Prevod: Marijana Ćitić
Kada novinar dobije
zadatak da napiše članak za novine, najčešće se učini da bi intervju bio
najbolje rešenje. Prvo rukovanje, zatim uključen magnetofon, neobavezno
ćaskanje nekoliko minuta, a zatim prelazak na razgovor o temi - i posle dva-tri
sata priča za čitaoce je gotova.
Ipak, nije sve tako
lako kao što izgleda. Intervju zapravo počinje od zastrašujuće prazne trake u
koju treba smestiti priču koja po mogućstvu treba da bude "ona prava".
Kako to izvesti? Prema onome što iskusni novinari kažu, dobra priča nastaje
tako što intervjuom ne pokušavamo da otkrijemo ko je osoba koja nam je
sagovornik ili šta je ona uradila, već zašto je ona "magnet" za
javnost.
S ovim u vezi za dobar
razgovor sa majstorom borilačkih veština moglo bi da se počne sa pitanjem:
"Pričajte nam o svojoj prošlosti", gde bi uz događaje koji su se u
njegovoj prošlosti desili, dobili i psihološku sliku našeg sagovornika, njegove
želje, pogled na svet, stavove prema ljudima i takav intervju postaje
poslastica za čitaoca.
Ali svako pravilo ima
izuzetaka. Pošto smo postavili ovo pitanje Teri Hajašiju za vreme intervjua, on
nam je ravnodušno i nezainteresovanim tonom svoju gotovo pedesetogodišnju
karate-istoriju ispričao za 90 sekundi. Sekundi, ne minuta. Na ponovljeno isto
pitanje, jer smo mislili da se nismo dobro razumeli, samo je dodao nekoliko
detalja na svoj prethodni, vrlo kratak odgovor i to je bilo sve.
Svaki iole nestrpljivi
novinar bi ljutito ustao i otišao neobavljena posla. Za one strpljive, ovo bi
značilo samo jedno. Hajaši nama postavlja zahtev: "Sledeće pitanje
molim!" Prema ovome može da se zaključi da je Hajaši težak sagovornik, ili
nema šta da nam kaže? Teško da je tako. Više je izgledalo da on nas pita:
"Šta ustvari želita da saznate od mene?"
U svemu tome ohrabrenje nam je bio njegov osmeh koji
je mnogo govorio: rekao nam je da je Hajaši nekomformista, čovek koji radi po
svojoj volji i instiktu, koji pri tom nije individualista. Naprotiv-veliki je
borac za povratak karatea njegovim tradicionalnim korenima.
I tu priča
počinje...
Kada je imao 20 godina, nije se zadovoljio onim što je
o karateu naučio već je odlućio da otputuje na Okinawu u nameri da o karateu
dozna od što više učitelja. Ovo nije uradio iz dosade, iz razloga što je hteo
da život učini zabavnijim: pre toga se dugo bavio džudoom. A i vreme u koje je
živeo bilo je dosta nezahvalno za razvoj borilačkih veština - Japan se
oporavljao od posledica II Svetskog rata. Došavši na Okinawu, morao je da prođe
kroz mnoge kavge sa lokalnim stanovništvom, sve dok ga nisu prihvatili.
Ubrzo je Hajaši odlučio da odustane od takve
diplomatije i dokazivanja. Javno je izazvao na dvoboj sve studente karate
akademija koje je posećivao. I nije bila daleko istina da je pomalo drski
Hajaši mogao da pobedi gotovo svakog ko bi pristao na borbu.
Posle nekoliko mečeva tu i tamo, okinawske novine su
počele afirmativno da pišu o ovom mladom borcu, čak su predlagali da mu se
dozvoli da počne da obučava učenike. Jer pošto ga niko nije pobeđivao, dokazao
je svoj kvalitet.
Svrha tih izazova na borbu Hajašiju nije bila puko
samodokazivanje; hteo je da na taj način skrene pažnju svojih učitelja ali i da
dokaže da i on dosta zna. Hteo je još da ući, ali i da podučava druge.
I ma kako to otrcano zvučalo, on je bukvalno tragao za
znanjem. Na primer, na Okinawi je tada živeo i radio čovek koga je Hajaši
nekoliko puta kontaktirao i molio ga da ga primi za učenika ali on je to
odbijao. Kenko Nakaima nije ga želeo za učenika, jer je tada razvijao malo
poznat i nov stil, ponikao samo u njegovoj porodici, zvan ryue-ryu i hteo je da
ga prenese na svog starijeg sina i ni na koga više. Ali, Hajaši je bio neumoljiv:
uporno je saletao velikog majstora, čak je tri dana gladovao sedeći na
stepeništu ispred Nakaimine kuće i pratio ga kada je ovaj odlazio na treninge
tako da je na kraju Nakaima pristao da mu bude učitelj.
I tako je narednih 20 godina Hajaši bio okružen mnogim
karatistima koji su postali legende. Kako on sam kaže, dok je učio razne
stilove kod raznih instruktora on je pronalazio put da prepozna i izdvoji
originalne tradicionalne elemente karatea.
I kao što je bio uporan u tome da pronađe sebi učitelja,
isto tako je bio kritičan prema svima, pa i svojim učiteljima. Na primer, učio
je umetnost korišćenja oružja kod poznatog instruktora Shinken Taira. Posle
dugogodišnjeg vežbanja, Taira je došao kod Hajašija kući da mu urući diplomu. Ali, Hajaši je diplomu
uzeo, iscepao i bacio pred učitelja. Smatrao je da diplomu još nije zaslužio i
da su je on i ostali učenici bez mnogo truda dobili. On je imao svoje
kriterijume i nije imao strpljenja sa onima koji ga nisu razumeli. Pa makar to
bio i njegov učitelj.
I tako, tragajući za znanjem, dosta je putovao po
svetu ali je bio i u ulozi učitelja. Za razliku od mnogih drugih, Hajaši je
verovao u vrednosti stalnih susreta sa svojim bivšim i sadašnjim učiteljima kao
i sa učenicima. Dosledan ovoj težnji, on je bio na stalnom proputovanju od
seminara do seminara, od škole do škole. Njegov cilj je bio jasan: u ovom
vremenu brzog života i još bržih promena, tradicionalno originalno nasleđe
karatea se mora sačuvati. Borilačka veština jeste i sport i veština, i to današnji
praktičari nikako ne smeju da
zaborave.
Ova priča može da kod čitaoca stvori sliku o Hajašiju
kao o strogom puritancu. Ali, to nije tačno: on je naprotiv vrlo prijatan,
ljubazan čovek, pomalo stidljiv i suzdržan-nikako nerazuman, strog ekscentričan
tradicionalista. On ima smisla za humor i vidno je uživao u večeri koju smo
zajedno priredili. Samo kada se razgovara o karateu, on postaje ozbiljan.
Za vreme polaganja za nova zvanja, Hajašijev metod je
sledeći: za vreme svih ispitnih demonstracija, on je miran i tih. Ne
komentariše svakog pojedinačno, posle završene demonstracije, već sačeka da svi
učenici završe svoj deo, za to vreme ih budnom i opreznom pažnjom prati, a
zatim prilazi mikrofonu i jasno analizira svaku grešku koja je napravljena. Ali,
on se ne postavlja u ulogu sudije šta je dobro, a šta ne u američkom karateu,
koristeći to što je Japanac. On poštuje američki karate, ali iznad svega
poštuje ideju o neophodnom zajedništvu u svetu karatea danas.
Njemu je jasno da se to zajedništvo i jedinstvo ne
može ostvariti ujedinjavanjem mnogobrojnih stilova u jedan. Čak smatra da svaki
stil treba da zadrži i razvije svoju individualnost; ali, zajedništvo se može
ostvariti na drugim poljima kao što su: kriterijumi za polaganje za majstorska
zvanja, kriterijumi takmičenja, suđenja. Tu se može stvoriti jedan kriterijum
za sve. U isto vreme, u svrhu stvaranja što čvršćeg jedinstva, treba što češće
organizovati savetovanja, javne diskusije i uopšte skupove između karatea
raznih stilova.
S pravom Hajašija možemo da nazovemo duhovnim
pokretačem u borilačkim veštinama. Učeći isključivo shito-ryu stil Kenwa
Mabuni-ja (shito-ryu-kai), on je danas prvi čovek stila znanog kao Hayashiha-
Shito-ryu-kai. Kada je goju-kai stil krajem 70-tih godina doživljavao
previranja, nekolicina njegovih pristalica je otišlo Hajašiju, posle čega su
oni svoj stil preimenovali u Hayashi karate-do goju-ryu. Slično ovome, on se
zalagao za približavanje škole shoto-kan karatea i wado-ryu škole.
Ipak, on nije "čovek na svoju ruku". Iako se
udaljio od Mabunijevog shito-ryu stila, on je ipak ostao veran tradicionalnim
osnovama tog stila. I ako se jednom nađete pod štitom Hajašijevih ideja, znajte
da nije važno kom stilu pripadate, važno je samo da se slažete da se tradicionalno
nasleđe vašeg stila sačuva od zuba vremena i vrtloga promena.
Hajaši nije prezirao promene. Čak je i sam bio
inovativan, ustanovljavao je nove tehnike (iskušavao je nove tehnike u Americi,
pre nego što je predlagao da one ustanove u Japanu) i smatrao da su one isto
tako potrebne kao što je važno da se one stare ne zaborave.
Hajaši je bio borac za širenje svoje organizacije u
svetu ali se isto tako zalagao za građenje čvršćih veza između borilačkih
veština u svojoj zemlji. Kao stariji član svoje karate organizacije u Japanu -
Federacije sve-japanskih karate organizacija - bio je vrlo aktivan na
propagiranju svojih ciljeva, posebno težnje da se naprave univerzalni
kriterijumi suđenja na takmičenjima. Svoje članstvo u ovoj organizaciji je
shvatio kao dobar put da se karate javnosti skrene odlutala pažnja sa
tradicionalnih korena karatea kao sporta i kao veštine. U svemu tome nije
zanemario činjenicu da svaki stil treba da razvija svoje posebnosti.
Pod njegovim rukovodstvom, stvoren je jedinstven
sistem pravila kao i kriterijumi za vrednovanje i ocenjivanje majstorskih
zvanja koji se danas koriste u nekim stilovima.
Vreme intervjua ističe. Čini se da napraviti ovaj
tekst i nije bio tako težak posao, kada znamo da Hajaši ume tako ljubazno da se
smeši. O njemu ima još dosta nerečenog. Neka delić te preostale priče kažu ove
fotografije.
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
oktobar 1989., br.
29, strana 2-3
Постови
Нема коментара:
Постави коментар