|
TAMEŠIVARI jeste deo karatea i drugih borilačkih veština, posebna
umešnost. Ako lomljenja izvode najveći majstori to je i – umetnost. Ali,
upozoravamo: tehnike tamešivarija
ne smete vežbati sami, bez nadzora trenera. Povrede, čak i vrlo teške, češće
su nego što bi mogli da pomislite. Dakle, ne lomite zato da se napravite
važni pred drugima već slušajte savete drugih koji o tome više znaju i
postupajte oprezno.
|
ŠTA JE TAMEŠIVARI?
Gotovo sve borilačke veštine u kojima se ruke i noge
koriste za udaranje imaju jedan poseban odeljak u kojem se lomi raznoliki
materijal. Naravno, ovo se odnosi samo na istočnjačke borilačke veštine, jer
boks i savate, kao jedine evropske veštine u kojima se izvode udarci, nemaju
ništa slično. U karateu se lomljenje predmeta naziva tamešivari, dok se u
drugim veštinama jednostavno naziva – lomljenje.
ZAŠTO UOPŠTE LOMITI DASKE?
Sigurno ste bezbroj puta videli neku karikaturu na
kojoj je neki nesrećni karatista slomio ruku pokušavajući da polomi dasku
postavljenu između dve stolice. Nekako je upravo ta slika o karatistima postala
za laika prva asocijacija na ovu veštinu, što nije ni malo čudno. Radi se o
tome da je u karateu i tekvondou, osim u fulkontakt verzijama, zabranjen dodir
sa protivnikom, pa je jedini način da se isproba snaga udarca, a da se ne
nanese nepotrebna povreda nekome, razbijanje raznih materijala. Za tekvondo je
karakteristično da postoje i posebna takmičenja u razbijanju i lomljenju, a ni
kung fu nije ostao bez veštine lomljenja kao sastavnog dela sistema.
Oprobavanje snage udarca nikako međutim nije jedini cilj tamešivarija. Pored
toga, lomljenje predmeta ima za cilj poboljšavanje tehnike, predstave o
udaljenosti i fokusiranje tehnika. Istini za volju, iza mnogih demonstacija
lomljenja kriju se beskrupulozne prevare, tako da broj razbijenih dasak ili
cigala ne može da bude merilo nečije snage. Daleko je važnije usavršavanje tehnike,
jer vežbač koji ne izvodi pravilno tehnike može u realnoj situaciji da nanese
sebi povredu veću nego svom napadaću. Međutim, ako udarajući o tvrde predmete
naući kojim delom šake ili noge da udara, smanjuje se mogućnost da dođe do
povrede. Mnogi majstori tamešivarija ističu da se vežbanjem lomljenja izgrađuje
samopouzdanje, kao posledica uverenosti u kvalitet i snagu vlastitih tehnika.
Ukoliko se ne koriste nikakvi trikovi, što i nije u skladu sa moralnim kodeksom
nijedne borilačke veštine, onda će broj slomljenih dasaka biti zaista odraz
nečije snage, a to što se pri tom nije povredio, biće odraz besprekornosti
njegove tehnike. Naravno, kao što i majstori tamešivarija ističu, ljudi nisu
nepokretni i postoje određene granice u okviru kojih veština stečena
tamešivarijem može da se primeni u realnoj situaciji.
PRIPREMA
Bez obzira na razloge i motive zbog kojih neko želi da
se posveti vežbanju tamešivarija, neophodno je istaći da ne treba ništa pokušavati bez stručnog nadzora kvalifikovanog trenera,
jer u protivnom može doći do veoma teških povreda, onakvih kakve viđamo na gore
pomenutim karikaturama, a možda i gorih. Sve
kasnije pobrojane i opisane vežbe služe samo kao upoznavanje čitaoca sa
načinima na koje se razne veštine bave lomljenjem i pripremom za lomljenje, te
tako nisu saveti za samostalno izvođenje tih vežbi.
Pre nego što se pristupi tamešivariju, neophodne su
izvesne vežbe, od kojih su neke standardnije i služe za razgibavanje i
zagrevanje mišića, i kao takve nisu svojstvene samo tamešivariju i borilačkim
veštinama, već se koriste u svim sportovima, pa i u baletu. Međutim, ima vežbi
koje isključivo služe za uvođenje vežbača u svet lomljenja. Iako su ljudske
kosti veoma tvrde, pa često izdržljivije i od drveta i betona koji se lome,
neophodno je očvrsnuti delove tela koji će se koristiti za lomljenje. Gotovo da
svaka veština ima svoj metod očvrščavanja delova tela, a mi ih možemo
jednostavno podeliti na one ezoteričnije i na one bliže svakodnevnom
razmišljanju i modernom shvatanju fizike u sportu.
Počećemo sa onim malo ezoteričnijim, a kasnije se
upoznati sa onim realističnijim metodima očvršćavanja. U kung fuu postoji
odvajkada legenda o “gvozdenom dlanu”.
Majstori koji su navodno ovladali ovom veštinom uopšte ne moraju da udaraju
jako. Oni jednostavno spuste ruku na neki predmet, i taj predmet pukne.
Naravno, isto se dešava i ljudima na koje oni spuste svoj “gvozdeni dlan”.
Najpoznatija legenda “gvozdenog dlana” je čovek po imenu Ku Ju Čeong za kojeg
se priča da je izvodio čudesa , kao što je lomljenje dvanaest cigala dodirom
dlana. Njegov najveći poduhvat je bio ubistvo teškog tovarnog konja koji,
podivljavši, zamalo nije izgazo njegove učenike. Čeng je konja jednostavno
pljesnuo po leđima i ovaj je odmah uginuo. Legenda kaže da je kasnije autopsija
konja pokazala da je mnogim unutrašnjim organima nanesena fatalna povreda, samo
od tog jednog šamara “gvozdenim dlanom”.
Zagovornici “gvozdenog dlana” čak tvrde da je moguće lomljenje
predmeta i bez direktnog kontakta, i da su stari majstori tu veštinu koristili
da bi naneli povrede oklopljenom neprijatelju, a da nisu morali da ga prvo
izvuku iz oklopa. Do tog stadijuma ovladavanja “gvozdenim dlanom” se, po njima,
dolazi postepeno. Prvo se lome blokovi čija se debljina postepeno povećava, da
bi se posle udaralo na dva bloka postavljena jedan na drugi, i to tako da prvi
blok ostane ceo, a da se drugi prelomi. Zatim bi se, posle još nekoliko godina
vežbanja, na jedan blok stavio list papira, a majstor “gvozdenog dlana” bi
polomio blok a da papiru ne bi bilo ništa. Kasnije bi se količina papira
povećavala, tako da bi na najvišem stadijumu ovladavanja veštine, majstor bio u
stanju da polomi blok koji se krije ispod čitave gomile papira.
“Gvozdeni dlan” je obavijen misterijom, i oni
malobrojni koji tvrde da poznaju tu veštinu nerado se odlučuju da je obelodane,
jer se, kako kažu, boje zloupotreba. Ipak, jedan od majstora ove drevne veštine
je rešio da obelodani kako se ruka priprema da bi se dobio “gvozdeni dlan”. Po
njemu ne treba udarati u makivaru (dasku za udaranje) sve dok se zglobovi ne
rašire, ne treba raditi sklekove na pesnicama položenim na šmirglu, i ne treba
uopšte udarati pesnicom. Naprotiv, po njemu treba koristiti samo brid šake,
brid dlana, i opružen dlan. Treba, takođe koristiti metod za razvijanje
“gvozdenog dlana” koji je korišten u hramu Šaolin. On smatra da je taj njegov
metod superiorniji od ostalih, jer razvija mišiće, kožu i kosti, a ne ostavlja
ožiljke, uboje ili deformacije. Počinje se tako što se u činiju stavi suvog graška
u sloju od oko dvanaest centimetara. Činija se postavi u visini bokova, stane u
jahaći stav, ruka se digne u visini ramena, a zatim pušta da slobodno padne u
činiju sa graškom. To se ponavlja deset do dvanaest puta. Pri tome, rame mora
da bude opušteno tako da se vibracije od udarca ne prenose na srce. On tvrdi da
ako se udarci izvode kruto, može da dođe do oštećenja srca. Šaku treba
oblikovati u sve osim pesnice, a ne treba udarati ni vrhovima prstiju, jer to
škodi očima. Ukoliko se koriste vrhovi prstiju, preporučuje se da se prave
kretnje slične grabuljanju ili grebanju, nikako direktni udarci.
Pre i posle svake vežbe ruke treba namazati priličnom
količinom kineskog melema pod nazivom dit da džou. Ovaj melem sprečava
stvaranje ožiljaka. Posle ni manje ni više od deset do dvadeset udaraca, ruke
treba razmrdati zbog cirkulacije. Posle vežbanja, sat vremena ne treba ništa ni
jesti ni piti. U Šaolinu su ovo vežbali, navodno, tri puta dnevno, jednom
ujutru, jednom u podne, jednom uveče, i to neprekidno tokom tri godine. Po
isteku ovog vremena, može da se vežba jednom sedmično.
Osim “gvozdenog dlana”, srećemo se i sa “gvozdenom šakom”, koja je takođe
svojstvena kung fuu, a njeni zagovornici takođe pretenduju na Šaolim manastir
kao izvor ove veštine. I za postizanje “gvozdene šake” postoje određene vežbe
koje se nešto drastičnije od prethodno opisanih vežbi. Postoji šest metoda za
očvršćavanje šake i neke vežbe za pojačavanje snage stiska. Prvi metod se
sastoji u tome što se napuni kofa vodom, pa se zatim dlanom i pesnicom udara u
vodu, ali tako da voda pri udarcu prska u obliku rascvetalog cveta. Kaže se da
to izgleda lako, ali da u stvari nije. U vodu treba udarati sve dok vas ne
zabole ramena. Drugi metod podrazumeva kuvanje vlastitih ruku, pa onda, evo i
recepta: u posudu prečnika odprilike sedamdeset centimetara sipati mešavinu
lekovitih kineskih trava, peska i šljunka. Smesu treba kuvati oko sat vremena,
neprekidno mešati golim rukama. Temperatura je stvar izbora, možete zagrejati
smesu da bude mlaka, ili da bude onoliko topla koliko možete da izdržite.
Naravno, što je veća temperatura, to brže treba mešati rukama. Posle vežbe,
ruke treba obavezno potopiti u poseban lekoviti rastvor. Zagovornici “gvozdene
šake” kažu da ovim kuvanjem ruku dolazi do akumulacije toplotne energije u
njima, koju majstor posle može, zahvaljujući ovladavanjem kijem, da pretvori u
energiju udarca. Treči metod je donekle sličan drugom. Ruke se kuvaju u
mešavini lekovitih kineskih trava i viskija (!), ali bez peska i šljunka.
Kuvanje traje dvadeset minuta, a za to vreme se rade posebne vežbe disanja. Po
kuvanju, udara se u pasulj sipan u bure. Kada se dostigne određeni nivo, pasulj
se zamenjuje gvozdenim opiljcima. Ovako se vežba dve godine.
Peti metod je namenjen očvršćavanju nadlanica.
Posebnim drvenim štapom se udara po nadlanicama, ali pažljivo, da ne bi došlo
do povrede. Posle godinu dana ovakvog vežbanja, učenik, navodno, može da zakuca
ekser u dasku nadlanicom.
Šesti metod je, uz prvi, najbezazleniji i satoji se u
bacanju kamenja “bekhend” trzajima ruke. Kamenje treba bacati što jače, bez
obzira na preciznost. Ako se ovako vežba šest meseci, ojačaće ruka.
Kao komplementarne vežbe za postizanje ”gvozdene
šake”, preporučuju i vežbe razvoja snage
stiska. Jedna od takvih vežbi su sklekovi na vrhovima prstiju, dok je
najjednostavnija vežba vešanje o granu nekog drveta ili sa vrata, i to što je
duže moguće. Takođe postoji i vežba sa teglama, u kojoj se tegle napune peskom,
pa se zatim uhvate vrhovima prstiju za grlić i nose što je duže moguće.
Ovo su bila dva primera nešto ezoteričnijeg
pripremanja ruku za lomljenje. Sada ćemo se upoznati sa jednim sasvim
različitim metodom, koji je mnogo ćemu dijametralno suprotan tvrdnjama onih koji
su specijalizovali pripreme “gvozdenog dlana” i “gvozdene šake”. Ovde nema
nikakvih misterioznih kineskih lekovitih trava, niti kuvanja ruku, već samo
upornog i postepenog rada na veoma jednostavnim spravama. Elementi ovog načina pripreme se mogu naći i u
karateu i u tekvondou. Kao prvo, neophodno je pre svakog treninga sprovesti
određen niz vežbi za zagrevanje i istezanje kojima se telo dovodi u stanje u
kojem je moguće podneti određene fizičke napore bez nepotrebnih povreda. Odmah
ovde treba raskrstiti sa nakaradnim mišljenjem, koje, nažalost neki stručnjaci
propagiraju. Naime, neki tvrde da je potrebno prvo slomiti neku kost ruke da bi
se postao dobar u lomljenju. Trostruki rekorder u lomljenju, Ričard Bern,
energično opovrgava ovu zabludu, i kaže da nikada nije slomio kost, iako se
tamešivarijem bavi od 1969. godine. On smatra da posle obaveznog zagrevanja
treba preći na korištenje makivare, odnosno daske za udaranje. Preduslov za to
je da se dobro poznaju osnovne tehnike, čime se opasnost od povrede
minimalizira. Makivaru ne treba odmah udarati punom snagom, posebno ako je u
pitanju početnik. U početku treba udarati lagano, i ne preterano dugo, zato što
je tkivo nenaviknuto na udarce, doziranje snage udarca i dužine treninga treba
svakako prepustiti kvalifikovanom treneru. Trebalo bi da se trenira tri puta
nedeljno i da se pri tome zada po dvadeset udaraca svakom rukom. Snagu i brzinu
udaraca treba postepeno povećavati tokom svakog treninga, tako da poslednjih
nekoliko udaraca u seriji treba izvesti maksimalnom snagom, ili što je jače
moguće, a da se ne oseti neočekivano jak bol. Ukoliko se bol te prirode javi,
trening treba obustaviti nedelju dana i početi ponovo polagano. Sasvim je
sigurno da udaranje u dasku nanosi bol, ali ukoliko se radi postepeno, doći
će do tolerancije na tu bol, i ona
se neće osećati. Jedino je opasno preterati i slomiti nešto osim onoga što je
za lomljenje predviđeno.
Jedan drugi majstor lomljenja, po imenu Hi Li Čo kaže
da se mnogi vežbači tamešivarija trude da stvore žuljeve na rukama, da bi ih
tako očvrsnuli. Da bi to postigli, oni udaraju u grube površine, ili rade
sklekove na pesnicama na šljunku. Čo smatra da je to uredu ukoliko se radi o
profesionalcu koji celog života samo lomi predmete, međutim, smatra da je to
nepotrebno za amatera. Naravno, dugogodišnje vežbanje pomoću makivare će sasvim
sigurno rezultovati stvaranjem žuljeva na udarnim površinama.
ČIME UDARATI?
Na demonstracijama tamešivarija, majstori, a i
šarlatani, udaraju u materijal svime i svačime, pa i glavom. Koriste se
različiti delovi ruku i nogu, pa čak i stomak. Međutim, od vitalnog je značaja
dobro savladati tehniku i tačno koristiti samo one površine pesnice ili noge za
koje je iskustvo dokazalo da služe za udarnje bez posledica. Udarac pesnicom
nije jednostavno udarac celom šakom, več u dodir sa materijalom treba da dođu
samo zglobovi kažiprsta i srednjeg prsta, u protivnom može doći do povrede.
Jedna od namena tamešivarija je da se učenik nauči da koristi prave udarne
površine. Za lomljenje se najčešće koriste kompaktne formacije šake, od brida
do čekić-pesnice, mada se sve vrste udaraca koriste. Ljudska šaka je izvanredno
pokretljiv organ, pa je zamislivo koliko je fina inervacija neophodna za tako
nešto. Nadlanica i koren šake su posebno osetljivi u tom pogledu, tako da
njihova nepravilna upotreba može da ima dalekosežne i vrlo neprijatne
posledice. Kod udarca nadlanicom je, kao i kod udarca pesnicom, važno da se
kontakt ostvaruje samo zglobovima prva dva prsta.
Prilikom izvođenja udarca unutrašnjim bridom šake
treba posebno voditi računa o položaju palca, koji u udarcu ne učestvuje i
kojeg je izuzetno lako polomiti. Važno je da se on skloni u šaku tako da je
nigde ne dodiruje, a da je dovoljno udaljen od udarne površine.
Udarci vrhovima prstiju mogu da budu opasni ukoliko
vežbač nije siguran u svoju tehniku i ukoliko mu prsti nisu dovoljno očvrsli.
Kosti prstiju su izuzetno tanane tvorevine koje nije teško slomiti. Čak se i
kod izvođenja snažnih udaraca bridom šake preporučuje da prsti, koji inače i ne
učestvuju u udarcu, što je više moguće odmaknu od daske u koju se udara.
Udarce nogom treba, takođe, pažljivo izvoditi, iako su
noge jače od ruku. Na primer, kod izvođenja prednjeg udarca nogom, ili mae
geri, treba voditi računa da su prsti na nozi što više povijeni prema telu. Kod
izvođenja kružnog udarca nogom, mavaši geri, prste treba poviti prema tabanu da
bi se osiguralo da će udarna površina biti ris. Kod udaraca u kojima je udarna
površina peta, posebno kružnog udarca nazad i unutrašnjeg kružnog udarca, treba
voditi računa da ne dođe do povrede ahilove tetive.
Pored udrne površine, važan faktor je i rastojanje i
procena rastojanja. Ukoliko je, recimo, bočni udarac nogom “prekratak” u
kontakt sa predmetom za lomljenje može da dođe neki drugi deo stopala, a ne deo
brida bliži peti, što rezultuje povredom. Isto tako, ako je udarac
“predugačak”, može doći do povrede.
Iako određene borilačke veštine u svoj “arsenal”
uvrštavaju i glavu, nije preporučljivo lomiti materijal glavom. Glava se
koristi uglavnom u situacijama bliske borbe u kojima su udovi imobilizovani
protivnikovim tehnikama. U tamešivariju bi udarac glavom u materijal mogao da
ima pogubne rezultate, iako neki vežbači postižu naoko neverovatne lomove
upravo glavom.
Lakat i koleno se mogu uspešno koristiti u
tamešivariju zbog svoje kompaktne građe, ali i tu treba voditi računa da se
udara celom površinom lakta ili kolena, a ne samo jednim “uglom”.
UDARCI RUKOM
1. Udarac čelom
pesnice – (SEIKEN) – “OVNOVA GLAVA” – najjednostavniji udarac i zato se
najčešće upotrebljava. U dodir sa materijalom koji lomimo dolazi samo deo
pesnice koji se naziva SEIKEN. To je deo pesnice koji obuhvata zglob kašiprsta
i srednjeg prsta kada je pesnica zatvorena. Posebno treba voditi računa o tome
da zglob šake treba da bude čvrst.
2. Udarac
bridom šake – (ŠUTO-UČI) – “SEČIVO NOŽA” – Kod ovog udarca treba voditi
posebno računa o položaju palca, koji u udarcu ne učestvuje, ali svojim
pravilnim položajen kontrahuje pojedine, za udarac neophodne mišiće šake. U
slučaju nepravilno postavljenog palca (ako se ne skloni u šaku tako da je nigde
ne dodiruje i nije dovoljno udaljen od udarne površine) može doći do njegovog
lomljenja.
3. Udarac dnom
pesnice – (KENCUI-UČI) – “BOJNI ČEKIĆ” – veoma snažan udarac. Može se
izvoditi u svim pravcima, direktno i polukružno. U tehnici lomljenja koristi se
direktni put odozgo na dole.
4. Udarac
vrhovima četiri prsta – (JONHON-NUKITE) – “KOPLJE” – Kod ovog udarca
potrebno je da položaj prstiju bude takav da probojnost bude što veća. Zadaje
se samo direktno, pravolinijskom putanjom. Ovi udarci mogu da budu posebno
opasni ukoliko vežbač nije siguran u svoju tehniku i ukoliko mu prsti nisu
dovoljno očvrsli. Kosti prstiju su izuzetno tanane i nije ih teško slomiti.
5. Direktan
udarac spoljnim bridom dlana – “(TATE-ŠUTO-UČI) – veoma snažan udarac. Kao
i kod svih udaraca šakom i ovde treba voditi računa o položaju prstiju da ne bi
došlo do povrede ili preloma. U slučaju nedovoljne pripremljenosti lako može
doći do povrede zgloba šake, naročito usled nepravilnog poožaja.
6. Udaraci
laktom – (EMPI-UČI) – veoma
snažni udarci. Mogu se izvoditi na nekoliko načina zavisno od putanje kretanja.
Pri lomljenju najčešće se koristi udarac na dole.
7. Udarac
nadlanicom – (URAKEN) – “MLAT” – Kontakt se ostvaruje samo zglobovima prva
dva prsta i delom nadlanice uz njih. Šaka je opuštena u zglobu, ali se kontrahuje
u trenutku kad dodirne površinu koju lomimo.
UDARCI NOGOM
1. Udarac nogom
napred – (MAE GERI) – Treba voditi računa da se prsti na nozi što više
poviju prema telu, kako ne bi došlo do povrede. Znači, udarac se izvodi
prednjim delom tabana (KOŠI) ili “TIGROVI ZUBI”. Udarac se može zadati trzajem
“iz kolena” (kjage) i izbacivanjem “iz kuka” (kekomi).
2. Udarac spoljnim
bridom stopala(SOKUTO) – “SABLJA” – Udarac se u tehnici lomljenja najčešće
izvodi “iz kuka” kao JOKO-GERI-KEKOMI. Posebno voditi računa da prsti na nogama
treba da budu međusobno priljubljeni i povijeni.
3. Niski
derektni udarac spoljnim bridom stopala, nisko u stranu – (FUMI-KOMI-GERI) –
jedan od najčešćih udaraca koji se koristi u tehnici lomljenja.
4. Kružni
udarac nogom – (MAVAŠI-GERI) – U tehnici lomljenja koriste se obe varijante
ovog udarca zavisno od udarne površine kojom se udarac zadaje. U slučaju da se
zadaje udarac prednjim delom tabana “tigrovi zubi” (koši), kao i risom stopala
“bojna sekira” (heisoku) treba voditi računa o položaju prstiju.
5. Udarac petom
(KAKATO) - “TOPUZ” – Najčešće se radi udarac nazad (UŠIRO-GERI). Treba
voditi računa da zglob stopala bude u trenutku zadavanja udarca maksimalno
kontrahovan, kao i da ne dođe do povrede Ahilove tetive.
Večina svih navedenih udaraca nogom mogu se raditi i u
skoku.
UDARCI GLAVOM
U tehnici lomljenja koriste se i udarci glavom. Pošto
smatramo da glavu treba koristiti za “pametnije” stvari ne preporučujemo njenu
upotrebu u tehnici lomljenja.
ŠTA SE SVE LOMI?
Ne postoje pravila, ali postoje omiljeni materijali.
Najčešće se lome daske, cigle i razni blokovi i crepovi. Međutim, atraktivni
materijal je i led, kao i staklo. Masutacu Ojama, tvorac kjokišinkai karatea, u
kojem tamešivari igra veoma važnu ulogu, je svojevremeno koristio žive bikove
za demonstraciju razornosti vlastitih udaraca. On ih je, što je prilično
degutano i nehumano, ubijao golim rukama. Ipak, prosečni vežbač tamešivarija će
pre biti vezan za tradicionalne daske i cigle, ne na nešto ezoteričnije
materijale.
Kada su daske u pitanju, koriste se kedrove ili borove
daske čije su dimenzije najčešće 30 sa 25 cm. Biraju se daske ravnomerne
debljine i strukture, i ako je moguće, bez čvorova. Daske sa čvorovima su teže
za lomljenje, a mogu i nepredviđeno da puknu i nanesu povrede
Vežbači tamešivarija posle dasaka prelaze na cigle.
Ojama preporučuje cigle kakve se koriste za gradnju u Japanu. Potom dolazi
lomljenje kamenja, i to prvo manjeg i užeg kamenja, a kasnije većih stena. Kamenje
nije za početnike ne samo zbog tvrdoće, već i zbog nepravilnog oblika. Iako led
deluje čvrsto, on je ipak mekši od kamena, ali se ipak ne preporučuje
početnicima, zato što krhotine leda seku isto kao i krhotine stakla.
Razbijanje flaša je za majstore, zato što iziskuje
maksimalnu koncentraciju i veštinu. Cilj je do pola napunjenoj flaši odbiti
grlić, a da se pri tom flaša ne obori niti se izvođać iseće. To je podjednako
teško kao i gašenje plamena sveće udarcem.
O materijalu u tamešivariju će biti reči i nešto kasnije,
kada se budemo upoznavali sa varalicama i načinima na koje se dovijaju da
“Pripreme” materijal.
UNUTRAŠNJOM SNAGOM PROTIV CIGLE
Kao i u ostalim oblastima borilačkih veština, i u
tamešivariju postoji razmimoilaženje u pitanju šta je važnije, fizička snag,
ili unutrašnja snaga ili ki? Oko te unutrašnje snage su ispredane, i još uvek
se ispredaju, nebrojene legende od kojih su neke verovatnije a neke zvuče kao
naučna fantastika. Narvno, unutrašnja energija, ki, či, ili kako god hoćete
nije nepoznata stvar na zapadu, a nije ni svojstvena samo neustrašivim
samurajima i kineskim monasima. Najverovatnije bi ki mogao da se definiše kao
rezerva snage koja se u svakom od nas krije i dolazi do izražaja u posebnim
situacijama. Koliko ste samo puta čuli da je neko trčao tri puta brže i duže
nego što je iko mislio da je to za tu individuu moguće? Ili, koliko ste puta
čitali da je neko podigao ceo automobil da bi spasao neku drugu osobu, a da u
normalnim okolnostima ta ista kola ne bi mogao ni da pogura? Ono što stvara niz
polemika je tvrdnja izvesnih ljudi da su u stanju da tu skrivenu energiju
“pozovu” kad zažele i da je upotrebe. Istina, ispitivanja pomoću EEG-a su
pokazala da u svemu tome ima nešto istine, ali je to još uvek nerasvetljen
problem, tako da je početniku u tamešivariju sigurnije da sa vežbanjem počne od
nešto opipljivijih metoda nego što je misteriozni ki. Hiljade varalica operiše
ovim pojmom, i to toliko ubedljivo da pojedini učenici počnu stvarno da misle
da im ki kola rukama. Isto tako, za sve što ne mogu da izvedu usled nedovoljne
unutrašnje utreniranosti mogu da okrive svoj ki koji se iscrpeo trenutno.
Takođe se često obična koncentracija meša sa tim kijem. Skakač u vis koji dugo
gleda negde u nepostojeću tačku na horizontu pre skoka ne priziva svoj ki, već jednostavno
pokušava da misli samo na ono što u sledećih nekoliko sekundi treba da uradi.
Takav pristup koncentraciji je za svaku preporuku budućim vežbačima
tamešivarija, a kada dostignu izvestan nivo u svojoj veštini, mogu da se
pozabave i kijem.
VARALICE, ŠARLATANI, CIRKUZANTI I
BIZARNOSTI
Demonstracije lomljenja su veoma privlačne priredbe
koje redovno okupljaju mnogobrojnu publiku i na kojima se polomi na stotine
kilograma građevinskog materijala i nešto bizarnijih predmeta. Na nesreću, ono
što na prvi pogled deluje kao neverovatna snaga u stvari može da bude
najobičnija prevara, tako da sve izuzetne pothvate u tamešivariju treba
posmatrati sa rezervom. Naravno, postoje istinski majstori ove veštine kojima
cirkuzantske predstave koje izvode neki ljudi samo štete. Najviše prevara ima u
Americi, gde se svaki oblik šou-boznisa, izgleda, isplati, pa i tamešivari.
Jedan od omiljenih trikova, kada su u pitanju daske,
jeste da se duž vlakana strukture drveta napravi jedva primetan rez. Tako će
daska sigurno pući, a da nije neophodan posebno jak udarac. Neke varalice peku
daske koje će lomiti, ili ih ostave da dugo stoje na suncu, gde se isuše i
postaju krte i lako lomljive. Jedan od “najprovidnijih” trikova koji se često
koristi jeste da se uzmu nešto duže daske.
Lomljenje flaša na način na koji smo ranije opisali je
izuzetno teško, međutim lomljenje položenih flaša je znatno jednostavnije, i to
što veća flaša to je lakše razbiti.
Led, koji je veoma popularan materijal, takođe podleže
raznim trikovima. Reč je o podupiračima koji se stavljaju između blokova leda.
Zahvaljujući njima, dovoljno je razbiti prvi blok (iako i to nije baš za
početnike), pa da njegovi komadi polome ostale. Ista tehnika se koristi i za
lomljenje granitnih blokova.
Postoji i još jedan trik vezan za granitne blokove.
Granit je materijal koji se nalazi u raznim stadijumima “zrelosti”. Onaj u
kojem je manje vlage, odnosno koji je gotovo suv, je jako krt i lako se lomi,
tako da neki šarlatani namerno peku granitne ploče da bi ih isušili. S druge
strane, ako u granitu ima preterano vlage, on je opet lak za lomljenje. Najteže
je polomiti granit koji je negde između, odnosno ne sadrži ni preterano vlage,
niti je preterano suv.
Cigle se mogu peći od raznih materijala, od kojih neki
i nisu nešto tvrdi, tako da tu postoji prostor za varanje koji se lako može
iskoristiti. Isto je i sa kamenjem, jer valja znati da postoji kamenje koje se
jednostavno mrvi u ruci.
Ako ste bili na vašarskoj streljani, sigurno ste se
pitali kako je moguće da sa tri metra rastojanja ne možete da pogodite metu
tamo gde treba i da zaradite neku od vrednih nagrada? Malo razmislite, i dođete
do zaključka da su puške “nameštene”. Slično se dešava i u nekim tamešivari
demonstracijama.. I, baš kao što vam vlasnik streljane neće dozvoliti da se
poslužite svojom vazdušnom puškom, tako ni varalice neće dozvoliti da im vi
lično donesete materijal za lomljenje.
Osim varanja po opisanim metodama, i ko zna kakvim ne,
postoje i oni koji od tamešivarija prave pravi pravcati cirkus. Recimo, poliju
materijal benzinom, zapale ga, i zatim ga lome. To očigledno nema nikakve veze
sa suštinom tamešivarija., ili, postave gomilu cigala sebi na stomak, a
asistent po ciglama udari teškim čekićem i one se polome a da onom što leži ne
bude ništa. Slična predstava je i ona u kojoj vežbač stavlja ruku na blokove, a
asistent ga maljem po njoj udari i tako se lome cigle. Sigurno je da je i za
ovakve stvari neophodna veština, ali se čini da je ona bliža fakirskim
veštinama nego tamešivariju.
LIČNOSTI U TAMEŠIVARIJU
Svaka oblast ima svoje najistaknutije predstavnike. Mi
ćemo se u ovom odeljku upoznati sa nekim od najvećih majstora tamešivarija, od
kojih su neki pravi tradicionalisti, dok su drugi modernijeg pristupa, a ponekad
se nalaze nagranici cirkuzanata i istinskih majstora.
Jedan od najpoznatijih propagatora tamešivarija i
osnivač posebne škole karatea, kjokušinkai, je već pominjani Masutacu Ojama.
Kada se prvi put pojavio u javnosti sa svojim
demonstracijama lomljenja, u koje je uvlačio i pomenuto ubijanje bikova,
izazvao je niz oprečnih mišljenja. Jedni su ga nazivali “božanskim” čovekom, a
drugi su ga nazivali “neukusnim egzibicionistom” i “prevarantom” koji se bavi
“štetnim ispoljavanjem razornih principa”. Ali, svakog čuda tri dana dosta, pa
je Ojama prestao da bude tema razgovora i polemika, i ostao da bude ono što
jeste – vrhunski majstor karatea i tamešivarija.
Ojama smatra da je duhovni stav važniji od tehnike i
fizičke snage i da je najbitnije samopouzdanje. Iako kjokušinkai predviđa i
duhovno obrazovanje i trening, Ojamini sledbenici su izgradili svoje lične
pristupe problemu. Tako, na primer Ron Kornije, Kanađanin čija je specijalnost
lomljenje leda, kaže da mali ljudi, naoružani voljom i duhovnom kontrolom mogu
da lome teške predmete kakve daleko snažniji ljudi, bez odgovarajućeg treninga
nikada ne bi mogli da slome. Kornije lično pri lomljenju isprobava sve tehnike,
zatim pridaje važnost pravilnom stavu, disanju i kiju. Zatim uzima u obzir
materijal za lomljenje, i onda fizičku i psihičku snagu usmerava u udarac. Da
bi izbegao uticaj publike ili pritisak koji predstavlja prisustvo velikog broja
drugih majstora, on sebe dovodi u zen stanje svesti i tako, po vlastitom
ubeđenju, uspeva da zadrži maksimalnu pažnju.
Zen uopšte igra važnu ulogu u Ojaminom shvatanju
tamešivarija. Ojama citira jednog ratnika iz trinaestog veka koji je postao
budistički sveštenik: “Jednim udarcem, ja lomim ogledalo tridesetsedmogodišnje
discipline”. Ovim je Ojama želeo da ilustruje tezu da je Zen moguć u jednom
aktivnom stanju. Predmet koji se lomi ne postoji, ono što zaista postoji je
biće onoga koji lomi.
Ojama smatra da tamešivari može da bude istinski vodić
do samosvesti majstora borilačkih veština. Ako je lomljenje uspešno, ono
dokazuje vrednost lične tehnike, snage i koncentracije. Bez obzira na stas,
svako može uz sposobnog učitelja i pravilnog duhovnog stava da polomi šta god
hoće.
Pored pomenutih filozofskih značaja koja pridaje
tamešivariju, sam Ojama priznaje da demonstracije tamešivarija često vrši iz
čisto finansijskih i egzibicionističkih razloga. Na taj način je Ojama uspeo da
spoji zen i jen.
Lomljenje raznolikog materijala nije, kao što smo
videli, isključivo stvar karatea. Tekvondo je veština u kojoj se popriličan
značaj pridaje lomljenju. Čun Eun Kim je jedan od največih majstora ove
veštine, pa će mo se sada upoznati sa njegovim stavovima o lomljenju u tekvondou:
“Koje su veštine neophodne učeniku tekvondoa, ili bilo
kojeg tvrdog stila borilačkih veština, da bi se odlučio na to prvo lomljenje?
Snaga? Preciznost? Koncentracija? Da, te stvari, i joč više - ravnoteža,
kontrola disanja, fokus i pravilna tehnika. Međutim, čak ako je učenik ispunio
sve ove zahteve, a ne dostaje mu samopouzdanja i vere da će lomljenje uspeti,
onda on neće da slomi ono što je naumio.
Pre nego što učenik borilačke veštine može i da pokuša
da nešto slomi, mora da bude prožet verovanjem da će biti u stanju da probije
svog drvenog protivnika.”
Kim smatra da mnogi učenici greškom misle da je
lomljenje način da dokažu svom učitelju da su dostigli određen nivo fizičke
veštine. Kada učenik ispolji želju za lomljenjem, to ustvari znači da je
dostigao tačku kada se javljaju u njemu unutrašnje promene koje ga vode ka
rastu samopouzdanja i filozofskog razumevanja tekvondoa.
Prema Kimu važno je usavršavanje tehnika, ne
demonstracija razorne moći tekvondoa. Ipak, on podvlači da postoji i taj
momenat u lomljenju, kojim se dokazuje da jedan protivnik nema nikakve šanse u
borbi protiv tekvondo majstora koji može da jednim udarcem razbije četiri daske
debele po pet centimetara.
Kim kaže da je za uspešno lomljenje neophodna
maksimalna koncentracija i usmeravanje kija, a da tehnika lomljenja podrazumeva
četiri primarna principa: snagu ekspanzije ili kontrakcije, korištenje kretnje
kukova, brzinu i koordinaciju tela.
Takođe istiće da je disanje na pravilan način,
izdisanje pri udaranju i udisanje po udaranju, veoma važno, kao i ravnoteža i
fokus, jer sve to čini tekvondo udarce smrtonosnim.
Iako nema pogovora da mnogi udarci, i ne samo
tekvandoa, mogu biti smrtonosni, ful kontakt kao što su tajlandski boks, ful
kontakt karate, savate, pa i običan evropski boks u neku ruku demantuju tvrdnju
da su svi udarci smrtonosni. Jedno je lomiti nepomičnu i na propast osuđenu
ciglu, a drugo zaista usmrtiti ljudsko biće, i to ne samo zato što se ljudski
cilj kreće, već zato što predstavlja niz moralnih problema. S druge strane, ko
zna nije li vaš protivnik bolji od vas i da li možda raspolaže još razornijom
snagom udarca? Iako su tekvondo vežbači na nebrojenim takmičenjima i
demonstracijama pokazali da su neosporni prvaci u lomljenju, u borbama sa
tajlandskim bokserima su redovno bili nokautirani u prvoj rundi, kao u ostalom
i mnogi drugi majstori drugih veština.
Majstor kuk
sula, korejske borilačke veštine, Beri Harmon veštinu lomljenja deli na dve
vrste, na onu koja se služi sirovom snagom, i onu koja se služi kombinacijom
tehnike i snage. On kaže da je moguće slomiti mnogo toga sirovom snagom.
Jednostavno treba ciljati iza predmeta za lomljenje i zapeti iz sve snage. Većina
predmeta će popustiti. Međutim, za izvođenje složenijih lomljenja, kao i onih suptilnijih,
neophodna je savršena kontrola i besprekornost tehnike. Harmon kaže da se to
najbolje vidi kod lomljenja osetljivih stvari, kao što je staklo. Oni koji lome
sirovom snagom će se svakako iseći, ukoliko ne umotaju ruku peškirom, ili nečim
drugim (što i rade), dok će pravi majstor moći golom rukom da polomi flašu a da
se ne iseće. To se odnosi i na daske. Sirovom snagom je moguće polomiti
prilično debele daske, ako se lome duž vlakana, ali će samo majstor tehnike
moći da polomi dasku a da udara popreko vlakana, i naravno, da pritom pukne
samo daska, a ne i još koja kost usput.
Harmon, takođe, obraća posebnu pažnju čime šta udara.
Smatra da ris noge uopšte nije pogodna površina za udaranje i lomljenje, jer
postoji velika verovatnoća da se polome sitne koščice koje se tu nalaze. On
preporučuje da se lomljenje nožnim udarcima izvodi petom ili vrhom tabana.
Harmon kaže da se petom dlana može slomiti bilo koji lomljivi materijal. Bridom
šake preporučuje da se lome drvo, granit i flaše, ali ne i led, jer je za led
neophodna šira udarna površina kojom će se vibracije preneti na kristalnu
strukturu leda. Takođe smatra da za lomljenje flaša ne treba koristiti pesnice,
jer se tako isuviše lako lome, kao i dugačke daske.
Po Harmonu se najteže tehnike za lomljenje one koje
podrazumevaju upotrebu prstiju, kao što su koplje-ruka, palac, zglob itd.
Harmon ne dozvoljava svojim učenicima da lome
materijale za koje nisu pripremljeni, a za napredne učenike uvodi ki, za koji
tvrdi da može da poveća snagu do sedam puta. Međutim, prema opisu tehnika,
izgleda da se ki i ovde brka sa jednostavnom koncentracijom koju poznaju svi
sportisti, od stonotenisera do onih koji se bave ritmičkom gimnastikom. Harmon
skreće pažnju na važnost opuštanja, ali kaže da pod tim ne podrazumeva da
vežbačevi udovi treba da se oklembese kao prekuvani rezanci, već da se tu radi
o kontrolisanom opuštanju koje je preduslov za postizanje brzine, a brzina daje
snagu. On smatra da poznavalac tehnike može lakše da razbija nekoliko dasaka,
nego onaj ko ne poznaje nijednu tehniku.
Hi Li Čo je majstor lomljenja koji posebno obraća pažnju na realnost u upotrebi borilačke veštine,
bilo o kojoj da se radi. Za njega je recimo lomljenje petom dlana iz klečećeg
stava besmislica, jer se u realnoj borbi čovek nikada neće naći u tom položaju.
Na nesreću, mnogi majstori upravo ovako lome predmete. Lo kaže da lomljenje
nije toliko teško koliko može da se učini, ali je uvek dramatićno. On dalje
kaže da ga i ne čudi što uz pravilnu tehniku može da se razbije i pozamašna
količina materijala (Čo je jedan od onih koji ne stavljaju podupirače između
blokova koje lome). Nedavno je dokazano da je kost tvrđa od drveta i betona,
jer su kosti ispunjene tananom mrežom potpornjeva koji omogućavaju čvršću
strukturu nego što je imaju drvo i beton. Fotografisanje lomljenja velikom
brzinom je pokazalo da se ruka zaista spljošti pri kontaktu sa materijalom za
lomljenje, kao da je tečna! To što ruka može da izdrži, a drvo i beton ne mogu,
je samo hvalospev građi kostiju. Međutim, bol je neizbežan. Čak i kad se danas
polomi kao što je planirano, bol ostaje i često je jači sledećeg dana nego onda
kada se izvrši lomljenje. Čo smatra da se treba navići na taj bol i da ga treba
izdržati.
Čo je sav u znaku lomljenja sa što više realizma.
Smatra da treba koristiti omiljene tehnike koje imaju primenu u stvarnosti.
Gnuša se mnogih TV i javnih demonstracija na kojima ljudi sa rukama kao u neke
devojke lome gomile šuta, jer je to čista prevara. Takođe ga nervira beskrajno
premeravanje odstojanja od mete koje oni koji lome izvode pre nego što nešto
polome. Čo misli da u samoodbrambenoj situaciji jednostavno neće biti moguće
nekoliko puta premeriti odstojanje, zatim pozvati svoj ki i udariti.
Čoova specijalnost je izvođenje “brzinskih” udaraca.
Takav je na primer njegov leteći udarac nogom kojim lomi daščicu koju je
prethodno sam bacio u vazduh. Pri lomljenju, jedan deo daske pada na pod, a
drugi odleće nalik na frizbi igračku, što je demonstacija savršene tehnike
izvedene razornom brzinom. On dalje smatra da i ako lomljenje nije uspešno ne
treba očajavati. Ako ne možete da polomite blok betona, onda ste bar svesni da
taj blok zaista postoji i da nešto nije u redu sa vama a ne sa blokom, smatra
on. I samom Čou se javno dešavalo da ne uspe, kao kada je pokušao da slomi šest
betonskih blokova naslaganih jedan na drugi, i to bez potpornjeva za koje smo
već videli da olakšavaju lomljenje. Međutim, kasnije, posle vežbanja i rada,
uspeo je da slomi sedam takvih blokova. Čo ne pridaje izuzetnu važnost
lomljenju, nego ga smatra komplementarnim sa ostalim aspektima borilačke
veštine. Za njega lomljenje po sebi nije nikakva veština i smatra da
samozadovoljni nastup i lomljenje beznačajnim i neprimenjivim tehnikama nije
ništa. Završimo priču o Čou jednim citatom iz intervjua sa Džonom Stjuartom,
poznatim stručnjakom iz časopisa “Insajd kung fu”: “Dopustimo publici da shvati
da lomljenje nije trik. Većina trikova koje danas možete videti mogu da izvedu
i fudbaleri i to bolje. Nema razloga za varanje.”
Ed Braun je predstavnik išin rju karatea, veštine kojom je počeo da se bavi pre trideset
godina dok je kao pripadnik oružanih snaga SAD boravio na Okinavi, kolevci ove
veštine. Njegov stil u lomljenju je daleko od spektakularnih letećih udaraca
tekvondoa, raznih probojih trikova i gomila blokova. Njegova specijalnost su
cigle, one sa gradilišta. Braun čak i ne izgleda kao tipičan vežbač neke borilačke
veštine, jer je dežmekast i blizu pedesete. Izgled međutim, vara. Braun tvrdi
da za njegov uspeh ne postoji nikakva tajna i da svako može da dostigne taj
nivo. Sa treningom počinje u četiri sata ujutro kada radi vežbe zagrevanja,
istezanja, trči i preskače konopac. Zatim nekoliko ćasova provede vežbajuči
kate, sikaran borenje nogama i filipinski arnis. Od oružja koristi dvometarski
štap od orahovine i sai kao i ratan štapove. Sklekove radi oslonjen na zglobove
pesnice i to na šljunku, a za pripremanje i očvršćavanje ruku radi vežbe od
kojih se diže kosa na glavi, jer on udara u drveće, ivice betonskih blokova i u
šiljati deo nakovnja! Neprekidno udara u makivaru, već trideset godina.
Treninge završava uveče u osam. Braun ne veruje u razvijanje mišića kao što to
rade bilderi. Za njega je najvažnije da mu je jak stisak. Braun kaže da je od
presudnog značaja za lomljenje razvijanje žuljeva i naslaga kalcijuma na
mestima koja najčešće dolaze u kontakt sa površinama za lomljenje. Braun je
svoju levu ruku podvrgao neobičnim procedurama pripreme koje smo opisali kada
je u pitanju bio “gvozdeni dlan”, mada ostaje otvoreno pitanje koliko je kuvanje
ruke u posebnim rastvorima imalo uticaja na njegovu sposobnost, a koliko godine
i godine neprekidnog i upornog vežbanja na očvršćavanju ruku tradicionalnim
metodama o kojima smo ovde govorili u više narvata. Iako veruje u postojanje
famoznog kija, Braun smatra da je tek možda pomalo počeo da oseća njegovo
prisustvo u svom telu. Između ostalog, Braun izvodi lomljenje cigala stomakom,
što je svakako jedinstveni spektakl u sferi lomljenja.
Džon Viljems, Kanađanin je ušao u Ginisovu knjigu
rekorda kao čovek koji je uspeo da lomi osam blokova leda. Iako je bio naumio
da slomi deset, nije uspeo, ali je ipak postigao svojevrstan rekord. Međutim,
na fotografijama se jasno vidi da je koristio potpore između blokova, što
znatno utiče na olakšavanje lomljenja. Na nesreću, ovim je Viljems postavio
aršin u odnosu na koji će se mnogi meriti, a da nije baš doslovno pribegao
lomljenju bez pomoći inercije i ostalih zavrzlama fizike koje i dalje uspevaju
da zavaraju, iako su poznate još od vremena Isaka Njutna. Verovatno će uslediti
niz pokušaja da se rekord obori, a svugde će biti korišteni potpornjevi, i tako
će istinska veština lomljenja preći u nešto što je u neku ruku rođak keču u
kojem je gluma zajedno sa raznoraznim trikovima napredovala do apsurda.
Naravno, niko ne osporava da je izuzetno teško slomiti i jedan blok leda, makar
to bio i onaj prvi, ali nije u redu da umesto da unaprede svoju veštinu,
stručnjaci za lomljenje podležu niskim pobudama i prihvataju raznorazne trikove
kao sredstvo za zaradu. Inače, Viljems je zvanično instruktor šito rju karatea,
kjokušinkai kartea, džuniba ha gošin džicua, oiki rju džudžuca i kindai šinto
rju džudžucua što je malo previše za bilo koga, pa i za ovog četrdesetsedmogodišnjaka.
Međutim, kako je Ginisova knjiga rekorda svetski priznata institucija, tako će
biti teško ubediti ljude da Viljemsovov podvig jeste poduhvat izvesne ...(u
originalnom tekstu ne dostaje deo)... budi rečeno, natapa benzinom i pali, što
nema nikakav uticaj ni na njegovu ruku ni na materijal koji lomi, ali ostavlja
utisak na zabezeknute posmatrače. Njegov je kimono išaran motivima američke
zastave, a glavno oružje mu je, pogodili ste, ki. Međutim, Barati ne insistira
na tim mističnim aspektima svoje veštine, već više značaja pridaje
spektakularnosti tehnika, vatrometima i gomilama građevinskog materijala
osuđenog na lom. Preživevši izuzetno teško oboljenje krvi i napornu kortizonsku
terapiju, Barati se odao karateu nisei godžu stila, tekvondou i džudžucuu.
Radeći kao izbacivač u noćnom klubu, shvatio je da mu najviše koriste veštine
tradicionalnog boksa, pa je tako produžio samo sa nisei godžu karateom. Kasnije
je počeo da se bavi sung lung miuom, koji je mešavina kung fua i godžu karatea,
kao i kempom, da bi na kraju osnovao školu američkog borbenog karatea, koji je
po filozofiji blizak džit kun dou, koji je izmislio Brus Li, po tome što mu je
osnovna maksima “ako je delotvorno, upotrebi ga”. Barati zagovara specifičan
način razvijanja mišića. On smatra da je za ručne tehnike najvažniji grudni
mišić kojem samo treba pridodati snagu tricepsa i poredi to sa vozom koji se
kreće brzinom od dvadeset milja na sat i motociklu koji se u vozu kreće brzinom
od dvadeset milja na sat. Svaki usmerenjak može da vam kaže da se motor u
stvari kreće brzinom od četrdeset milja na sat. Koristeći tu snagu grudnog
mišića u sprezi sa tricepsom, kao i potpornje između blokova, barati izvodi
svoje spektakularne šouove. Barati, takođe, govori o nekoj vrsti autohipnoze
koju koristi da bi svoj um očistio od nepotrebnih naslaga u momentu lomljenja.
On se lomljenju lomljenja posvetio tek pošto je svom sparing partneru naneo
ozbiljnu povredu koja je rezultovala u podlivu sa obe strane tela, i gde je
zadat udarac i na drugoj strani. Tada mu je učitelj rekao da je vreme da se
posveti udaranju u mrtve stvari da ne bi nekoga ubio. Imao je, prema rečima
učitelja, previše unutrašnje energije, i to ga je učinilo opasnim.
Čo Fan Toan, čovek koji je u Francuskoj karate
federaciji odgovoran za viet vo dao, nosioc crnog pojasa četvrti dan i
stručnjak za razbijanje.
Čo Fan Toan smatra da razbijanje ima višestruki
značaj. Kao prvo smatra da je razbijanje dobar način za ispoljavanje
efikasnosti i snage udarca, ali da omogućava proveru i mentalne snage. Takođe
smatra da se razbijanjem stiče samopouzdanje, pa odatle proizilazi povećana
efikasnost u takmičenju. Na kraju, on nalazi da razbijanje ima umetničku
stranu, jer ponekad deluje vrlo lepo.
Po njemu se sve tehnike razbijanja mogu podeliti u tri
grupe: Razbijanje sirovom snagom, razbijanje koje zahteva ogromnu brzinu i
besprekornu tehniku i razbijanje koje on naziva pasivnim, a podrazumeva razbijanje
predmeta na samom telu. On smatra da je najprimitivniji oblik razbijanja onaj
koji se izvodi sirovom snagom, i smatra da svako ko je dovoljno snažan da
razbije jednu dasku može usavršavanjem tehnike i brzine da razbije i nekoliko
dasaka. Zasnivajući svoja zapažanja na pravilima mehanike, on tvrdi da je
korisnije razvijati brzinu nego masu mišića, što zahteva dugotrajno razvijanje
tehnike, kretanja i mentalni trening. On takođe smatra da je pravilno disanje
ključ uspeha, jer ono oslobađa i pomaže da se dobije na brzini.
Po Čo Fan Toanu, razbijanje nikako ne vodi do trajnih
oboljenja kao što su artritis, naravno, ukoliko se pažljivo izvedu pripreme.
Kada je u pitanju korišćenje pesnice, neophodno je raditi sklekove oslonjen na
zglobove šaka, da bi oni tako očvrsli. Naime, posle dužeg vežbanja na ovaj
način, mišići i tetive se “sklanjaju” u stranu, tako da ostaje samo gola kost
ispod kože, koja se postepeno prekriva žuljevitim kvrgama. Slično se dešava i
sa zglobovima noge. On smatra da sa radom sa makivarom treba početi tek kada je
podmakao trening sa sklekovima. U protivnom se vrlo brzo stiče sposobnost
razbijanja svega i svačega, ali ne dolazi do očvršćavanja tkiva.
Posebno osetljiva površina za razbijanje su vrhovi
prstiju. Vežbanje sklekova oslanjajući se na prste očvršćava zglobove. On
smatra da ključni problem leži u tome što su prsti direktno spojeni sa srcem,
pa bi u slučaju nepripremjene upotrebe prstiju moglo da dođe do srćanog napada.
Razorna energija, smatra Čo Fan Toan, dolazi od hara, srca i glave. Hara je
centar ravnoteže, mesto gde je uskladištena energija. Srce usmerava energiju u
pojedine delove tela, a glava rukovodi svim kretnjama, ona je vera, volja
strast. Razvoj energije se vrši disanjem, meditacijom i donekle trpljenjem. U Kini
i u Vijetnamu postoji izraz “godina energije”. Jedna godina energije može da
podrazumeva pet do deset kalendarskih godina. Za nekog majstora tamo će reči:
“On ima dve godine energije.”
Čo Fan Toan smatra da je najteže razbijanje flaša, i
to ne samo zato što zahteva besprekornu tehniku i brzinu, nego i zato što uvek
postoji opasnost od povrede tetive. Pre nego što otpočnu sa bilo kojom vrstom
razbijanja, početnici bi trebalo da 2-3 godine predano vežbaju, i to pod
pretnjom opasnih povreda.
Ovaj majstor viet vo daoa smatra da su priče o
gvozdenom dlanu i pokušaju da se on, u današnje vreme, savremeno doba, dostigne
čisto gubljenje vremena. Stari ratnici su potapali ruke u razne rastvore
misterioznog bilja i satima udarali u burad napunjenu usijanim metalnim
kuglicama ili šljunkom. Na taj način su postizali da im ruke postanu ne
osetljive na bol, jer bi brzo dolazilo do potpunog uništenja nervnih
završetaka, a i tkivo bi im toliko očvrslo da bi im ruke bile kao komadi
drveta. Čo Fan Toa kaže da je u mladosti imao prilike da vidi u Vijetnamu ljude
koji su golim rukama mogli da probiju skelet vola, ali kaže da njihove ruke
više nisu bile ruke, nego bezoblične mase, bez noktiju. Ti majstori nisu čak ni
mogli da saviju prste. Za današnje doba, on preporučuje da se zadržimo na
udaranju u pirinač, što je sasvim dovoljno. Čo Fan Toan je protivnik takmičenja
u razbijanju, ali je zagovornik negovanja tradicije ove veštine. Po njemu
pobediti materiju znači pobediti strah, strepnje, odnosno samog sebe.
Time bi smo završili našu malu galeriju likova koji se
bave lomljenjem. Iako je izvesno da je udarac čak i onih koji pomalo, ili malo
više veruju u tamašivari dovoljno neprijatan, treba ipak razlikovati one koji
se istinski bave usavršavanjem svoje veštine tako što lomljenje predmeta
koriste kao komplementarnu veštinu i onih koji su više za predstave i spektake
nego za istinski kvalitet.
ZA KRAJ: LOMI, LOMI, ALI GLAVU NE
GUBI
Lomiti ili ne, pitanje je sad? Ako smatrate da bi
tamešivari znatno doprineo razvijanju vaših sposobnosti i omogučio vam da
usavršite svoju tehniku i da osetite realnost fizičkog kontakta bez potrebe za
nanošenjem povreda svom partneru i drugu, onda se, isključivo pod rukovodstvom iskusnog i kvalifikovanog trenera,
posvetite ovoj veštini i vaš trud će biti nagrađen višestruko. Ako ste željni
senzacionalizma i samodokazivanja, onda bi možda pametnije da se lomljenja i
tamešivarija okanete, jer je to, u moralnom pogledu, isto kao i svaka druga
zloupotreba onoga što ste nučili u svom klubu, veštine za koju ste se
opredelili. Borilačke veštine imaju za cilj da jačaju vaše samopouzdanje i
sposobnost za nužnu samoodbranu, a ne da od vas stvaraju ulične “tabadžije”
koje su ne samo u sukobu sa zakonom, nego i sa osnovnim postavkama svakog
morala, a posebno socijalističkog koji se zasniva na solidarnosti i uzajamnom
pomaganju u nevolji. Pristupite lomljenju trezveno i svesno, i bićete u stanju
da se obogatite novim veštinama i saznanjima, i imajte na umu da ništa, a
kamoli i tamešivari, ne može da se savlada preko noći.
Priredio Mirjan Milovanović,
serijal “mini
biblioteka”, dodatak časopisu
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 22, jun 1988.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар