ŽIVOT KOJI JE STVARAO KARATE
LEGENDU
Sensei Morio
Higaonna, 8-DAN u karateu i glavni instruktor Internacionalne Okinavljanske
Gođu Ryu karate-do federacije (IOGKF) je, za čuđenje – izuzetno stidljiv čovek.
I pored svih zasluga koje ima u razvoju karatea, nerado se odlučuje da priča o
sebi. To više čudi time što znamo da je on ceo svoj život posvetio vežbanju i
usavršavanju gođu ryu karatea. Njegova istraživanja i nemiran duh su ga u
traganju za novim podacima iz istorije karatea vodili dalekim bespućima Azije i
Evrope. Ali, on nije posustajao u svojim namerama da svim budućim generacijama
koje stupaju na put karatea, ostavi ono zaista najbolje.
Morio Higaona je rođen 25. decembra 1938. godine u
glavnom gradu Okinave, Naha. Sa dolaskom svih strahota rata koje nisu zaobišle
ni Okinavu, mali Higaona je sa porodicom emigrirao na Kjušu, najsavremenije
ostrvo Japana. U svojoj novoj domovini Higaona je kao šestogodišnjak prvi put
upoznao karate. Bilo je to na jednom festivalu folklora, gde je kao jedna tačka
programa bila demonstracija borilačkih veština. Slučajnost je htela da za tu
demonstraciju angažuju Higaoninog oca, koji je bio učenik Shorin Ryu škole
karatea. Pored toga, on je bio policajac, veoma odan svojoj profesiji, čvrst i
strog čovek.
Morio Higaona, međutim nikako nije voleo to što mu je
otac bio izuzetno militaristički raspoložen. Ali, zbog očeve profesije imao je
sreću jer se često družio sa decom sumljivog vaspitanja sa kojima je često
upadao u aznorazne nevolje, odakle ga je otac “vadio iz sosa.” Školu i učenje,
pak, nikako nije voleo i krajem školske godine redovno je zauzimao počasno
mesto među deset najneuspešnijih učenika u razredu.
Ali, iznad svega je voleo da pliva. Često je jutrom
polazio u školu ali je završavao na plaži gde je uživao u morskim talasima.
Međutim, kada se vratio kući, oca nije mogao prevariti: ma koliko ga je
ubeđivao da je vreme proveo u školi, otac je više verovao tragovima osušene
stoli na Higaoninoj kosi. Tada ga je kažnjavao na samo njemu svojstven način:
stavjao mu je dva vrča puna vode na ramena, a on je raširenih ruku imao zadatak
da stoji u mestu i da sačuva vrčeve da ne padnu i ne razbiju se. To je bilo
izuzetno teško, jer je tako znao da stoji i po više od dvadeset minuta. Ali,
nikakve kazne, pa ni ova, nisu smirile Higaonin nemirni duh.
Sa četrnaest godina počeo je da trenira karate. Ali,
još i pre toga je na ulici vežbao udarce i tehnike, koje su mu pomagale u
svakodnevnom životu. Naravno, često je posmatrao treninge svog oca, koji je bio
izuzetan poznavalac Shorin-Ryu stila. Bilo je to 1952. godine kada je Higaona
pošao u srednju školu i počeo da trenira Shorin Ryu, sa svojim školskim drugom
Shima Joken-om, od koga je kasnije naučio i osnovne kate i tehnike ovog stila.
Neko vreme kasnije sreo je osobu koja je promenila njegov život.
Bio je to Shimabukuro
Tsunetaka Sempai. Bio je samo jednu godinu stariji od Higaone, ali je na
njega izvršio veliki uticaj. Bio je to snažan momak, živeo je dve ulice pored
Higaone, i važio je za strah i trepet među grupama dečaka s ulice. Bio je
izvrstan karate talenat. Impresionirao je Higaonu lakoćom kojom je izvodio kate
i udarce ovog stila.
Higaona je kod njega provodio subote i nedelje,
vežbajući u njegovoj bašti. Iako je Shimabukuro imao svega 16 godina, bio je
izuztno intelektualno obdaren za svoje godine. Nije bilo trenutka da ga vidite
a da on ne nosi hrpu knjiga ispod ruke. I, stalno je ponavljao rečenicu: “Bun, Bu, Ryu, Do”, što je značilo: Bun
- akademsko obrazovanje, Bu - borilačke veštine, Ryo – zajedništvo, Do – put, a
sve zajedno: akademsko obrazovanje i borilačke veštine stopljene zajedno jesu
pravi put.
Chojun Miyagi, osnivač Goju Ryu stila umro je u
oktobru 1953. godine. Godinu dana pre njegove smrti Shimabukuro je počeo da
trenira goju ryu. Trenirao je u Miyagijevoj bašti (tada su svi trenirali u
baštama oko kuće, jer nije bilo klasičnih dojoa kao na Okinavi), a zatim je
preporučio Higaoni da počne da trenira ovaj karate stil.
Higaona je u prvi mah bio uplašen: nije mu bilo sve jedno
kako će ući u Miyagijevu baštu i trenirati zajedno sa svim majstorima. Imao je
samo 16 godina. Stil koji je do tada vežbao, Shorin Ryu, važio je za elegantan,
mek u odnosu na čvrsti Goju Ryu.
Ipak, savladavši tremu, počeo je da odlazi kod
Miyagija. Trenirao je kod instruktora
An'ichi Miyagi-ja, i vrlo brzo se prilagodio snažnim, iscrpljujućim i
zamornim treninzima novog stila.
Najviše ga je oduševljavao na treningu izvesni Higa Saburo. Snaga i brzina njegovih
nožnih i ručnih udaraca bila je neverovatna. Higaona je pamtio da dok je u
vrsti stajao leđima okrenut Saburi, mogao je da oseti i čuje eksploziju
njegovih udaraca rukama, iako je vežbao bez gornjeg dela kimona. Njegovi udarci
su bili zastrašujući. Kretanje vazduha koja su izazvali njegovi udarci ličio je
na male orkane.
Iako je Cojun Miyagi u međuvremenu umro, Higaona je
nastavio da trenira u njegovoj bašti. Sve to vreme vežbao je sa Saburom. Satima
su vežbali kote kitai (trening za
ruke) i uke harai (blok tehnike).
Posle toga, Higaonine ruke su od oteklina i tonusa postajale dva puta veće! A
da se ne govori o telu posle sparinga, gde Saburo nije kontrolisao udarce.
Ali, Higaona nije odustajao. Dobio je nadimak “kajaa”, kako su nazivali samo one
retke vežbače koji “nikada ne odustaju”.
Trening su
započinjali zagrevanjem koje je trajalo oko 1 sat, i to vežbama koje je posle
dugogodišnjeg istraživanja ustanovio sam Chojun Miyagi i prilagodio ih upravo
goju ryu stilu.
Hojo indo,
Chiishi, Nigiri Game, Ishi Sashi, Kongo Ken samo su neke od vežbi koje su
upražnjavali. Onda su prelazili na najvažniju katu goju stila, SANCHIN, posle
nje na GEKI SAI DAI ICHI, GEKISAI DAI NI, i na kraju SAIFA. Posle takvog
treninga teško da su mogli da pomere ruke. Ali, ni tada nije sve bilo završeno.
Tek tada su morali punom snagom da urade SANCHIN katu još jednom. To ni malo
nije bilo lako jer se SANCHIN kata radi uz ogroman angažman psihofizičke
energije, koncentracije i mentalne discipline. Tu nije bilo prevare. An'ichi
sensei ih je proveravao kako rade SANCHIN katu tako što ih je udarao po
delovima tela najviše angažovanih u kati, kako bi proverio čvrstinu stava,
tenziju izvođenja i koncentraciju.
Slobodnu borbu nisu upražnjavali, ali je kakie bio deo redovnog treninga (nešto
slično organizovanom sparingu, gde su se vežbači navikavali na blisku borbu i
tako vežbali tehnike).
Vreme je prolazilo i Higaona je napunio 18 godina. Karate
je postao najvažnija stvar u njegovom životu. Dobio je i zvanje drugog trenera
kluba u srednjoj školi koju je pohađao. U klubu se važbao Shorin Ryu i Goju Ryu
stil.
Higaona je trenirao po 8 sati dnevno: 3 sata u školi,
5 sati u Miyagi Chojun-ovoj bašti. Pošto je uvek prvi dolazio u Miyagijevu
baštu, njegova udovica ga je pozivala da uđe u kuću i popije čaj. Kako je prvi
dolazio, tako je poslednji odlazio. Sa svojim prijateljem Higa Saburom imao je
obavezu da zaključa kapiju. Pošto tada nisu postojali satovi niti elektrika,
neki put bi njih dvojica izgubili sve predstave o vremenu i ostajali do kasno u
noć, čak do samog svanuća novog dana trenirajući.
1957. godine napravljen je i prvi dojo, tako da se
više nije treniralo na otvorenom prostoru, u bašti, već u pravom dojou koji je
dobio naziv Jundokan. Eiichi Miyazato je bio glavni trener u
dojou, ali kako je on bio isuviše okupiran džudoom, treninge karatea prepustio
je An'ichi Miyagiju. Tako je An'ichi postao glavni čovek za goju ryu, ali
nekako - u senci, neeksponiran, tih, ali snažne volje i beskrajno odan svom
učitelju Chojun Miyagiju.
Isto kao što je nekad Chojun Miyagi učio An'ichija,
tako je sada An'ichi preuzeo da obučava Higaonu.
Posle nekog vremena, u dojou je organizovano polaganje
za pojaseve višeg ranga, DAN stepene, od strane Okinavjanske karate
asocijacije. Bilo je to otvoreno polaganje za sve stilove i to prvi put
organizovano polaganje takve vrste na Okinavi.
Higaona je na ovom polaganju osvojio SAN DAN(3-DAN).
Od tada neke stvari u njegovom životu počinju da da se menjaju. Atmosfera u
dojou više nije bila tako prisna kao kad se vežbalo u bašti. Higa Saburo je sve
manje dolazio na treninge jer je Higaona bio zauzet vođenjem treninga jedne od
grupa, tako da nisu mogli više da treniraju zajedno. Tu je Higaona upoznao Matayoshi Shitayachi-ja.
Shitayachi je bio izuzetna ličnost. Bio je pripadnik jakuza (japanska mafija), i bio je vrlo
poznat u Japanu. Došao je u Jundokan dojo posle obilaska mnogih dojoa na
Okinavi. Činilo mu se da baš u
ovom dojou može vežbati slobodnu borbu onako kako je on želeo: snažno i čvrsto.
Međutim, ovde su ga tretirali samo keo jednog od mnogih, ni po čemu izdvojenog.
Eiichi Miyazato ga je uveo u dojo i rekao mu da je prvi uslov da počne da
trenira - da ukloni tetovirane crteže sa ruku, koji su inače bili oznake
mafije. Matayoshi ga je poslušao, i narednog dana je došao sa groznim
opekotinama na koži, na mestima gde su bile tetovaže. Nije mogao da ih skine,
pa ih je - jednostavno spalio.
Matayoshi je trenirao po podne. Tada je i Higaona
dolazio, tako da su počeli da treniraju zajedno. Bilo je to još jedno novo
iskustvo za Higaonu. Počeo je sa njim da praktikuje ono što je Matayoshi
najviše voleo: slobodnu borbu zvanu Iri
kumi (naglasak na slobodnoj borbi, bez ograničenja i zaštitne opreme). To
je bio izuzetno grub sparing, prava borba, okršaj. Matayoshi se nije
zaustavljao: niski udari nogama, udarci u glavu... An'ichi Miyagi ih je
nekoliko puta posmatrao kako vežbaju i nije mogao da razazna da li se tuku ili
vežbaju. Okrvavljeno lice, slomljen nos, prsnuta rebra postali su Higaonina
svakodnevnica.
Došlo je vreme da Higaona počne ozbiljno da zarađuje
za život. Počeo je da radi u jednoj banci, shodno svom ekonomskom obrazovanju.
Ali, to je ubrzo napustio shvativši da takav način života njemu nikako ne
odgovara. Žudeo je za svakodnevnim treninzima. Tada je definitivno odlučio da svoj
život posveti karateu. Doneo je odluku da se preseli u Tokio.
Počeo je da obučava karate u jednom dojou u predgrađu
Tokija, Yoyogi. Vremenom je taj mali dojo postao najpoznatije mesto za učenje
karatea – Yoyogi dojo prošlo je na hiljade karateka, i do 1979.god. prerastao
je u Internacionalni goju ryu centar sa 25 punktova u različitim zemljam i sa
preko 20.000 članova.
Morio Higaonna (u
sredini) i An'ichi Miyagi (desno),
dojo Yoyogi, 1973.
Tako je Higaona postao jedan od najpoznatijih učitelja
karatea u Japanu. Nisu ga uzalud prozvali “čovek
Budoa”. A on je za sebe govorio: “Ja
sam samo čovek koji je u svakom danu svog života pokušavao da u karateu
dostigne najviše”.
Tekst potpisala Marijana Čitić
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
mart 1992., br. 55,
strana 14-16
Slika 1 preuzeta sa adrese:
Slika 2 preuzeta sa adrese:
OTAC MODERNOG KARATEA GICHIN FUNAKOSHI
Постови
Нема коментара:
Постави коментар