Tetsuđi Murakami (Tetsuji Murakami) rođen je 31. marta
1927. godine u Šizuoku, dve stotine kilometara južno od Tokija. Kao mali bavio
se plivanjem, trčanjem i, naravno, sumoom, kao svaki mali Japanac. Kasnije, u
srednjoj školi izabrao je kendo jer je za džudo njegov mali rast predstavljao
hendikep. Kada je imao dvadeset godina rešio je da se bavi karateom. U to vreme
ova borilačka veština nije bila mnogo popularna, čak ni u Japanu, i mladić je
osetio da je privučen tom tajanstvenošću i nepoznatim. Pošto je vežbao aikido
kod učitelja Minoru Mošizukija, počeo je da vežba karate sa nekolicinom
prijatelja. Konačno je odlučio da se upiše u jedan klub koji je tada postojao u
Šizuoku, gde je predavao izvesni Jamaguši (nikakva sličnost sa učiteljem
Gođu-rju). Sve se ovo događa neposredno po okončanju II svetskog rata. Šizuoku
je bio gotovo potpuno uništen američkim bombardovanjem. Kako nisu imali dođo,
obuka karatista se vršila na ulici, pred kućom učitelja Jamagušija. “Srećom”, seća se sa osmehom na licu
učitelj Murakami tog perioda, “tada je
bio slab promet vozila na ulicama... Samo po neki taksi s vremena na vreme”.
kasnije će karatisti vežbati u dođou za kendo, jednom od retkih u celom gradu
koji je ostao netaknut.
JAPANAC U PARIZU
Deset godina je Tetsuđi Murakami vežbao šotokan pod
nadzorom Jamaguši senseia. U Šizuoku se nalazio i dođo Minorua Mošizukija,
čoveka koji je imao pedesetak dođoa u svim disciplinama borilačkih veština.
Mošizuki ima jednog francuskog učenika, Džima Alšeka. Prijatelj ovog poslednjeg
traži jednog japanskog učitelja koji je spreman da dođe u Francusku kako bi
popularizovao karate u Evropi. Preko Džima Alšeka, Anri Ple stupa u kontakt sa
Tetsuđiem Murakamijem. Trečeg novembra 1957. godine “naš” Japanac stiže u
Pariz.
Sledećih godinu dana Murakami će predavati karate u
dođou Montanj Svete Ženevjev. U početku je smatrao da je ambijent malo čudan:
nije bio naviknut da vidi toliko Evropljana na jednom mestu gde se vežba
karate! Zatim njegovi učenici imaju dosta iznenađujuću tehniku: prvi francuski
karatisti su naučili karate pomoću starih filmova i knjiga iz Japana... Blago
rečeno, nemaju solidne osnove. U to doba izvođenje prve “kate” se sastojalo u
izvođenju tri gedan - baraia posle kojih sledi jedna kontra... Na žalost, došlo
je do nesuglasica između Murakamija i Anri Plea, i konačno obojica su odlučila
da se razdvoje posle godinu dana zajedničkog rada.
Godine 1959. učitelj Murakami je držao seminare u
celoj Evropi: Zapadnoj Nemačkoj, Engleskoj, pa čak i u Alžiru. Godine 1961.
odlazi u Italiju. Konačno otvara klub u Parizu, u ulici Kambron, sa Žakom
Fonfredom, vicepredsednikom francuske karate federacije. Za ovaj period je
vezana i jedna anegdota: Elvis Prisli, koji je služio vojni rok u Zapadnoj
Nemačkoj, dolazi u Pariz na nedelju dana kako bi mogao da vežba u dođou
učitelja Murakamija! “Bio sam iznenađen
njegovom ozbiljnošću u radu - priseća se učitelj, - Bio je otprilike na nivou jednog trečeg kjua.”
PRESUDNI SUSRET
Godine 1967. učitelj Murakami se vraća u Japan na dva
meseca. Tada mu je četrdeset godina. I ne sumlja da je na putu jednog susreta
koji će mu potpuno izmeniti život. U Tokiju sreće svog prijatelja, učitelja
Ošimu. Ovaj ga vodi u posetu univerzitetu Gakušuin. Tamo Murakami prisutvuje
predavanju koje drži učitelj Egami i to je pravo otkriće. “Kada sam po prvi put video to predavanje, bio sam veoma iznenađen.
Najpre sam se pitao: Šta je to? Međutim, odmah sam osetio da se u karateu koji
je predavao učitelj Egami nalazi nešto što sam dugo tražio. Odlučio sam da
pohađam predavanja učitelja Egamija i malo po malo promenio sam svoj stil. U
početku sam znao kome cilju težim, ali nisam znao kojim putem treba ići do tog
cilja. Samo sam znao da mi Šotokan, koji sam do tada primenjivao, ne omogućava
da dostignem taj cilj.”
Rođen 1912. godine učitelj Egami je došao na
univerzitet Vaseda 1932. godine. Tu je otkrio karate pomoću Gičin Funakošija
čiji je postao direktni sledbenik. Godine 1935. učenici učitelja Funakošija
osnivaju udruženje koje ima za cilj da pomogne svom profesoru. To udruženje je
uzelo ime Šotokai.
Učitelj Egami je mislio da se šotokan kakav je
predavala J.K.A. sve više udaljava od karatea Gičina Funakošija. Na primer
oi-zuki učitelja Funakošija se izvodi u dekontrakciji. Kako je već bio zašao u
šestu deceniju života, njegovi učenici su mislili da je to zbog njegovih
godina. Naime, dekontrakcija igra odlučujuću ulogu. Zatim je Gičin Funakoši prepustio
svom sinu da rukovodi nastavom. Jošitaka je promenio položaje. Oni su postali
niži. On je, pre svega, težio efikasnosti. Ista stvar se odnosi i na pojavu
điju-kumitea ili slobodne borbe, koji nema nikakve veze sa modernim
takmičenjem. Osnovana posle smrti Gičin Funakošija, takmičenja su povela karate
ka ukočenosti, ka obaveznom radu. To je u suprotnosti sa duhom karate-doa.
JEDINSTVO TELA I DUHA
Šotokai je želeo da
ujedini telo i duh - kako bi se postigla optimalna efikasnost. Jer, kao što
reče učitelj Egami “ako je telo
ograničeno - duh nije”. U praksi se to prevodi osnovnim položajima, veoma
niskim, kojim se želi povečati elastičnost i gipkost učenika. Dekontrakcija
mora biti potpuna, treba ostati prirodan u bilo kojem položaju što dovodi do pojačanja
svake tehnike. Naime, što se više stežemo, pokret ima manju jačinu.
Pronaći ćemo to
pojačanje pokreta u katama koje su iste kao u šotokanu. Ali, izvođenje je
različito: ovde nema prekida. Međuvremena postoje, međutim, ona su uključena u
pokret. nema stajanja.
Druga
karakteristika šotokaia je naprezanje (pritisak) tela. Glavna ideja se sastoji
u tome da se prođe kroz protivnikovo telo svom svojom energijom. Sve se
zasniva na jednom jedinom napadu u kome, praktično, nema vezivanja. “Jedna pesnica moj život” - govorio je
učitelj Egami. Ovde pronalazimo razmišljanja u stilu japanskih mačevalaca. U šotokaiu prelasci u viši rang se
ostvaruju isključivo pomoću tehnike: nema takmičenja. Razlog tome je, kako
objašnjava učitelj Egami, što je i sam Gičin Funakoši bio veliki protivnik
takmičenja. Za njega karate nije bio igra. Sa takmičenjem i sama tehnika
evoluira i tada je teško vratiti se osnovama borilačkih veština.
Kao svaki budo, karate je baziran na kiu. Ki znaći harmonija, ali i intuicija, predosećaj.
Treba uspeti “osloboditi” duh da bi se “osetio” napad protivnika. Duh kada je
“prazan” ili tačnije rečeno oslobođen egoizma, omogućava intuiciju. To je ono
što nalazimo u zenu. Ideja pobede blokira telo, dok harmonija između dva
partnera dozvoljava predviđanje. “Potrebno
je prevazići vreme i prostor” - govorio je učitelj Egami. U svojoj metodi
on je ovu ideju razvio do maksimuma.
Tako nema više borbe. Šotokai insistira na izrazu
“irimi”, bukvalno “ući”. U ipon-kumiteu nikada se ne povlaći. Sa telom i duhom
ulazi se u napad partnera. To je jedino moguće predviđanjem. Naime, ako se duh
blokira nekom idejom, telo će se zgrčiti i suprotno, ako se telo zategne, duh
gubi svoju mogučnost za prilagođavanje. Telo
i duh su, dakle, nerazdvojivi. Gledan iz ovog ugla, karate je bliži budou nego
nekom takmičarskom sportu.
STVARNI ZAMOR
Da bi se oslobodio duh od svake egoistične misli,
šotokai traži zamor. Vežbači na ipon-kumiteu, na primer, ponoviće stotine puta
isti pokret. Radi se do potpunog iscrpljenja. Takav spektakl je dosta
impresivan. Zamislite pedesetak parova karatista okrenutih jedni prema drugim,
niskog položaja, maksimalno skoncentrisanih. Po naredbi učitelja Murakamija
jedan red napada u oi-zukiu, dugačkom, klizećem. Pesnice se skupljaju u nakada-ken
(srednji prst prelazi iz zatvorene šake), “demonsku pesnicu”. U šotokaiu se
više upotrebljava ovaj napad nego klasični seiken. Osećaj je različit: ovako se
bolje prihvata ideja probadanja neprijatelja. U trenutku kada jedan red napada,
drugi red eskivira i ulazi u protivnikov pokret. Sensei Murakami broji pri
svakom napadu, “ali učenici moraju
krenuti ranije ako su u harmoniji sa svojim profesorom”.
Druga vežba tipična za šotokai je midare. Jedan
karatista je opkoljen od strane više protivnika koji ga naizmenično napadaju.
Onaj koji se nalazi u centru mora da eskivira i kontrira svaki udarac koji mu
je upućen. To može trajati satima, bez prekida. Zamor je na kraju stvaran.
Sa svojim posebnim položajima i svojim osobenim
načinom izvođenja kata vežbači šotokaija su u prošlosti imali problema prilikom
prelazaka stepena FFKAMA. Ali, danas je to uređeno i učitelj Murakami učestvuje
u radu zvaničnog žirija. Uz put, on kaže da se u stilu koji je osnovao učitelj Egami preteruje sa pokretom
kako bi se stiglo do konačnog cilja, harmonije između duha i tela. To
preterivanje često šokira vežbače iz drugih škola, ali to je samo način kako bi
učenik bolje osetio u kom pravcu treba da se kreće njegov rad. Učitelj Murakami
je i zvanično delegat japanskog udruženja Šotokai za Evropu, te je osnivač
jedne organizacije koja nosi njegovo ime i koja ima svoje ogranke u celoj
Evropi. Redovno je vodio kampove u Portugaliji, Italiji, Švajcarskoj, Belgiji,
Jugoslaviji..
I pored svojih 58 godina stalno dakazuje veliku vitalnost.
Svi oni koji redovno prate njegova predavanja u Parizu dobro poznaju snagu koja
iz njega izbija, tu energiju koja nije samo fizička. To je ono što Japanci
jednostavno nazivaju ki.
EUREKA SPECIJAL / 05
CRNI POJAS
leto 1986., strana 3,
4 i 5
Постови
Нема коментара:
Постави коментар