Gičin Funakoši (Gichin Funakoshi 1868-1957)
Rodio se u Šuriju prve godine ere Meiđi kad je počeo preobražaj feudalnog
Japana u savremenu državu. Njegova porodica je pripadala klasi šizoku – redu
kraljevskih službenika – koja zbog svog tradicionalizma nikako nije mogla da
uhvati korak s vremenom, pa je bila izložena velikim ekonomskim nedaćama.
Kad je stasao za studije i kad je
hteo da upiše medicinu, Funakoši je odustao od te namere jer su propisi
zahtevali od studenata da budu uredno podšišani, a on nije hteo da se odrekne
perčina koji je ukazivao na društveni status porodice i predstavljao je simbol
kontinuiteta s prošlošću. Perčin je nosio do svoje dvadesete, ali je u trenutku
kad je rešio da se zaposli kao učitelj u jednoj osnovnoj školi u Nahi morao da
se podšiša izazvavši burno negodovanje u porodici.
Počeo je da vežba karate još kao
dečak kako bi poboljšao svoje problematično zdravlje. Prvi učitelj mu je bio
Anko Azato, a s vremenom je počeo da trenira i kod Anka Itosua.
S pedeset tri godine Funakoši je
prestao da radi u prosveti. Ostavio je ženu s decom na Okinavi i otišao u
Tokijo da širi veštinu koja je prerasla u njegovu doživotnu strast. Njegovi
počeci u japanskoj prestonici bili su izuzetno teški. Bez ikakvih prihoda, on
je počeo da radi kao domar u internatu za okinavljanske studente. Stanovao je u
„sobičku površine tri tatamija“ (5 m2). Zaduženje mu je bilo da čisti dom i
baštu, da studentima raznosi poštu i dočekuje posetioce. Time je otplaćivao
sobu u kojoj je stanovao, a prehranjivao se radeći kao učitelj karatea.
Treninge je držao u sali za konferencije u tom domu. Prvih nekoliko godina imao
je malo učenika, a zatim je njihov broj počeo da raste.
Odgajan u duhu klasičnih
konfucijanskih dela izrastao je u tipičnog kineskog učenjaka koji je uvek i na
svakom mestu insistirao na učtivosti i dobroti u međuljudskim odnosima, pa su
ga učenici istovremeno poštovali i kao majstora jedne borilačke veštine i kao
učitelja života. Vatabe je ispričao jednu zgodu koju je čuo od starijih kolega
Nogučija i Egamija u kojoj se na najbolji način razotkriva Funakošijevu
ličnost. Učitelj je jednom prolazio pored studentskog doma. Jedan od stanara je
u tom trenutku počeo da mokri s prozora svoje sobe na prvom spratu pravo na
Funakošijevu glavu. Egami i nekoliko drugih učenika koji su bili u njegovoj
pratnji toliko su se razjarili da su hteli da pojure gore i premlate
nesrećnika. Međutim, Funakoši je u tom trenutku stišao strasti, rekavši: „Ne bi
trebalo tako da besnite. Dovoljno je što sam obrisao glavu“.
Zahvaljujući urođenoj toleranciji
i odmerenosti u ponašanju, Funakoši skoro nikad nije došao u priliku da
upotrebi svoje borilačko umeće. Ipak, zakon verovatnoće je zbog njegove
dugovečnosti naprosto morao da se ispolji, pa je ostalo upamćeno nekoliko
„pikanterija“ iz vremena dok je radio kao učitelj na rodnom ostrvu i kao
profesionalni trener karatea u Japanu.
U svojim sećanjima on navodi
slučaj iz momačkog doba kad je očvrsnut od dugogodišnjeg treninga goreo od
želje da se oproba. Tako se desilo da je na pola puta između Nahe i Šurija
zastao pored jedne grupe mladića koji su odmeravali snagu u „lomljenju ruke“.
Oni su verovatno bili isprovocirani njegovom sitnom pojavom i napadnim
„kibicovanjem“, pa su ga izazvali na dvoboj. Pobedio ih je s lakoćom sve do
jednog, a zatim je produžio putem. Ali, ne lezi vraže! Poniženi i uvređeni
učesnici tog nadmetanja rešili su da mu održe lekciju iz ponašanja, pa su ga
sustigli putem. U tom kritičnom momentu morao je da primeni karate ograničivši
aktivnost na vešto izmicanje i blokiranje udaraca. Postavši svesni da mu ne
mogu ništa, napadači su na kraju digli ruke od njega.
Iako bi takav rasplet zadovoljio
taštinu većine ljudi, kao uostalom i mladog Funakošija, on je kasnije priznao
da je svojim ponašanjem u vezi s tim događajem oskvrnavio suštinu karatea. U
dubini duše je bio svestan da ga je upotrebio isključivo za odbranu svoje
taštine i ispraznog muškog ponosa iako su ga učitelji podučavali da za tim
znanjem mora da posegne samo u krajnjoj nuždi i u odbranu samo najuzvišenijih
ideala pravde i čovečnosti.
Drugom prilikom, u sumrak na putu
prema tastovoj kući, presrele su ga dve maskirane protuve naoružane batinama i
zatražile novac. Svestan svojih moći i žalosne sudbine tih osoba, on je tom
prilikom zapodenuo priču s njima pored svih pretnji i uvreda kojima su ga
obasuli i neprimetno je otopio surovost napadača. Umesto novca kojeg nije imao
udelio im je nešto kolača iz svog denjka, a oni su ga ispratili uz dirljiv
savet da se pripazi putem.
Sun Vuova maksima da prava
veština ratovanja ne podrazumeva savladavanje neprijatelja u borbi nego bez nje
ispoljila se u tom slučaju na praktičan i slikovit način. Kad je kasnije taj
događaj prepričao učiteljima, oni su se od srca nasmejali uz komentar da je
ispoljio pravo razumevanje duha karatea i da vreme koje su proveli s njim nije
uludo potrošeno.
U drugoj polovini života, kad se
preselio u Tokijo, bio je prisiljen još dvaput da posegne za svojim opasnim
znanjem.
Ičizo Otake (r. 1905), jedan od
Funakošijevih učenika iz prvih godina njegovog delovanja u Tokiju, priseća se
da je s nekoliko starijih kolega učestvovao u testiranju učiteljevih borilačkih
sposobnosti. Funakoši je stupio u svlačionicu brišući znoj s lica posle
završenog treninga i uputio se prema njima sa osmehom. U tom trenutku njih
četvorica su ga opkolila i napala. To nisu bili napadi s namerom da se ubije,
ali bili su dovoljno ozbiljni i izvođeni od uvežbanih karateka. Zatečen, Funakoši
je u početku sve te napade rukama i nogama odbijao ili izbegavao sa osmehom
smatrajući ih šalom. Ali, ubrzo je shvatio njihovu nameru. Pocrveneo je u licu,
ispustio kiai, pa se Otakeu
učinio, i pored sitnog rasta, izuzetno krupnim. Zatim je izveo nekoliko kružnih
kretnji, a oni su čučnuli držeći se za laktove i kolena jer su Funakošijevi
blokovi bili tako čvrsti da im se činilo kao da ih je udarao gvozdenom šipkom.
Jedan od napadača je procedio: „Mi cenimo vaše tehnike, učitelju. Izvinite,
molimo vas“.
Funakoši je viknuo: „Budale!“.
Zatim se povukao u svoju sobu od tri tatamija prethodno ih ošinuvši besnim
pogledom.
Osećajući grižu savesti, Otake je
neko vreme oklevao, a zatim se uputio za njim. Pokucao je na vrata i skrušenim
glasom ga zamolio za dopuštenje da uđe. Stupio je u sobu pognute glave i ćutao.
Funakoši mu se obratio ležernim tonom, ali glasnije nego uobičajeno:
„Testiranje učitelja nije u skladu s moralnim kodeksom karate-doa. Ljubav prema
budou ne dopušta takvo ponašanje. To nije duh budoa.“ Otake je stajao u tišini
obliven hladnim znojem. Ali kad je Funakoši u jednom trenutku rekao da pođu do
javnog kupatila, osetio je olakšanje jer je shvatio da im je oprošteno.
Sledeći incident zbio se u
godinama posle Drugog svetskog rata u mračnoj i kišovitoj noći u jednom
porušenom i napuštenom kvartu Tokija. Funakoši se u sitne sate vraćao kući –
koja je pukim slučajem preživela bombardovanje – kad ga je iznenada iz tame
zaskočio neznanac sa očiglednom namerom da ga opljačka. Po svemu sudeći,
napadač je ocenio da ima posla s lakim plenom jer se Funakošiju obratio sa
„dedice“. Posle „lake konverzacije“ istrgnuo mu je kišobran iz ruke i zamahnuo
njime, rešen da udari. Na njegovu nesreću, Funakoši se sagnuo i munjevito ga
ščepao za testise. Paralisanog od bola predao ga je u nadležnost jednom
policajcu koji se tu slučajno zatekao.
Premda je i taj slučaj
nepopravljivi čovekoljubac i za moralisanje uvek spreman Funakoši ocenio kao
odstupanje od „Puta“, preostaje da zaključimo da je i u poznim godinama u
sukobu s daleko mlađim i snažnijim protivnicima njegov karate bio upotrebljiv.
Jer, u prvom slučaju imao je oko šezdeset godina, a u drugom oko osamdesetak.
To ističemo kao protivdokaz sumnjama u vezi s Funakošijevim borilačkim
sposobnostima koje su u njegovo vreme i kasnije raspirivali pojedinci, a samo
zato što je gajio otpor prema uvođenju slobodne borbe u karate istovremeno
dajući prednost tradicionalnom treningu u kome je naglasak bio na vežbanju kata.
Tekst i slika
preuzeti sa sajta
Постови
Нема коментара:
Постави коментар