Da li je za praktikante
borilačkih veština razbijanje glavna stvar? Pa, jasno je, da ne koristi svaki
karatista svoje telo za lomljenje dasaka i razbijanje cigli. Ima mišljenja,
čak, da je nešto tako sasvim besmisleno. Često se citiraju reči Brus Lija:
«Daske ne uzvračaju udarac». To je tačno. Međutim, moramo priznati, da jedan
karatista mora spoznavati svoju snagu da bi, shodno tome, izučio veštinu. Neki
čak smatraju da se istinska veština karatea ne može steći bez praktikovanja
vežbi razbijanja.
Ljudi počinju sa
učenjem karatea iz raznoraznih razloga i s različitim ciljevima na umu. Neki ga
uče da bi stekli i ojačali sopstveno samopouzdanje, drugi da bi se izveštili u
samoodbrani, a ima i onih koji žele postići disciplinu i autokontrolu. Jasno
je, kada jedan praktikant na treningu uspe slomiti svoju prvu dasku, dokazuje
da je naučio tehniku rada i samim tim postaje samouvereniji.
Postupak razbijanja
pomaže praktikantu da shvati principe koji stoje iza samoodbrane kroz
ekvivalentnost, razumevanje tehnike i zbog čega se koristi. Samo započinjanje
čina razbijanja predstavlja konkretan udarac na određeno mesto i u zavisnosti
od toga koliko je dasaka ili cigli razbijeno, ekvivalentan je konkretnom delu
tela.
Praktikantovo telo mora
biti pripremljeno i u potpunosti upoznato sa tehnikom koja će biti korišćena
ukoliko se žele izbeći povređivanja. A pre no što se otpočne sa pripremom
organizma moraju se upoznati sa telesnim funkcijama strukture skeleta. Šta se
događa u procesu pripreme i kako samo telo na to reaguje?
Mada nam se pri pogledu
na skelet kosti čine tvrde i suve znamo da ih sačinjavaju 25 posto vode i 30
posto organskih materija. Snaga i čvrstina kostiju najviše zavisi od količine
kalcijuma. Kosti sadrže žive čelije čiji je zadatak da proizvode vezni
materijal. Koštane ćelije uzrokuju stvaranje mineralne materije koja se
skladišti u organskom obliku, očvršćavajući kosti i dajući im jačinu. Krv teče
kroz i oko oštećenog tkiva. Sama povreda ojačava lokalni dovod krvi.
Krv donosi materije
potrebne tkivu, a istovremeno odnosi otpadni materijal. Što je brži dotok krvi
brže dolazi do zacelenja i zalečenja tkiva. Tokom procesa zalečenja povređena
kost zavisi od tri razne vrste čelija. Jedne razaraju staru kost da otvore put
za zacelivanje, druge proizvode materiju koja se stvrdnjava i postaje koštana
materija, odnosno kost, a treća vrsta čelija održava kost živom (ako ova vrsta
čelija ugine, kost umire takođe). Mrtva kost biva zamenjena mekim
supstitucionim tkivom koje ispunjava prostor na kom je bila stara kost ali nije
toliko čvrsto.
Telesnim vežbanjem
podstiče se aktivnost čelija koje grade kosti. Stoga svaki sportista ima ne
samo više mišića već i više kostiju od običnih ljudi, pošto vežbanje poteže
mišiće, a mišići povlače kosti i tako stimulišu njihov rast.
Svako telo ima tri
vrste mišića, a jedni od njih se zovu mišići skeleta. Mišići skeleta čine
mišićni sistem koji iznosi oko 40 posto telesne težine. Mišići ovog tipa su
uglavnom pripojeni uz kosti pokretljivih zglobova. Mišićna konstrukcija spaja
ili razdvaja delove kostura. Naravno, one delove kostura za koje su ti mišići
pripojeni. Mišići su potpora za kosti, a kada su izvežbani i pripremljeni
postaju dovoljno čvrsti da kostima pruže i potrebnu zaštitu od povreda i sl.
Nožna kost uobičajeno
je jaka kao da je pravljena od livenog gvožđa, a ipak je triput lakša i mnogo
savitljivija. Neki put bi se i gvožđe slomilo, a kost se samo neznatno savije i
ostane praktično nepovređena. Kost je uistinu dobra alatka što su znali i
koristili i pećinski ljudi.
Borilačke veštine i
polaze od postavke da je čovekovo telo alat i oružje. Konkretno, dve ruke i dve
noge, jesu čovekovo oružje. Koriste se udarci šakom, dlanovima, prstom i
prstima, te stopalom, nožnim palcem, postrance, prednjim delom ili zadnjim ...
itd.
Telo se mora postepeno
pripremati za postupak razbijanja i lomljenja i potrebno je početi sa mekšim
materijalima. Kosti i mišići će se prilagoditi ovakvoj pripremi organizma tako
što će reapsorbovati svoje tkivo i stvarati klasifikovane zone. Tek potom
praktikant može polako preći na rad sa čvršćim materijalom.
Možda je karate po
nekad ne zanimljiv. Možda publika uopšte i nije spremna da u celosti poštuje
veštinu karatea stečenu dugogodišnjim vežbanjem. A možda čak i časni karatisti
moraju pribegavati raznim spektakularnim egzibicijama da bi privukli nove
učenike. Ipak, svaki časni karateka morao bi bežati od trikova i otvorenih
prevara kao od kuge. Trikovi bazirani na naučnim činjenicama moraju se kao
takvi i prezentirati publici, kao naučne egzibicione ilustracije. Ovakvim
trikovima ne sme se obmanjivati publika da poveruje da je demonstrator izuzetni
i nepovredivi majstor borilačkih veština.
(Prevela: Vera Nenadov-Palčić)
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
broj 62, oktobar
1991., strana 18
Постови
Нема коментара:
Постави коментар