HEROIZAM TANASKA RAJIĆA (1754—1815)
Tanasko Rajić na
topu, rad slikara Riharda Puhte
... Na krštenju je dobio ime
Tanasije a neki letopisci pišu ga i Aganasije. Kod kuće i u selu zvali su ga
Tanasko. U Srbiji, u predanju, takođe je ostao kao Tanasko. Sa svojim
Stragarcem Janićijem Ćurićem bio je u naročito dobrim odnosima i obojica su bili
dobro upućeni u sve stvari Prvog srpskog ustanka i bili veliki Karađorđevi
prijatelji. Jedan od retko pismenih Srba toga vremena, Janićije je bio
Karađorđev sekretar. On je napisao i istoriju ustanka, nazvavši je "Srbska
povesiica Karađorđevog vremena, sačinjavana Janićijem Đurićem, bivšim tajnim
sekretarom Vrhovnoga Vožda serbska..." Ovu istoriju, poloviiom XIX veka,
izdala je najznačajnija srpska naučna ustanova, Društvo srbske slovesnosti. Da
potvrde međusobno prijateljstvo, Tanasko je oženio jednog svog sina Perunikom,
mlađom sestrom Janićija Đurića. Pored druge dece, Tanasko je imao i sina
Nikolu, koji je bio čibugdžija kneza Miloša.
Tanasko Rajić je Karađorđevom
ustanku prišao među prvima. Smatra se da je u vreme dahijske strahovlade,
zajedno sa družpnom Janićija Đurnća, na drumu ispod Venčaca učestvovao u
ubistvu Asan-age, čitluksahibije iz Velike Ivanče. Na čelu Stragaraca, sa
Janićijem Đurićem, Tanasko Rajić učestvuje na poznatoj Skupštini u Orašcu (2.
februara 1804) kada je Karađorđe izabran za vođu ustanika. Rajić je tada već
stariji čovek (oko pedeset godina), koščatih oštrih crta, strogog glasa i
ravnih izduženih brkova. Plahovit je i uvek u borbi u kojoj je iskusan;
učestvovao je u paljenju mnogih turskih hanova. Selo Stragari je na severoistočnim
padinama Rudnika, gde se spuštao pohlepni Sali-aga2, nazvan "Rudnički
bik" (brat Kučuk-Alije, zloglasnog beogradskog dahije), gde su turski
konjanici robili devojke i mušku decu.
U Orašcu su ustanici razvili
crveno-belu zastavu, pred kojom su poskidali kape, izatkanu i obojenu u
Šumadiji. Karađorđe ju je predao krupnoj i brkatoj ljudini, Tanasku Rajiću, da
bude barjaktar ustaničke Srbije. Po završenoj skupštini, s Karađorđem i
Tanaskom Rajićem na čelu, ustanici su zapalili orašački han "u spomen
Skupštine", kako kaže Janićije Đurić.
Dok je goreo orašački han,
Janićije Đurić je po Karađorđevom diktatu pisao pisma istaknutim ljudima po
svim krajevima Srbije, da pale hanove i ubijaju subaše. Zatim je planuo han u
selu Ralenoviću, handžija i drugi Turci pobijeni, a ustanici se silno umnožiše.
Pred veče, po jakom snegu, ustanici krenuše iz Šumadije u beogradsku nahiju, da
dižu narod na ustanak i sprečavaju prolaz Turcima iz Beograda u unutrašnjost.
Put ustaničkoj vojsci osvetljavaju zapaljeni hanovi u Drlupi, Rogači, Dučini,
Stojniku.
U Stojniku su Karađorđa rudnički
trgovci Toma Terzija i Nikola Rakić obavestili o turskom odredu koji će noćiti
u Sibnici na putu za Rudnnk. Karađorđe napravi plan zasede ispred sibničkog
hana. Glavna mesta poverio je Arseniju Lomi i Tanasku Rajiću.
Kad je turska kolona ušla u
zasedu, prvi srpski plotun oborio je šesnaest Turaka i dva seiza Ciganina.
Ostalih sedamnaest Turaka se sa oružjem predadoše. Posle ovoga, Tanasko Rajić
je otišao u Stragare, mobilisao sve ljude i sa svojim Jaseničaiima došao da po
Karađorđevom naređenju učestvuje u uništenju dahijskog gnezda na Rudniku.
Prethodno su ustanici svoje prve zarobljenike, njih dvadeset, dali u zamenu za
kragujevačkog kneza Mladena Milovanovića, koji je utamničen za vreme seče knezova.
Pristupivši ustanku, Mladen je bio jedan od najistaknutijih starešina i prvi
ministar vojni ustaničke Srbije.
Ustanička vojska opkolila je
Rudnik 19. februara 1804. Da bi odustali od napada ustanici su tražili predaju
živog Sali-age i još nekih turskih starešina. Međutim, Turci su ovo odbili,
očekujući pomoć iz Beograda od Kučuk-Alije. Ustanici su imali deset hiljada
vojnika ali su najborbeniji bili Rajićevi Jaseničani, po čijim je selima
Sali-aga najviše nesreće stvorio. Zato im je najveća želja bila da Sali-agu,
"onoga psa u Rudniku", kako je govorio Rajić, živa uhvate. Dok se oko
Rudnika po snegu i ledenoj kori vodila borba, ustanicima se pridružio sa svojim
ljudima Milan Obrenović, brenički trgovac. Od njega su saznali da komandant turskih
jedinica u Čačku Čolak-Alija, sa jakim odredom konjanika, kreće u pomoć
Sali-agi.
Sada su Stanoje Glavaš i Tanasko
Rajić, sa oko osam stotina ljudi, postavili zasede na majdanskom drumu.
Naredili su da niko ne sme opaliti pušku dok se ne čuje njihova. Od prvog
ustaničkog plotuna nasta pometnja među Turcima. Dok mnogi pobegoše u potok, sa
konja, kome se nabio sneg u potkovnce, pade komandant Čolak-Alija, ali ga
nijedno ustaničko zrno ne pogodi. Iako izložen vatri, u raskošnom odelu stajao
je na drumu i pucao iz svojih pištolja. Plahovitom Tanasku Rajiću jurnu krv u
glavu i on izlete iz zasede da se baci na Čolak-Aliju i živog ga uhvagi.
Međutim, turski komandant, videvši ga, opali i pogodi ga u ruku. Zrno polomi
kost a Rajić ispusti pušku, koja pade u sneg. Drugi ustanik pritrča s motkom i
raspali Čolak-Aliju po plećima. On se strovali na drum. U tom sukobu izginulo
je preko polovine Turaka koji su krenuli iz Čačka da pomognu opsednutom
Rudniku. Ranjenom Rajiću, pred Karađorđem i Glavašem, previše polomljenu ruku,
dok je on govorio da mu nije žao ni zbog bolova ni zbog ruke, nego što ne može
tući Turke dok mu ne zaraste rana.
U toku noći rudnički Turci na
čelu sa Sali-agom uspeli su da se provuku između srpskih zaseda i napuste grad.
Srpski konjanici su ih gonili i ubili oko dvesta Turaka. Ustanici su u Rudniku
zatekli bogat plen u oružju. Sad je održan skup starešina kojem je prisustvovao
i ranjeni Rajić. Odlučeno je da se sva vojska pusti svojim kućama kako bi se
snabdela hranom i potrebnim stvarima i da se, sedmog dana po razlasku, svi
skupe pod Venčacem, u Velikoj Vrbici. Karađorđe se odazva pozivu Stragaraca i
sa Glavašem dođe u njihovo selo, gde je proveo tri dana. Bili su gosti u
domovima Janićija Đurića i Tanaska Rajića.
Mada je bio teško ranjen, Rajić
je nastavio da se i dalje bori i obavlja sve ostale dužnosti. Tako je
učestvovao u bojevima kod Jagodine, Požarevca i Smedereva.
Rajić je učesnik Ustaničke
skupštine u Ostružnici, aprila 1804. godine, gde je, pored ostalog, obrazovana
ustanička delegacija za odlazak u Zemun na pregovore sa predstavnicima dahija.
Predlog je uputio po nalogu svoje vlade austrijski general Ćenejn, iz
Petrovaradina. Delegaciju su sačinjavali najistaknutiji ljudi ustanka:
Karađorđe, Janko Katić, Mladen Milovanović, Prota Mateja Nenadović, Tanasko
Rajić i drugi. Kako do izmirenja nije došlo, jer Turci nisu prihvatili srpski
zahtev da se dahije isteraju iz Beogradskog pašaluka, borbe su i dalje
nastavljene.
Rajić se naročito proslavio u
burnoj i za ustanike veoma teškoj i neizvesnoj 1809. godini kada je u Srbiju,
sa dvanaest hiljada krdžalija, upao Alija Gušanac3, u nameri da popali i
opljačka Šumadiju.
Obesan, ovaj razbojnik je pretio
da će Kragujevac zapaliti a Karađorđevu glavu poslati u Carigrad. U susret mu
je Karađorđe uputio svog barjaktara Tanaska Rajića sa dve hiljade boraca. Na
Crnom vrhu kod Jagodine Rajić je napravio raspored svojih trupa, za napadače
smrtonosan. Krdžalije su upale u srpske zasede, tako da je Gušanac jedva umakao
u Jagodinu, izgubivši skoro čitavu vojsku. U ovom boju istakao se i poznati
junak Prvog usganka Jova Kursula4.
Posle ovoga, došlo je do nekog
razmimoilaženja između dva prijatelja, slična po karakteru i hrabrosti
Karađorđa i Rajića. Možda su u pitanju i neke vojvodske intrige. Naime, zna se
da je Rajić govorio da vojvodstvo nije vlast za počasti, već da se zna ko je
prvi na dužnosti. Po njemu, narod nema drugog saveznika do samog sebe, jer
"car na cara udariti neće", ne bar zbog Srbije. Osetivši Karađorđevu
ljutnju, Rajić se povukao u svoje Stragare.
U kobnoj 1813. godini kada
narodne vojvode i prvaci na tri skupštine, održane u Topoli, manastiru
Vraćevšnici i u Kragujevcu, razgovaraju o sudbini Srbije posle rusko-turskog
sporazuma u Bukureštu, Rajića napušta ljutnja i on se, već star, pojavljuje među
braniocima zemlje. On učestvuje, na poziv Karađorđev, na poznatom savetovanju u
Jagodini, gde je Karađorđe predlagao vođenje gerilskog rata protiv nadmoćnijeg
neprijatelja koji napada sa tri strane: Petar Moler teško izdržava pritisak sa
Drine, Hajduk-Veljku masa boraca je izginula, na Deligradu se vode očajničke
borbe...
Iako je Savetovanje prihvatilo
Karađorđev predlog, kada je u Jagodinu došao ministar vojni Mladen Milovanović
sve je preinačeno. On je bio za frontalne borbe na granicama zemlje jer su se
baš oko tih granica nalazila njegova velika imanja i vodenice koje je pridobio
od turskih begova. U polemici između Karađorđa i Mladena, Tanasko Rajić je uneo
odlučnost i veru u ono što je zaključeno na Savetovanju.
Na Karađorđevo upozorenje da će u
frontalnim borbama sav narod izginuti, Mladen veli:
— Neka gine. Svadba bez mesa ne
može biti. A neka se i Veljko tuče, dosta mu pevaju Bugarčice.
Teško bolestan, Karađorđe se
povlači i uzdahnu: Hej, Mladene, Mladene, Bog te ubio. Dosad je ovaj narod bio
o mom vratu, odsad neka je o tvom.
Bez podrške spolja, bez jedinstva
iznutra, i posle poraza na Negotinu, Moravi, Deligradu i Zasavici, u septembru
1813. godine Turci su ponovo pokorili Srbiju i poseli gradove. Karađorđe je
otišao iz zemlje...
Nastupio je svirepi režim
beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka. Tanasko Rajić je, sa još nekim
šumadijskim i rudničkim komandantima, ostao u zemlji. Turci su vezivali ljude
za ražanj i pekli uz vatru seireći uz njihove muke; prebijali maljevima kosti
na živim ljudima; stavljali pohvatanim seljacima zobnice napunjene pepelom na
glavu i terali ih da trče dok se ne uguše. Od naroda je oduzimano oružje.
Vratile su se spahije i čitluksahibije. Tražen je porez od 1804. do 1813.
U jesen 1814. godine, u kraju oko
Čačka izbila je buna Hadži Prodana Gligorijevića, koju je u krvi ugušio
ćaja-paša Imšir. Svirepo je odsecao glave, pohvatane pobunjenike sprovodio gole
po mrazu u Beograd, tu ih žive nabijao na kolje duž savske obale u Donjem
gradu. To je izazvalo revolt čak i kod austrijskih vlasti u Zemunu, koje su
zbog ovog varvarstva protestovale i zahtevale da se leševi uklone "jer
izazivaju revolt kod kulturnog čoveka".
Posle propasti Prvog ustanka u
Srbiji je ostao i Miloš Obrenović, koji je u vreme Hadži Prodanove bune bio za
mirnu saradnju sa Turcima. Svoje mišljenje promenio je onog trenutka kad je
video kako su Turci surovo postupili sa učesnicima bune.
Posle Takovskog zbora, 11. aprila
1815, na kojem je Miloš Obrenović izabran za vođu ustanka, akcije ustanika su
odmah obuhvatile Čačansku, Rudničku i Kragujevačku nahiju, a zatim se proširile
na ceo Beogradski pašaluk. Drugi srpski ustanak trajao je znatno kraće od
Prvog, ali su njegove tekovine bile trajne i one počivaju na rezultatima Prvog
ustanka. Najznačajnije bitke vođene su na Ljubiću kod Čačka i na Dublju u
Mačvi. Na Ljubiću se junačkom smrću proslavio Tanasko Rajić, komandant prvih
srpskih topova u Drugom ustanku.
U stvari, borbe oko Čačka, koje
su bile presudne za sudbinu Drugog srpskog ustanka, trajale su čitav mesec dana
— aprila i maja 1815. Zbog napada ustanika na tursku posadu u Čačku, beogradski
vezir Sulejman-paša Skopljak poslao je svoga zamenika Ćaja-pašu Imšira sa
dvanaest hiljada vojnika najelitnijih jedinica koje su garnizonovale u
beogradskoj tvrđavi. Pošto je prešao planinu Rudnik, Ćaja-paša je prenoćio u
selu Majdanu i opljačkao okolinu. Sutradan je stigao u Konjeviće, selo nekoliko
kilometara severoistočno od Čačka, na putu za Beograd. Tu je zanoćio i tek
sutradan ušao u grad i smestio svoje jedinice po šančevima kojima su bili
okruženi begovski konaci i džamija u centru varoši. Miloš Obrenović je išao za
ovom kolonom na izvesnom odstojanju, ne napadajući je, jer nije imao dovoljno
snaga. Kad je Ćaja-paša ušao u Čačak, Miloš se pridružio ustanicima koji su tu
već vodili borbe i utvrdio se na brdu Ljubiću, oko kilometar i po severno od
Čačka, iznad leve obale Zapadne Morave, koja protiče između ovoga brda i grada.
Tu je Miloš zatekao kao ustaničke komandante Lazara Mutapa i svoga brata Jovana
Obrenovića. Učvršćivanje šančeva na Ljubiću pobijanjem debelog hrastovog prošća
prepletenog prućem i postavljanjem granja ispred šančeva, bilo je završeno već
prve noći po Miloševom dolasku.
Sutradan su Turci uz talambase i
viku izvršili silan napad ali su se Srbi održali na položajima. Uskoro će
Ćaja-paši stići u pomoć paša Vranjalija i još neki turski komandanti iz južnih
krajeva, što je za nekoliko hiljada vojnika povećalo tursku armiju pod
Ljubićem. Međutim, u prvom napadu Vranjalija je teško ranjen ali su turski
napadi na Ljubić monavljani svakog dana. Odbijani od Srba, Turci su se
povlačili preko Morave u Čačak.
I ustanicima je stizala pomoć,
koja je odmah raspoređivana po položajima. Stizali su Gružani, užički Crnogorci
(knežina Crna Gora, sresko mesto Kosjerić, okrug užički), Dragačevci. Došao je
i guslar Anđelko Vuković sa Kosova, pošto je ubio siledžiju Sinan-kesedžiju, o
čemu je spevao i pesmu. Sa Jaseničanima je stigao i Tanasko Rajić, s velikim
ratničkim iskustvom, skoro sed, brkat, ali još uvek krepak za bojeve, veoma
cenjen među ustanicima. Na Ljubiću je postao kapetan u vojsci.
Saznavši da Turci, dolazeći iz
Beograda, započinju oštre napade na Valjevsku i Šabačku nahiju, Miloš je za
kratko napustio Ljubić i otišao na Palež (Obrenovac) kod Save. Osvojivši Palež
(prvi osvojeni grad u Drugom ustanku), ustanici su pored drugog zaplenili i
top. To je bio prvi ustanički top u ovom ustanku. Bežeći, Turci su još jedan
top oštetili i bacili u vodu. Srbi su i njega osposobili za upotrebu.
Oslobođenjem Paleža uhvaćena je veza sa Sremom, odakle su nabavljani oružje i
municija. Pored toga, mnogi ustanici odbegli 1813. vraćali su se u Srbiju i
pridruživali borbi protiv Turaka. Usledili su uspesi i kod Valjeva, dok je
Moler sprečavao prodor Turaka iz Srebrenice.
Kada se u drugoj polovini maja
vratio na Ljubić, Miloš je oduševljeno dočekan. Konjica i topovi izazivali su
ushićenje i ulivali veru u pobedu. I Ćaja-paši su stigla nova pojačanja iz
Sjenice i Novog Pazara, kao i pojačanje leskovačkog paše. Arbanasi iz ovih
jedinica svojim ispadom iz Čačka napali su zbegove srpskih žena i dece u
Kablarsko-ovčarskoj klisuri.
Na savetovanju starešina Miloš
Obrenović je izvršio prvi raspored snaga a komapdu nad šančevima poverio
ustaničkom kapetapu Tanasku Rajiću. Istovremeno, Rajić je bio i komandant nad
topovima jer je znao njima vešto da rukuje. Donji šančevi stavljeni su pod
komandu Jovana Dimitrijevića, znanog Dobrača.
Srbi su uz pomoć topova uz veliko
iznenađenje Turaka da gola raja ima topove — potisli Turke i saterali ih u
šanac oko džamije, ali se dalje nije moglo. Jaka turska vatra lomila je sve
srpske juriše. Tada je teško ranjen i pevač Anđelko Vuković. Posle ovoga
ustanici naprave nove šančeve niže od Ljubića, pod brdom, bliže Moravi. U ove
šančeve ode većina ustaničke vojske a na brdu ostanu samo straže kraj hrane i
municije. Opšti turski napad počeo je 25. maja. Jakim konjičkim snagama Turci
počnu opkoljavati Ljubić. Desnim krilom pređu Moravu u pravcu sela Konjevića, a
levim u pravcu Trbušana, iznad Čačka. Ove snage su imale zadatak da opkole
Ljubić i napadnu ustanike sleđa, dok glavne turske pešadijske snage vrše frontalni
napad na srpske šančeve isturene do blizu Morave. Ustanici su u susret turskoj
konjici izbacili svoje konjanike i između njih je došlo do borbe i povlačenja
srpskih konjanika, koji su obavestili o pokretima turskih snaga.
Glavnina turskih snaga, prešavši
Moravu, izvrši žestok napad na prednji kraj srpske odbrane, što dovede do
paničnog povlačenja. Sada opkole Dobračin šanac, iz kojeg su ustanici davali
ogorčen otpor i počnu jurišati na zadnji šanac, gde se nalazio Rajić sa
topovima. I ovde dođe do teškog uznemirenja jer oni koji su se povlačili sa
obala Morave i iz polja, uletali su u Rajićev šanac i, otvarajući vrata,
izlazili i hvatali položaje po okolnim šumama. U stvari, kroz šančeve Tanaska
Rajića povukla se vojska i Rajić, na kraju, ostaje sam sa topovima. On
uzvikuje.
— Ja ovih topova ostaviti neću,
znate kako smo ih svi želeli i za njima uzdisali! Ja hoću kod njih da umrem, pa
posle moje smrti neka ih nosi komu drago!
Zatim, Rajić objahuje top da na
njemu umre, vadi svoje kubure i puca, a onda potegne i jatagan i nož i obema
rukama kolje se sa Turcima koji su se sjurili u šančeve. Na kraju, on pada
isečen noževima na komade a krv njegova pljusnu po zemlji i oružju. U svom besu
Turci su ga isekli tako da mu se docnije traga nije moglo naći.
Međutim, ustanici u donjem šancu
još daju otpor. Knez Miloš Obrenović, našavši se u jednoj šumi, povika na
vraćevšničkog arhimandrita
Melentija Popovića, koji se molio Bogu:
— Pope, sad nije vajde moliti se
Bogu, nego uzmi onu mešinu i lupaj, a ja ću trčati i vikati, ne bi li se ljudi
ustavili i povratili.
Miloš Obrenović dohvati doboš
poginulog dobošara, okači arhimadnritu o vrat i viknu mu još jedanput:
— Lupaj!
Ustanici se počeše okupljati.
Opkoljeni u donjem šancu davali su otpor čitavog dana. Knićanin Vaso Tomić ubio
je glavnog turskog zapovednika, Ćaja-pašu, u času kada je na konju prelazio
Moravu. Pogođen u vrat, paša se stropoštao u reku. Komandu nad Turcima sada je
preuzeo sin beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka, Muhamed-beg. Posle strahovitih
gubitaka, na kraju se Turci povuku u Čačak sa zaplenjenim topovima. Strah od
pobunjene raje i u ostalim krajevima naveo ih je da odustanu od povratka u
Beograd. Već u toku noći, tiho i neopaženo, stanu se izvlačiti iz Čačka i stanu
bežati prema Sandžaku. Ustanici se ustreme za njima preko planine Jelice i
sustignu ih u selu Rtarima. Posle dvočasovne borbe, Srbi im nanesu velike
gubitke, povrate svoje topove i uzmu veliki plen. U Rtarima pogine i vezirov
sin Mehmed-beg. Mnogi Turci, bez oružja i opreme, gonjeni su sve do Kravarice.
Zarobljene turske žene i decu Miloš uputi Turcima u Užice s pismom: "Evo
vam šaljem vaše roblje... jer nisam pošao da robim... Ja sam ustao samo slobodu
za sve da tražim". Uputio im je i ranjenike, koje su vidari previli. U
veče, u Rtarima, izvršena je smotra srpske vojske i njenog novog naoružanja
zadobijenog u borbama na Ljubiću i Rtarima. Sutradan su se ustanici vratili u
Čačak, a na čelu pobedničke vojske vučeni su topovi na kojima je poginuo
Tanasko Rajić. Pobeda Srba kod Čačka imala je velikog odjeka. Turci se povlače
iz Kragujevca i još nekih mesta. Boj na Ljubiću rešio je sudbinu Drugog srpskog
ustanka i otvorio put slobodi.
Četiri i po decenije kasiije, za
vreme svoje druge vladavine, kada je knez Miloš 1859. godine obilazio Srbiju,
zbio se ovaj događaj: knez se u Gornjem Milanovcu sa svojom svitom pripremao za
put u Čačak. Jedan oficir ga, imajući u vidu kneževe pozne godine, upita da li
će u svojim kolima u kojima se moglo i ležati i sedeti hteti da leži ili da sedi,
kako bi ih na odgovarajući način pripremio. Knez Miloš odgovori:
— Neću ni ležati ni sedeti, nego
ću stajati, jer sad prolazimo pored Ljubića...
Bogdan Sekendek
_____________
1 Svi datumi su po starom
kalendaru, jer su tako navedeni u korišćenim istorijskim izvorima
2 Sali-aga, "Rudnički
bik", zapovednik Rudnika, dobio je taj naziv jer je bio neobuzdan
siledžija, nasilnik i napasnik.
3 Gušanac Alija, vođa krdžalija,
vojni zapovednik Beograda, poginuo u boju na reci Jantri 7. septembra 1810.
4 Kursula Jovan, vojvoda
rudnički, umro 1813.
Manje poznate reči u ovom
odeljku:
čibugdžija — član posluge, onaj
koji potpaljuje čibuk (lulu)
čitluksahibija — vlasnik čitluka
(imanja koje je dobijeno za ratne zasluge). Neka sela su kao gospodare imala
spahiju (vlasnika velikog poseda zemlje i carskog konjanika) i čitluksahibiju.
Prvi je uzimao desetak, a drugi devetak.
krdžalija — turski hajduk u XVIII
i početkom XIX veka. Boreći se sa Srbima i Rusima skoro sve krdžalije su
izginule a bilo ih je toliko da su i sultanove vezire razbijali; najamnik
Bogdan Sekendek
"Istorijska
čitanka naših naravi" (Srpska žrtvovanja),
Izdavač
Dom kulture
"Vera Blagojević" u Šapcu
Šabac, 1998. god.
Tekst i slika
preuzeti sa adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар