Gičin Funakoši (Gichin Funakoshi - 船越
義珍
- 1868-1957) bio je okinavljanski majstor koji je
formalno doneo karate u Japan 1921. godine, i smatra se ocem modernog
karatea.
POČETAK
Vrhovni majstor Funakoši Gičin
rođen je 10. novembra 1868. godine u Jamakavi (Šuri, Okinava prefektura), u
samurajskog porodici, koja je u ranijim vremenima bila vazal plemića iz Ryukyu
dinastije.
Do 11. godine već je bio poznat u
borilačkim veštinama Ryukyu stila. Trenirajući kod majstora Azato Ankoa, ubrzo
je dostigao svog učitelja i zajedno s njim počeo važiti za najboljeg vežbača
borilačkih veština u tom polju. Takođe, učio je karate-jutsu (piše se sa
karakterima koji znače „borilačka veština kineska šaka") kod majstora
Itosu Ankoa. Oba učitelja bila su impresionirana plemenitošću njegovog karaktera.
PRELAZAK U JAPAN
Kako je tokom godina nastavio sa
treninzima i razvijao svoje impozantne veštine, majstor Funakoši je postao
predsednik Okinavljanskog društva za borilačke veštine, kao i instruktor u
Okinavljanskoj učiteljskoj školi. Između 1906. i 1915. Gičin Funakoši je sa
svojim najboljim učenicima putovao kroz celu Okinavu, javno demonstrirajući
karate tehnike. Kasnije 1922. godine, kada Funakoši imao 54 godine,
prestonaslednik i kasniji japanski car Hirohito kao svedok takvih predstava,
pozvao ga je da na nacionalnom budo-kongresu u Tokiju 1922. godine prezentuje
svoj karate. Ovo predstavljanje, prvo javno prikazivanje karate-jutsu-а u
Japanu, bilo je potpuni uspeh. I do tada nepoznati majstor borilačkih veština
Funakoši Gičin momentalno je postao slavan u japanskom svetu borilačkih
veština.
Odmah potom, osnivač modernog
Džudoa, Kano Džigoro, koji je i sam prisustvovao demonstraciji na
budo-kongresu, pozvao je majstora Funakošija i njegovog učenika Gima Šinkina u
Kodokan džudo dodžo da naprave demonstraciju kata. Veoma posećeni događaj
ispunio je Kodokan dodžo do poslednjeg mesta, i biio toliko dobro primljen da
se majstor Funakoši našao pod pritiskom sa svih strana da ostane u Tokiju.
Oduševljen idejom da dalje
promoviše borilačku veštinu za koju se već toliko založio da prenese u Japan,
majstor Funakoši je ubrzo počeo da drži treninge na Tokijskom Meiseijuku-u,
domu za okinavljanske studente. Godine 1922. objavio je knjigu pod nazivom
"Ryukyu Kempo Karate". To je bilo prvo formalno predstavljanje
karate-jutsu-a u Japanu. Sadržaj knjige je bio ne samo svež i neobičan, već i
odlično napisan, i odmah je stvorio do tada neviđeni karate bum.
ŠOTOKAN
Kako je popularnost
karate-jutsu-a rasla, majstor Funakoši je uveo prvi sistem "dan
rangiranja“ u aprilu 1924. godine.
Otprilike u isto vreme, uz
podršku svog učitelja Budizma, Abot Furukava Džodoa iz Enkakuji hrama u
Kamakuri, majstor Funakoši je počeo da praktikuje Zen. Prihvatio je poznato
Budističko učenje koje kaže „forma je praznina i praznina je forma“. Počeo je
da uviđa značaj tog učenja za svoju borilačku veštinu, i na kraju promenio
znake za reč karate od kara + te ("kineska“ + „šaka") u kara + te
("prazna“ + „šaka").
Takođe, u cilju popularizovanja
„lokalne“ okinavljanske borilačke veštine u ostatku Japana, majstor Funakoši
stvorio je kompletan sistem tehnika i teorije, i promenio kineska i
okinavljanska imena kata u standardna japanska. Godine 1929., posle dosta
razmišljanja, takođe je promenio ime karate-jutsu-a ("borilačka veština
kineska šaka") u karate-do ("put karatea“, ili „put prazne
šake"). Ovo je izazvalo nezadovoljstvo na Okinavi, na koju se više nikad
nije vratio. Zatim je definisao dvadeset učenja karatea, i afirmisao glavnu
karate filozofiju.
Broj ljudi koji su hteli da
treniraju karate rastao je svaki dan, tako da je postalo teško pronaći mesto
svima da treniraju. Zato je, 1939. godine, majstor Funakoši osnovao
"Shotokan" dodžo, koji je podigao o svom trošku. ("Shoto"
je pseudonim koji je koristio kada u kaliografiji i da potpisuje svoju poeziju.
"Shoto" znači "borovi talasi“ i odnosi se na zvuk vetra koji
duva kroz borove, a podseća na zvuk okeanskih talasa.)
Interesantno je da u svojoj
karate školi, nikad prihvatio turnirska takmičenja i borbe u dvoje.
Njegov sin, Funakoši Gigo modernizovao
je sistem karatea koji je on prvobitno razvio. Ovo je prevashodno postigao
spuštajući visinu nekih tehnika kao zuki (udarci), shuto uchi (napad ruke s
nožem) i dodajući tehnike šuta koje se izvode iznad visine struka. Shotokan,
kako je vremenom nazvan, razvio se pod uticajem kendo-vih udaljenosti i
tajminga.
Sve ovo je dovelo do nastanka
Japanske Karate Asocijacije (JKA) 1955. godine, sa Funakošijem kao glavnim
instruktorom, mada Funakoši nije podržavao sve promene koje je ta organizacija
uvela u karate. Ostao je u Tokiju do svoje smrti 29. aprila 1957. godine, u 89.
godini. Nakon Drugog svetskog rata Funakošijevi preživeli učenici (uglavnom
univerzitetski studenti) formalizovali su njegovo učenje.
POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA
U vazdušnim napadima u drugom sv.
ratu, Shotokan dodžo je uništen, i razvoj karatea je zaustavljen. Međutim,
nakon rata, Funakošijevi sledbenici su se ponovo organizovali, i 1949. godine
formirali Japansku Karate Asocijaciju, sa Funakošijem kao vrhovnim majstorom.
Ministarstvo obrazovanja je, 10.
aprila 1949. godine, zvanično priznalo JKA. Samo 19 dana kasnije u 89. godini
majstor Funakoši je preminuo. Velika komemorativna služba održana je u Ryogoku
Kokugikan-u (nacionalnoj sumo dvorani), a prisustvovalo je više od 20.000 ljudi,
uključujući i mnoga poznata imena koja su došla da odaju poštu.
Spomenik majstoru Funakošiju
postavljen je u Enkakuji hramu u Tokiju. Članovi JKA svake godine dolaze da
odaju poštu na 29. april, datum održavanja Shoto festivala.
Funakoši je objavio više knjiga o
karateu, uključujući svoju autobiografiju - „Karate-do: Moj način života“.
CITATI
"Krajnji cilj karatea ne
leži u pobedi niti u porazu, već u savršenosti njegovih vežbača“
"Pobediti u hiljadu puta u
hiljadu bitaka nije najveća veština; već pokoriti neprijatelja bez borbe“
ŠOTO NIJU KUN
Šoto niju kun su pravila (kodeks)
ponašanja, koje je definisao Funakoši i koja objašnjavaju osnovni princip
Karate-Do (put prazne ruke) i služe usavršavanju karaktera.
1.Karate do nja rei ni hajimari,
rei ni ovaru koto vo vasuruna.
Ne zaboravi: Karate počinje sa
rei i završava sa rei (rei - Poštovanje, pristojnost)
2.Karate ni sente naši.
U karateu nema preventivnog
napada. (Karate ne poznaje „prvi“ napad.)
3.Karate va gi no tasuke.
Karate je pomoćnik pravde.
4.Mazu jiko vo šire, šikošite tao
vo šire.
Spoznaj prvo sebe a posle
drugoga.
5.Gijucu jori šinjucu.
Veština duha dolazi pre veštine
tehnike.
6.Kokoro va hanatan koto vo josu.
Uči da kontrolišeš duh, tada ga
oslobodi beskorisnog.
7.Vazavai va getai ni šozu.
Nesreća nastaje zbog nepažnje.
8.Dodžo nomino karate to omou na.
Karate nije samo u dođu.
9.Karate no šugjo va isšo de aru.
Trening karatea traje (obuhvata)
čitav život.
10.Arai juro mono vo karate ka
sejo, soko ni mjo mi ari.
Povezati svakodnevnicu sa
karateom, to je magija te vještine.
11.Karate va ju no goto ši taezu
nacudo vo ataezareba moto no mizu ni kaeru.
Istinski karate je kao vruća voda
koje se hladi ako je stalno ne podgrijavaš.
12.Kacu kangae va mocu na makenu
kangae va hicujo.
Ne razmišljaj kako ćeš pobediti,
nego razmišljaj kako da ne iuzgubiš.
13.Teki ni jote tenka sejo.
Menjaj se, zavisno od protivnika.
14.Tatakai va kjojicu no soju
ikan ni ari.
Borba zavisi od preciznosti
udarca.
15.Hito no te aši vo ken to omoe.
Pretpostavi da su ti ruke i noge
- sablje.
16.Danši mon vo izureba hjakuman
no teki ari.
Kada izađeš iz dvorišta mladosti,
imaš puno protivnika.
17.Kamae va šošinša ni ato va
šizentai.
Zauzimanje stava postoji samo kod
početnika, kasnije postoji samo prirodan stav.
18.Kata va tadašiku jisen va beco
mono.
Vežbaj katu pravilnno, u pravoj
borbi je druga priča.
19.Čikara no kjojaku, karada no
šinšuku, vaza no kankju vo vazaruna.
Tvrd i mek, napetost i
opuštenost, sporo i brzo, sve zajedno sa pravim načinom disanja.
20.Cune ni šinen kufu sejo.
Uvek razmišljaj i isprobavaj
novo.
Tekst i slike
preuzeti sa:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар