funkcionišete na isti način.
U stvari ako to ne želita, onda nemate nikakve šanse. Ako se priklonite
nekoj tričavoj sebičnosti, ili podmukloj tehnici i tome slično, znajte da ja to
mogu da osetim jer sam svojim osećanjima već duboko uronio u vašu svest".
Kako to Ošima sa svojom svešću prodire u tuđu? "Odbacio sam svoje
malo "ja", dodaje veselo, "i spreman sam da svoj život žrtvujem
za vaš. Nema u meni nikakvog naročitog plana jer kad bi ga bilo odmah bi me
prozreli."
Ošima stalno nagoveštava svojim učenicima da su svest i telo jedna
celina, a da se malo "ja", koje tako brižno negujemo, obično
manifestuje kroz naše fizičke kretnje. Čovekovo ponašanje i fizičke kretnje,
insistira na tome, stoje u direktnoj vezi sa najdubljim delovima naše psihe, sa
njenim nesvesnim delom.
Svest stoji u vezi sa rečima i mišljenjem. Ako čitate vi razumete, ali
pitamo se da li će takva informacija da dopre do najdubljih delova psihe? U to
nismo sigurni. Sa druge strane, ako ponovite neki pokret više puta, vaše telo i
svest će postati jedno. Iz ovog proistiće da učite nesvesno.
Ponovite, podstiće on, ponovite pokret sa punom koncentracijom svesti,
volje i emocije, pa će onda jednog dana vaše telo i svest reći, "Da, sada
razumemo". Eto, to je suština svih ratničkih veština, a i šta bi drugo
moglo da bude!
To se nadovezuje na ono što je Ošima ranije rekao: Te stvari ne možete
da tumačite racionalno, već morate da ih iskusite. Jedino tada ćete moći da
shvatite u potpunosti, svojom svešću i svojim telom.
Ono što je lepo u svemu tome, nastavlja da objašnjava, ne ogleda se samo
u izvođenju fizičkih kretnji već i u čovekovoj mentalnoj snazi. Na izvestan
način je to paradoksalno kad kažemo da su ratničke veštine lepe zato što uz
njihovu pomoć na direktan način razotkrivamo slabosti i prljavštine našeg malog
"ja".
Ošimu ne interesuje da li je neko fizički obdaren za karate. Za njega je
najvažnije čovekovo stanje duha tj. svest. Često mi dolaze slabi i
netalentovani ljudi, ali imaju divan karakter koji žele da primene u praksi.
KARATE JE PRIMENA KARAKTERA
Očigledno, Ošimino bavljenje karateom je inspirisano najuzvišenijim
idealima. Njegov karate nadilazi čistu samoodbranu ili aktivnost u dokolici. To
je jedna terapija i životni put, kaže Ošima. Čovek koji može čestito i otvoreno
da se suoči sa samim sobom isto tako može da se suoči i sa osobom koja je
ispunjena predrasudama, sebičlukom, uskogrudošću, lošim namerama i zlobom.
Upravo je to razlog zbog kojeg se bavim ratničkim veštinama. Ako to nemamo na
umu kako onda možemo da sanjamo i maštamo o boljem društvu i produženju
čovekove istorije!
Učitelj Ošima podučava onom što zagovara. Podigao je celu jednu plejadu
sledbenika Šoto-kan karatea širom sveta i stekao poštovanje sebi ravnih u
drugim stilovima.
Dan Ivan, poznati pionir karatea u SAD kaže: "Gospodin Ošima
je skromna osoba i takav tip čoveka koji
sa petnaest godina vežbanja predstavlja učitelja kojeg bi poželeo svaki vežbač.
On je instruktor instruktora. On je jedan od retkih ljudi koji je stekao i
sačuvao bazične principe onog što čini pravi karate. Iako je sa godinama
"omekšao", on je još uvek poklonik teškog i mučnog treninga."
Ivan veruje da je razlog što mnogi ljudi nisu čuli za njega vrlo
jednostavan: "On jednostavno radi u tišini i poučava ljude jednom višem
obliku karatea".
Možda je to razlog što karate šarlatani nisu čuli za njega. Ali, jedno
je sigurno - on nastavlja da se bori za svoje ideale i u tišini proširuje
horizonte svog voljenog karatea.
Tekst preuzet iz
časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
decembar 1990., br. 42,
strana 36-38
Slike preuzete sa
internet adresa:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар