VELIKI UČITELJ
Baš kao što mu i ime kaže (“uspavane rečne vode na
mestu gde zalaze za okuku”)Hirokazu Kanazava je miroljubivi čovek. Čak ni u
akciji, njegove oči nikada ne odaju uzbuđenje borbe: one otkrivaju jedino
surovu, ali mirnu rešenost čoveka, koji je siguran u svoju superiornost. On
smatra da je najveća pobeda ona kada čovek zna da izbegne borbu. Kaže: “Čovek
je snažan kada u istoj borbi pobedi jednog ili više fizički jačih protivnika.
Ali, još je snažniji onaj čovek koji može da pobedi bez borbe”. Taj paradoks je
bio jednako drag i majstoru Funakoši Gičinu, koji je govorio: “karate je
stvoren da se njime ne služi”. Kanazava naglašava trud koji se mora uložiti u
izgradnju psihe, isto kao i tela, da bi se dostigao superiorniji duh. Naime,
mladost kratko traje a sa njom odlaze i fizički kvaliteti koji su činili
velikog borca. Ali, šta ostaje?
Najčešće ništa... Možda samo tehnička osnova koja, sa
godinama, ničemu ne služi. Ali, karate nije i ne može biti “samo” to. Karate je
umetnost življenja. To je nešto što vodi i prati život jednog čoveka od njegove
najranije mladosti do smrti. Spoljašnjost nas ne sme zavarati. Izgled borbe je
jeste važan i ne sme se zapostaviti, ali on je samo deo celine.
Hirokazu Kanazava o tome govori isto tako lako kao što
je to ćinio pre više od dvadeset godina jedan veliki borac. To je bio Nakajama,
koji je 1957. godine, posle smrti Funakošija, odlučio da prvi put u istoriji
karatea organizuje šampionat Japana. Među favoritima se nalazio jedan mladić –
Hirokazu, treći dan, dobar borac i tehničar. U to vreme se sumljalo u karate
koji se danas naziva “tradicionalnim”. Mislilo se da će tu biti na desetine
mrtvih, pravi pokolj. Tom uverenju je doprinelo i rivalstvo između “škola”.
Zato se, uprkos “striktnim” pravilima, kod majstora Nakajame oštro vežbalo. Međutim dva dana pred
početak šampionata, Hirokazu Kanazava dolazi sav utučen, sa slomljenom desnom
rukom. Učitelj mu kaže: “Ne smeš nikako da se boriš. Suviše je opasno. Možeš se
upropastiti više psihički nego fizički. Ostavi svoj kimono kod kuće i dođi da
bodriš drugove. Boričeš se sledeće godine”.
Pomirivši se sa sudbinom, Hirokazu odlazi kući. U
njegovom malom stanu u Tokiju čeka ga majka, koja je vozom došla sa severa
Japana, iz Ivate, da bi prisustvovala šampionatu. Kada je saznala da se on neće
boriti, ljutito je uzviknula: “Ali zašto? Zar se u karateu bori samo rukama?” –
“Ne, i nogama takođe”, odgovorio je on stidljivo. – “Pa vidiš, možeš da se
boriš”, uskliknu ona zadovoljno. Na dan šamlionata, Hirokazu se, na opšte
zaprepašćenje, pojavljuje u kimonu. Njegova majka sedi u prvom redu i ne sumlja
ni najmanje u uspeh svog sina. Čak se i ne brine. A i zašto bi, kada on zaista
ima dve noge? Zahvaljujući tome, njen se sin, bez mnogo truda, našao na
najvišem stepeniku na podijumu. Taj je uspeh ponovio i sledeće godine. Ali,
pošto je tada imao i dve ruke, postao je ne samo pobednik u borbi već i u
tehnici (umeću) sa katom Sochin (“velika tišina”). 1959. godine on se ponovo
pojavljuje na prvenstvu Japana, ali biva “tek” drugi u borbi i u tehnici. Za
Hirokazu Kanazavu to je znak da je lošiji nego pre, ali i da se stvari neće
poboljšati. Dakle, on mora da vežba, da meditira... i da nađe praktično rešenje
koje će mu omogućiti da se uzdugne u dijalektici modernog karatea. Jedino mu
razmišljanje može omogučiti da još uznapreduje.
Čudno, ali to će mu omogućiti tek Tai či, sasvim
suprotan od njegove koncepcije karatea. Naime, istina je da često u
dijametralno suprotnim stvarima pronalazimo sami sebe. Po Tai čiu se nikada ne
mora koristiti snaga, čak ni brzina. On upravo akcentira sporost. A snaga i
brzina su osnovne stvari u karateu. Tai či takođe ne priznaje preciznost ili
skoncentrisanost na određenu tačku. Treba sve ujediniti i praviti neprekidne
pokrete koji se nikada ne zaustavljaju. Karate, naprotiv, oslobađa svu energiju
na pažljivo izabrane vitalne tačke u jednom trenutku. Dakle, na izgled, ove dve
veštine su sasvim suprotne... Ali, spaja ih njihova filozofija. Tako vežbajući
godinama Tai či, on je dostigao najviši stepen u toj disciplini: okudan, a i u
jogi. Hirokazu ta stečena saznanja primenjuje i u karateu, Na pitanje da li je
karate koji on praktikuje još uvek čist shotokan, sa smeškom je odgovorio da
čist shotokan ne postoji.
J.K.A. (Japanska karate Asocijacija) primenjuje
shotokan ali to je “njegov” (Kanazavin) shotokan. Takođe i Ošima, Širai i Kaze
primenjuju “njegov” shotokan. Svako od njih ima različito lice i različit
mozak... Normalno, je da svako ima svoje poimanje stvari. Svaki stil teži
svojoj samostalnosti. Ali, ipak, to je shotokan.
- Što se mene tiče, ja sam izašao iz J.K.A. gde sam
bio glavni međunarodni instruktor, zbog neslaganja u filozofskim shvatanjima a
ne zbog stila. Više se nisam moga složiti sa krajnje hijerarhijskom, skoro
vojničkom politikom, koja u njoj vlada. Šef J.K.A. ostaje šef čak i ako loše
radi. Starost zamenjuje kvalitet. Vlast je u rukama staraca, koji o svemu
odlučuju. Ja sam za demokratsku koncepciju stvari. Zato sam i otišao.
- Da li postoji nešto sa čime se naročito ne slažete?
- Da, karate koji sprovodi J.K.A. je postao suviše
grub i striktno je okrenut takmičenjima, Uvežbava se samo ono što se pokazalo
efikasnim a ostalo se briše. Takav karate je postao elitizovan, jer ga mogu
primenjivati samo razvijeni mladi ljudi. To je u suprotnosti sa mojom osnovnom
idejom, koja je: karate za sve i za ceo život. Zbog toga sam takođe otišao.
Slažem se da su takmičenja i šampionati potrebni. Oni su odlični za izvlačenje
mentalnih pouka iz teških situacija. Ali, karate ne sme biti samo sport. To je
borbena disciplina koja podučava i jača razum. Ona treba da omogući telu da se
razgali, pomoću pokreta koji nemaju ništa sa čistom borbom. Treba omogučiti
svima, od dece do staraca, da se njime bave. Dete će pre svega naučiti da
pravilno diše – što 90% ljudi ne zna. Ono će postizati bolje rezultate u školi
jer će naučiti da se skoncentriše i bolje kontroliše svoju energiju. Karate će
odraslom čoveku omogučiti da sam sebe bolje upozna, da se oslobodi nervne
napetosti, koja je verni pratilac u gradovima, i da bude rfikasniji u radu i
drugim životnim aktivnostima. Za starce karate predstavlja drugu mladost i
sredstvo da se produži mladost tela i duha. Jedan veliki japanski dnevni list
je nedavno objavio ove moje poglede na karate. Več sutradan su u moju salu
počeli da dolaze ljudi u godinama, pitajući da li je zaista moguće da i oni
vežbaju karate. Odgovorio sam im: “Naravno, pod uslovom da vežbate u skladu s
vašim ritmom”. Sada moram da ih obuzdavam jer bi hteli da vežbaju više od pet
časova dnevno. Full contact, kick boks, engleski boks – to je za mlade. Ali, i
kasnije se treba adaptirati. Ja sam u godinama, doduše još u formi, naravno
zato što vežbam svakog dana. Ali, osećam da moje telo nije više tako elastično
kao nekada što je sasvim normalno. Zato nastojim da prilagodim karate zahtevima
svoga tela. Koristim znanje borilačkih veština, a pre svvega Tai čia, kako da
danas primenim ranije prikupljena znanja.
- Ali, zar nije opasna ta međuzavisnost Tai čia i
karatea za održanje shotokan stila?
- Ne, ona mu naprotiv doprinosi. Vi svoju kuću ne
možete videti dok ne odete kod komšije odakle imate celokupan pogled.
Za Hirokazu Kanazavu, osmi dan, koga svi cene zbog
njegove dobrote i inteligencije, “ići kod komšije” znači zadržati bistar duh i
ne odbacivati ništa što je dobro na drugoj strani. Uz Tai či je naučio, na
primer, sledeće: nikada ne blokirati nasilno, nikada ne blokirati više od 50%
snage kako bi se apsorbovala energija neprijatelja i potom mu se vratila. Tu
koncepciju on svakodnevno primenjuje u karateu kojeg danas podučava. A to je
upravo “njegov” karate – karate Hirokazu Kanazave, mada je on suviše skroman da
to sam kaže.
Tekst potpisan
inicijalima P.B. preuzet iz
časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1988., br. 10,
strana 12-13
Slika preuzeta sa adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар