Seikichi Toguchi (crni pojas, 10. dan),
osnivač škole
Shoreikan, bio je jedan od najbližih
učenika Chojun Miyaji-a, oca Goju ryu stila
Toguči je rođen 1917. u Nahi, na
ostrvu Okinava. Karateu ga je učio otac. Kada je mali Seikići napunio 15
godina, otac ga je odveo Mijađiju. Od tada je počeo uči Gođu rju kod Mijađija i
njegovog pomočnika Seko Higa.
U to doba učenje Mijađija je bilo podeljeno na četiri
dela:
1. Tu Čikate Mani:
praksa korju kata (klasičnih kata) kao Sančin, Saifa, Seisan koje su poreklom
iz Kine. Učitelj Mijađi je stvorio Fukju kate (unificirane) i Kijon kate koje
dozvoljavaju progresivno približavanje korju katama. 2. Kumite: u programu nisu bile slobodne borbe. Značajne su Bunkai
kumite (primena kata udvoje) da bi se mogle oživeti tehnike kata u situacijama
borbe. 3. Te Tošimani: sastoji se u
vežbama borbe unapred dogovorene sa partnerom, Različitim tehnikama vežbe se
približavaju najrazličitijim situacijama. 4. Ikakumi: je primena prave borbe, ali organizovana na taj način da
se ne povredi učenik.
Učitelj Mijađi je uspeo da japanska vlada prizna
Karate Do kao zasebni deo Budoa. 1953. je otvorio i prvi Dođo Šoreikan (škola
poštovanja, uglađenosti i lepog ponašanja) u Koza Sitiju na Okinavi. Cilj
Šoreikana je da stvori harmoniju i veliki doprinos umetnosti karatedoa pomoću
jedinstvenog sistema razvoja. U Togučijevom Dođou, učenje se odvija na način
Daruma Taiso. To je prastari sistem vežbanja koji je praktikovan na Okinavi, a
vodi poreklo iz joge i sastoji se od serije vežbi – ekinkio.
UČITELJEVO NASLEĐE
Vežbe Do-in su u osnovi pokreti “pet životinja” (De
gokinki) i predstavlja legendarno kinesko vežbanje još iz sedmog i osmog veka,
inspirisano pokretima i disanjem životinja u cilju poboljšanja zdravlja.
Karate se vežbao u seriji od osam vežbi nazvanih
“hačidankin” ili “patvančun”. To je prilagođeno Gođu rju stilu u cilju jačanja
zdravlja. Toguči je dao dobar prilaz tehnici karatea i radu disajnih organa. U
stvari, većina vežbi se radi specijalnim disanjem (Daruma Taiso) iz stomaka
koje se primenjuje u katama Sančin. Ovaj tip disanja razvija Ki (unutrašnja
energija). Cilj je postizanje zdravlja tela i duha, ali i zadovoljstvo telesnog
vežbanja.
Rad mišića i tehnike očvrščavanja su veoma važne kod
stila Gođu rju. Te vežbe se permanentno uvežbavaju tokom časova.
Proučavanje
kata je podeljeno na tri dela: 1. Fukju
kate (kate jednake za početnike i iskusnije). Ima ih deset. Gekisai dai iči
i ni i ostalih osam koje je stvorio učitelj Toguči. 2. Korju kate: stare kate. Ima ih osam i zajedničke su za sve škole
Gođu rju (Sifa, Seinčin, Seisan, Seipai, Šisočin, Sanseiru, Kururunfa,
Szparinpei). 3. Kion kate: Sančin i
Tenšo dozvoljavaju važan rad disajnih organa, kao i jačanje tela i duha.
Da bi poboljšao i usavršio Gođu rju stil, otišao je
još dalje uvodeći u kate i muziku. Radi se o romantičnom karateu i Ritmičkom
Bou. Ta vežbanja su najčešće namenjena deci, ali svi učenici mogu da rade
ritmičke kate.
Šiai kumite se vežba u školi karatea Šoreikan sa
posebnim pravilima i zaštitom koja je prilagođena tako da učenici mogu da
vežbaju bez ikakve opasnosti. Osnovni princip ovih borbi su poštovanje,
uglađenost i lepo ponašanje, samokontrola.
Škola karatea sa Okinave Šoreikan je poseban stil Gođu
rju obogaćen kreacijama učitelja Tamanoa. Gotovo je sigurno da će sadašnji
učenici sa kursa učitelja Tamanoa i učitelja Togučija, biti privučeni tom
originalnom metodom, koja iako počiva na hiljadugodišnjoj tradiciji,
predstavlja karate dvehiljadite godine.
OSMEH KOJI RAZORUŽAVA
Intervju sa Tagučijem je pravi dokument o okinavljanskom
karateu i njegovoj evoluciji.
Kako vas je podučavao Mijađi?
- To su bili praktično
individualni časovi. U svom vrtu je imao tipično okinavski materijal za
razvijanje muskulature, prilagođenog karateu. Zabranjivao nam je da dižemo
tegove: zahtevao je specifične vežbe koje su pored ostalog imale za cilj razvoj
zglobova. Smatrao je da je bodi-bilding poguban za vežbanje karatista. posebno
je insistirao na vežbama hvatanja radi jačanja ruku i šaka i na gipkosti lakta.
Pored kata da li se nastava sastojala i iz kihona i kumitea?
- Učenje učitelja Mijađija je
sadržalo četiri etape. Prva ide kata Sančin. To je kao osnovica piramide. Oni
koji bi uspešno prošli ovu etapu, su prelazili na kumite. Treča etapa je bila
irikumi: ova vrsta vežbanja zahteva visok tehnički nivo i malo učenika u tome
uspeva. Četvrta etapa se sastoji u objašnjavanju učeniku ideje kaizaija,
primene kata. Učitelj Mijađi nije u stvari podučavao kaizai, već se
zadovoljavao da sugeriše puteve istraživanja.
Kakav je čovek bio Čođun Mijađi?
- Veoma dosledan čovek, zadržao
je duh nekadašnjih samuraja. Fizički je bio niskog rasta sa veoma širokim
ramenima. Pogled prodoran, pravi orao. Bio je veliki majstor karatea, ali je
uporno odbijao da to svoje znanje koristi.
U vašoj metodi postoje kate koje se izvode uz muziku. Zašto? I koji je
odnos između okinavskih plesova i karatea?
- Karate zahteva izvesnu fizičku
kondiciju. Uz pomoč jednog prijatelja stvorio sam muziku za izvestan broj kata:
muzičke note odgovaraju svakom pokretu.
Koje su veze između joge i karatea?
- Joga vodi poreklo iz Indije. U
današnje vreme, joga je vežba za zdravlje. Ali, borilačka kineska strana je
evoluirala. Vežbe gođu rju stila su veoma slične jogi. Joga, zen i karate
koriste iste načine disanja. U mom sistemu ja insistiram na vezi između disanja
i karatea.
Sensei, čuo sam da ste u mladosti imali mnogo borbi...
- To je tačno. Svi su hteli da
isprobaju moju veštinu. To nije bila prava borba, već neka vrsta
džiju-kumite-a. Ali i to je prošlo.
Zar niste imali neki nadimak u mladosti?
- Sada na Okinavi zovu me Buči
Toguči, ali kada sam bio mlađi zvali su me Šihabu Šamoj - mladi borbeni petao.
I poslednje pitanje: šta je za Vas osnova karatea?
- To je umetnost osmeha u svakoj
situaciji.
(Dejan Nedić)
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
broj 20, april 1988.,
strana 14-15
Постови
Нема коментара:
Постави коментар