Holandija, juna
1990. g.
Dragi i mnogo poštovani čitaoci “KARATE RINGA” evo još jednog nastavka
moje “karate priče”. Bez obzira što se sve to dešavalo pre 20-tak godina mislim
da će koristiti svima onima koji vole karate i koji ga žele prihvatiti kao
način života. Posebno će koristiti kao iskustvo onima koji se bave bilo kojom
vrstom meditacije.
Jedini koga je radovala moja diskvalifikacija iz
karate sporta bio je moj otac, “Vreme je sine da se jednom maneš te sportske
besposlice i da završiš fakultet”, bio je njegov komentar i hteo je da pošalje
dalmatinski pršut onima koji su me kaznili.
Tako je i bilo. Za nekoliko meseci ja sam diplomirao
na Stomatološkom fakultetu u Beogradu.
U tom, za mene teškom i tužnom vremenu izgledalo je
najbolje da se povučem i udaljim iz beogradske karate sredine. Trebalo mi je da
odem negde u unutrašnjost i da pokušam da se smirim i zalečim svoje rane. Ubrzo
sam i pronašao jedno takvo mesto. Bio je to pravoslavni manastir KRKA
(zadužbina Jelene Šubić, sestra cara Dušana, osnovan 1345. g.). To je ujedno i
bogoslovija koja je počela sa radom još davne 1615. g. Manastir je u
dalmatinskoj Zagori, blizu Knina. Sam manastir se nalazio u predivnom ambijentu
doline reke Krke, četiri kilometara od male varošice Kistanja. U mestu Kistanje
dobio sam mesto stažera stomatologa u zubnoj ambulanti. Po blagoslovu tada
Dalmatinskog, danas Žičkog episkopa Stefana mogao sam se smestiti u manastir
KRKU i za sve vreme uživati gostoprimstvo bratstva.
Ideja mi je bila da preko dana radim u zubnoj
ambulanti u Kistanjama, a da u svoje slobodno vreme u Manastiru KRKA slikam
ikone za novu pravoslavnu crkvu u Kninu. Ja sam već i do tada samouko slikao
ikone u Beogradu. Ljudi su ih rado kupovali i to je tada bio izvor moje
matrijalne egzistencije. Ikone kao i hrišćanstvo i sve ono što nose sa sobom
kao poruku, poznavao sam veoma površno i oskudno. Tako su i moje ikone bile
manje-više ilustrovane, kao da slikam suvenire. U suštini tada me poruke ikona
i pravoslavlja nisu ni interesovale jer sam bio još uvek zaokupljen ZEN-om.
Moja jedina i najveća želja tada bila je traženje. Tražio sam ono što nije samo
hleb svakodnevni. Tražiti i naći
hranu duhu u jednostavnoj i perfektnoj koordinaciji sa telom. Bio sam
gord i ponosan na moje dotadašnje rezultate u ZEN meditaciji. Osećao sam
samouvereno svetlucanje unutarnje svetlosti lažnog mira. U meni se budila
ogromna, gotovo nadčovečanska energija. Valjda mi se to tada tako činilo, da sam
bio uveren da bilo šta započnem, pa i nemoguće, uspeo bih. Eto zbog svega toga
sam osećao mističnu privlačnost manastira KRKA. U tom prekrasnom ambijentu
izolovan od jeftinog vanjskog sveta, stotinjak bogoslova se spremalo za poziv
sveštenika. Ubrzo po mom dolasku, oformio sam karate klub bogoslova (ukoliko bi se moglo nazvati klubom).
Javili su se svi. Njih 110 kompletirani sa svojim mlađim nastavnicima.
Još uvek se divim bratstvu kako su prema meni imali strpljenja
i kako su mogli da me trpe onakvog kakav sam tada bio, jer sam uneo nemir u manstirsko
tihovanje, nemir beogradskog asfalta. Valjda su po premislu videli napred. Svi
moji bogoslovi bili su izvanredni učenici karatea. Neki od njih danas su
sveštenici, neki sveštenomonasi, a neki i vladike. Neću ih zaboraviti nikada
jer boljih učenika od njih nisam ni imao od tada. Kao da im je bio prirodan moj
kvazi japanski-despotski odnos senej-učenik, i lako deljenje munjevitih šamara.
Bili su trpljivi i strpljivi. Ja sam učio njih, a oni su učili mene. Učili su
me trpljenju i detinjoj veri. Svi oni su bili iz siromašnih i pasivnih srpskih
krajeva. Bili su čisti i napojeni kućnim vaspitanjem u dubokoj veri. Tada smo
bili jedinstvena celina. Nadopunjavali smo se potpuno. Trenirali smo bosi po
oštrom kamenju. Terao sam ih da se bore uz sami ambis kanjona reke Krke, punog
trnja i oštrih škriljaka. Krstili su se pre početka treninga i borbi. U borbi
su bili bespoštedni i uporni ali ne preterano surovi. Lako su praštali jedni
drugima i nisu brojali modrice dok su vadili trnje iz tabana i leđa posle
treninga.
Duboko sam blagodaran i bratstvu i vladiki što su mi
po nekom njihovom unutarnjem poverenju prepustili slobodu i prevlast nad tim
momcima, čije sam poverenje i ljubav i te kako osećao i veoma, veoma poštovao.
U svojim svakodnevnim čestim usamljenim individualnim treninzima imao sam mnogo
uspeha. No nisam bio zadovoljan sobom. Progonila me je i terala konstantna
želja za dokazivanjem. Lomio sam “šutom” kao od šale i kamene ploče od po 15-20
kilograma. Zimi, po najvećoj hladnoći preplivavao sam Krku svakodnevno. Najdraži
i najuspešniji su mi bili jutarnji treninzi. Tada sam imao potpuni kontakt sa
prirodom oko sebe. Svi smo iščekivali, i ptice i biljke i insekti i ja,
prekrasni izlazak sunca. Omiljeno mesto treninga bio mi je mladi voćnjak pored
reke sa koje se dizala jutarnja magla. Plavičasti polumrak i tišina ispunjena
prvim pozdravima ptica. Svud okolo bila je kristalna rosa. Trening bi
započinjao dobrim zagrevanjem. Tada bih meditativno, kroz donji deo stomaka,
uranjao u svet oko mene. Dugo bih posmatrao mrave, kap rose ili cvet. I činilo
mi se kao da sam deo svega oko mene, da sam stopljen i da ne postojim. Čekali
smo “ono”, a to su bile prve strele sunčanih zraka koje su svetlošću i toplotom
budile sve živo. Zadržavajući mir u sebi nastavljao bih trening. Prvo bih odradio
kate… Na dohvat mi je bilo deset mladih stabala oko kojih sam omotao stare
krpe. Bile su to izvanredne makivare. Postavljene na raznim visinama i
različite tvrdoće. Posle intenzivnog isijavanja energije, ponovo sam se vraćao
u meditativnu dubinu. Centar je bio moj donji deo stomaka. Lelujala je čudna
svetlost u mojoj dubini. I onda čudni mir. Kažem čudni, jer sam kasnije otkrio
da je to samo prikaz mira, onog dubokog, divnog, koji je pothranjen u svakom
čoveku i košta truda otkriti ga, a još više zadržati ga. Taj mir ima sasvim
drugo poreklo i sasvim drugu poruku. Tada za taj pravi mir još nisam znao, te
mi je ta opsjena izgledala fantastično kao uspeh. To je u stvari i bio moj
tadašnji duhovni cilj. Bio sam ponosan na sve to i gord. Znači postaješ nešto
posebno, nazireš svoje nadčovečanske mogućnosti. Moji treninzi su postajali sve
duži i sve fanatičniji.
Tih godina kada je karate bio mističan i čudan i za
jednu sredinu kakav je bio Beograd, možete samo da zamislite reakcije ljudi iz
tih pasivnih krajeva. Bilo je tu i dosta komičnih situacija. Tako prilikom
jednog od mojih ranih treninga, stazom niz kanjon silazila je grupa starijih
žena, poklonica manastira. Zanešen u trening nisam ni primetio, ali su zato one
spazile mene. Izgleda da sam ih u tom jutarnjem polumraku uplašio. Neprestano
se krsteći, uspaničene i izbezumljene, utrčale su u portu manastira vičući:
“Jadne li smo i prežalosne, videle smo crnog Đavola!” Jedva ih je otac Nikolaj
umirio govoreći: “Nije to crni đavo, to naš Vojo trenira karate”.
Tako je bilo moje prvo upoznavanje života u manastiru.
O tom uticaju na moj daljnji karate, a i životni put, pričaćemo u sledećem
nastavku.
S puno pozdrava Vaš Vojislav Bilbija
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
septembar 1990., br.
39, strana 22-23
Постови
Нема коментара:
Постави коментар