Čodjun Mijađi (Chojun Miyaji), osnivać gođu-rju karatea rodio se 1888. godine u Naha Sitiju, u
jednoj od najbogatijih porodica na ostrvu Okinava. Sve do smrti u 65. godini,
Mijagi se bavio razvojem i popularisanjem veštine karate-doa. Sekići Togući,
jedan od najboljih njegovih učenika, vođa Šorei-kan gođu sistema, tvrdi da mu je
učitelj Mijađi jednom prilikom rekao: “Da
sam snagu i bogatstvo koje sam uložio u karate-do potrošio na bilo koji drugi
posao, bio bih u njemu isto tako uspešan.”
A, Čodjun Mijađi je bio zaista uspešan u onome čemu je
posvetio čitav život. Toliko uspešan da su se o njemu ispredale bajke. Mogao je
po njima da palcem noge probuši bure za naftu, ili pak još neverovatnija stvar,
kad bi skočio na krov svoje škole u betonu bi ostajali tragovi.
Te priče zna i jedan od njegovih učenika, Teru Činen,
koji je kao mali počeo da vežba kod Mijađija. Stvarnost je bila drugačija.
Priča teče ovako:
Dečak sa Okinave nervozno je otišao do kuće svog
suseda, koji ga je uvek plašio. Imao je zapovednički i ozbiljan pogled, a
njegov ugled u borilačkim veštinama bio je veliki u celoj zajednici. Lagano,
nesigurnim koracima mladić je ušao u susedovo dvorište. Dok se osvrtao naokolo,
pogled mu se iznenada susreo sa očima nižeg, snažno građenog muškarca. Mladić
se odmah poklonio s poštovanjem.
- Dobro jutro gospodaru Mijađi – jedva je uspeo da kaže.
Tako je počeo
sudbonosni susret između Terua Činena i Čodjuna Mijađija, osnivača godju-rju
karatea, koji će zauvek izmeniti Činenaov život.
DOĐO POD VEDRIM NEBOM
Kada ljudi koji se danas bave karateom govore o
“vežbanju u stara vremena”, obično misle na rane 60-te godine. Kada Činen
govori o starim vremenima on ima na umu vežbanje u dvorištu Mijađijeve kuće.
- To je bio dođo na otvorenom prostoru sa zemljanim terenom. Klima na
Okinavi je slična Havajskoj, najčešće je veoma toplo, pa smo uvek vežbali na
otvorenom prostoru.
Činenova priča samo potvrđuje da su originalni
gođu-rju dođoi bili sasvim drugačiji od današnjih škola. Mijađijeva škola bila
je slična drugim karate “studijama” na Okinavi. Takav tipičan dođo pre drugog
svetskog rata, bio je organizovan više kao banjsko lečilište nego kao sala za
trening. Mijađijev dođo bio je otvoren od devet ujutro do devet uveče. Nije
bilo utvrđenog rasporeda treninga i organizovanih grupa. Ako ste želeli da
trenirate jednostavno ste mogli da dođete u školu i vežbate. Celokupna nastava
bila je na individualnoj osnovi. Učenike su obično podučavali stariji borci, a
starije učenike nadgledao je lično Mijagi.
Nikog mlađeg od uzrasta za srednju školu nisu primili
u dođo. Smatralo se čak ozbiljnom uvredom ako bi roditelji poslali u školu
sedmogodišnjaka ili osmogodišnjaka. Izgledalo bi kao da Mijađijevu školu
tretiraju kao zabavište. Mala deca nemaju sposobnost koncentracije i
interesovanja neophodna za efikasan trening.
Sam Čodjun Mijagi je u jednom svom radu, osvrćući se
na istoriju karatea napisao u vezi sa uzraastom i ovo:
- “Godine 1904. karate je uveden kao deo obaveznog fizičkog vaspitanja
u osnovnu školu. To je bilo prvo kolektivno vežbanje u istoriji karatea. Aprila
1906. osnovani su karate klubovi pri okružnim srednjim školama na Okinavi,
trgovačkoj školi, poljoprivrednoj i policijskoj akademiji, da bi potom postao
obavezan predmet kao što su već bile japanske borilačke veštine džudo i kendo”.
POJASEVI DUGINIH BOJA
Teru Činen nastavlja svoju priču sa još jednim
zanimljivimdetaljem:
- Gospodar Mijagi živeo je u maloj zajednici u Nahi. Nama nisu bili
potrebni pojasevi da bi smo svi znali ko je najbolji. japanci su odgovorni za
uvođenje pojasa, a rangiranje je preuzetoiz džudoa. U početku u džudou su se
koristila samo tri pojasa: beli, smeđi i crni. Ljudi koji su se bavili karateom
su to usvojili. Kasnije su se pojavili “pojasevi duginih boja”. Instruktori su
počeli da uvode žute, plave, zelene i pojaseve drugih boja. Gospodar Mijagi
nikada nije govorio o rangiranju. Niko u dođou o tome nije govorio. Mi smo bili
zaokupljeni karateom, a ne rangovima i pojasevima”.
Mijađi i ostali majstori borilačkih veština sa Okinave
interesovali su se samo za karate, a ne za “nebitne stvari” kao što je
rangiranje. Štaviše, u početku nisu smatrali bitnim ni da posebnim nazivom
označe svoj stil karatea. Oktobra 1934. godine u Kjotou u Japanu održan je dvodnevni festival
borilačkih veština na kome su vodeći predstavnici različitih budoa (borilačkih
veština) prikazali svoje veštine. Japanci su tada bili duboko impresionirani
karateom sa Okinave koji je prikazao jedan od Mijađijevih starijih učenika.
Učenik je bio zbunjen kada su ga pitali za naziv onoga što je prikazao. Kada je
Mijađija za naziv njegovog stila, on je odgovorio jednostavno – Karate je karate. Ipak, kasnije iste
godine Mijađi je skovao naziv “gođu”.
Sam Mijađi o tome kaže:
- Poreklo reči “karate” na Okinavi je nepouzdano, ali je sigurno da ona
nije nastala tako davno. U prošlosti ova veština zvala se “te”. Tada je karate
ili “te” vežban u tajnosti, sudeći po tehnikama koje su majstori prenosili samo
najboljim i najvrednijim učenicima. Ukoliko takvih nije bilo učitelji su je
zadržavali za sebe i ona je nestajala njihovom smrću. Usled toga nestale su
mnoge tehnike.
Postepeno je karate
postao priznat u javnosti. Po prvi put pojavio se zračak nade koji je ukazivao
na to da karate ima budućnost – govorio je 1936. Mijađi.
- Karate je postao sastavni deo civilizacije u ekspanziji, a njegove
telesne, obrazovne i kulturne vrednosti bile su potvrđene. Karate je konačno
postigao potpuno priznanje u javnosti.
Kad smo već kod izraza “gođu” da objasnimo i to.
Mijađi je bio marljiv student filozofije, a izraz “gođu” dolazi iz jedne pesme
koja se zove “Bubiši”. Pesma objašnjava da se sve u univverzumu sastoji od
suprotnosti kao što su svetlost i tama, muško i žensko, surovost i plemenitost
i da te suprotnosti upravljaju univerzumom.
Činen se ne slaže u potpunosti sa uobičajenim
američkim prevodom izraza “gođu” kao “tvrdo-meko”. On smatra da bi slog “đu”
bilo prikladnije označiti kao “plemenitost”, na primer, džudo smatraju
“plemenitim načinom” a ne”mekim načinom”. Po toj analogiji, “gođu” bi trebalo
razumeti kao “tvrd i plemenit” način.
Činen, takođe, ima određene rezerve prema prevodu same
reči “karate” kao “prazna šaka”. Stariji učenici u Mijagijevom dođou su
svojevremeno svoju veštinu označavali kao “te” što se često prevodi kao “šaka”.
Činen smatra da bi “te” trebalo prevesti tako da se podrazumeva koriščenje šake
u samoodbrani. Reč “kara” bi trebalo opisati kao “beskonačnost” ili
“neograničenost”. Nazvati karate “borilačkom veštinom bez oružja” ili “golih šaka” je korektnije i ima sasvim druge filozofske
konotacije.
CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 18, februar
1988., strana 14-15
OTAC MODERNOG KARATEA GICHIN FUNAKOSHI
Постови
Нема коментара:
Постави коментар