(Ana Marić)
Od jedne hiljadama godina stare budističke doktrine stvoren je put ka
pobedi.
Da bi ga razumeli, karate možemo smatrati
"oblikom nasilja" koji je predodređen da nam služi kao neka vrsta
lične odbrane od spoljašnjih napada,
a možemo ga tretirati i kao vrstu sporta, sličnu slobodnoj borbi, keču ili
boksu.
Ali karate možemo shvatiti i kao način ljudskog
postojanja, način borilačke veštine, sredstvo da se obogati i dovede u
ravnotežu sopstveno postojanje, metod kojim se obrazložava naš odnos sa samim
sobom, našim pokretima i našim telom.
U savremenom životu, složena i iskidana jednim ritmom
koji je sve brži, svest o sebi je često samo u jednom malom deliću dana jasno
primećena ili je uopšte odsutna. Da li možemo da budemo svesni sebe samih, u
svakom pokretu, u toku našeg hoda, pri pokretima naših ruku, pri zvuku našeg
glasa? Ne možemo da poričemo da ne postoji rastrojenost između našeg tela i
naše svesti, odvajanje između tela i misli, a da ga i ne primećujemo ili smo ga
samo neodređeno svesni.
Dok se istočnjačka kultura suočila sa ovim problemom
pružajući hiljadu mogućnosti, analizirajući ga i temeljno ga proučavajuči u
svim njegovim vidovima, došavši na kraju do hiljadu kritičkih opažanja koja se
komadaju i razvijaju u mnoštvo odgovora i rešenja, dotle je Zapadna kultura
oduvek imala kao svrhu ljudskog života, postizanje harmonije sa celokupnim
postojećim svetom, a postojanje samog sebe je shvaćeno i prihvaćeno samo kroz
ovo opšte jedinstvo koje obuhvata i sebe i druge, telo i pokreti, priroda i
čitav univerzum, prema ovom idealu kao delu celokupnosti su bili osnova svake
filozofije i doktrine, kao i Zena.
Zen je uticao i još danas utiče na narode krajnjeg
istoka, posebno na Japance, i zajednički je za mnoge vidove savremenog života:
tradicionalnim borilačkim veštinama, džudou, aikidu, karateu, kendu, kao i
aranžiranju cveća (kado), ceremoniji uzimanja čaja, kaligrafiji (šodo), pa do
različitih vidova umetnosti kao što su poezija, slikarstvo, arhitektura,
keramika. Svaki od ovih vidova je sjedinjen u traženju "doa", putem
koga se dostiže stanje duboke duhovne svesti o sebi samom i o ostalom svetu,
puta koji je tako jedinstven i dubok koji oslobađa i ujedinjuje sve ljudske
aktivnosti.
Nije važno da se baš izabere "do" kao način,
pod uslovom da se čovek permanentno zalaže i teži ka cilju. Učitelj mačevanja
Mijamoto Musaši, koji je živeo u Japanu početkom XVII veka, je pripovedao:
pošto je posle 50 godina istrajnog vežbanja mačevanja dostigao onaj pravi put,
otkrio je da mu je u tom trenutku sve bilo dostupno, i nijedna veština mu nije
bila nepoznata, postigao je posebno stanje svesti i otvorio mu se beskrajni
horizont te nije više bilo tajni za njega, njegova slikarska i kaligrafska dela
su to i dokazala.
To je Zen koji objedinjuje u jedinstvo traganje za
perfekcijom i harmonijom, duhovno i formalno, i karatiste i kaligrafe, aranžere
cveća i one koji se bave kendom, one koji prisustvuju ceremonijama uzimanja
čaja ili monahe koji meditiraju u tišini po Zen manastirima, rasutim svuda po
Istoku.
Nemoguće je ukratko definisati Zen: ništa nije
jednostavnije i istovremeno komplikovanije od ove reči koja u sebi ujedinjuje
doktrinu, model života koji nema pravila. "Zen je u svim istočnjačkim
filozofijama - objasnio je maestro zena Daisetsu Suzuki - ali to nije logički i
analitički sistem, on je van svake logike. Zen nije religija u uobičajenom
smislu reči jer nema onoga koga slavi, nema nikakvih obreda za proučavanje,
niti razmišlja o nekim budućim boravištima kojima su predodređeni vernici, niti
se bavi dušama... Zen je put, način, jedno iskustvo, život, a istovremeno to i
nije."
To je mogućnost da se dostigne kroz meditaciju i
vođenje jednog načina života, stanje jedne visoke svesti u kome čovek postiže
da se sjedini sa stvarnošću - univerzumom, da osvoji mesto u naručju sveta, i
tako mu potpuno pripadne i da za njega više nema tajni jer sve je u njemu i on
je u svemu.
Zen je u svakom pogledu uticao i na borilačke veštine,
bušido, nadahnjivao rigorozne etičke zakone i postao osnova za sve vrste borbi,
od onih najstarijih i tradicionalnih do ovih modernijih.
Kada je učitelj Gičin Funakoši modifikovao stari
termin tode (ruka Kine) u kara-te (prazna šaka) da bi odredio
borilačke veštine koje je podučavao, odlučio je da potraži onu tačku
povezanosti sa Zenom koga je definisao u duhovnom smislu starih borilačkih
veština, stvarajući isti način vežbanja tehnike. Prazna (kara) je, iznad svega bila shvaćena kao traganje za duhovnim
stanjem tipičnim za Zen koji je postao glavna osnova karatea kao što je bio i
za druge veštine i umetnosti, pored bušida koga je Zen oblikovao i na koji je
imao uticaja. "Kao uglačana površina ogledala koje odbija bilo koju stvar
ispred sebe - objašnjava Funakoši - i kao što mala dolina odjekuje zbog najmanjeg
zvuka, tako isto karatista mora da iz svog razima odstrani slabosti i egoizam
da se napregne da bi odgovarajuće reagovao na sve uslove."
Zenov ključ karate je u instiktivnoj reakciji, kao i
kod ostalih borilačkih veština i drugih vidova umetnosti u savremenom životu,
koji su svi nadahnuti njim.
Karatista koji sledi put Zenovog učenja, ne razrađuje
zbog logike svoje sopstvene kretnje, njegov organizam deluje bez prave
svrsishodne progamiranosti i u prednosti je pred protivnikom koji mora da
razmišlja o svojim kretnjama i reakciji. Ovom se događa i potpuna
indetifikacija borca sa sopstvenim oružjem i tehnikom: smisao dualizma
čovek-oružje ili čovek-pesnica je isključen, ruka, telo, pesnica, sve postaje
jedno. Zen primenjen, kod karate treninga, oslobađa karatistu svih slabosti
uma, lišava ga straha ili pretenzije prema pobedi, i sve su one podjednako
štetne. Misli su iznutra, ali nesvesno, koncentrisane na protivnika, na njegovu
odsutnost, i kad se ukaže prilika za udarac, nema potrebe za razmišljanjem,
organizam-telo deluje automatski jer su dostigli dimenziju "uma" (duhovne praznine) u kojoj je sve
moguće i kretnja teče glatko, prirodno, bez prividnog izbora ili odluke.
I u toj praznini se energija, ki potpuno otkriva:
napad udarcem iz sve snage prema vitalnoj tački protivnika, kontrolisan na
milimetre od cilja dok celo telo, mišići i nervi, i ceo um se sjedinjuje u jedno
te je pokret izuzetno harmoničan, precizan i poguban.
Prazan um,
nula, je uobičajen u karateu kao i u drugim vidovima Zena; takvo stanje uma Zen
monasi dostižu kroz meditaciju u tišini, postižu oslobođenje uma od svih
strasti, tako da su usmereni na same sebe, a da to i ne žele, nesvesno. Spoljni
uticaji su odstranjeni, iako su prisutni tako da je harmonija u nama samima i u
svetu koji nas okružuje, u našim sposobnostima, u našem znanju, u našem telu i
našem umu. U ovom stanju duše u kome čovek pokazuje ono najbolje od sebe, i u
ovim uslovima gde umetnik Zena, slobodan, relaksiran, lišen i briga oko svoje
tehničke pokretljivosti, i oko posla koji treba da usledi, ostavlja da ga
"kovitlac vetra uzme za ruku", i gde karatista odgovara na napad
pokretom koji ga vodi ka pobedi, preciznim napadom koga skoro nije ni svestan,
kao što majstor mačevanja kako nam se čini, čudom, izbegava opasan ubod oštrice
protivnika.
Svi osnovni principi karatea, stabilnost,
koncentracija i harmonija čitavog tela, širenje energije , kontrolisano disanje
koje stvara i razvija ki energiju potiču iz Zena, i da bi se došlo do pobede,
to traganje za savršenom efikasnošću u borbi će dobiti smisla samo ukoliko je
teorizovano i vođeno na ovaj način, koga je ovaj princip inspirisao i stvorio.
Odvojen od Zena, karate se često svodi na jednostavnu sportsku formu, po
tehnici i metodima slićnu drugim oblicima borbe koji su već prisutni, i čije su
osnovne karakteristike snaga, fizička pokretljivost, ali tako ne može da bude.
Karate je nešto više od običnog oblika borbe gde se pobeda smeši jačem ili
pokretljivijem protivniku; kada bi bilo tako ne bi videli i starije majstore
kako se bore, bez trunke napora, sa mlađim ili fizički jačim i istreniranijim
protivnicima. Karate, sa drge strane pored sportskog i fizičkog aspekta, je i
način , metod za upoznavanje svoga sopstvenog Ja da bi se postigla, u harmoniji
sa ostalim ljudima i sa celim univerzumom ukupna savršenost ličnosti, ravnoteža
između duha i tela, između svesnog i nesvesnog, kao svrha vežbe koja je u isto
vreme i fizička i duhovna.
Mada nećemo moći da dostignemo tačku koju su dostigli
stari borci, ali možemo, uz pomoč fizičkog treninga, i pre svega uz onaj
duhovni, da dostignemo stanje svesti o nama samima, koje će nam pomoći da postignemo,
u karateu a i na drugim poljima, najbolje rezultate; stanje koje nam dopušta da
pre svega i iznad svega pobedimo nas same.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 29, januar 1989.,
strana 16-17
Постови
Нема коментара:
Постави коментар