Već sam u
prethodnim pričama govorio o nekim previranjima u mom shvatanju karatea, a i u
životu uopšte. Ovaj put ću da pokušam da opišem vrhunac sukoba sa “strašnim
neprijateljem”, sa samim sobom.
Vojislav Bilbija: U potrazi za većnom svetlosti
U MANASTIRU KRKA
Posle moje “doživotne” diskvalifikacije imao sam
potrebu da se udaljim iz beogradske sredine i utočište sam našao u manastiru
Krka. Zahvaljujući prekrasnoj okolini manastira mogao sam neograničeno i u miru
da treniram i meditiram. Pre podne obavljao sam svoje redovne dužnosti u
ambulanti u Kistanjama kao zubni lekar stažer, dok bi posle podne provodio u
manastiru slikajući ikone za novu crkvu u Kninu. Bio sam gord i ponosan svojim
treninzima i seansama Zen meditacije. Biti savršen, biti nadmoćan, nepobediv,
poseban… sve te zavodeće i lažne misli strujale su i bučale kao odjek neke
prividne tišine u meni. Nisam mogao da se oduprem nekom svom unutrašnjem
šaputanju koje me je neprekidno zavodilo i gonilo na podvig. “Sve je moguće,
dodirnuti ćeš i one nadčovečanske i nadprirodne moći” strujalo mi je kroz
glavu.
U momentima tih razbijenih duhovnih stanja ograniči se
um, pa sve svodi ka sebi i o sebi. Neka čudna koprena okuje pamet. Sve izgleda
normalno ako je prilagođeno samom sebi. I neki moji prijatelji koji su se
bavili istom vrstom meditacije, pričali su mi da osećaju isto. Neke od tih
prijatelja sam prerano i tragično izgubio. Potpuno su se prepustili i
poverovali zavodećoj obmani šaptača. U početku je išlo prekrasno, uspesi su se ređali,
taština je rasla. Svi izgledahu sebi nadnormalni, genijalni, prizvani i svi
redom su to konstantno dokazivali, sebi i drugima. Započinjali su sulude
podvige i eksperimente. Bili su bezgranično sigurni u svoju”nadprirodnu” moć
samokontrole i vlastite volje.
U svim ovim slučajevima karate je bio samo sredstvo,
samo izraz i to lažni, nekog samobožanstva, skoro demonskog, kojeg najpre
maštom pa onda stvarno počesmo graditi i slediti.
I ja sam dugo nosio jednu lažnu, zavodeću i iznad
svega gordu ideju. Dugo sam je nosio u sebi tajno, a onda se nametnula tokom,
mojih ponekad usiljenih Zen seansi. Jedan od razloga mog dolaska u manastir
Krku bila je i ta ideja.
Trebao sam izvesti duhovni podvig kojim bih dokazao
samom sebi ili svom unutrašnjem šapatu snagu svoje koncentracije. To mi se tada
činilo tako važnim.
U ISPOSNICI
Malo dalje od manastira, uz reku Krku postoji pećina
ISPOSNICA. To je mesto gde su u srednjem veku boravili monasi pustinjaci. U toj
pećini sam trebao izvesti svoj podvig. Na jednoj izbočini na samoj ivici pećine
na platou veličine jednog stola trebalo je da provedem u meditaciji bez ijednog
pokreta, bez hrane i vode, prvo četiri, a zatim i sedam dana (a zatim možda i
dvadeset i jedan). Površina platoa bila je ravna i zasvođena pećinom. Tu je
bilo mesta samo za jednu osobu da kleči ili sedi. Sa obe strane platoa vrebalo
je smrtonosna opasnost pada u ambis kanjona reke Krke dubokog oko 70 metara, a
sa unutrašnje strane pećine strmi pad od oko 15 metara. Najveća opasnost bi došla
u noć, jer ne bih smeo da se pomerim sa mesta. Kada sam zbog priprema tog mog
duhovnog podviga obilazio ovo mesto i probao meditirati bio sam sav u groznici
i magnovenju. Naravno, bio sam sam. Sa tog mesta pružao se prekrasan pogled na
okolinu, a dole u dubini provlačila se Krka sa svojim zelenim virovima. U
dubini pećine bili su nastanjeni divlji golubovi. Čula su se lepršanja krila i
povremeno su izletali iznad moje glave, krešteći. Stojeći na tom platou,
spremajući se za prvu meditaciju, osećao sam se kao da sanjam. “To je to mesto”
govorio mi je glas iznutra. Odjednom mi je dolazila strahovita snaga. Osećao
sam da je sva ta snaga i sila koja je tih momenata titrala u meni, produkt
vlastite volje i koncentracije i da mi se u tim ekstaznim momentima nitko na
svetu ne bi mogao suprotstaviti, bilo u sportskoj, blo u realnoj borbi.
Razdrobih kao od šale kamenu ploču tešku oko dvadesetak kilograma. Klekoh i zagnjurih
se u sebe meditativno. Obuhvati me hladni mir i ona lažna obmana “svetlošću”.
“To je to”, tu si iznad sebe, bučalo je u meni. Egocentrična snaga nagona i
užasne gordosti terala me je da već tada, tog momenta otpočnem svoj podvig.
Otkidaju mi se misli, nešto u meni se protivi toj brzoj odluci obmane. Brinuće
u manastiru. Košmar meditacije se razbija. Čujem i muziku. Ipak, otkidam se i
obećavam da ću doći opet, tu, da se probam. Silazim niz litice, glava me boli.
IPAK, NEDOUMICA
Usudih se upitati sebe: “Zašto mi je sve ovo
potrebno?” Ponovo odgovor u meni: “Ti tražiš večnu svetlost”. Tada se primirih
idejom da ipak treba da se bolje pripremim i dođem što pre. Moja pomračenost
zbog svih tih strastvenih osećaja i strastvene želje za podvigom potpuno je
potisla svest i realnost opasnosti kojoj bih se svesno i slobodnom voljom
izložio. Bio sam siguran u svoju vlastitu prazninu zle gordosti smatrajući je
punoćom i svetlošću. Ta praznina i žeđ za dokazivanjem lažnim vrednostima
vezivale su svu moju pažnju za perfidnog unutrašnjeg šaptača. Primao sam lažne
misli i utiske smatrajući ih svojim. Karate i moj nabuđeni Zen bili su moji
idoli u čijoj sam vlasti bio potpuno, služeći im ispunjen požudom i
samoubilačkom vernošću.
Sada pomislih: Koliko li bezumlja, koliko tragične
brzopletosti preti svima onima koji se otisnu u strane i neprijemčive
meditacije? Neosetno se tone u nastranost i posebnost, smatrajući sve to
normalnim.
Tu sam se i ja nalazio, u takvom duhovnom stanju pri
mom povratku, čamcem, u manastir. Odlučio sam čvrsto i samouvereno da svoj
podvig započnem tri nedelje kasnije. Pri samoj pomisli šta sam sve doživeo tog
dana hvatala me je čudna jeza.
Međutim uskoro se desilo nešto neočekivano, što je
promenilo moj plan do tada sačinjen. O tome ću da vam pričam u sledećem
nastavku.
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS
ZA
BORILAČKE SPORTOVE
januar 1991., br. 43,
strana 16
Постови
Нема коментара:
Постави коментар