POP LUKA LAZAREVIĆ
(Svileuva, 1774 -
Šabac, 29.04.1852)
Preci Luke Lazarevića došli su u
Posavotamnavu iz Birča u Bosni, u prvoj polovini 18. veka.
Luka je rođen 1774. godine u
Svileuvi, od oca Todora i majke Jevrosime, koja je bila rodom iz Mišara. U
zadruzi su živela braća Lazar i Todor Lazarević. Todor je, sem Luke, imao još
četiri sina, a Lazar samo jednog — potonjeg kneza Ranka. Zbog toga je Lazar
Luku posinio.
Kneza Ranka Lazarevića Turci su,
na prevaru, ubili u Šapcu početkrm 1800. godine.
Luka je više od tri godine proveo
na školovanju u Austriji, čime se svrstao u malobrojni krug pismenih ljudi
ondašnje Srbije. Kad se vratio kući, oženio se kćerkom Maksima Pejića iz
Zabrdice, a zatim se zapopio i dobio za parohiju Koceljevu i Ljutice. U ovom
braku proveo je sedam godina, a onda je popadija umrla, izrodivši Luki
prethodno dva sina — Mihaila i Kuzmana.
Do 1807. godine, Luka je živeo u
Svileuvi, a onda je prešao u Šabac. Pomno se starao o porodici kneza Ranka
Lazarevića. Njegove sinove, Dimitrija i Marka, poslao je u Mitrovicu na
školovanje, ali je Dimitrije u Mitrovici umro. Marko je napravio uspešnu
karijeru. Luka ga je prvo postavio sebi za ađutanta, potom je bio kapetan
tamnavski sa sedištem u Svileuvi, pa član Suda Okruga šabačkog, a zatim i
predsednik Suda. Ubijen je za vreme Katanske bune u Šapcu 1844. godine.
Već prvih dana ustanka, Pop Luka
je bio među ustanicima. U februaru 1804. godine učestvovao je u boju na
Svileuvi, gde su Turci upali i počeli pljačkati stanovništvo. Ustanici, potpomognuti
sa 200 vojnika koje je poslao Prota Mateja Nenadović, žestoko su se
suprotstavili Turcima i prisilili ih da prihvate borbu. Puškaranje je trajalo
nekoliko dana, a onda su, pošto je Turcima ponestajalo hrane, usledili
pregovori. Ustanici su dozvolili da šanac napuste bosanski Turci. Međutim, kako
su sa njima pokušali da se izvuku i Turci iz Beogradskog pašaluka, ustanici su
hrabro napali i potukli i jedne i druge, 28. februara 1804. godine.
Iz Svileuve, ustanici su otišli
na Šabac i blokirali grad na Savi, u kome je bila smeštena turska vojska. Posle
više borbi i okršaja, Turci su, u aprilu 1804. godine, napustili utvrđenje i
Savom otišli u Beograd.
Već u ovim prvim borbama, Luka se
iskazao kao veliki junak i vešt vojnik. Zahvaljujući tome, izbio je u prvi red
starešina i postao vođa tamnavskih i posavskih ustanika.
Po Karađorđevoj zapovesti,
ustaničke jedinice su se potom skoncentrisale oko Beograda, radi oslobođenja
ovog grada. Pop Luka je bio na položaju na Vračaru, gde je topovskom vatrom odbijen
jedan napad Turaka, a zatim su im, u Savamali, naneti ozbiljni gubici.
Pošto je Đorđe Ćurčija, sa svojim
ljudima, likvidirao turska uporišta u Jadru i digao narod na ustanak, bosanski
Turci su, 12. avgusta 1804, prešli Drinu između Janje i Zvornika, sa preko 2000
vojnika. Turci su spalili Loznicu, Kozjak, Dobrić i još neka mesta i preko
Lipnice prodrli do Krupnja, a pohvatano stanovništvo pobili.
Saznavši za upad Turaka u Jadar i
Rađevinu, Karađorđe je u pomoć poslao Luku Lazarevića i Milovana Grbovića, sa
nekoliko stotina ustanika. Međutim, do sukoba sa Turcima nije došlo. Pod
komandom Mus-age i Bege Novljanina Turci su, preko Mačve, 17. avgusta 1804.
godine, iznenada upali u Šabac. Pošto su pobili sedamdesetak lica, još istog
dana su se, pre ponoći, vratili u Bosnu.
Sredinom 1805. godine, Jakov
Nenadović sa valjevskom i Luka Lazarević sa šabačkom vojskom, krenuli su na
Sokolsku nahiju, oslobodili je, digli narod na ustanak i opkolili utvrđeni
grad, oko koga su postavili straže. Potom su produžili u Užičku nahiju koju su,
takođe, pobunili i oslobodili od Turaka. Tukući Užice topovima, zapalili su
grad i prisilili Turke na predaju. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima
platili veliku globu. Pop Luka je od Bega Novljanina, po čijem nalogu je ubijen
njegov brat od strica Ranko Lazarević, za kaznu dobio arapskog ata sa
skupocenom opremom.
Za vojvodu, Karađorđe je Luku
imenovao u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom se Luka raspopio, a zatim
se, po drugi put, oženio Danojlom iz Šapca, čiji su roditelji bili iz rađevskog
sela Cvetulje.
Krajem 1805. godine, Turci su
pripremali veliku ofanzivu na Srbiju, napadajući sa tri strane. U Šapcu su
Turci pobili srpske straže i ovladali celom varoši. U trećoj dekadi decembra,
oko 3000 ustanika je napalo šabačku tvrđavu, tukući je puščanom i
artiljerijskom vatrom. Posle dva dana, borba je počela da jenjava, jer je
ustanicima ponestajalo topovske municije; isto tako, očekivao se dolazak
Karađorđa i njegovih jedinica. Luka Lazarević je morao napustiti opsadu i
pohitati u pomoć ustanicima na sektoru Drine, jer je 3000 turskih vojnika
prešlo u Srbiju kod Zvornika i ulogorilo se kod Lešnice. Do boja je došlo 29.
januara 1806. godine. Sa srpske strane, učestvovali su Luka Lazarević sa svojim
elitnim korpusom, kao i Petar Jokić i Živko Dabić sa svojim jedinicama.
Ustanici su uspeli da osujete nameru Turaka da prodru ka Šapcu. Tukući ih
topom, izazvali su paniku u turskim redovima, razbili ih i primorali da se u
neredu povuku. Turci su imali velike gubitke. Poginula su i trojica turskih
starešina, čije su glave poslate Karađorđu u Šabac.
Uskoro su na ove položaje stigli
Karađorđe i Jakov Nenadović, sa nekoliko stotina boraca. Sa Turcima su vođene
veoma oštre borbe, u kojima je Karađorđe bio ranjen u vrat. Pod pritiskom
nadmoćnijeg neprijatelja, ustanici su se, preko Mačve i Pocerine, povukli u
Jelenču, a Turci su ušli u Šabac i pridružili se svojoj posadi.
Krajem februara 1806. godine,
ustanički položaji su se nalazili u Varni, u selima pored Dobrave, i u Mačvi. Šabac
je ponovo bio blokiran.
Sredinom aprila, bosanski Turci
su upali u Svileuvu, zapalili Lukinu i još neke kuće, a onda krenuli ka
Valjevu. U Čučugama ih dočeka Luka i druge srpske vojvode. Turci su pretrpeli
ogromne gubitke i bili su prinuđeni da se vrate u Bosnu. Ustaničke jedinice su
ih gonile sve do Drine.
Nakon toga, Lukine jedinice su se
naizmenično nalazile na drinskom frontu i u opsadi Šapca. Zna se da je, u junu
1806. godine, učestvovao u borbi sa Turcima kod Salaša Crnobarskog; prema
zvaničnim izveštajima, Turci su imali 16 mrtvih i 150 ranjenih, a ustanici su
zaplenili dosta oružja i veliki broj konja. Kod Crne Bare, Luka je tri dana bio
opkoljen u jednom šancu, sve dok ustanici nisu stigli u pomoć i razbili obruč.
U drugoj polovini juna, iz logora
u Crnoj Bari, sa 300 svojih vojnika, Luka je prešao Drinu i u Balatunu uhvatio
jednog subašu i još jednog Turčina. Doveo ih je u logor u Crnu Baru gde su, iz
osvete, jer su opljačkali veliki broj Srba u Bosni, bili nabijeni na kolac.
Krajem jula i prvih dana avgusta
1806. godine, Luka je učestvovao u nekoliko borbi sa Turcima u istočnoj
Posavotamnavi.
Vojska bosanskog vezira, krećući
se od Šapca ka Beogradu, stigne u Mesarce. Tu je presretnu jedinice Jakova
Nenadovića, Luke Lazarevića i Janka Katića. U žestokoj borbi, Asan-paša je bio
razbijen i potisnut nazad ka Šapcu. Progonivši Turke, ustanici su u Krniću
naleteli na jednog starog Turčina, koji na prevaru ubije Janka Katića.
Za to vreme, glavnina turske
vojske je napredovala drumom ka Beogradu. Zato Jakov Nenadović i Luka Lazarević
napuste gonjenje Asan-pašine vojske i vrate se u Beljin, gde su, kraj
Vukodraže, celu noć tukli logor iz pušaka. Čuvši za propast Asan-pašine vojske,
a pošto je bio pod stalnom puščanom kanonadom ustanika, bosanski vezir odustane
od puta ka Beogradu i vrati se nazad, na početne položaje na Šabačkom polju.
Bila je na pomolu najveća bitka u
1806. godini.
Iz Beljina, pod Karađorđevom
vrhovnom komandom, srpska vojska, u kojoj su bili Podrinci, Valjevci,
Šumadinci, Moravci i Gružani, zaputila se ka Mišaru. Pod direktnim Karađorđevim
nadzorom, pristupilo se izgradnji šanca. Ustanici su, 11. avgusta, pojačani sa
2000 Rudničana, pošto je na Mišar stigao i Milan Obrenović.
Narednog dana, 12. avgusta, kod
Karađorđaje održan sastanak komandanata ustaničkih jedinica, na komeje razrađen
plan borbe. Odlučeno je da se Karađorđe, sa 6000 pešaka, zatvori u šanac, a
Luka Lazarević i Mateja Nenadović, sa 2000 konjanika, da se sklone u šumu
između Žabara i Jelenče, odakle će, na ugovoreni znak, izvršiti juriš na tursku
vojsku.
Boj na Mišaru trajao je celog
dana, 13. avgusta 1806. godine.
Turska vojska je nastupala u
strateškom borbenom redu. Kad bi se prvi turski redovi približili srpskom
šancu, usledio bi plotun koji je proređivao neprijateljske redove. Pošto je
topovima dat ugovoreni znak, iz šume je krenula konjica, koja je bila podeljena
u dve grupe. Prva, pod komandom Luke Lazarevića, jurišala je prema šarampovu, a
druga, vođena Matejom Nenadovićem, krenula je ka Dumači, prema artiljeriji i
štabu turske vojske. Mada su bili iznenađeni naletom srpske konjice, Turci su
pružali žilav otpor. Izmešali su se vojnici jedne i druge vojske, kidisali
jedni na druge, sekli se i ubijali. Celo Mišarsko polje pretvorilo se u krvavu
klanicu. U odsutnom trenutku, nadvladala je srčanost ustanika. Turski pešaci su
počeli napuštati bojište i u neredu odstupati niz padinu, gde su ih dočekivali
Lukini konjanici. Razbijeni i preplašeni, Turci nagrnuše prema Savi, ne bi li
se dočepali Šabačke tvrđave.
Tu, u vrbaku pored rečice Dumače,
Luka nalete na Kulin kapetana. Obodoše besne konje i jurnuše jedan na drugog,
potežući kubure, ali ih one izneveriše. U besnom trku ati se sudariše i propeše
na zadnje noge, a njihovi jahači potegoše sablje. Luka odbi jedan udarac, ali
ga drugi dohvati po ruci, iz koje poteče krv. Planuvši od besa, Luka okrenu
konja i svom silinom zamahnu sabljom, ali Kulin odbi ovaj udarac; od siline,
Lukina sablja odlete u čestar. Turčin odmah zavitla đordom i spusti je na
nezaštićenu Lukinu glavu. Obliven krvlju i poluslep, Luka se u magnovenju
pribra, nagna konja na Kulina i udari ga šipkom preko lica. U tom času Luku
obuze nesvestica, te i ne ču plotun kojim je Todor Dragićević sravnio Kulina sa
zemljom.
Ranjenog Luku nisu odmah
pronašli. Mnogi su mislili da je poginuo i iskreno su žalili za njim. Izvesno
vreme, on se lečio na adi kod Prova, a onda ponovo stao u prve borbene redove.
Početkom 1807. godine, u Šapcu se
nalazilo oko 1000 turskih vojnika, sa nekoliko paša i begova, koji nisu uspeli
da se prebace u Bosnu. Oko grada su bile ustaničke snage. Posle pregovora sa
Karađorđem, Turci su napustili Šabac i, preko Badovinaca, otišli u Bosnu, a
Karađorđe je sa ustanicima, 7. februara, svečano ušao u grad. Za komandanta
grada Karađorđe je postavio Luku Lazarevića, sa posadom od 1000 vojnika. Na
ovoj dužnosti Luka će ostati sve do propasti Prvog srpskog ustanka. Morao je, u
složenim i otežanim uslovima, rešavati brojne civilne i vojne probleme:
snabdevanje i ishranu vojske i stanovništva, sprečavanje hajdučije i pljačke,
rešavanje pojedinačnih i grupnih sporova, itd. Postavljao je knezove i
oborknezove, a za policijskog starešinu postavio je Lazara Teodorovića.
Istovremeno, Luka je otvarao škole i radio na razvijanju zanata i trgovine.
I dalje je imao brojne sukobe i
okršaje sa Turcima, pretežno na nemirnoj Drini, sa jedne ili druge strane.
Krajem juna 1807, korpus turske
vojske prešao je Drinu i ušančio se kod Loznice. Na molbu vojvode Ante
Bogićevića, Luka je pritekao u pomoć, pa su zajednički, posle dužih borbi,
proterali Turke natrag u Bosnu.
U oktobu iste godine, preko 2000
Turaka je prešlo Drinu, između Lešnice i Loznice. Na njih su krenuli Luka
Lazarević i Stojan Čupić, opkolili sa tri strane i prisilili ih da se vrate u
Bosnu. Tih dana došlo je i do borbi između ustanika i Ali-paše Vidajića, koji
je u Srbiju prešao na sektoru između Janje i Zvornika. Vraćajući se sa plenom u
Bosnu, Turci su bili energično gonjeni i naneto im je dosta gubitaka, pre svega
zahvaljujući brzoj i energičnoj akciji Luke Lazarevića.
U sklopu ofanzivnih dejstava na
Bosnu, sa jedinicama iz Šabačke nahije i Jadra, Luka Lazarević je, u aprilu
1809, prešao Drinu kod Lešnice i, posle nekoliko borbi, opkolio Janju i
Bijeljinu. Ipak, početkom juna, pod velikim pritiskom Turaka, ustanici su se
morali povući iz severoistočne Bosne.
U januaru 1811. godine, izvršena
je reorganizacija Praviteljstvujuščeg sovjeta; uvedena su popečiteljstva,
formiran Veliki vilajetski sud, a Karađorđe je proglašen za poglavara države i
glavnog komandanta ustaničke vojske. Osnovni cilj reorganizacije bio je da se
ojača Karađorđeva vlast. U vezi s tim, u Srbiji su se oformile dve političke
struje — prva je bila za centralizaciju uprave i vrhovno poglavarstvo
Karađorđa, a druga za ograničenje voždove vlasti. Luka Lazarević je bio u
drugoj grupi i predstavljao opoziciju Karađorđu, ali je i dalje savesno
izvršavao sve svoje obaveze. Pošto je od samog Luke saznao za opozicioni blok,
Karađorđe je, veštim političkim manevrom, onemogućio svoje protivnike.
Početkom februara 1811. godine,
na osnovu izdate diplome, Luka je potvrđen za vojvodu i komandanta Šapca. Pod
upravu je dobio dve knežine — Tamnavu i Posavinu, sa 53 sela.
Krajem juna iste godine, zajedno
sa Matejom Nenadovićem, Luka je postavljen za komandanta sektora na Drini. Pod
njihovu komandu stavljene su Valjevska, Šabačka, Sokolska i Zvornička nahija.
Posle relativnog zatišja 1811. i
1812. godine, sledila je veoma burna 1813. Devetog marta, Luka je postavljen za
komandanta sektora od Save do Loznice, a pod njegovu komandu su stavljene
vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.
U junu 1813. počela je
koncentracija turske vojske u Bosni. Konačni obračun se približavao. Ustanici
su vršili poslednje pripreme za odbranu, jer se očekivao prodor turskih snaga
od Loznice ka Šapcu. Luki Lazareviću i Mateji Nenadoviću u pomoć su išli Sima
Marković, deo trupa Miloša Obrenovića i sam Karađorđe sa 14.000 vojnika i 12
topova. Ipak, ustanici se nisu mogli ozbiljnije suprotstaviti turskoj sili.
Krajem juna, Turci su zauzeli Lešnicu, a Petar Moler nije mogao odbraniti
Loznicu. Pošto je zaobišla odbrambenu liniju Cer-Kitog, posle desetodnevne
borbe, turska vojska je zauzela srpske položaje na Ravnju i prodrla ka Šapcu.
Pošto su ustanici trpeli ćoraze i na drugim frontovima, Karađorđe je, sa
članovima Sovjeta, 3. oktobra 1813. prešao Zemun. Uskoro su pali Šabac i
Beograd. Bio je to potpuni krah Prvog srpskog ustanka. Luka Lazarević je prešao
u Srem gde je, zajedno sa drugim ustaničkim starešinama, izdržavao karantin u
šumama kod Manastira Fenek. Odavde je, krajem oktobra, preseljen u Golubince, a
posle mesec dana — u gornju tvrđavu na Petrovaradinu. S namerom da izbegne
zahteve Turaka za izručenjem ustaničkih starešina, Ratni savet je, 23.
novembra, doneo odluku da se srpske starešine odvedu u Štajersku. U Judenburg,
Luka je stigao polovinom februara 1814. godine, gde je živeo veoma skromno i
povučeno.
Usledili su pregovori između
ruske i austrijske vlade; dogovoreno je da se srpske starešine puste iz
internacije zbog odlaska u savezničku Rusiju. U Štajerskoj, Luka je dobio pasoš
29. avgusta 1814. godine. Odmah se uputio u Irig po svoju porodicu, a onda
produžio u Hotin u Besarabiji, gde je stigao 26. oktobra iste godine. Ovde će
provesti skoro dve decenije.
Od ruske vlade, Luka je primao
300 dukata godišnje, a istovremeno se bavio trgovinom i uzimao spahiluke u
zakup. U Besarabijuje došao sa ženom Danojlom i sinovima iz prvog braka
Mihailom i Kuzmanom. U izbeglištvu je dobio još tri sina: Vladimira, Aleksandra
i Kostu. Stariji Lukini sinovi stupili su u rusku vojnu akademiju i postali
ruski oficiri. Mihailo je iskazivao veliku hrabrost i junaštvo. Pošto je
prethodno dva puta ranjen, poginuo je u Rusko-turskom ratu 1829. godine.
Luka se nije zadovoljavao
lagodnim životom u Rusiji. Stoga je, kao veliki patriota, odmah prihvatio poziv
kneza Miloša Obrenovića i, 1833. godine, vratio se u Srbiju, gde će doživeti i
najveća priznanja i najcrnje dane. Knez Miloš ga je ljubazno primio i ugostio,
postavio za člana Šabačkog magistrata i poklonio mu kuću u Šapcu, tačno preko
puta Jevremovog konaka. Na Oridu i u Šapcu, Luka je dočekan sa velikim
uvažavanjem i počastima.
Razumljivo je da je Luka, u svom
dugom životu, morao imati i neprijatelja. Spletkaroši i dostavljači lažnih
paškvila učiniše da je, čak tri puta, na kratko, gubio državnu službu.
Danas sa sigurnošću možemo
tvrditi da uzajamni odnosi Luke Lazarevića i Kneza Miloša nisu bili protkani
posebnom odanošću i prijateljstvom. Bili su to odnosi dvojice iskusnih i
taktičnih ljudi koji se međusobno ne vole, ali se trpe jer su jedan drugome
potrebni.
Lukina druga žena Danojla, sa
kojom je imao tri sina, umrla je 28. decembra 1843. godine, u 52. godini
života. Uživala je ugled hrabre i odlučne žene.
Pred kraj života, iz neutvrđenih
razloga, Luka se našao u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da
uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima.
Kad je u Šapcu, 1842. godine,
uhapšen Đuka Marković, član Suda, Luka Lazarević i Stevan Magazinović, članovi
Ustavne stranke, pokušaju da izbegnu hapšenje bekstvom u Beograd. Međutim, na
Topčideru su uhapšeni, vezani i dovedeni pred Kneza Miloša. Ovaj ih je dva dana
držao u zatvoru, a onda je naredio da se pod stražom vrate u Šabac i drže u kućnom
pritvoru.
Vučićeva buna je još jednom
ustalasala krv ostarelog ratnika. U avgustu 1842. godine, Miloš Bogićević je
dobio naređenje da uguši pobunu u Šabačkom, Podrinskom i Valjevskom okrugu.
Luka se sklonio u Vranjsku, u kuću Đuke Stojićevića, ali je tu uhvaćen, okovan
i bačen u šabačku tamnicu. Po svemu sudeći, u zatvoru je ostao do promene
dinastije, do koje je došlo u jesen 1842. godine.
Ponovnim dolaskom na vlast
dinastije Karađorđevića, Luka je postao član Saveta, najvišeg organa
zakonodavne i pravne vlasti. Bila je to najveća funkcija koju je u životu imao.
Zatekao se u Šapcu za vreme
Katanske bune, u septembru 1844. godine. Tom prilikom ubijen je Knez Rankov sin
Marko.
Zbog bolesti i starosti, Luka je
penzionisan 23. januara 1847. godine.
Bio je omanjeg rasta,
crnomanjast, koštunjav, hitar, ćutljiv, žestoke naravi, živ, energičan, uredan,
oštar i pravičan. Prema tvrđenju njegovih biografa, imao je 14 ili 17 rana, a
jedan kuršum u telu odneo je u grob.
Umro je 29. aprila 1852. godine i
sahranjen je, uz dostojan ispraćaj velikog broja Šapčana, pored šabačke crkve.
Za čoveka koji je toliko puta gledao smrti u oči i preturio mnogo štošta preko
glave, živeo je dugo — nepunih 80 godina.
Lukino junaštvo Filip Višnjić je
opevao u nekoliko narodnih pesama.
Iz knjige:
Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I
PODRINCI
Štampa "Dragan
Srnić"
Šabac, 1998.
Tekst i slika
preuzeti sa adrese:
Постови
Нема коментара:
Постави коментар