Pripremio: Dejan
DANILOVIĆ
Slavni borac
Ćoki Motobu (Choki Motobu) izazivao je na duele i takve veličine kakav je bio
Gičin Funakoši. Kažu da se tom prilikom slavni Funakoši našao na podu.
Ćoki Motbu, izgleda, kao da je bio predodređen da uđe
u anale karatea. Mnogi mitovi i legende koji su vezani za njegovo ime samo su
posledicanjegove kontradiktorne individualnosti i neponovljivosti. Glasine i
neverica u njegove borilačke sposobnosti stvarali su ponekad gotovo neverovatne
priče u koje je teško bilo verovati bez ostatka. Ipak pored svega treba reči da
je Ćoki Motobu bio i vrhunski majstor karatea. I to poglavlje iz života ove
legende počećemo jednom pričom.
Po tom mitu Ćoki Motobu znao je samo jednu katu. Ali
to je daleko od prave istine. Znao je, takođe pasai i gođušiho, kao i šuri-te,
naha-te i tomari-te, premda ih je retko primenjivao. Motobu je najviše voleo
naijanćin, a što se tiče priča da u ovoj kati nije bio tako dobar, treba reći
da su neki dobri poznavaoci karatea tvrdili da Motobu to radi isto tako dobro
kao i Gičin Funakoši.
MOTOBUOVA "ŠKOLA"
KARATEA
Ćoki Motobu nije bio protivnik kata, ali je istina da
ih nije smatrao nužne za borbu. Na primer, kada je predavao svojim učenicima
naijanćin govorio je da obrate pažnju na razne tehničke forme. Izgleda da je
nami-aši (pokret talasastog vraćanja noge) u naijanćinu prvobitno tumačen kao
udarac nogom o tle, sa namerom da bi se napala noga napadača. Ovaj pokret se
danas uči kao blokada udarca nogom. Motobu je, međutim, uvek dobro održavao
ravnotežu i lagano spuštao nogu, mada je ovu tehniku izvodio snažno, uz kjai.
Dokaz da njegova tehnika nije bila slaba jeste podatak da je Motobu jednom
prilikom slomio nogu protivniku baš ovakvom spuštajućom vaza-tehnikom.
Svojim učenicima je objasnio da se ova tehnika izvodi
teško, ali se pri tome noga naglo spušta, pa može biti otežano zauzimanje
odbrambenog položaja. Prema mišljenju Jusuhiro Konišija Motobu je tako
razmišljao o svim detaljima u izvođenju kata.
Međutim, ono po
čemu se Motobu zaista razlikovao od majstora poput Funakošija, Mabunija ili Mijagija,
bilo je zasnivanje njegove "škole" na učenju kumitea. Kata je za
njega bila od drugorazrednog značaja. Karakteristike Mutobuovog Karatea su
budnost, oštrina i praktičnost. Iskustvo stečeno u kavgama i uličnim tučama,
prenosilo se i na njegove tehnike. Neke od kumite vaza prikazao je u svojoj
knjizi "Rjukju kempo karate đucu", u kojoj je sam Motobu demonstrirao
svoju veštinu. Sudeći prema knjizi Motobu je koristio prirodan položaj. Može se
zapaziti i to da on prilikom blokiranja ili udaraca nije privlačio drugu ruku
do kuka, već je držao kao štit preko celog tela, što mu je omogučavalo da
spremnije krene u kontra-akciju. Veliki Motobu je isto tako isticao potrebu za
uvežbavanjem i jačanjem slabijeg dela tela. Pri udaranju makivare koristio je
levu ruku koja je prirodno slabija ako ste dešnjak.
Motobu je prvi koji je uveo punu upotrebu vodeće ruke
za vreme akcije, što je za njegovo vreme, bio jako napredan stav. Do tad je
primenjivan ortodoksni metod koji se sastojao u blokiranju prednjom rukom, dok
je zadnja ruka bila spremna za kontra-napad. Motobu je smatrao da je prednja
ruka brža i efikasnija u akciji, s obzirom da je bliže protivniku.
RAZORNA SNAGA KEIKOKENA
Ćoki Motobu se uglavnom oslanjao na tehnike ruku, dok
je stopala i kolena koristio samo kao pomoćna sredstva za udarce u stomak,
prepone i cevanice. Voleo je da ščepa protivnika koristeći pri tom osnovne
tehnike pokrivanja rivalovih šaka i ruku. Njegovi napadi nisu usmereni samo na
lice, već i na prepone i kolena. Prednja i zadnja pesnica, pesnica sa jednim
zglobom i lakat bili su njegovo omiljeno oružje. Prema Nagomineu, Motobu je
pridavao veliku važnost pesnici sa jednim zglobom - keikoken, i ovu tehniku je
vežbao na makivari, udaranjem iz sve snage. Tokom godina uvideo je da u tesnom
postoru stari udarac pesnicom može biti ublažen ili nedovoljno efikasan. U
takvim situacijama je keikoken daleko povoljniji. Nagamine je zapisao:
- Nijedan
karatista i istoriji okinavljanskog borenja nije uspeo da pobedi Motobua i
destruktivnu silu njegovog keikokena.
Motobu je prvi majstor karatea sa Okinave koji se
preselio u Japan, pretekavši u tome Funakošija za oko godinu dana. Došao je u
Osaku 1921. godine, ali ne sa namerom da predaje karate. Posle dve godine sreo
je izvesnog učitelja džudoa po imenu Doi koji je ohrabrio Motobua da počne da
predaje karate. Konačno počeo je da daje časove i izvodi demonstracije na
području oko Kobea i Osake, da bi se, nedugo potom preselio u Tokio. Kada je
stigao u Tokio morao je da se sretne sa Funakošijem sa kojim, i pored ranijeg poznanstva,
nije imao najbolje odnose. Sukob se svodio na borbu za liderstvo u karateu.
Funakoši je smatrao da Motobu uopšte ne razume pravu prirodu karatea.
Sa svoje strane Motobu je govorio da je Funakošijeva
veština samo imitacija karatea i ništa više. Jedan japanski učitelj karatea,
Fuđivara, isticao je da u strogom klasnom sistemu na Okinavi Motobu sigurno
stoji dve stepenice iznad Funakošija. Pričalo se da je Motobu izazvao
Funakošija na dvoboj u kome je Ćoki Motobu poslao Funakošija na pod jednim
udarcem u lice, tek da bi pokazao ko je pravi "gazda". Međutim, niko
nije u stanju da potvrdi tačnost ove priče.
Svejedno, tokom godina vođstvo u karateu prešlo je u
Funakošijevu školu. Motobuov stil, čini se, danas ne postoji kao
sistematizovana celina. I dok je Funakoši imao uz sebe veliki broj zaštitnika i
uglednih prijatelja, Motobu je živeo izolovano. Ovo se slaže i sa mišljenjem Konišija
koji je neko vreme bio njegov blizak prijatelj i koji ga nikad nije video u
nekoj pravoj borbi. Kao da se, nekada plahi i agresivni Motobu, primirio pod
naletom godina. Mnogi podaci govore da je Motobu bio pošten i prilično jednostavan
čovek kome je nedostajalo obrazovanje i inteligencija jednog Funakošija. Motobu
nije dobro govorio japanski (na Okinavi se govori sasvim različitim
dijalektom), pa je, dok je živeo u Tokiju, Jasuhiro Koniši bio njegov najbliži
prijatelj i tumać.
Tako je Ćoki Motobu ušao u duboku starost. Jedan od
najvećih legendi karatea, ali istovremeno i jedna od najkontradiktornijih
ličnosti kimono veštine, bio je između hvalospeva i osporavanja. Malo
informacija za koje se može tvrditi da su tačne uvek će podgrevati priče o
slavnom borcu.
Ćoki Motobu je poslednjih devetnaest godina proživeo u
Japanu, uglavnom predavajući karate, a 1940. godine se vratio na Okinavu gde
je i umro 1944.godine.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 29, januar 1989.,
strana 14-15
Постови
Нема коментара:
Постави коментар