Usamljenost
nepristupačne pećine u kanjonu blizu manastira Krka bila je moj izazov.
Nevidljiva sila vukla me je u tamnu dubinu gde sam odlučio provesti nekoliko
dana. Tim podvigom duboke zenovske meditacije žudeo sam da se dokažem sebi ili
nekom drugom. Tama me je čekala…
Kao jagode nad popucalom zemljom,
reči psalma osvetliše moju dušu:
Vojislav Bilbija
Moj probni boravak u pećini doveo me je do stanja
izvanrednog ushićenja. U tim momentima duhovnog magnovenja činilo mi se da sam
na pragu neverovatnih mogućnosti. Mislio sam da sam konačno otkrio “karate
naprednih mogućnosti”…
Poverovao sam šapatu i omamljen iluzijom, što pre sam
hteo da se vratim na to nepristupačno i za život pogubno mesto. Vukla me je
snažna i nedefinisana sila…
Po povratku u manastir desilo se nešto što je na jedno
vreme odgodilo moj odlazak u pećinu. Došao je veliki i časni uskršnji post.
Pravila i svrhu posta do tada nisam poznavao niti sam se interesovao za to.
Sebično sam mislio da svaki slobodan duh može da ima sve ono što mu treba i da
uživa u svemu što mu godi neograničeno. Ali, u manastiru poste svi. To je deo
tipika ili manastirskog reda i njemu se mora pokoravati. Obzirom da sam u
manastiru bio gost, bilo je očekivano da prihvatim post i da ne odstupim od
“kućnog reda”.
DANI VELIKOG POSTA
Hrana je svedena na minimum. Pasulj skuvan samo na
vodi, zelje bez ulja, hleb u ograničenoj količini. Ali, polako sam, čisto
fiziološki, osetio da se moja suvišna energija, a sa njom i agresija, polako
topi.
Već posle četiri-pet nedelja posta, kojeg sam se
iskreno držao, promene i telesne i duhovne prirode su bile vidljive. Takvo
osećanje do tada nisam ni doživeo ni iskusio. Trenirao sam, po običaju,
svakodnevno. Nesvesno, moji treninzi su postajali drugačiji. Sve više su bili
meditativni i divno sinhroni kako u okretima tako i u osećanjima. Tonuo sam
lako u duboki mir i potpuno odvojen od okolnih čulnih i vizuelnih utisaka,
zatvorenih očiju sam radio kate. Uspevalo mi je da svaki pokret mišića pratim
vidim iznutra. Ponekad mi se činilo da sedim sa strane i samog sebe gledam u
svakom pokretu. Navikao sam da tu energiju “isučem” iz sebe bez agresije i da
se momentalno opuštam, a da već sledeći momenat nastavljam akciju.
To su bili novi utisci i otkrovenja u meni samom. Od
agresivnog pražnjenja duha i tela u klasično vežbanom “dojo” karateu kada
inercijom i usmerenim pravolinijskim efektom “brzog voza” kulminira ogromna
energija u kontrakciji maksimalnog kimea. Takvim gresivnim pražnjenjem duh i
telo po prestanku akcije na momenat bivaju kao paralizovani i nesposobni za
dalji nastavak neke nove akcije.
Može se učiniti da ova iskustva zvuče mistično i skoro
fantastično. Ali svako ko proživi moje reči u ličnom iskustvu shvatiće njihovu
istinitost. Onaj ko se odluči na takav korak mora sebe pripremiti na
izgladnjivanje. Tu se ne misli na potpuni prekid ishrane, već je potrebno da se
nekoliko dana hrana “prepolovi”. Zbunjeni osećajem topline i opuštenosti nakon
svakog treninga u takvom stanju, postaće svesno lišeni agresije, blaženo
opušteni i počećete da preispitujete svoj dotadašnji duhovni put. To se desilo
i sa mnom…
OTVARANJE NOVIH PUTEVA
Imao sam više saosećanja sa mojim učenicima iz bogoslovskog
karate kluba. Nisam ih više bez potrebe mučio dokazujući jakost i nepobedivost
njihovog senseija – naprotiv: sve više sam se ja od njih učio krotkosti i
umilnom duhu lakog praštanja. Učio sam se davno zaboravljenoj dečjoj nevinosti…
Prestao sam da se radujem glasu koji se širio po
selima Podinarja da u manastiru Krka ima neki momak koji lomi sve rukama.
Gordost moje taštine nestala je tada kada sam shvatio da sam ništa drugo do
vašarski momak. Odlučio sam da to nije pravo.
Povukao sam se u svoj atelje gde sam posle
svakodnevnog stomatološkog posla živopisao ikone za crkvu u Kninu. Do tada još
nisam razumevao pravu poruku ikona i njihovu mističnu dubinu. Još uvek su to za
mene bile ilustracije čudnog i nestvarnog sveta kome sam verovatno nesvesno
oduvek pripadao. Veliku sreću i milost sam imao da sam u to vreme bio okružen
nekolicinom duhovnika koji su pratili moj rad i svojom iskrenom verom i
ljubavlju budili moju veru. Svako veče, dok sam slikao, obilazili su me i učili
prota Milan i otac Jovan. Manastirski čoban Sako bio mi je nerazdvojan, čak mi
je bio model kada sam slikao ikonu Svetog Jovana. Ti mali i divni ljudi nisu ni
slutili kakvu je pustoš moj pomračeni egocentrizam ostavio u mojoj duši. Polako mi se otvarao jutarnji duhovni
svet.
Počeo sam da razmišljam o misteriji ikona, da nazirem
do tada nepoznati svet sa one strane horizonta. Polako sam počeo da ispunjavam
pustoš u sebi. Živopisanje ikona postajao je za mene kompletan događaj. Ja sam
živopisao ikone, one su živopisale mene.
REČI VELIKE DO NEBA
Samo sam po nekada išao na bogosluženja. Više zbog
poštovanja prema drugima, nikako zbog svoje pobožnosti jer su mi službe bile
nerazumljive, trajale su predugo, gotovo do u nedogled. Smatrao sam da je crkva
ostatak primitivnih ljudskih navika, gde zbog interesovanja zalaze samo bakice
i istoričari umetnosti.
Na jednoj večernjoj službi, dok sam stajao povučen i sam
u najdonjem delu crkve, obuzet svojom prazninom, najednom sam počeo da
doživljavam nešto izvanredno. Služba je trajala. Bogoslovi su pevali… Čitač je
čitao psalme i molitve.. i kroz gustu maglu mojih rastrzanih misli, kao jagode
nad popucalom zemljom, prođoše reči psalma kroz moje misli i dirnuše me do
srca… “Žrtva je bogoduh skrušen i srce skrušeno Bog ne odbacuje”… Počeo sam da
razumem i razaznajem reči, a potom i nastavio čitati: “Budi u men i osvetli
mene pomračenog”. Tada iznenada poče nešto da se pokreče u meni. Kao da se
pokidaše neke despotske spone i dželat ispusti moje srce. Obuze me neshvatljiva
radost, razli se po meni toplina i duboki mir. Obliše me suze. Bio sam tu, a
kao da sam bio negde drugde. Bio sam u panici zbog ponosa koji mi nije
dozvoljavao da me neko vidi dok plačem…
ŠAPTAČ JE LAGAO
Ceo taj uzvišeni događaj bio je nešto najlepše što sam
doživeo. Taj prekrasan san sahranio sam u skrovištu srca. Čeznu sam za njim.
Bili su to stvarni trenuci mirnog blaženstva i Bogoprisutnosti. Pećina i moj
“savršeni podvig” budili su u meni prezir. Šaptač u mojoj duši i njegova lažna
obečanja svetlucavog mira koji me čeka u pećini, postajali su samo blede senke.
Njegov šapat se još samo u odjecima čuo u mojoj duši. “Božanstvo si sam, nećeš
valjda da sve napustiš zbog nekih popovskih ludorija”… i postajao je sve tiši i
isprekidan. Novi utisak sveže i čiste jutarnje svetlosti poništio je u meni
stare “zenovske” misli.
Spoznao sam univerzalnu, beskrajnu, harmoničnu, svetlu
silu ljubavi koja je neprekidno bila uz mene, a ja je nisam spoznavao. “To je
Onaj koji jeste”. Bio sam u to siguran.
A karate, meditacija? Zar to sada treba da ostavim? Da
li je zapravo moguć karate lišen agresije? Da li tradicionalna hrišćanska
meditacija može biti njegov sastavni deo?
Potrajalo je dugo vremena dok na ova moja pitanja
nisam dobio odgovor. Od mene se tada tražilo da imam strpljenja i trpljenja.
Kao i ranije, ja sam i sada trenirao i meditirao ranim jutrom na obali reke,
čekajući buđenje svetla.
Novi osećaj topline i bezbrižne radosti često mi se
vraćao zbunjujući me i dajući mi snage da idem ovim putem dalje. Odgovore na
moja pitanja strpljivo sam čekao…
Vaš Vojislav Bilbija
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
juni 1991., br. 47,
strana 46-47
Постови
Нема коментара:
Постави коментар