Hanshi Steve Arneil rođen je u Južnoj Africi 1934.
godine. Kada je imao 10 godina, njegova porodica se preselila u Severnu
Rodeziju (sada Zambija) gde je počeo da trenira Judo i boks. Na zahtev majke prekida sa treninzima boksa,
ali nastavlja sa treninzima Judo-a. Od rane mladosti, Hanshi Arneil je bio
fasciniran Orijentom što je bio razlog da se zainteresuje za treninge Shorin
(Shaolin) Kempo-a koje je njegov komšija Kinez praktikovao u zadnjem dvorištu. Kada
je Kinez primetio Arneila da ga
"špijunira" pozvao ga je da treniraju zajedno što je Arneil i
prihvatio. Sa svojim novim prijateljem trenirao je tokom pohađanja srednje
škole i fakulteta. Kada je napunio 25 godina, Hanshi Arneil se preselio u
Durban, Južna Afrika, kako bi dovršio svoje obrazovanje na mašinskom fakultetu.
U Durbanu je pronašao lokalni Judo dojo koji je u ponudi imao i treninge
karatea. U to vreme jedan broj japanaca je emigrirao u Južnu Afriku u koju su
dolazili brodovima preko lučkog grada Durban. Arneil je sačekivao brodove koji
su dolazili iz Japana da bi putnike pitao da li neko od njih zna karate. One
koji su znali zvao je u dojo na treninge.
Ti ljudi su praktikovali razne karate stilove, ali
Arneil nije mario za razlike – za njega, karate je bio karate. Nakon što je
završio sa obrazovanjem za inžinjera, Hanshi Arneil se vratio kući u severnu
Rodeziju. I dalje fasciniran Orijentom, odlučio je da ga iskustveno doživi.
Njegov kineski prijatelj dao mu je imena ljudi kod kojih bi mogao da trenira u
Kini. Tek sa završenim koledžom i bez novca, Arneil dobija posao inženjera na
brodu koji putuje na relaciji Dar es Salaam, Tanganyika (sada Tanzania) - Kowloon, Hong Kong. Iz Hong Konga je
otputovao u Kinu, u severnu provinciju Mandžuriju, gdje je u manastiru
proučavao Shorin (Shaolin) kempo.
Rigorozni trening, stroga disciplina, svakodnevni rad
u manastiru i dnevne meditacije upravo su ono što je Arneil i tražio - osećao
se kao da je na "sedmom nebu". Nažalost, Kina je počela da doživljava
Mao Tse-tungovu kulturnu revoluciju, a život zapadnjaka u Kini postao je težak.
Kada bi se kretao izvan manastira ljudi su ga udarali u glavu sa primerkom
Maove knjige "Mala crvena knjiga".
Njegovi prijatelji iz manastira savetovali su mu da
napusti Kinu zbog vlastite sigurnosti. Odveli su ga u Kowloon kod učitelja
kempa kod koga je nastavio sa treninzima. Međutim ti treninzi su bili mnogo
različiti od onih koje je imao u manastiru što se Arneilu nije svidelo. U to
vreme, Hanshi Arneil je čuo za japanskog karate majstora po imenu Mas Oyama.
Odlučuje da ode u Japan i da ga potraži. Pošto nije imao dovoljno novca da
otputuje, bio je primoran da prvo radi na brodovima koji su se kretali za
Filipine. Kada je konačno skupio dovoljno novca otputovao je iz Hong Konga
1961. u japanski grad Yokohamu. U početku boravka u Japanu bio je potpuno
izgubljen - nije znao da govori jezik, a o samom Japanu je znao samo to kako se
zove glavni grad. Nekako je uspeo da dođe do Tokija i pronađe put do Kodokana,
glavne centrale judoa u Japanu. Arneil je trenirao na Kodokanu kratko vreme za
koje je dobio zvanje Shodan (1. Dan) u judou, ali je zapravo bio zainteresovan
za učenje karatea. U početku učio je Goju Ryu kod Gogen Yamaguchia (Master
Yamaguchi, je živeo od 1909. do 1989. godine, bio je instruktor Nei-Chuu kod
koga je Mas Oyama trenirao u
kasnim 1940-tim). Takođe je trenirao i karate stilove Shotokan i Wado Ryu,
međutim i dalje je osećao da nešto nedostaje u njegovom vežbanju. Nedugo nakon
što je promovisan u zvanje Shodan u judou, Hanshi Arneil susreće Amerikanca Don Draegera koga pita da li poznaje
karate majstora koji obara bikove svojim udarcima. Draeger odgovara pozitivno i
odvodi Arneila kod Mas Oyame.
Arneil je u Mas Oyaminom dojou video trening jakog
intenziteta i primetio da kod učenika vlada stroga disciplina. Odmah je znao da
je to mesto na kome želi da bude. Draeger (koji je tečno govori japanski),
pitao je instruktora koji je vodio
trening da li Arneil može da se priključi treninzima. Instruktor je odgovorio
da ako je zaista zainteresovan, mora samo da posmatra treninge sve dok se Mas
Oyama ne vrati iz Amerike, gde je u to vreme bio na putu. Oko šest nedelja,
Hanshi Arneil je sedeo i posmatrao treninge sve dok se jednog dana Mas Oyama
nije vratio. Uz pomoć Draegera kao prevodioca, Mas Oyama je rekao Arneilu da je
potrebno još nekoliko nedelja da dolazi u dojo i posmatra treninge kako bi kod
sebe učvrstio želju da pristupi dojou. Tako se vreme dolaženja u dojo i
posmatranja treninga produžilo. Posle dve nedelje, Mas Oyama je dao Arneilu
njegov prvi karate Gi (kimono za vežbanje) i rekao mu sledeće: "Seti se,
ti si od mene tražio da treniraš. Ja to nisam tražio od tebe. Ako ne budeš poštovao
pravila ponašanja, moraćeš da odeš. Da li razumeš?"
Arneil je trenirao vrlo naporno. Iako nije bio
Japanac, bio je tretiran isto kao i drugi Kohai (mlađi učenici). Treninzi su
počinjali u 06:00, a nisu mogli biti završeni sve dok Mas Oyama ne dozvoli, obično
četiri ili pet sati kasnije. Zajedno s drugim mlađim učenicima, Arneil je morao
da pere prljava karate kimona starijima i održava čistoču u WC-u. Takođe je
učestvovao u svakodnevnom ritualu čišćenja Dojo-a (Nitten Soji), koji je zbog toga bio besprekorno čist.
Pre treninga, Arneil je morao doći ranije i puzeći na kolenima ukucati glave
eksera koje su “izvirile” iz poda. Naporan rad je pojačao želju da trenira jače
i što pre osvoji crni pojas kako ne bi morao više da čisti WC. Kada je Hanshi
Arneil polagao test za zvanje Shodan u Kyokushin karateu, Mas Oyama ga je naučio
važnu lekciju života. Na testu,
pomislio je da je bolji od drugih, ali kada se pojavio spisak sa imenima onih
koji su položili, njegovog imena nije bilo na njemu. Niko mu nije rekao zašto, što
ga je jako uznemirilo. U takvom duševnom stanju napustio je dojo na nekoliko
dana. Kada se konačno vratio, Mas Oyama je pitao Arneila gde je bio na šta je
ovaj odgovorio da nije mogao da dođe zbog bolesti. Arneil je pao u depresju i
hteo je da napusti Japan. Pošto nije imao dovoljno novca za to odlučio je da
nastavi sa treninzima. Na sledećem testu, Arneilu je nedostajalo samopouzdanja,
ali je ipak dao sve od sebe. Kada se pojavio spisak sa imenima onih koji su
položili za zvanje Shodan, njegovo ime je konačno bilo na njemu.
Osvrnuvši se na ono što se dogodilo, Arneil je kasnije
shvatio da nije bio spreman u svojoj glavi ili srcu kada je prvi put polagao
test. Da je položio za zvanje Shodan na prvom testu, napustio bi Japan i
preselio se na neko drugo mesto, misleći da je dovoljno naučio. Mas Oyama je
kasnije rekao Arneilu da je u njemu vidio više nego samo crni pojas, i da je
prihvatio rizik da izgubi učenika zbog razočaranja. Rizik se isplatio jer je
Arneilu početni neuspeh pomogao da razvije strpljenje, odlučnost i upornost
(Osu), osobine potrebne da poseduje majstor Kyokushin karatea. Sledećih
nekoliko godina, Hanshi Arneil pojačava intenzitet treninga i ubrzano
napreduje.
Tokom ovog perioda, Mas Oyama mu je postao poput oca. U
stvari, Mas Oyama ga je zapravo usvojio kako bi mogao oženiti Japanku. Uz
finansijsku potporu supruge, koja je radila u banci, Arneil je bio u mogućnosti
da ostane u Japanu i trenira. Kako bi zaradio novac, glumio je u nekoliko
filmova pod nazivom "Steve Mansion", a povremeno je radio i kao model
za mušku odeću.
Jednoga dana, Mas Oyama je rekao Hanshi Arneilu da želi
da ovaj odradi borbu sa 100 ljudi (Hyakunin Kumite). Neki su pokušali da izvedu
taj podvig, ali nikome (osim Mas Oyami) nije uspelo da izdrži svih 100 borbi.
Isprva, Arneil je smatrao da je Mas Oyama lud što traži to od njega, jer je
mislio da on to nije u stanju da izvede. Međutim, Mas Oyama je vršio pritisak
na njega sve dok konačno nije pristao. Usledile su fanatične pripreme za taj
događaj - 18 sati dnevno, svaki dan, vežbao je kate, udarao Makiwaru (daska za
udaranje) i džak. Arneil je pitao Mas Oyamu kada će se borit na šta mu je ovaj
odgovorio da će mu reći kada po njegovom mišljenju bude spreman. Nastavio je sa
treninzima misleći da Mas Oyama takvim odgovorom želi samo da ga natera da
trenira napornije. Jednog nedeljnog jutra, Arneil je kao i svakog drugog dana
otišao u dojo na trening. Kad je ušao, svi su bili tamo čekajući na njega. To
je bio taj dan. Isprva, Arneil je pokušao da prati koliko je borbi završio, ali
prestao je nakon prvih 20, usmeravajući pažnju na same borbe. Završio je svih 100 borbi za 2 sata
i 45 minuta - "možete uštedeti vreme, ako ih nokautirate".
Pre napuštanja Japana 1965., Hanshi Arneil je stekao
zvanje Sandan (3. Dan). Preselio se u Veliku Britaniju i počeo da predaje
Kyokushin karate. Iste godine, on i Shihan Bob Boulton osnovali su British
Karate Kyokushinkai (BKK) organizaciju. Između 1968. i 1976. godine, Hanshi
Arneil je obavljao dužnost tim menadžera i trenera karate tima koji je postao
prvi ne-japanski tim koji je osvojio World Karate Championship za 1975-76.
Godine 1975., French Karate Federation dodelila mu je titulu "World's Best
Coach" (Najbolji trener na svetu).
Godine 1991., Hanshi Arneil napušta International
Karate Organization (IKO), i osniva International Federation of Karate (IFK). Nakon
smrti Mas Oyame 1994. i cepanja IKO, udovica Mas Oyame je upitala Hanshi Arneila
da li bi hteo da predvoditi IKO (2). Ne želeći da se uključi u zamršenu
politiku raznih japanskih organizacija, uljudno je odbio ponudu kako bi
posvetio svoje vreme i trud napretku IFK i podučavanju Kyokushin karatea. Jedan
od ciljeva Hanshi Arneila u IFK je doslednost - svaki Kyokushin karatista u
bilo kojoj zemlji i u bilo kom dojou treba izvoditi istovetne tehnike. Radi
ostvarenja tog cilja osmislio je plan i program priprema za polaganje za zvanja
u IFK. Takođe, objavio je i knjigu o Kyokushin katama. Mas Oyama mu je rekao da
je jedini način na koji može da se ujedini organizacija taj da svi rade isto, a
da jedini način da svi rade isto leži u katama.
Mas Oyama je lično dodelio Hanshi Arneilu zvanje Nanadan
(7. Dan). Celokupna britanska karate zajednica kasnije ga je nagradila zvanjem
Hachidan (8. Dan) za njegovu predanost i zasluge u oblasti karatea u Velikoj
Britaniji. Board of Country Representatives IFK nagradio je 26. maja 2001.
godine Hanshi Arneila zvanjem Kudan (9. Dan) kao priznanjem za njegov rad u
promociji Kyokushin karatea širom sveta u posljednjih 40 godina, a posebno tokom
poslednjih 10 godina pod zastavom IFK. Posvetivši život praktikovanju i podučavanju
Kyokushin karatea, Hanshi Arneilu je konačno u junu 2011. godine dodeljeno
zvanje Judan (10. Dan).
Preveo i prilagodio
Velimir Velja
Matijević
sa internet adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар