*Neki podaci iz ovoga teksta se
ne podudaraju sa podacima iz teksta:
Prvo smo se sastali sa majstorom Yuchoku Higom. Primio
nas je u svojoj vežbaonici gde je za ovu priliku bio specijalno postavljen sto.
Po tradiciji smo razmenili poklone kao znak uvažavanja i poštovanja.
Yuchoku Higa je rođen 8. februara 1910. g. u Naha-i.
Potekao je iz relativno dobrostojeće porodice, pa je imao sretno detinjstvo.
Ali u adolescenciji počinju da se javljaju problemi. Yuchoku je bio nežnog
zdravlja pa je u školi često bio predmet poruga njegovih drugova. Kada je
napunio 16 g. otac je odlučio da ga odvede kod slavnog majstora Shuritea – Jira
Shirome. Međutim, ovaj nije hteo da ga primi jer je bio suviše slab. Primio ga
je tek nakon tri odbijanja i upornog navaljivanja Yuchokuovog oca. Nedelju dana
je mali Yuchoku prao pod u vežbaonici i japanske cipele sa drvenim đonom –
geta. Pošto je hrabro izdržao ovu probu, Jiro Shirome počinje polako da ga uči
svojoj veštini. Postojao je ipak još jedan, poslednji uslov: da mali Yuchoku ne
sme nikada javno govoriti o karateu niti se hvaliti da se sam bavi njime. Naravno
mladić je obečao da će respektovati tu želju.
Karate koji se tada praktikovao na Okinavi se veoma
razlikovao od ovog današnjeg. Na časovima su se uglavnom radile kate. Nije bilo puno učenika, i
oni su trenirali goli do pojasa na podlozi od utabane zemlje. “Početnici” su
neumorno ponavljali 5 pinana. Učitelj je govorio: “Ne smeš se pitati čemu služi
kata. Tvoje je da vežbaš i to je sve. Kasnije ćeš razumeti. Tvoje je da vežbaš
i to je sve. Kasnije ćeš razumeti. Učiš telom, a ne glavom!” Insistiralo se na
radu mišića, kao i na očvršćavanju šaka i stopala. Yuchoku je po nekoliko puta
dnevno radio na makiwari. Čim bi imao neki slobodan trenutak on je vežbao
karate. Njegova zagriženost je bila tolika da je i u toaletu postavio vreću sa
peskom. Neprestano je gnječio u ruci jedan mali cilindar od pletene trske da bi
ojačao prste.
Tek posle 5 godina mu je majstor dozvolio da počne sa
jyukumite. Pet godina posvećenih samo pukom ponavljanju kata! Danas se teško
može zamisliti ovakva vrsta uvežbavanja čiji je jedini cilj da proveri
ozbiljnost vežbača. Sensei Higa je zadržao bolne uspomene sa tih kumite seansi:
profesor ga je napadao sa otvorenom rukom a on nije smeo uzvratiti udarac.
Morao se zadovoljiti eskiviranjem ili blokiranjem “tako da sam uvek bio
prekriven modricama! – priseća se on, smešeći se.
IZAZOVI
1933. g. kada je umro Jiro Shiroma, Higa je imao 23.
g. Godinu dan će sam vežbati a onda će upoznati majstora Goju-ryu Jinnan
Shinsato-a. Takođe je postao učenik Seiei-a Miyahire – koji je podučavao
Shurite. Tada su bili veoma česti dueli između škola. Oni su se odigravali u
tajnost, bez publike. Iako to nisu bile borbe na smrt, često je dolazilo do
ozbiljnijih povreda (slomljene ruke, noge, rebra...). Iz krhkog dečkića,
Yuchoku se razvio u pravog atletu. Osim toga stanovao je u “vrućem” delu Nahe
gde je stalno bilo puno tuča. Bilo je puno loših momak koji su voleli da
izazivaju karatiste i porede se sa njima. Za nekoliko godina, Yuchoku Higa je
bio slavan u celom kraju. I drugi karatisti su želeli da se mere sa njim pa su
se tajne borbe množile. Danas je sensei Higa veoma dostojanstven starac, ali ipak sa osmehom evocira uspomene
iz tog perioda njegovog života. “Pa, bio sam mlad i vatren, zar ne... Imao sam mnogo
izazivača, slomljen nos i jedno rebro i sve vrste povreda. Posebno se sečam
jednog čoveka, nekog Aharena. Bio se zakleo da će me pobediti. Sastajali smo se
4 puta i svaki put sam ja bio pobednik! Imao sam u to vreme jedan specijalan
udarac koji mi je pomogao da dobijem sve borbe. Ali, neću vam ga odati! To je
moja tajna karta!”
U svojoj 29-oj godini, Yuchoku Higa počinje da obučava
Shurite veštinu. Tri godine kasnije izbija II. sv. rat. napadom Japanaca na Perl
Harbur 1942. g. Higa je mobilisan, ali se nakon godinu dana vraća na Okinavu.
KOBAYASHI-RYU
1943. Yuchoku Higa upoznaje Choshin Chibanu,
jednog od največih savremenih karatista. Rođen 1885. g. Chibana je počeo da uči
borilačke veštine kod Anoha Itosu-e, velikog majstora Shurite stila. Chibana će
biti njegov učenik 15 godina, do 1915. g. kada je Itosu umro. 1920. godine
Chosin Chibana stvara sopstveni stil i otvara vežbaonicu Kobayashi- ryu-a u
Shuri. Uživao je ogroman ugled i mnogi japanski karatisti su dolazili na
Okinavu specijalno da uče od Chibane. Chibana je bio prvi predsednik Okinawa
Karatedo Renmei osnovane 1956.g. kao i Okinawa Shorin-ryu Karate Kyokai,
osnovane 1961. g. 1957. g. je primio najveću počast – naziv Hanšija. Život
Choshin Chibane se ugasio 1969. g. u 84.oj godini. Njegovi glavni sledbenici su
Yuchoku Higa, Shuguro Nakazato i Katsuya Miyahira.
Danas je Kobayashi-ryu jedna od tri glavne grane Shorin-ryu-a.
Sensei Higa je nastavio da obučava kate koje je naučio od majstora Chibane: 5
pinana, 3 nihanchia, 2 passaia, 2 koshokuna, chinte, jiion, unsu, seisan,
sochin, gojushiho i chinte. “Nastojim da održim tradiciju. U Japanu je na
žalost karate postao sport” – objašnjava majstor Higa. “U početku je postojao
budžicu koji je prerastao u budo. Cilj vežbanja je stvaranje kompletne
ličnosti, a za to je potrebno vežbati i srce i razum. Međutim, uvođenjem
karatea na univerzitete, to je zanemareno. Sada se misli samo na takmičenja. I
tehnički je borilačka veština izmenjena. U Okinavi se sve do 3-eg dana mnogo
insistira na radu mišića da bi telo moglo da prima udarce. Takođe se insistira
na očvršćavanju podlaktice koju mi nazivamo kote kitai. Od pre tri godine mi
ovde imamo takmičenja prema japanskim pravilima, ali ona ograničavaju praktikante.
Svi udarci moraju biti kontrolisani, a opasne tehnike su zabranjene!”
Postoji još jedna razlika između karatea Okinave i
njegovih izvezenih verzija: na ostrvu, večina instruktora ima i drugo znimanje.
Tako je sensei Higa bio policijski oficir. Dakle, nema finansijskih problema.
Ovde učitelj bira učenika, a ne obratno. Svaki proffesor ima oko 10-ak učenika.
Najstariji vežbaju više od 30 godina. Odnosi između učenika i profesora su kao
odnosi otac – sin. Kod profesora se ceni njihovo iskustvo i u njih se ima
neograničeno poverenje. Karate je kao ključala voda. Ukoliko isključite vatru,
voda će se ohladiti. Ne možete predavati karate ukoliko se i sami ne bavite
njime. Vidite, ja imam 74, g i svako jutro sam vežbam po sat vremena od 5,30 do
6,30. Obično uradim po 5 odlaska-povratka. Ponekad, kada me posmatra moja žena,
uradim i 7. Njeno prisustvo mi mnogo pomaže. Ali pažnja: ukoliko se bavite samo
karateom, srce će vam ogrubeti i postaće te surovi. Pravi karatista mora biti
čovek sa srcem i dušom. Sensei Miyahira, jedan od mojih učitelja je bio pesnik:
obuku je držao u stihovima! Sensei Chibana je bio muzičar. Svirao je na sansinu
– jednoj vrsti gitare sa 3 žice. Ja uzgajam patuljasto drveće i ptice. Takođe
imam puno prijatelja, većinom karatista. Prijateljstvo i odnosi sa mojim
učenicima igraju važnu ulogu u mom životu. Kada sam bio mlad mislio sam da je
napad najbolja odbrana, a zatim sam shvatio šta znači imati snažno srce.”
Tekst potpisan
inicijalima B.Š. preuzet iz
časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
oktobar 1988., br.
17, strana 17
Slika peuzeta sa
adrese:
OTAC MODERNOG KARATEA GICHIN FUNAKOSHI
Постови
Нема коментара:
Постави коментар