U vreme kad sam počeo učiteljsku
karijeru, u osnovnoj školi su postojale četiri kategorije prosvetara: učitelji
najnižih razreda, učitelji viših razreda, učitelji koji su držali posebne
tečajeve i pomoćni učitelji. U to vreme je bilo obavezno osnovno obrazovanje u
trajanju od četiri godine. Učitelji prve kategorije držali su časove u prvom i
drugom razredu, a učitelji više kategorije bili su kvalifikovani za nastavu u
dva poslednja obavezna razreda, kao i u višim neobaveznim razredima (od petog do
osmog).
Iako sam prvo bio unajmljen kao
pomoćni učitelj, ubrzo posle toga položio sam ispite koji su mi omogućili da
radim kao učitelj nižih odeljenja. Potom sam bio premešten u Nahu, sedište
okinavljanske pokrajinske uprave. Taj premeštaj, koji je bio u stvari
unapređenje, smatrao sam najsrećnijom okolnošću jer mi je pružio više vremena i
mogućnosti za vežbanje karatea.
Kasnije sam stekao kvalifikacije
i za učitelja u višim razredima, ali shvatio sam da će dalje napredovanje biti
veoma spor proces jer, za razliku od većine kolega koji su stupili u
okinavljanski školski sistem, nisam bio diplomirani student više pedagoške
škole.
Direktor škole mi je konačno
rekao da ću biti unapređen i postavljen na jedan viši položaj. To unapređenje
sam odbio jer je prihvatanje moglo da znači odlazak u udaljene oblasti ili na
zabitna ostrva arhipelaga što je moglo da ima za posledicu odvajanje od mojih
učitelja karatea. To nikako nisam mogao da prihvatim.
U stvari, postojalo je nešto zbog
čega su mi pretpostavljeni dozvolili da ostanem u Nahi, što nas opet dovodi u
vezu sa sukobom koji je besneo zbog perčina. Familije mnogih mojih učenika bile
su zakleti pobornici „Tvrdoglave stranke“ i premda smo tada već zašli u
dvadesetčetvrtu ili dvadesetpetu godinu ere Meiđi (1891. ili 1982.), vladin
proglas o zabrani nošenja perčina bio je još uvek daleko od stvarne primene na
Okinavi. Ja sam veoma dobro mogao da razumem emocije koje su ležale u pozadini
tog prkosa protiv vladinih naredbi jer je i moja porodica podržavala
„Tvrdoglavu stranku“. Istovremeno svestan velikih promena koje su se dešavale u
svim sferama japanskog života, gledao sam na to kao na nešto nevažno.
Međutim, ministar obrazovanja je
na to gledao drugačije. Preneražen okinavljanskim otporom njegovoj volji, on je
naredio da svi učenici na tom ostrvu moraju smesta da se ošišaju. To nije bilo
tako jednostavno kao što može da se učini jer su mnogi dečaci u nastojanju da
zadrže svoje perčine odgađali polazak u osnovnu školu najviše što se moglo. Oni
zato skoro da više i nisu bili deca, već ravnopravni učiteljima koji su vitlali
makazama. Štaviše, mnogi od njih su trenirali karate koji se tada mnogo
slobodnije vežbao na Okinavi. Učitelji u osnovnim školama u nastojanju da
nametnu svoju volju takvoj „deci“ ponekad su dolazili do saznanja da su makaze
potpuno neupotrebljive.
Zato su učitelji koji su bili
znalci karatea dobili zadatak da se bore s tvrdoglavim vlasnicima perčina koji
su takođe poznavali karate. Još uvek mogu da se prisetim pogleda tih učenika
uhvaćenih nakon žilavog rvanja. Podvrgnuti šišanju omrznutim makazama s očima
punim suza i čvrsto stegnutim pesnicama kao da nisu želeli ništa više sem da
unište one koji ih lišavaju znaka njihove muževnosti. Ipak, glave svih naših
dečaka ubrzo su bile glatko obrijane i groznica u vezi s perčinom je zauvek
bila okončana.
U međuvremenu sam marljivo
nastavio da vežbam karate pod nadzorom nekoliko učitelja: Kijunea, koji je u
deliću sekunde golom rukom mogao da zguli kora sa živog drveta; Toonnoa iz
Nahe, koji je bio jedan od najvećih poznavalaca konfucijanskih klasičnih dela
na Ostrvu; Niigakija, čija me je velika oštroumnost najdublje impresionirala i
Macumure koji je bio jedan od najvećih karatista na koga ću se kasnije osvrnuti
mnogo podrobnije. To ne znači da sam zanemario nekog od dvojice mojih prvih
učitelja. Naprotiv, s njima sam provodio najviše vremena što sam mogao i naučio
puno o karateu i o mnogo čemu drugom.
Na primer, učitelj Azato je bio
krajnje pronicljiv posmatrač političkih zbivanja. Sećam se kad mi je jednom
prilikom rekao: „Funakoši, kad se završi izgradnja transsibirske železničke
pruge, rat između Japana i Rusije postaće neizbežan.“ To je bilo mnogo godina
pre raskida prijateljstva te dve zemlje 1904. godine. To što se nekad činilo
nemoguće postalo je stvarnost i bio sam duboko impresioniran Azatovim
političkim oštroumljem i dalekovidošću kad je rat buknuo. On je bio taj koji je
u vreme dolaska na vlast dinastije Meiđi posavetovao upravnika Okinave da
potpuno sarađuje s novoformiranom vladom, a kad je akt o zabrani nošenja
perčina bi obznanjen on je bio među prvima koji mu se povinovao.
Azato je takođe bio veoma vešt
mačevalac đigen škole kendoa.Mada nije bio hvalisavac, imao je apsolutno
poverenje u svoje mačevalačke sposobnosti, pa sam jednom čuo kako kaže: „Čisto
sumnjam da bih izgubio od nekog u zemlji ako bi došlo do dvoboja na život i
smrt.“ To krajnje samopouzdanje ispostavilo se kao potpuno osnovano kad ga je
na dvoboj izazvao Jorin Kanna, jedan od najčuvenijih okinavljanskih mačevalaca.
Kanna je bio neobično mišićav
čovek velikih nabreklih ruku i ramena; ljudi su običavali da kažu da su njegovi
rameni mišići priča za sebe. Bio je zaista vrlo hrabar čovek i potpuno je
zasluživao glas velikog majstora na polju ratničkih veština. Bio je takođe
čovek velikog znanja potpuno upućen u japanska i kineska klasična dela.
Očigledno, neko je mogao pomisliti da je bio više nego dorastao Azatou.
Ali kad je u tom čuvenom sukobu
nezatupljenom oštricom napao Azatoa, Kanna se silno iznenadio kad je
nenaoružani protivnik njegov nalet skrenuo u stranu laganim udarcem ruke time
ne samo izbegavši napad već ga i oborivši na kolena. Kad sam ga zamolio da
ispriča šta se stvarno dogodilo, Azato je opisao Kannaa kao veoma veštog
mačevaoca koji je zahvaljujući svojoj reputaciji o nepobedivosti i
neustrašivosti mogao da zaplaši protivnika na samom početku sukoba i potom ga
na brzinu dokrajči. Ali, rekao je Azato, ako protivnik ne podlegne strahu i
sačuva hladnokrvnost, ako traga za neizbežnom „rupom“ u Kannaovoj odbrani,
pobeda neće predstavljati neku teškoću. Taj savet, kao i celokupno Azatovo
podučavanje bili su za mene vrlo dragoceni.
Sledeća od njegovih izreka je
glasila: „Kad treniraš karate, zamišljaj svoje ruke i noge kao mačeve.“ I
zaista, Azatov način izvođenja karatea je bio živ primer te filozofije. Jednom
ga je neki čovek upitao za značenje i primenu ipon-kena (pesnica sa isturenim
zglobom srednjeg prsta). „Pokušaj da me udariš“, mirno ga je zamolio Azato.
Čovek je postupio kako mu je bilo rečeno, ali udarac je u tren oka bio
blokiran, a Azatova pesnica sa isturenim zglobom srednjeg prsta je sevnula i
zaustavila se na milimetar od protivnikovog stomaka. Brzina celog pokreta je
bila skoro neverovatna. Znatiželjnik čak nije stigao ni da trepne, a već je
shvatio da je mogao da bude mrtav da ga je ta pesnica udarila u pleksus.
Azato je posedovao veoma iscrpna
obaveštenja o svim karate ekspertima koji su tada živeli na Okinavi, što je
uključivalo ne samo tako nevažne činjenice kao što su njihova imena i adrese,
već i podatke o njihovim sposobnostima, o njihovim „specijalkama“, o njihovim
jakim stranama i slabostima. Običavao je da mi govori da je poznavanjem
protivnikovih sposobnosti i tehnika pola bitke dobijeno citirajući staru
kinesku izreku: „Tajna pobede leži u poznavanju sebe i svog protivnika.“
Azatoa i njegovog dobrog
prijatelja Itosua karakterisala je jedna uzvišena osobina – ni najmanje nisu
zavideli drugim majstorima. Upoznavali su me s učiteljima s kojima su se
družili i podsticali da od svakog učim tehniku u kojoj se dotični isticao.
Većina učitelja karatea – to znam na osnovu ličnog iskustva – nerado je
dozvoljavala svojim učenicima da uče od učitelja drugih škola, ali to je bilo
strano Azatou i Itosuu.
I da me nisu ničem drugom
naučili, ipak sam imao koristi jer su mi poslužili kao primer za učtivo i
skromno ophođenje s bližnjima. Nikad se nisu osvrtali na „herojske podvige“
koji su im se pripisivali, već su na njih gledali kao na nerazumne postupke
pripisive svojoj mladalačkoj nepromišljenosti.
Njih dvojicu su karakterisale i
druge zajedničke osobine; između ostalog i ime Jasutsune. Ali potpuno su se
razlikovali u filozofskom pristupu karateu i fizičkom izgledu. Učitelj Azato je
bio visok, širokih ramena, prodornih očiju i crta lica koje su podsećale na
starog samuraja, a učitelj Itosu je bio srednjeg rasta i širokih grudi poput
pivskog bureta. Uprkos dugih brkova, on je imao izgled lepo vaspitanog deteta.
To je bio samo privid jer su mu
ruke i šake bile izuzetno snažne. Ma koliko puta da je bio izazvan od učitelja
Azatoa da obaraju ruke na okinavljanski način, on je uvek izlazio kao pobednik.
U toj verziji odmeravanja snage borci čvrsto stegnu pesnice i ukrste ručne
zglobove; ne hvataju se šakama kao u tokijskoj varijanti. Pošto bi neizbežno
bio savladan, Azato bi s kiselim izrazom lica mrmljao da nikad ne bi mogao da
bude bolji od Itosua – čak ni onda, dodao bi, ako bi upotrebio obe ruke.
Itosu je stvarno bio tako dobro
uvežban da se celo njegovo telo činilo neranjivim. Prilikom ulaska u restoran u
zabavnom centru Nahe jednom ga je s leđa napao neki robustan mladić i uputio
strašan udarac. On se nije čak ni okrenuo, već je samo zategnuo trbušne mišiće
tako da se udarac odbio od tela i istovremeno desnicom zgrabio napadača za
zglob desne ruke. I dalje ne okrećući glavu, mirno je uvukao čoveka u restoran.
Tamo je naredio uplašenoj
kelnerici da donese hrane i vina. I dalje držeći čoveka za zglob otpio je
gutljaj vina iz čaše koju je držao u levoj ruci, a zatim je privukao napadača
pred sebe i prvi put ga pogledao. Posle kraće pauze se nasmejao i rekao: „Ne
znam šta bi mogao da imaš protiv mene, ali hajde da zajedno nešto popijemo!“
Može lako da se zamisli koliko je mladić bio zapanjen takvim ponašanjem.
Pamti se i Itosuov sukob s jednim
nepromišljenim mladićem koji je bio karate majstor određene okinavljanske
škole. Ratoboran po prirodi i nadmen zbog svoje snage, mladić je imao ružnu
naviku da vreba po mračnim uličicama i prepada usamljene šetače. Pun
samopuzdanja, odlučio je konačno da napadne i samog Itosua uveren da će moći,
bez obzira na Učiteljevu snagu, da ga prebije ako ga iznenada napadne.
Jedne noći pratio je Itosua niz
ulicu i kad se prikrao, uputio je najjači udarac u njegova leđa. Zbunjen
očiglednom činjenicom da nije izazvao nikakvo dejstvo, mladi siledžija se
pokolebao, ali je istog trena osetio da mu je desni zglob uhvaćen u
nepopustljiv stisak. Mladić je pokušao da se oslobodi pomoću druge ruke, ali
bezuspešno. Snaga Itosuovog stiska je bila poslovična na Okinavi – on je mogao
jednom rukom, kao što sam već ranije pomenuo, da zgnječi debelu bambusovu
stabljiku.
Itosu je nastavio da pešači,
vukući dotičnog iza sebe, ne potrudivši se pritom ni da ga pogleda. Shvativši
da je načisto propao, mladić ga je zamolio za oproštaj. „Ali ko si ti?“, upitao
je Itosu blagim glasom.
„Ja sam Goro“, odgovorio je
mladić. Itosu ga je tek tada prvi put pogledao.
„Eh“, promrmljao je. „Stvarno ne
bi trebalo da isprobavaš takve trikove na starcu poput mene.“ To rekavši,
pustio ga je i otišao svojim putem.
Živi prizori se međusobno
prepliću u mojim mislima dok prizivam u sećanje dvojicu svojih učitelja i
njihove različite filozofije o karate-dou. „Zamišljaj svoje ruke i noge kao
mačeve“, običavao je da govori Azato, a Itosu me je savetovao da uvežbavam telo
tako da može da podnese i najsnažnije udarce. Naravno, pod time nije
podrazumevao samo jačanje tela dok ne očvrsne kao kamen, već i svakodnevno
uvežbavanje svih onih raznolikih tehnika karatea.
Sećam se jednog dobro poznatog
slučaja kad je Itosua napala grupa mladih siledžija, ali svi nasilnici su ubrzo
ležali onesvešćeni na ulici. Jedan očevidac, uverivši se da Itosu više nije u
opasnosti, pohrlio je Azatou da prepriča događaj. Prekidajući njegovo
izlaganje, Azato je rekao: „I sve bitange su, pretpostavljam, ostale da leže
onesvešćene s licem prema zemlji, zar ne?“ Veoma iznenađen, očevidac je
potvrdio ali se čudom čudio kako je Azato to mogao da zna.
„Vrlo jednostavno“, odgovorio je
učitelj. „Nijedan karate majstor ne bi bio tolika kukavica da napadne s leđa, a
ako bi neko ko nije vičan karateu napao spreda, našao bi se izvaljen na leđima.
No, ja poznajem Itosua; njegovi udarci obaraju napadače s licem ka zemlji. Bio
bih vrlo iznenađen ako neki od njih preživi.“
Deo iz knjige
Funakoši Gičina
"KARATE DO moj životni put"
preuzet je sa
internet adrese:
Knjigu možete
naručiti klikom na link:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар