Rođen je
1776. godine u Velikoj Vranjskoj kod Šapca, od oca Filipa i majke Ilinke. Preci
Miloševi su iz Hercegovine i vode poreklo "od srpskog vlastelina" Đikana,
koji je živeo u 15. veku "u gradu Nikšiću i bio zapovednik onoga
kraja". Kad su Turci osvojili Hercegovinu, Đikan je sa vojskom branio
Mostar i u tim borbama poginuo.
Ostavši bez
imovine, a ne želeći da promene svoju veroispovest i prihvate muhamedanstvo, Đikanovi
potomci su morali napustiti rodni kraj. Prvo su se obreli u Crnoj Gori, a potom
u Dalmaciji. Iz Dalmacije su došli u Sremsku Mitrovicu, da bi se konačno
nastanili u Srbiji, u selu Vranjskoj.
U detinjstvu,
Miloš je tri godine proveo u Manastiru Radovašnica, pod Cerom, učeći da čita i
piše, pošto u to vreme redovnih škola nije bilo. Kad mu je otac umro, napustio
je Manastir i došao kući, ali se tu nije dugo zadržao. Kao pismenog mladića,
uze ga sebi za pisara bogati trgovac Ilija Marković iz Grušića. Posle nešto više
od godinu dana, postao je pisar velikog pocerskog kneza Mihaila Ružičića,
odnosno, njegove pocerske kancelarije u Pocerskom Metkoviću. Na ovoj dužnosti
dočekao je Prvi srpski ustanak.
Po izbijanju
ustanka, obilazio je pocerska sela i dizao ljude na oružje. Prvih dana,
krstario je Bećinim brdom i sprečavao izlazak Turaka iz Šapca. Kada je stigao
poziv Jakova Nenadovića da se pođe na Šabac, Mihailo Ružičić i Miloš Stojićević
okupili su 500 Poceraca, od čega su 200 bili konjanici. Za bimbašu je Jakov
postavio Miloša. Kad su Srbi zauzeli Šabac, Miloš je, sa stotinak odabranih
konjanika, otišao u Lešnicu i nadzirao granicu na Drini.
Za pocerskog
vojvodu Karađorđe ga je proglasio nekoliko dana uoči Mišarske bitke, u leto
1806. godine. Dogodilo se to u pocerskom selu Dvorištu, gde je Karađorđe došao
iz svog logora u Beljinu.
U budućim
borbama i okršajima sa turskom vojskom, Miloš se istakao hrabrošću i srčanošću.
Pred boj na Mišaru, nalazio se u krugu vojnih komandanata koji su razrađivali
ratnu strategiju. U samoj bici predvodio je svoje Pocerce i, prema kazivanju,
pogubio turskog Memed-kapetana od Zvornika. Prvo ga je pogodio hicem iz pištolja
u grudi, srušio s konja na zemlju, dograbio Memedovu sablju i odrubio mu glavu.
Posle Mišarske
bitke, znajući da će razbijene turske trupe pokušati da se dokopaju Bosne, Karađorđe
je postavio zasede u gustim šumama Kitoga. Tu se već nalazio prota Nikola
Smiljanić sa svojim ljudima, a u pomoć mu je upućen i Miloš Stojićević sa
svojim Pocercima. Tu je Miloš zarobio konja i kompletnu opremu Kulin-kapetana,
zajedno sa čuvenom sabljom na kojoj su bili ispisani berati Kulinove familije.
Stoga je rodbina Kulin-kapetana davala za sablju onoliko zlata koliko je teška,
ali je Miloš to odbio, tražeći od Turaka srpsko roblje odvedeno iz Nahije šabačke.
Bio je to zahtev koji Turci, i da su hteli, nisu mogli ispuniti jer je roblje
bilo rasprodato i rasuto po celom turskom carstvu. Tako je Kulinova sablja
ostala kod Miloša.
Narednih
godina, Miloš je učestvovao u mnogim borbama sa Turcima u zapadnoj Srbiji i
Semberiji. Njegovo junaštvo opevao je Filip Višnjić u narodnim pemama Hvala Čupićeva,
Boj na Loznici i Miloš Stojićević i Meho Orugdžić. U ovoj potonjoj, opevan je
Milošev megdan sa Mehom Orugdžićem, zapovednikom Bijeljine i jednog dela Bosne.
U polju kod Bijeljine, držeći sablju u ustima da bi ohrabrio svoju vojsku, Meho
je izašao ispred sopstvenih redova i među srpskim borcima tražio junaka koji bi
mu izašao na megdan. U susret mu je pohitao Miloš Stojićević. U sudaru na
otvorenom polju, Miloš je bio brži, okretniji i spretniji i pogubio Mehu Orugcića,
čija je smrt pokolebala turske redove.
Istakao se i
u boju na Loznici, početkom oktobra 1810. godine. U opsednutom gradu bio je
nekoliko dana, sa Antom Bogićevićem i Bakal Milosavom. Mnogobrojnijoj turskoj
vojsci srpski ustanici su pružali žestok otpor, sve dok im Karađorđe nije
stigao u pomoć.
Miloš je
poginuo, pomalo naivno i nenadano, početkom avgusta 1811. godine.
U to vreme, u
Pocerini je harao hajduk Petar Prelić, zvani Prelo, koji je došao iz Rudničkog
kraja. Dva puta je padao u ruke Milošu Stojićeviću. Prvi put ga je pustio Pop
Luka Lazarević, pod obećanjem da će se povući u miran život, ali je Prelo
nastavio sa nedelima. I po drugi put ga je Miloš uhvatio i pošao da ga poseče
kod kuće Jeremije Antonića u Varni, ali je, po nagovoru svog prijatelja Josipa
Novakovića, od toga odustao i ponovo ga predao Pop Luki Lazareviću. Međutim,
Prelo je pobegao iz zatvora i ponovo nastavio da pljačka narod.
Početkom
avgusta 1811. godine, Miloš je, sa svojim ljudima, opkolio šumu Lipovicu u
Pocerskom Metkoviću, u kojoj se krio Prelo. Kad je otkriven, Miloš je potrčao
da ga uhvati živog, ali se Prelo nije hteo predati. Jednim hicem je oborio Miloša
sa konja, ali je i on ubrzo ubijen od Miloševih pratilaca.
Miloš je bio
srednjeg rasta, širokih pleća, duguljastih obraza sa rumenim jagodicama, smeđe
duge kose koju je pleo u pletenicu i savijenu nosio pod kalpakom, tankih dugih
brkova, graorastih očiju i oštra pogleda. Po naravi je bio veseo i oran za šalu.
Tekst Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić" Šabac, 1998.
Preuzet sa adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар